Радоман Ирић

Гордана и Габријела

Гордана Крстић и Габријела Крстић. Сећате ли се тих двеју хероина? 

Обе су добиле раскуд уговора о раду (отказ) у ГЕОX , зато што је у њима, онда када је требало, победио човек.

Зато да обновимо две лекције коју су њих две исписале?

ЛЕКЦИЈА ПРВА: Гордана Крстић (50) је дугогодишња обућарска радница. Доведена је у Геоџ са циљем да је произведе у шефицу.
 
На том путу Гордани су на делу показали како раднике треба да злоставља, малтретира, шиканира, псује, понижава, вређа, да им препоручи пелене када затреба, да покаже ближи пут до Шапраначког гробља!

Гордана је одбила да то ради. Из те светске компаније послали на кућни одмор - ваљда да се преваспита. 

Када то није помогло, поштом су јој 11. јула, доставили раскид уговора о раду, који је почео да тече 72 дана раније.

ЛЕКЦИЈА ДРУГА: Габријела Крстић (42), принудни обућарски радник - дипломирани социолог са знањем италијанског и енглеског језика, овако је „зарадила“ отказ.

Уз незапамћено злостављање, радницима је тешко пао огроман број неплаћених прековремених часова рада. Пукло им је 5. септембра прошле године. 

Њих преко 1000 зауставили су машине. Директорици за људске ресурсе обратила се Габријела Крстић.

„Да ли је ово демократско друштво или робовласнички систем. Знате ли ви да овако кршите законе и Устав ове земље…“. И тако даље. 

Сутрадан је Габријели је уручен раскид уговора о раду.

ПОСТ СКРИПТУМ: Данас у Геоџу, кажу,  нема онога у шта су њих две упериле прст али Габријела и Гордана су и данас без посла, јер их не жели ни један послодавац.

И тако теку дани господњи. Лепота једна: ћути друштво у целини, ћуте синдикалне централе, ћути Национална служба запошљавања…

Град дели награде; синдикати деле награде; држава дели награде.

Признањима се окитише знани и незнани.

Само Гордане и Габријеле нема нигде, јер ми не препознајемо вредности  које покрећу точак историје.

Зато је прича о Гордани и Габријели, пре свега, сведочанство суноврати наше савести.
 

Риза Халими, поново

У Прешеву је срушена коалициона власт коју су чинили Алтернатива за промене (АП) Шћиприма Арифија и Партија за демократско деловање (ПДД) Ризе Халимија.
Нову власт у Прешеву чине: Халимијева ПДП са 10 одборника, Група ДПА (крило отцепљено од партије Рагмија Мустафе) са девет, Демократска унија Долине (ДУД) са два и Демократска унија Албанаца (ДУА) са једним одборника.
Новоформирана скупштинска већина локалног парламента, коју чине 22 од укупно 38 одборника, потом је сменила председник општине Шћиприма Арифиа (40), Албанца који је рођен и школован у Немачкој.
За новог председника ове најужније српске општине изабрана је Ардита Синани (36) професорица информатике, а за председника Скупштине Сами Салихи, професор психологије из Ораовице.
Како и зашто се све ово догодило? Зашто је претходна коалициона власт трајала мање од десет месеци? Како и зашто је смењен дојучерашњи председник општине Шћиприм Арифи који се политичким програмом разликовао од свих досадашњих председника?
На последњим локалним избора 24. априла, у општини Прешево је победила Демократска партија Албанаца (ДПА) Рагмија Мустафе, који је од 2003. године, четири пута биран за председника (скупштине) општине.
Ова партија је, са 32,5 одсто гласова, освојила 14 од укупно38 одборника Скупштине општине.
Велико изненађење је тих избора била је тек формирана Алтернатива за промене, која је са 27 одсто гласова, углавном младих, освојила 11 мандата.
Тек на трећем месту са 10 мандата и 24 одсто гласова била је ПДД до тада неприкосновеног Ризе Халимија.
И док је, по свему судећи, победник избора Рагми Мустафа размишљао са ким ће да формира власт, његов љути противник Риза Хали је обзнанио коалицију са АП и Шћипримом Арифијем.
На првој седници локалног парламента у новом саставу, 27. маја 2016. године, Арифи је изабран за председника Општине, а Ардита Синани, Халимијева партијска десна рука, за председницу Скупштине.
Нови председник Арифи, млад и амбициозан човек, који се школовао у Немачкој и попримио тамошње манире, повео је оштру борбу, како је рекао, против нерада и јавашлука, корупције и криминала, а посебно против нерационалног трошења бужетских пара.
У медијима се представио као човек који „не размишља о референдуму Албанаца о аутономији“, локалним међама и поделама, већ о квалитету живота грађана, држави Србији и путу за Европску унију.
После првих оваквих изјава и нових „политичких ветрова“ из Прешева,  на интернету су освануле реакције разумних и разборитих: „Нека му је и свемир у помоћи“, као и „зна ли тај млади човек да је дошао у Србију“.
Ипак, локална власт је функционисала по новом редизајнираном немачком моделу све до краја фебруара и почетка марта.

