Славица Цветковић

Ефекат бумеранга

Култура не подразумева само догађаје и људе који манифестују програме из те области за коју се и из буџета Републике, али и градова, издваја најмањи проценат пара.

Елем, током маја имали смо сијасет догађаја из области културе током којих су промовисани разноврсни садржаји.

Обележена је манифестација „Музеји у мају“, Александар Јерков је одржао предавање о Софки из „Нечисте крви“ а о поставци „Децембарска група“ говорио је Срђан Марковић.

Глумачки ансамбал врањског театра апсолутни је победник овогодишњег фестивала „Јоаким Вујић“.  

Гимназијалци су освојили седам медаља  на такмичењу „Национална географска Олимпијада“.

У галеријама су у току изложбе, а манифестација „Мај месец музике“  трајаће до краја месеца.

Иако догађаја има, приметно је све мање интересовање публике да им присуствује.

Што се мене, као обичне жене тиче, не треба и не занима ме колико је људи било на отварању изложбе, промоцији књиге или концерта, већ бирам оно што ме интересује.

Сматрам, међутим, да организатори треба да мисле о томе.

Зашто?

Па, зато што није културно да један стручан човек говори, рецимо, о Драгутину Цигарчићу, врсном сликару из Врања пред само десеторо посетилаца.

Није културно да се говори на отварању изложбе где је присутан аутор пред новинарима који су ту по задатку, и пред неколико посетилаца.

Тим људима је било непријатно. 

Тешка су времена, једва се саставља крај с крајем, али се заборавља да се бесплатно може фино провести на таквом догађају и сазнати много тога о људима који су у прошлом веку радили, представљали нас ван града и на крају отишли из Врања.

Зато нам се и дешава да пола века касније, неки нови, стручни људи говоре о ауторима који су данас ангажовани  и остављају траг у култури једног града.

Најлакше је све свалити на новинаре који нису присуствовали догађају. 

Или, лепо је из фотеље читати и информисати се ко је био и шта је било.

Медији додуше зато и служе, али зар није једноставније присуствовати, упознати те људе и поразговарати са њима.

А, можда је, кажу они злуради, најбоље да вече не успе.

Е, тај инат ће нам се једног дана вратити као бумеранг.

Не знам, можда ми је промакло, али се не сећам да је било ко организовао пријем за глумачки ансамбл који је остварио историјску победу на овогодишњем „Јоакиму“ или за гимназијалце!?

Ако неко зна да им је организован пријем, нека јави новинарима, а ми ћемо гледати и читати о томе.  

Можемо и честитати преко друштвених мрежа. 

Е, моје Врање!

Фејсбук меморија

Уколико не проследите „Хајде да зарaдимо“, „Обогатимо се“, "десиће се то и то", почетне су речи порука које свакодневно добијамо у инбокс на Фејсу.

Уколико се нашалиш и почнеш да прослеђујеш, готoв си, јер свака, а посебно она у којој ти се предвиђа судбина мора да ти се врати.

У почетку симпатично, па велики број људи шаље, сад да ли из доколице или заиста верује у то, не знам.

Дакле поруке стижу и стижу.

Мени не смета.

Чак сам једну проследила другарицама, мамама, које су, је л', најлепше.

Допао ми се један стасус моје пријатељице који гласи: „Све своје пријатеље и рођаке замолићу  да ми не шаљу ланчане поруке, макар немала среће до краја живота „in love“ и сутра да умрем .

Код мене се тај круг сигурно прекида. Унапред захвална.. Свако добро и са срећом (ланчаном)“.

Ето, она је прекинула ланац, а ФБ не угасише.

И сад коме да верујемо.

Многи нису проследили, и преживели су.

Тај виртуелни свет, чини се реалнији је од света ван мобилног или лаптопа, односно рачунара.

И постоји она опција која те подсећа на то шта си радио тог дана.

То ме некада насмеје, а често и растужи.

Тог 16. маја сам била баш лоше воље.

