Вукашин Обрадовић

И напредњаци беже, али само из кафане

Те вечери су напредњаци расправљали о важним темама. И, како то већ бива, је ли, пошто није баш све ни за страначку јавност, мала, мала група страначких функционера, свратила је до оближње кафане.

У сали, када су ушли, није било гостију. Даклем, идеална ситуација да се, у ужем кругу, на миру резимира актуелна градско – политичка – страначка ситуација.

Још се није попило ни прво пиће, улази неколико врањских „жестоких момака“, весело расположених. Седају недалеко и из неког разлога почињу тихе, а потом све гласније провокације на рачун једног од виђенијих напредњака.

Бива у једном тренутку веома напето али, уз помоћ посредника, атмосфера се смирује, а тензије спуштају.

И таман се чинило да ће бити избегнут тежи инцидент кад у кафану пристиже, са закашњењем, један од челника градског СНС, широј јавности познат по блиским родбинским везама са оним тајкуном који је најављивао да ће салата спасити Србију.

Да л’ није препознао друштво за суседним столом или је сматрао да када СНС заседа, макар и у кафани, мора да влада мир, како год, он се, у једном тренутку, ваљда желећи да цитира Вођу, окрене ка овим момцима и готово подвикне:

„Тишина тамо, видите да разговарам телефоном!“

Дотичном, након тога, ништа није било јасно, ни зашто су се наједном сви за његовим столом нагло побледели, а још више га је збунило зашто су ови,  што им је само уљудно скренуо пажњу да не галаме, кренули ка њему, са очигледно не баш пријатељским намерама.

Наста општа конфузија, али уз помоћ неколико трезвенијих са обе стране, све се завршило без озбиљнијих последица.

Узалуд је, условно речено, виновник инцидента, запиткивао своје страначке колеге о коме се ради, да л' су „јанковићевци“, демократе, можда неки осетљиви Радуловићеви фанови... Нико да му одговори.

Убрзо, дође конобар и напредњаци кренуше ка излазу. Али, Салатићу нешто не да мира. Окрену се и, онако, преко рамена, на опште изненађење, оном друштву упути још једну реплику:

„Е, сад, можете да се дерете колико вам је воља!“

Секунду након тога, полетеше чаше, флаше, пиксле, пршти срча на све стране.

На излазу наста прави кркљанац., Власт се даде у стратешко повлачење, али прилично неорганизовано, без плана евакуације. И што је најгоре, нигде страначке солидарности. У лактању ко ће пре да напусти бојно поље, пало је и неколико ненамерних, али озбиљних бубетки по цеваницама, и то између партијских сабораца. Салатић је био главни осумњичени јер никоме није било јасно како се први нашао напољу,

Наравоученије: у кафани, као и у политици, није најважније бити први кад се напада, већ  кад се бежи.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Градоначелник или британска краљица

Опште је мишљење да је врањски градоначелник фин, пристојан, коректан човек. Иако су циници постављали питање – ако је то тачно, шта онда ради у СНС – тешко да може да се  оспори позитиван генерални дојам о Слободану Миленковићу.

Уосталом, када су га напредњаци кандидовали, управо су на уму имали његове неспорне квалитете: млад, неукаљан аферама, поштован као лекар. И уз то Врањанац.

Ко год да је у СНС-у одлучивао о Миленковићу као једном од заштитних ликова напредњака у предизборној кампањи, очигледно да је све то имао на уму.

Истинитости ради, садашњи градоначелник и није имао неку конкуренцију. СНС је окупио разнолико друштво, подоста рестлова из других странака, а бога ми, било је ту и много врањској чаршији добро познатих ликова којима је Миленковић послужио као идеалан политички кишобран за њихове раније марифетлуке, кривичне пријаве, прелетачке биографије.

Једини недостатак, политичко неискуство др Слободана Миленковића, у таквом окружењу, било је његова и СНС- ова значајна предност јер, ето, појавио се нови лик који одудара од помало уврежене представе о протипу напредњачког градоначелника, оличеном у, рецимо, Горану Цветановићу „Меску“, првом човеку Лесковца.