НОВИ ВЕТРОВИ НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ
Тада су на политичкој сцени у Прешеву почели да дувају нови ветрови, тако што се опозициона ДПА Рагмија Мустафе поцепала одмах после партијске скупштине.
Чак деветоро од укупно 14 одборника, које је предводио Сами Салуху, окренули су леђа Мустафи, јер се нису могли да адаптирају на опозициони живот без власти, новца и привилегија
Упућени кажу да је ову поделу у ДПА, тактички и политички мудро, режирао Риза Халими, јер је „Арифи за кратко време одрадио оно што је требао да одради“.
Исти извори кажу да је „политички лисац Риза Халими. за мање од десет месеци, млађаног и наивног Арифија, превео жедна преко воде“.
Сада је изградио политичке позиције са којих ће, новој политичкој групацији из ДПА поделити мрвице власти, али ће је умешно држати на дистанци исто онако као што је радио са АП.
Арифију је остало да анализира и своје и туђе поступке, своје евентуалне грешке и исхитрене потезе, јер је то оно што је недостајало и њему и његовој парији у којој скоро да нема чланова преко 40 година.
Како за политички капитал који је створио ипак има будућности, Арифи би пре свега мора да савлада лекцију које нема у политичком животу Немаћке, а која се овде зове „Риза Халими – политика и умеће владања“.
Он је јуче, исувише касно, пре него ће бити смењен са места председника, на пресс конференцији, из свих политичких оруђа гађао само у једну мету – Риза Халими“.
Објаснио је да је Халимију сметао јер није дозвољавао криминал и корупцију, није толерисао неред и јавашлук.
„Он је 25 година канцер Прешевске Долине и зато је Прешево ту где јесте – једна од најсиромашнијих општина у Србији“, рекао је Шћиприм Арифи, који се засигурно неће тек тако предати.
Ако ни због чега другог, оно због чланова те партије, младих људи, који су у њему препознали лидера са којим ће се брзоу, крцати у композицију чијеје одредиште Европа.

 

 

 

Улична историја

Негде 1979. године, врањски комунисти су наредили да булдозер са земљом сравни кућу Оца Јустина Поповића. Тако је и било.

Двадесетак година после, нова соц-комунистичка власт, „опрала“ је те  грехе: у распону од пет-шест година, две(?) улице у Врању, добиле су име по овом православном духовника.

Сада у насељу Чешаљ имамо Улицу Оца Јустина Поповића, у којој је његова новосаграђена кућа, а у Доњем Врању Улицу Јустина Поповића. 

Потом маја 2011. године, Улица Петог конгреса у Врању, добила је ново име – Краља Милана Обреновића. Надлежна Комисија за споменике и промене назива улица, учинила је то на предлог Градског већа.

И тада, и сада та радња ми је остала нејасна. Поред толико назива које без и једног ваљаног разлога носе врањске улице, власт се сетила само Петог конгреса. 

Чуди да су предлагачу промакли називи улица: 11. конгреса, Вуковарског конгреса, па имена бројних учесника тих конгреса и називи разних  комунистичких творевина.

Ова два примера су само мала илустрација великог нереда који је успостављен у списку назива око 450 улица у Врању. За почетак кладим се с ким хоћете да за 50 имена са тог списка нико поима нема ко су ти људи.