Мај, иначе, не волим, јер ме подсећа на трагичне и тужне догађаје.

Али када сам погледала шта се дешавало 16. маја, занемела сам.

Прошле године, на тај дан, био је одржан комеморативни скуп поводом стравичног убиства Снежане Радивојевић Петровић из Врања, а три године раније преминула је Зорица Сентић, која је покренула акцију „Дарујмо реч“, тако што је прикупљала књиге и даровала их сеоским школама.

Родом је из Левосоја у Општини Бујановац.

Ове године, на тај дан, одржан је комеморативни скуп поводом смрти власника и главног и одговорног уредника ОК радија, Горана Владковића, који је преминуо 14. маја.

Живот иде даље, он увек иде даље...

Фејсбук неће бити укинут упркос оним глупим ланчаним порукама о љубави, мамама, парама.

Људи умиру, а ФБ памти.

Ништа, само размишљам.

Изненадна очекивана смрт

Генерацији људи који припадају средњој старосној доби, онемогућено је да пружи  мксимум у послу. Уколико немају политичку подршку не могу ништа да ураде.

Не могу да напусте Србију јер је касно за то, немају основно право на рад, јер постоји забрана о запошљавању, не могу готово ништа јер зависе од родитеља пензионера.

Ово је можда један од узрока због чега велики број људи рођених шездесетих и седамдесетих година прошлог века, чешће оболева од болести срца и канцера.

Последњих дана, чини се, број преминулих од последица инфаркта, и других обољења везаних за стрес је повећан. За колико процентуално не знам, али знам да сваког дана прочитам једну такву вест.

Реченица:“Ма ништа му, или јој, није било. Срели смо се и ништа, супер све, тако да сам у шоку што је преминуо или преминула“, више не пије воду.

Нисам лекар, али знам да су се многи од њих плашили како ће саставити крај с крајем. Знам да је саставни део живота смрт, али не разумем зашто ћутимо о томе. Бежимо ли од свакодневних проблема тако што ћемо се бавити туђим. Боли ме све, сваки део мене када чујем да је умро неко млад, у пуној снази, из чиста мира.

Била сам на сахрани рођеног брата моје школске другарице. И он је у 39. години преминуо изненада. То што је човек пре неколико година добио отказ, то што се развео па оженио, то што је добио сина а има две дивне девојчице, нико не помиње. Он је таксирао да би преживео, израђивао је предмете у декупаж техници, едуковао се о тој врсти уметноти да би сви његови пристојно живели.

Мушко је, јак је и може.

Време је показало да више није могао. Смрт га је задесила у таксију. Био је сам. Ко зна како се осећао када му је „пукло“ срце у сред вожње. Аутомобил је ударио у дрво, али он то није видео, није чуо. Није био жив.

На сахрани сви у плачу. Од мајке, сестара, родбине, супруге, друштва. Опростили су се од њега сви који су га волели, са којима је  друговао. Након дужег временског периода сам осетила страх, бол, немоћ...

Знам да ћемо сви тамо где је кажу добро, јер се нико није вратио, али осећам неправду.

Зашто?

Чаршија бруји један или два дана о томе, а онда се деси следећи случај.

Постали смо друштво "случајева", друштво изненадних а очекиваних смрти.

 

Пролећна идила

Кажу да је пролеће за већину становника мајчице Србије, најлепше годишње доба. Медведи су изашли из пећина, речице жуборе, ласте се враћају од некуд, дрвеће је побелело од цветова, дан је дужи, сунце јаче сија, липе цвату а пунолетни грађани ће да гласају.

Дакле, све је под контгролом.

Хоћу да кажем да природа све ради сама. Не знам да ли је неко од вас чуо за термин „пролећна идила“. Ја нисам. Знам за зимску, за пролећну, не. Али, није важно. Делује идилично.

Кампање за председника Србије су у јеку, јер се ближи тај дан, 2. април.

Достојанствено, као и увек у пролеће, први гласачи биће пензионери.