Тај и такав Миленковић привукао је доста оних неопредељених гласача, пре свега у урбаним срединама, који, по дифолту, нису баш наклоњени напредњацима.

Данас, годину дана након што је устоличен у фотељу градоначелника, општи утисак је да све оно што је у предизборној кампањи била предност, Слободану Миленковићу сада представља непремостиву препреку да се наметне као политички ауторитет, у складу са функцијом коју обавља.

Стварна власт се прелила у руке управо оних који су се током предизборне кампање сакривали иза Миленковића, а градоначелник  све више подсећа на енглеску краљицу: о свему се пита, ни о чему не одлучује.

У дубокој сенци Стевановића, Булатовића, сиве и друге еминенције, његов ауторитет се из дана у дан круни кроз, углавном, протоколарне дневне активности, попут сликања са пчеларима, средњошколцима или трубачима.

Уосталом, покушајте да се присетите неког његовог потеза или макар изјаве, у ових годину дана, која је изазвала пажњу јавности. Уз сав труд, ја не могу, иако ми је то посао. Једино што памтим у вези са градоначелником су сцене када Александар Вучић, при готово свакој од посета Врању, пролази поред Миленковића, уз поглед „подсетите ме ко беше овај човек“.

Нисам сигуран да је Миленковић баш тако замишљао своје градоначелниковање, али руку у ватру бих могао да ставим да оваква позиција слабог градоначелника свима из његовог ближег и даљег окружења потпуно одговара.

И не само то. Стари вукови локалне политичке сцене, заправо, стварају амбијент у коме ће се градоначелник бавити периферним темама, док они на миру, за то време, постављају, смењују, запошљавају, праве разне дилове, између себе и са коалиционим партнерима. И причају као је Миленковић „неспособан“, али...

Не знам да ли је тога свестан, али градоначелник би морао да размисли како ће се понашати убудуће.

Одлука је на њему јер Миленковић, очигледно, није потпуно свестан моћи која му стоји на располагању.

Претпоставимо, само за тренутак примера ради, да се супростави владајућој струји или моћним појединцима у СНС, и почне да се бави својим послом.

Рецимо, да се успротивио смени свог помоћника Александра Стојковића, постављању Горана Петровића за директора Новог дома или најављеном именовању Драгане Накић?

Да ли би га Стевановић и Булатовић сменили? Нисам баш сигуран јер колико год да је у овој држави и у овом граду све могуће, такав луксуз СНС не би могао себи да приушти баш због тога што би било врло тешко објаснити јавности разлоге за такав потез. Још теже би било наћи адекватну замену из разлога наведених на почетку овог текста.

Како год, у наредном периоду показаће се прави домети Слободана Миленковића и као политичара и као човека.

За дефинитивну оцену његових способности биће потребно неколико ствари.

За почетак, не би било лоше да Слободана Миленковића неко подсети да је он, уствари, градоначелник. Можда ће му то помоћи да одлучи хоће ли и даље глумити икебану или ће показати да има амбиције да изистински води овај град.

 

Ивица&Ivica и јагњећа чорбица

Прошле недеље, сасвим незаслужено, једна важна вест,  посебно за нас јужњаке, готово да није ни забележена. Тек ту и тамо, објављено је  да је Његова екселенција Кајл Скот, амерички амбасадор у Београду, разговарао са Ивицом Тончевим, државним секретаром у Министарству иностраних послова.

Иако злобници причају да је Ивица, пре састанка са Скотом, тражио да му се објасни у чему је разлика између Јужне и Северне Кореје, а да је разговор завршен традиционлном Ивичином реченицом: „ће га решимо“ - био је то  (за сада) врхунац, каријере контроверзног  момка из Божице, села надомак Сурдулице.

Од сликања са Борисом Петковим, једним од јунака филма „Видимо се у читуљи“, доспео до тога да му се презентује став америчке администрације о корејској кризи.

Мало ли је?

Легенда каже  да је све почело  у београдском ресторану „Шехер“, 2003. године. Ту су се, наводно, први пут срели двојица Ивица,  Дачић и Тончев.

Ручак је завршен  као у култном филму„Казабланка“:

„This is the beginning of a beautiful friendships.“

Све пре и после тога је историја aли и велика мистерија.