Није шала: улице су добијале неки, за које у шали кажу, да су једино познати по томе што су партизанима, када су ушли уград, изнели чашу воде.

Због тога у Врању, петнаестак периферних сокака носе имена знаменитих личности српске историје: Саве Немањића, Михајла Пупина, Николе Тесле, Његоша Петровића, Николе Пашића, Војводе Степе, војводе Бојовића, Војводе Путника, Церске битке…

Истовремено више булевара имају табле са именима: Будислава Шошкића, Виктора Бубња, Ђуре Ђаковића, Благоја Паровића, Лењина, Пролетерских бригада, Булевар АВНОЈ-а, Октобарске револуције…а тргови носе имена Маршала Тита (код Поште), Трг ЈНА (код горње Касарне) и Трг Братства и јединства (год БАТ-а)
Своју улицу, са друге стране, немају Слободан Јовановић, Кнез Михајла, Краља Петра, Љуба Давидовић, Јован Дучић, Душко Радовић, и плејаде других личности из историје Врања попут Ане Комнине, Жупана Вукана, Димитрија Јовчића, Милана Влајинца, Хаџи Тодора, Миодрага Стајића, Ристе Николића, Ћамила Сијарића …
Неспорно је да НОР има значајну улогу у историји Врања, али биће, на
жалост, ако је судити по именима улица, да овде како рече један афористичар, „у природним наукама све почиње од нуле, а у друштвеним од ‘41.“ .

 

Парада пијанства и кича

На овим просторима скоро да је постало правило: први, други, трећи, пети рођендан детету, уместо у породичном амбијенту или у играоници, тата и мама прослављају у кафани.

Оно што њихови родитељи нису приуштили њима - тати и мами у детињству, они морају свом детету.

Да се зна „чиво је“.

Тако је, на овим нашим просторима постало ствар престижа - детету које је још у пеленама, у најбољем случају у колицима, рођендан прославити у кафани.

Јер, боже мој, то треба да виде сви, да пукну душмани.

А када се тата и мама, деда и баба, кум и кума, и којекакви шприцани типови, после пихтија дохвате чаше и флаше, када крене литар-литар, е то онда треба видети, јер ту престаје разум.

Рођендан детета је само повод да се направи својеврсна кафанска ревија, да се окупи свет жељан промоције.

А промовишу се раскопчане груди, голе ноге, полуголе задњице, ритам кукова, нешто налик на песму са обавезно раширеним рукама у којима је незаменљиви реквизит - чаша.

Они „далековиди“, на овај карневал кича, повели су своју децу, што би требало да значе да их уче од малих ногу.

Тако цела фамилија, оно што је видела на ТВ Пинку, има прилику ту да демонстрира.

А музика?!

То је посебна прича.

Како тата и мама не знају ни једну дечију песму, избор музике пада на душу или оркестра или газде кафане.

У другом полувремену, репертоар прелази у сигурне руке оних који и на дечијем рођендану хоће нешто за своју душу.

Па, крећу: Само тако, само тако, Дајте вина хоћу лом, Хеј Шеки, Шеки и све тако до малог мрава.

До у касне сате.

Тако ова мисија у част породичног пројекта, званог дете, редовно потраје до иза поноћи.

Траје и заврши се у маниру „парада пијанства и чича“, што би рек’о Ђока Балашевић.

За истински рођендан малог детета, играоницу, дечје радости, песме, поклоне, има времена, можда тамо после осамнаесте.

Најважније је да су тата и мама, баба и деда и неки около задовољни.

А дете?

Шта зна дете...

Речник наше стварности

Тема ове приче је „Речник говора југа Србије“, пензионисаног проф. др Момчила Златановића, једно у истину је капитално дело. Сваки стручњак за језик не би могао ни да замисли ту празнину наше лексикологије, посебно говора јужне Србије, да није тог блага сакупљеног у корицама оне књиге.

Друго издање тог Речника на дијалекту, 2011. године, у договору са аутором Момчилом Златановићем, издала је једна овдашња штампарија.