Ови млади који нису чланови партија и странака, „видеће“, ако устану, кад устану, да ли ће на изборе, па „моји“ су већ гласали и тако даље. Е, у том грлу лежи зец. Како натерати младог, пунолетног човека, или девојку да изађу на биралишта и гласају. Да ли знају за кога ће да гласају. Мисле ли својом главом. Мислим да знају. Видела сам да уопште нису наивни, одлична нам је омладина. Само... Само да не буде пресудно оно што им кажу уплашени родитељи, тетке, стрине и сви они „секирачи“ који већ имају право на пензију или примају солидну плату. Ако је тако, онда сам схватила шта је „страначко запошљавање“. Учланиш се, активираш, идеш од врата на врата ко Јеховин сведок, прикушљаш потписе и на крају те или испале или запосле. У том смислу дакле, средине нема.

Има је у овом вакуму од почетка пролећа до самог чина гласања. Примера ради у згради у којој живим, биће да је присутна та „пролећна идила“ . Домаћице саде цвеће, перу ћебад, ветре зимску гардеробу, док домаћини у тоалету у wc шољу просипају кисео купус.  Ходничко светло не ради, јер нико не плаћа рачун за то, лифт, богу хвала ради.

Тако ће бити до избора, и Ускрса, када ћемо поново да зајмимо паре за 1. мај.

Рачунамо, па неће ваљда док су предизборне кампање, а касније постизборни токови актуелни да нам на пример секу струју или нас утужују због неизмирених рачуна.

Има предности што су избори сваког пролећа, зар не?

 А, ко ће бити председник?

Ко о томе да размишља у овој пролећној идили.

ЗДР, ОМГ, ШТР

Свакодневно путем медија можемо чути савете и упозорења лингвиста, филолога, психолога и врсних стручњака, како готово уопште не водимо рачуна о матерњем језику, већ дозвољавамо да нам деца уместо поздрава на пример кажу:“Здр, штр, омг“ и томе слочно, што у преводу значи:“Здраво, шта радиш и о, мој боже“.

Лично мислим, а не мора да значи, да је то пуко попуњавање програма или још једне страна у новинама, јер сви знамо да такве и сличне скрћенице које се користе на интернету, више нико не може спречити. Оне су постале саставни део разговора и то не само када смо поред рачунара, телефона или таблета, већ се могу чути и на улици у кафићу, школи.

Да ли неко зна зашто се код нас увек говори о последицама а не о узроцима. Колико често треба да проверавамо децу и да ли то уопште треба да радимо.

То је тако и тако ће бити.

Сад ће вероватно неко рећи како смо сами то дозволили, како професори српског не раде добро свој посао и тако даље.

А, да ли је баш тако?

Није.

Наша деца једноставно прате шта све интернет нуди, и узалуд је, бар по мом мишљењу, забрањивати им да тако разговарају. Кад смо ми били тинејџери, сметало је одраслима што их ословљавамо са „ћале“, „кево“, „систер“, „брадер“, или ајмо код мене у „гајбу“. Ко је нас контролисао или кажњавао? Можда су се родитељи „дурили“ извесно време, па се и они навикли. Зато мислим да је важније да научимо те скраћенице, не да би били глупи у друштву, већ да би знали о чему се ради.

Најважније је да знамо шта значе те речи, или знакови. На пример, BRB, је „брзо се враћам“, BTW значи „иначе, KK или K је „OK“, а TTYL је „чујемо се касније“. OMG или на енглеском „Oh my God“, је „O мој Боже“, док

скраћеница BFN у преводу значи „довиђења за сада“. CYA је „видимо се“, а IDK је „нe znam“. Скраћенице су из енглеског језика, и могло би се закључити да није наш, српски оскрнављен већ енглески језик.

С обзиром да живимо како живимо, SNAFU или „ситуација је нормална“. Можда има ироније у овом коментру - Нзм!

 

Осмомартовски ваучер

Данас је Међународни дан жена.

То је највећи празник на свету, већи од оног кад вам долази премијер, значајнији од Нове године, празничнији од Дана државности, важнији од крсне славе, Божића и Васкрса.