Нити се зна поуздано шта је спојило овај двојац, а још мање какви их то интереси држе сво ово време заједно.

Како год, Дачић је мењао политички курс, савезнике, коалиције, најближе сараднике, , социјалисти су  пролазили кроз Сциле и Харибде, вешто избегавајући опасне хриди, било је и унутрашњих трвења и озбиљних афера, али ништа што ће пореметити односе у фирми Ивица&Ivica.

Напротив, Тончев је увек био ту, поред и уз Дачића.

Од 2008. до 2012. године Тончев се налазио се на месту саветника за европске интеграције Ивице Дачића, тада првог потпредседника Владе и министра унутрашњих послова. Након тога постао је саветник за националну безбедност председника Владе Србије, а потом и  саветник за дијаспору и економску дипломатију првог потпредседника Владе и министра унутрашњих послова.  А, онда је 2016. постављен на  функцију државног секретара у Министарству иностраних послова.

У исто време, ИТ је радио је и на свом образовању.  После дипломе на Мегатренд универзитетуБеоград на смеру пословна администрација и менаџмент, на Факултету за менаџмент истог универзитета стекао је звање дипломираног мастер менаџера.

У  чему је тајна Ивице Тончева?

Не улазећи у веродостојност навода о њеким његовим везама са људима сумњиве репутације, попут Мише Банане, сувише би било наивно сводити односе Ивица&Ivica само на ту димензију јер круг његових блиских пријатеља се креће од Новаковог оца, Срђана Ђоковића до Александра, односно Андреја Вучића.

Чини ми се да одговор може да се наслути из једне сцене која може бити илустрација стреловитог успона ИТ.

Када је својевремено Стеван Дојчиновић, тада новинар Центра за истраживачко новинарство (ЦИНС), сада уредник портала КРИК, аутор књиге о Шарићу, објавио серију текстова о Ивици Тончеву, уговорен је састанак у елитном београдском ресторану „Мадера“.

Стеван је, по сопственом признању, био врло импресиониран начином на који је ИТ покушао да га разувери да Дојчиновићеви наводи о сумњивим пословима фирме Ивица&Ivica нису тачни.

„Добро, Стеване, пишеш да сам ја богат човек.“

„Па, јесте ли богати?“

„Нисам Стеване, нисам! Где си видео да богат човек једе чорбу“, објашњавао је  ИТ док је конобар, са руком на леђима, послуживао јагњећи дроб у течном стању.

И, како да ви не поверујете човеку са оваквом аргументацијом?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Томић и Врањанци

Драган Томић, да ли сте можда приметили, две године није крочио у Врање.

Који Драган Томић?

Па, онај коме смо хтели, својевремено, за живота да подигнемо споменик.

Тепали смо му Председник, не сећате се?

Нема везе.

За следећи Дан града предложићу тог Драгана Томића за највише признање.

Жао ми је што то нисам урадио ове године, али очекивао сам такав гест од неког из булументе његових дојучерашњих идолопоклоника. Типовао сам на Зорана Величковића Зују, Синишу Митића или Градимира Јовановића. Они су, некако, по мом субјективном осећају, најволели Томића, мада конкуренција оних који су се, колико до јуче, гурали ко ће што дубље да се увуче у Драгомиров доњи део леђа, је бројна и респектабилна . Не бих даље да набрајам. Препознаће се сами.

Многи ће ми замерити на наводном лицемерству јер ако је неко критиковао Томића, онда су то биле Врањске и моја маленкост.

Свој став, међутим, ни Врањске ни ја нисмо променили. Оно што смо му замерали тада, показало се углавном као тачно. Судбина Симпа то и показује.

Не бих, ипак, да се бавим економским темама и начином на који је Томић конципирао и водио Симпо. Биће прилике и за то.

Много ми је интересантније за анализу понашање његових првих сарадника, пријатеља, партијских сабораца, па и радника Симпа.

За све њих, Томић је пет деценија био Бог који хода јужном Србијом.

Томић, па Бора Станковић, говорили су без икаквог стида, а оне ретке који би се успротивили оваквој неукусној мистификицији посматрали су са презиром и неретко мржњом.