Потом је власник Штампарије, графичку припрему Речника, по цени од један(!) евро по страници књиге, поверио доајену врањског штампарства Бори Ристићу Чеклику. Двојица старих сарадника, ни овај посао, као и све друге до тада, нису везивали уговором.

На графичкој припреми Речника од 564 стране, са преко 10.000 појмова,

Ристић је радио четири месеца: од речи до речи, педантно и прецизно, „пешке“, борећи се са оним силном акцентима, интерпукцијом...

Годину дана, пошто је Речник изашао из штампе, Ристић је од издавача затражио своју зараду. Како је са друге стране изостао позитиван одговор, Ристић још два пута, имејлом, подсећа свог друга - издавача на обавезу.

Не бива! Немајући куд, Ристић ангажује адвоката и после две године, тешка срца, тужи издавача Речника, траже својих 564 евра у динарској противвредности.

Еполог: Ристић је правоснажном пресудом изгубио спор. Уместо очекиване пресуде у своју корист, суд га је, поврх свега, обавезао да плати трошкове спора од 40.000 динара!

Ристић је цео предмет упаковао и послао Министарству правде. Потписао га је са: Раб Божји Давид Штрбац.

„Знам да отуда никакав одговор нећу добити. Но, написао сам то чекајући воз за Европу, свестан чињенице да је српско правосуђе спопао најтежи облик карцинома за који ни Европа нема лек. Зато нам Брисел стално мења овај ред вожње“, иронично каже Ристић.

Писмо пријатеља с Косова

Пријатељи због тога постоје: да се помогну, да се један другом нађу при руци, да један другом отворе очи, да се уразуме…

Мој пријатељ са Косова има муке које се разликују од наших, али редовно нађе и време и прилику да се мало нашали.

Скоро ми је послао имејл у коме је написао да је за Косово нова интернет адреса: косово.њет. Неком другом приликом рече да је „Косово наше дете из ванбрачне заједнице“.

Али, мој пријатељ са Косова уме и да се љути, зато што многи грађани Србије, како каже, размишљамо као Титови пионири – „да смо ми најпаметнији и да правда увек побеђује“.

Иначе је опседнут „глобалним проблемима великих светских сила“ и у том контексту местом и улогом банана држава и државица. Ево шта ми је на ту тему написао:

Велике и моћне, са пуно пажње и пијетета, ми зовемо „међународна заједница“, „Европска унија“, „НАТО алијанса“…! Они су нам давно неке ствари ставили до знања, а ми смо то записали у ризници народних мудрости коју смо назвали „Србија се сагињати неће“.
Да не одуговлачим, хајде да редом побројимо међународне позивне телефонске бројеве бивших нам Еџ Yу Република?

381 Србија;
382 Црна Гора;
385 Хрватска;
386 Словенија;
387 Босна и Херцеговина;
389 Македонија.

Тачка. Е, пријатељу, није тачка. Погледај мало боље овај ред?
Да ли примећујеш нешто необично?
Да ли у том реду има „превида“ и  „пропуста“?
Да, или не?

Да ти помогнем: у овом реду недостају бројеви 383, 384 и 388.

Пре месец дана број 383 постао је међународни позивни телефонски број за Косово.

Остали су бројеви 384 и 388. За кога су они резервисани? Да, да, коме су они намењени?Чик погоди?

Ту је крај писма мог пријатеља са Косова.

Шта човек овоме да одузме или дода?
Текст за ову и многе друге сличне,  давно је написан, представа се увелико игра на свим светским позорницама, а наше је да то гледамо или не.

Толико и ништа више.

 

 

Добро јутро, ја сам инспектор

Када се заврши колегијум, он уредно узима своју празну торбу и креће на терен. Од помоћних реквизита има само једно папирче на коме уредно, претходне вечери, испише улице и радње које сутрадан треба да скенира.

Тако ради свакога дана: норма му је пет-шест улица у „кругу двојке “, односно 30 до 40 радњи са педигреом.

На списку су обично специјализоване продавнице, продавнице мешовите робе, кафане, продавнице новина, пекаре, месаре, златаре, кројачи, опанчари, све до погребне опреме.

Колико јуче, он и колеге су харач узимали врло софистицирано. Данас је то њихово право „записано“ у закону.