Ма, данас је дан када жену не смете да питате да вам скува кафу, о ручку да не говоримо, дан када се троше паре и не води евиденција колико.

Празник мајки, сестара, стрина, ујна, баки, тетака.

Данас је и празник комшиница, случајних пролазница, свих жена које су данас лепе или  симпатичне.

Данас је тај дан.

Данас се по јавним фирмама дарују каранфили, попије по која, и све у круг. 

Данас је посебан дан и за васпитачице, учитељице, наставнице, професорке.

За овај дан деца траже паре за поклоне.

Добро, да не будем малициозна, да се не издвајају деца (мислила сам по једна ружа за обе), не.

Паре!

А колико је то пара?

Ученици од 5. до 8. разреда дају од 300 до 500 динара.

„Шта ћете да купите наставници“, логично је питање.

Кад ставиш на папир, а у одељењу их је 26 ђака, то је 13.000 динара!

Еј, 13.000!

„Шта ћете да купите“, питам дете.

Каже, ваучер ћемо да јој дамо, па ће она сама да изабере, рецимо неку торбу, каиш или новчаник у једној реномираној радњи.

Ваучер!?

Настављам  да „смр“, што у преводу значи „смарам“, и питам: „А шта је то ваучер“? „Боже мама“, па то је као дали смо паре и она (разредна) ће  сама да изабере, а платиће ваучером“.

 Да се разумемо, много је и кад имаш новац, а камо ли данас када смо сведоци да не живимо већ преживљавамо.

Али, ко нам је крив кад нисмо васпитачице, учитељице, професорке.

Па, саме смо криве.

Драге моје, било би фер да један час посветите 8. марту, да деца знају зашто се обележава, а не слави Дан жена.

Требало би да деца знају да је Међународни дан жена, празник економских, политичких и друштвених достигнућа жена.

Срећан вам празник, жене!

Вучић, руже и  љубичице

Како нам је леп град, да се смрзнеш.

Улице чисте, опушака нигде нема, сви поштују правила у саобраћају, излози ко огледала, лепота божја. 

Ко га није волео, од данас ће га обожавати. Возила паркирана ко под конац, коначно се крећу људи тротоаром, без гурања и псовки.

Сви информисани, и сви функционише беспрекорно, јер сутра кампању за председника Србије почиње кандидат СНС-а, Александар Вучић. И то баш у Врању.

Некако се намеће питање, да неће можда прошетати парком, јер парк не можемо да препознамо. Засађене љубичице, мада ми никада нису били јасни људи из градског зеленила, зашто се кад год долази неко ко нам креира животе, саде љубичице. Додуше, једном,кад је Милошевић био у Врању, биле су засађене руже, па су дан касније у многим домовима оне завршавале у вазама, онако миришљаве и лепе.

Руже су замењене љубичицама, зеленило је уређено, милина да се шета парком.

Е, сад нисам сигурна да ли у себи псују и нервирају се радници јавних предузећа који су били задужени да умију и нашминкају град.

А, није ни важно. Важно је да се не обрукамо, иако протокол није познат. Тачније, не зна се којим улицама ће проћи или прошетати председнички кандидат странке која је на власти.

За сваки случај, ваља се да све буде ко ново.

Сад што учесници митинга можда немају  нову гардеробу за ову прилику, па није  толико значајно, јер ће их сниматељи кадрирати „широко“.

Обично се зумира када је на тим скуповима мањи број људи, па делује као да их три пута више. А, и постоји резервна варијанта, која никада не може да изневери, а и добра је форма да се сакрије ко је у чему, од обичних радника или ових који ће доћи аутобусима.

Мајице са натписом СНС. Ту не може да се погреши никако.

За данас су остављене вероватно последње прпреме пред сутрашњи дан. Функционери би требало да подигну одела са хемијског чишћења, или купе нова, а функционерке да закажу термине у фризерским салонима.

