Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

O nama

Kada danas nekome rođenom sredinom devedesetih prošlog veka kažete kako ste tada planirali da napravite privatne novine, mladi sagovornik u tome ne bi video ništa neobično. Savremenici, međutim, tog perioda u Srbiji, pa još u Vranju, odlično pamte to nedoba a neki ga se, boga mi, i sa setom sećaju.

Rođeni te 1994, danas već zreli ljudi koji, iako odrasli u i sada važećem vrednosnom sistemu, ne mogu ni da naslute kako je izgledao život pod „nepravednim i ničim izazvanim“ sankcijama kada smo gorivo kupovali u plastičnim flašama, za platu mogli da kupimo tek možda kilo mesa pod uslovom da ga je bilo u radnjama, kada nas gubave nisu pripuštali u normalan svet a iza svakog ćoška vrebale uniformisane trojke da nas spakuju na neki od frontova u ratovima u kojima nismo učestvovali.

Vranje je u toj i takvoj Srbiji Slobodana Miloševića bilo korak iznad u gradaciji zla, tobožnja „Švajcarska na jugu“, udarna vođina pesnica, ogledno dobro njegovih autohtonih satrapa, a VR table na kolima legitimna meta bilo gde u Srbiji koja je južnjake smatrala glavnom osovinom crvenih.

E, u takvom crvenom Vranju, te 1994. osnovane su Vranjske, da traju i pretraju sve do danas, 8. decembra biće 22 godine, i da dugo budu jedini nezavistan medij južno od Niša.

Okupio je Vukašin Obradović oko sebe ljude koji o novinarstvu nisu znali previše, ali su imali jasnu svest o svojoj misiji- da se kroz novine Vranju i Vranjancima pruži objektivnija slika stvarnosti od one zvanične.

Goran Antić, Slađana Veljković, koja nas je napustila 2011, i ostali krenuli su iz Brankove ulice, sa mesta gde je sada Kafe Kafe, da čitaocima pružaju ono što je esencija ovog posla – istinu.

Vranjske su tokom brojnih demonstracija protiv vlasti neka vrsta kriznog štaba, podrška srednjoškolcima one 1996, kada su njihovi profesori ostali u učionicama, generator građanske i novinarske hrabrosti.

Kao logična posledica takvog stava sa stranica Vranjskih svakog četvrtka, pošto smo jedan kraći period na početku izlazili kao dvonedeljnik, silazili su tekstovi koji su veoma brzo prevazišli lokalne okvire.

Ratne ispovesti, priče o kriminalu i nepodopštinama ljudi režima, sve ono što su moćnici pokušavali da sakriju od javnosti, oštro i bez kompromisa nalazilo je preko naših novina put do čitalaca.

Naravno da režim nije sedeo skrštenih ruku. Tajna policija nas je uhodila i privodila na informativne razgovore, redakcija nam je u više navrata obijana a posle objavljenog Izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava o stradanju albanskih civila na Kosovu posle bombardovanja, krajem 1999. kažnjeni smo po tužbi Vojske sa 800.000 tadašnjih dinara po tadašnjem Zakonu o informisanju.

Ko se ne seća, ministar informisanja u to vreme i tvorac zakona bio je Aleksandar Vučić. Da, taj Aleksandar Vučić.

Vranjske su početkom 2003. bile prvi medij u Srbiji koji je pisao o pedofiliji u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kada su četvorica mladića tužili episkopa vranjskog Pahomija za bludne radnje. Vladiku je tri godine kasnije, posle maratonskog, mučnog i čudnog procesa, oslobodio sud u Nišu gde je predmet, pod izgovorom brige za duševno stanje lokalne javnosti, prebačen iz vranjskog pravosuđa.

Pokretanje „afere Pahomije“ bio je signal za patriote raznih provenijencija da se ostrve na Vranjske koje su i u ovom slučaju samo radile svoj posao.

Novinari Vranjskih i osnivač i glodur naših novina dobitnici su svih relevantnih nagrada koje se dodeljuju u srpskom novinarstvu i te diplome sa zidova redakcije u kojoj smo od 2002. najbolje svedoče o nama i našoj sponi sa čitaocima bez kojih ni njih, priznanja, ne bi ni bilo.

„Jug Grizelj“, „Staša Marinković“, „Bogavac“, nekoliko nagrada koje za najbolji istraživački tekst objavljen u Srbiji dodelju NUNS i Ambasada SAD, ponosno krase naš radni prostor.

Za Vranjske su pisala najznačajnija novinarska imena, za njih govorile najuglednije ličnosti iz sveta politike, kulture, sporta, umetnosti a gosti redakcije bili oni bez kojih je nemoguće zamisliti javnu scenu – od svojevremeno pokojnog premijera Zorana Djinđića pa do Zorana Kesića i Njuzovaca onomad.

A koliki je značaj Vranjskih na srpskom medijskom prostoru, i koliko dignitet uživaju naši novinari, možda najslikovitije pokazuje izbor Vukašina Obradovića, našeg direktora i glodura, za predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) 2010, koji gura drugi mandat na mestu na koje se dolazi, što je najvažije u svemu, voljom i glasovima kolega.

Žargonom kolega iz „sportske“, Vranjske su danas „spoj mladosti i iskustva“, perpetomobil koji pokreće golim okom nevidljiva energija zaslužna za ono što naše novine danas predstavljaju u Srbiji- nezavistan medij sa jasnom uređivačkom politikom koja je ista kao pre 22 godine.

Redakciju danas čine Vukašin Obradović, Nikola Lazić, Goran M. Antić, Dejan Dimić, Saša Stojković, zatim mlade snage Dušan Pešić, Sanja Petrov i Jovana Ristić, saradnici Radoman Irić, Dragorad Stanić i Slavomir Kostić, tehnički urednik Ivan Dejanović, komercijalisti Žikica Dimitrijević i Zvonko Dodić, štampar Goran Nikolić, sekretarica redakcija Danijela Djorđijević.

Kroz Vranjske je prošlo mnogo novinara koji su ovde naučili prve lekcije zanata, ali i pravu malu školu života. Mnogi od njih sada su u drugim lokalnim i redakcijama širom Srbije, ali je većina zadržala ono što se zove „Duh Vranjskih“ a podrazumeva osobenu redakcijsku percepciju života, ljudi, pojava i događaja. Jednom rečju, Vranjske su ideja!

N.L.