-Добро јутро, ја сам инспектор! Тако почиње његова сеанса тамо где се појави.

Свако његово „добро јутро, ја сам инспектор“, пореског обвезника кошта ђавоље много.

Један трговац га је прочитао, па чим инспектор уђе у радњу, уз „добро јутро, како сте“, власник га брже-боље пита – колико кошта долазак. Плати га соларно, а онда је миран најмање две недеље.

А инспектор ради по таксиметру. По устројеној процедури, после колегијума,  прво „добро јутро…“ плаћа се пљескавицом или неком кафанском порцијом.
Наставак је новцем, свим врстама роба, месом, флашама пића, козметиком, златом, и наравно, без  фискалног рачуна.  

Једном од инспектора у овом захтевном и одговорном послу, помаже супруга: она по правилу боље зна када и које месо треба узети; ког пића тренутно мена на лагеру у кући; која златна наруквица или ланчић су ин; шта треба деци од гардеробе...

Иначе, правило је да се инспекторска торба искипује некада и два пута током радног времена. Тај посао се обавља код јатака.

И тако инспектор себи и породици гради срећну будућност, која се мери специјалним путовањима и летовањима, купљеним испитима и дипломама, аутомобилима, становима... Наочиглед свих нас.

Може им се, јер ни једну власт не занима њихова „црна кутија“.

 

Снег није политика

Дакле, да ли је у овој земљи снег падао пре 10, 20 или стотину година. Наравно! Да ли је падао ’41., ’48., када нам је било тешко? Па,  јесте, наравно! Ко је заборавио, да га подсетим: и прошле године у ово доба је падао снег!

Јесу ли појединци у овој земљи, све ово време живели негде другде – на Куби, у Кини, на Хавајима…?

Да ли је у овој земљи снег некада падао у јулу или августу? Није! Снег у јануару, вејавица и снежни наноси, температуре далеко испод нуле, лед и клизави путеви…никада нам се нису догодили у јулу или августу.

Чему онда ванредна ситуација? Шта је то „ванредна ситуација“? Морамо ли сваке године у ово време да дижемо пола државе на ноге? Морамо ли да активирамо све расположиве службе, на хиљаде људи, да покренемо механизацију?

Ок. Нека буде: имали смо ванредну ситуацију. Провели смо се како смо се провели. Ваљда смо нешто и научили?

Томбе ла неге… (Томб ла неж…), што би рекао Салваторе Адамо. То је једноставно природа тако уредила.

Снег није политика. Снег није страначко питање. Падање снега није  договорено на Градском већу…Кладим се у шта год хоћете да ће следећег јануара поново да пада снег. Температуре ће поново бити испод нуле, биће хладно, биће мраза и поледице.

Време је да се сада договоримо, да свима буде јасно.

Морбидно је, неукусно, до зла Бога наопако, да поново у јануару наредне године, формирамо штабове и уводимо ванредно стање, због неких који не знају шта је лопата за снег и који нису почистили ни сопствено двориште. И штоје још апсурдније, да булдожерима и чистачима снега, разносимо храну и лекове по удаљеним селима.

Ни земљи, ни нама њеним грађанима, није до шале. Дозовимо се памети.

 

Браво господине Полегато, али...

 

Зашто, скоро по правилу, дете прво треба да заплаче, да би га онда мајка узела у руке?

Зашто се чешће не догађа обрнута ситуација?

Каква је то мајка која гледа своја посла, а дете кад дође на ред?

Нешто слично догодило се и догађа се под кровом италијанске Фабрике обуће „Geox“ у Врању.

На срећу свих тамо је мајка („Geox“) ипак узела дете (раднике) у руке.

Не само да би му заменила пелене.

„Geox“-ом сада дувају неки други, пријатни ветрови, који за 1.200 радника фабрике враћају наду и веру у боље сутра.

За наук, да мало вратимо филм: из те фабрике, током јесени прошле године,

пред јавност је изнето много „прљавог веша“.

Пандорину кутија у „Geox“ је отворила несуђена шефица Гордана Крстић, која није желела да прихвати модел злостављања и малтретирања радника, који је увелико спроводила извесна директорка Тицијана Ћесони.