Спортска хала, кажу окречена, а сви који раде поподне, након радног времена мораће на представљање кандидата. Нису познати још неки детаљи,  али је град спреман да дочека кандидата. Једино је познато, да ће након митинга, у свим објектима где се продају пљескавице и кобацице, бити добар пазар. А, шта је обећао кандидат, колико ће бити повећане пензије и плате, колико ћемо нових радника добити, чућемо и гледати на његовој телевизији.

Када буде долазио следећи кандидат за председника Србије, вероватно ће све бити другачије.

Ништа ново, само размишљам.

Зелена пијаца сиве боје

Не знам да ли и ви примећујете али смо сви постали политичари или политички аналитичари.  Разговори у чаршији се углавном воде око тога хоће ли они што су били против ових, сада поново бити ови. А вређали су се онолико прошле године у ово време. Једни тврде да ће бити као пре годину, две, други кажу да ови неће дозволити да они поново „дођу“.

 А, одакле да дођу? Где су они били, не мож да се сатави ни годину дана. Где да дођу? Шта да мењају. Признају ли то ови да не знају да воде град, па су се преко ноћи заволели?

Враг би знао.

И није први пут да се о томе говори.

И тако као на пијаци када се ценкамо за цене. А, кад смо код пијаце, ни ови ни они годинама, деценијама нису могли и неће да реше тај проблем. И нека ми неко каже да није важно ко је на власти. Ма не да није важно, пресудно је. Лепо је суботом пре подне да се оде на пијацу. Данас сви вуку она кинеска колица и све је лепо.

Али, шта има у тим торбама на точковима?

По два, три кромпира, исто толико шаргерепе, пола килограма пасуља, празилук...

За толико се има.

Кад се само сетим када се куповало на велико. Па купиш све скоро за месец дана, море и за зиму. Празилук су наше мајке и баке „уровљавале“, кромпира је било колико желиш у подруму, шаргарепе такође.

А сада, торбе празне а уста пуна речи о политичкој ситуацији, о овима и онима и некима који ће можда отићи, доћи, прећи из ове у оне и обратно.

И кад се дође кући са пијаце и треба да се испразне те торбе на вучу, не ваљају ни ови ни они ни неки.

Међу нама су и ови и они.

А суштина је баш ту.

 

Униформом против сиромаштва

Ових дана се у готово свим медијима може чути или прочитати да су све школе у Србији близу увођења униформи.

То је на РТС-у изјавио Младен Шарчевић, министар просвете, који жели спречи неопримерено облачење младих у школама. Рекао је да је за увођење униформи у школама потребна подршка наставника и родитеља, као и препорука модела, како би те униформе требало да изгледају.

Дакле, ту смо. Све је у реду, само још моделе и боју да изаберемо и можемо очекивати нагли преокрет у ђачким главицама, у смислу ко какав моблни има, има ли таблет, какве су му фармерке, мајице, јакне. Милина.

Ко у Европи.

Сви у истим униформама.

У једној прватној школи, униформе се носе и оне су за девојчице у розе, пардон, пинк боји, која кажу оплемењује креативност. Па да, то, креативност у пинк боји, а за дечаке је тегет.

Није појашњено шта оплемењује ова боја. Кад се удубимо у причу, није ништа наивно.

На пример, требало би обезбедити модног креатора, па величине, и обавезно заказати родитељске састанке, да се одреди прашак са којим ће се прати на недељу дана, као и омекшивач. На колико степени ће се прати у веш машини је пресудно јер зависи од платна.

Ако су то оне униформе које су се носиле пре 40 година, прање би требало да се обави на 30 степени, или ручно, како боја не би избледела.

Па, ко је овде ненормалан?

Замислите првака у униформи!

Девојчице рецимо у тој розе-пинк боји а дечаци у тегет мантилу. Или су можда и панталоне саставни део униформе?

Ако нису, шта смо урадили. Маркиране фарнерке ће се видети, патике такође. Зато предлажу неки, нека се уведу и панталоне као и патофне, па гимназијалац кад изађе на одмор, а он нека се преобува у најк патике.

Основци, ови старији од 5. до 8. разреда, такође патофнице да носе у складу са бојом униформе. Девојчице у розе-пинк боји, а дечаци у тегет патофницама.

Милина.

На тај начин, пошто је рецимо Врање град, величине Лондона, нико неће знати ко ком друштвеном слоју припада бар док је у школи.

Као родитељ се слажем, али не мора боја да буде пинк, дајте нека буде жута, црвена или бордо.

Да, бордо, мање се прља!

Саучешће Граду Врању

Неутвређног датума у периоду од 14.01. до 17.01.2017. године наступила је задесна смрт старице у једној улици у Врању. У саопштењу за новинаре пише да је рођена 1935. године и да је по занимању пензионерка.

Покојницу  је пронашао поштар, који је требало да јој уручи пензију. Имао је шта да види. На сред собе, преминула старица.

Комшије су ћутале, јер бака очигледно није кафенисала са њима.

Поједини су тихо изговарали да је била некако „чудна“. Није се дружила, ћутала је, а и нико није знао да каже да ли она има наследнике.

Није ли ово мало чудно за Врње. Обично у улици у којој живимо сви све знамо о комшијама.

Елем, поштар је обавестио полицију, извршен је увиђај на основу овлашћења дежурног јавног тужиоца Вишег суда у Врању. Позван је мртвозорник који је приликом прегледа констатовао укоченост покојнице, и дао усмену изјаву да је смрт наступила два до три дана раније у односу на дан проналаска покојне старице. Рекао је, такође, да на телу покојнице нема никаквих видних повреда, које би указивале на насилну смрт и да је смрт највероватније наступила услед тровања угљенмоноксидом при паљењу ватре на средини собе и присуством отвореног пламена.

„При паљењу ватре на средини собе“!

Зато тужилац није наложио обдукцију покојне баке. Чека се да мртвозорник након писаног изјашњења, виши јавни тужилац донесе одлуку.

У таквим ситуацијама, када се не јавља нијо од фамилије, обавештава се ЈКП „Комрад“, чија је обавеза да преминуло лице транспортује у мртвачницу Здравственог центра. А, да нема ништа џабе, говори поступак надлежних из Комрада који су Вишем суду у Врању испоставили рачун за превоз старице из Врања у Врање, у износу од 12.800 динара.

Па шта толико кошта?

Гориво, гас, рад на терену, шта!?

Не знам.

Једино знам и то је званично, да Виши суд не може по закону да плаћа превоз покојника. Вероватно се сви питамо, а ко треба? Да не би лутали, тамо-овамо, закон каже овако:

Сахрањивање умрлог, дужни су да обезбеде његови сродници, односно лица која су према важећим прописима дужни да умрлог издржавају, или о њему старају.

 Такви се нису јавили.  

Уколико не постоје таква лица, сахрањивање ће извршити предузеће које врши послове погребне делатности и уређивање и одржавање гробља или надлежни орган општине у месту у којем је лице умрло.

Није ли Комрад то? Законодавац, такође, предивђа да трошкове сахрањивања сносе лица која су била дужна да умрлог за живота издржавају и о њему се старају, а ако таква лица не постоје, трошкове схрањивања сноси општина на чијој теритрији је умрли имао последње пребивалиште.

Општина која је обезбедила трошкове сахрањивања умрлог има право на накнаду трошкова од лица која су била дужна да обезбеде сахрањивање, односно из завоставиштвине умрлог.

Старица је у мртвачници.

Нико се не јавља од сродника.

 Значи сахрану би требало да обави Град Врање.

А, зна ли Град Врање да је преминула старица и да је у мртвачници до даљег?

Зна, кажу поуздани извори.

Зна?

Па, зар није достојно човека да буде достојно и сахрањен.

Драги Граду, примите дубоко саучешће поводом смрти осамдесетогодишње старице, и обавите чин сахране.

Ваљда је за 80 година живота ова бака какву год нарав имала, то заскужила.

Амин!