Убрзо су отказе добили Габријела Крстић, Стефан Јовановић...

Но, њих троје нису седели скрштених руку: уз помоћ медија и јавног мњења, жестоко су продрмали фабрику.

Брука и блам из „Geox“-а брзином светлости протутњали су планетом.

А „земљотрес“ од девет степени по Рихтеру, чији је епуцентар био у Бунушевцу, осетилису синдикати у Италији, Немачкој, Хрватској...

Притерани уза зид, власник фабрике и менаџмент изабрали су право решење - признали су кривицу: ПРВО су из Фабрике прогнали мобинг; ДРУГО, укинули су неплаћен прековремени рад; ТРЕЋЕ, протерали су рад „на црно“ – посао без уговора о раду; ЧЕТВРТО, раширених руку прихватили су организовање синдиката и ПЕТО, повећали су зараде запосленима за више од 20 одсто.

Како немам и-мејл власника „Geox“-а, господина Марија Полегата, мораћу овако, једним штампаним гласилом да га уразумим, јер сам убеђен да ће му његови чауши то брзо проследити.

Моја порука њему гласи: Браво, господине Полегато!

Поступили сте људски и честито - признали сте пет побројаних грешака.

Али, је остала још само једна - да ово троје радника ВРАТИТЕ НА ПОСАО!

То је најкраћи и једини пут до правде.

Овим новинама и овом новинару, морате веровати: ту грешку ваших сарадника у Врању, пред законима и Богом, једини ви можете да исправите.

Оставите по страни судове, право и правду, победнике и поражене.

Само један ваш потпис скратиће муке тим радницима, вама, фабрици, Врању, правосуђу, држави.

Ви ћете добити заслужени аплауз на јавној сцени, радницима ће бити враћен отети писао, па ћемо сви понови живети људски и нормално.

Породична мануфактура "Трајковић"

Марта, сада већ прошле 2016. године, Висока школа примењених струковних студија (ВШПСС) у Врању, подноси надлежној државној институцији захтев за акредитацији новог студијског програма – инжењерство заштите животне средине.

Та надлежна државна институција - Комисија за акредитацију и проверу квалитета (КАП) Републике Србије, 16. септембра 2016. године, одбила да Високој школи изда решење о акредитацији.

С пуно стрпљења, прецизно, чланови Комисије су констатовали да Висока школа нема кадрове за акредитацији новог студијског програма: три доктора наука Високе школе, међу којима је и директорка Светлана Трајковић, дипломе доктора наука стекли су на неакредитованом Факултету за менаџмент (ФАМ) у Новом Саду.

Но, директорка школе, Светлана Трајковић о томе је ћутала. Осим ње, за ову бруку и срамоту у Школи нико други није имао појма, чак ни Наставно веће као стручни и Савет школе као орган управљања.
 
Онда, као у неком лоше режираном филму, директорка Трајковић наврат-нанос, креће у преписку са Комисијом и надлежним институцијама.

А, када су кртице у Школи провалиле ову ујдурму и када је пукла тиква, Светлана Трајковић, за „Врањске“ од 22. децембра, рече следеће: „Сада смо ми, на неки начин, таоци два потпуно различита мишљења, различитих државних органа“.

Ти „различити државни органи“ за њу су Комисија за акредитацију и Министарство просвете.

У школи сви ћуте осим пар синдикалаца и једног узбуњивача, који су покренули  питање разрешења директорке и о томе лично упознали министра образовања, господина Младена Шарчевића.

Када се та група професора вратила из Београда и разговора са министром, чекала их је „честитка“ надмене директорке: узбуњивач је добио упозорење да су у његовом случају „испуњени услови за отказ уговора о раду“ због непоштовања радне дисциплине, а двојици синдикалаца, из истог разлога, децембарска зарада је умањена за по 20 одсто - по 30.000 динара.

Овим су, барем привремено, правда и поштовање закона у ВШПСС, устукнули пред моралним силеџијством.

Висока школа је данас постала талац хистерије и болесних амбиција директорке и неколико њених пајташа, професора, полазника надалеко чувене мануфактуре „Трајковић“.