Дегутантно је помињати колико су појединци били спремни да иду далеко у том додворавању Драгану Томићу. Врањске су о томе исписале на стотине страница и нема потребе сада подсећати  на те трагикомичне сцене.

Како се Драган Томић понашао у тој ситуацији? И о томе би имало шта да се каже, али ми смо писали о томе када су сви ћутали, па не видим разлога да сада то понављам.

Нема потребе јер овога пута није тема Драган Томић већ ми, Врањанци, симповци, еспесовци, обожаваоци његовог лика и дела којима је помагао да запосле сина, сместе мајку у неку велеградску болницу, упишу факултете, добију специјализацију, постану председници општине, народни посланици, па и министри.

Сви су они ћутке посматрали Томићеву детронизацију, неки од његових најближих и најбогатијих сарадника у томе и непосредно учествовали.

И то је у неку руку разумљиво. Наступило је време конобара и ваља се прилагођавати новим околностима.

Лично, нисам изненађен, нимало.

Нагледао сам се таквих сцена.

Миомир Стојановић, својевремено председник СПС, народни посланик, након што је пао у политичку немилост, додуше, захваљујући и Томићу, три године или више, не сећам се тачно, није могао да нађе посао у Врању. Ни он ни његова супруга.

Влајка Јовића, једног од легендарних директора који су практично створили Јумко, обезбеђење није пустило у лифт приликом посете Слободана Милошевића. За њега није било места међу елитом која ће разговарати са Слобом јер је на његово место већ засео Станиша Јањић.

Ни Јањић се није боље провео. Отерали су га радници после 5. октобра и, колико знам, од тада не долази чето у Врање.

Примери Стојановић, Јовића,  сада и Драгана Томића, као и многи други, колико год били међусобно различити,  више говоре о нама него о поменутим и непоменутим личностима.

Такав однос према ауторитетима је део нашег  менталитета. Ми поштујемо људе, али мало повише их поштујемо док су на власти, моћни и у ситуацији да нам помогну. И после их уважавамо, али не баш толико као раније.

То је нормално, зар не, јер ми, Врањанци, не замарамо се много прошлошћу и будућношћу.

Важно нам  је сада и овде, а кога брига шта је било и шта ће да бидне.

Уосталом, ко зна, можда ћемо том истом Томићу, у неко друго време, да подигнемо споменик.

Шта мислите, ко ће да држи говор.

Ја типујем на Градимира, Синишу или Зују.

 

Кратко упутство за контрамитинг кога неће бити (само за Врањанце)

Спомене ли неко контрамитинг, одмах ме, као Врањанца по националности и јужњака по идеолошком опредељењу, прође  нека тиха језа. Навру ми ни мало пријатна сећања на 1996. и оно кад смо бранили Слобу. Мислим, не због Слобе.

 А, у последње време, откад ова „шачица“ свако вече крстари Београдом, мало, мало, па неко онако баш нагласи да спонтаног противокупљања неће бити јер ово „стоп диктатури“  је „врхунац демократије“.

Ми, Врањанци, јесмо демократе али, ипак, морамо да будемо опрезни јер тако је некако било и прошли пут. Неће, неће, па се пролетери из Симпа и Јумка, за тили час нађоше на Теразијама. Шта је било после и није баш за причу, а и нема много везе са демократијом. Зато сада треба, злу не требало, мало боље логистички  да се припремимо иако контрамитинга сигурно неће бити.

Је л’ тако?

  • Да кренемо од самог поласка на контрамитинг кога неће бити. Видите ли да уместо, класичног ланч пакета (један сендвича и „роса“ 0,33л), дају још по нешто,  чак и наполитанке, у тај аутобус не улазите па макар вам рекли да идете, ту  до Власотинца.
  • Ако вам не прођу изговор „морам  код баџу на стрижбу“, и ипак кренете пут престонице на контрамитинг кога неће бити, одмах се организујте у мање групице, најбоље по тројица, четворица. Под обавезно, у свакој групи  би морао да буде бар неко који је минимум једном био у Београду. Никад се не зна. Чули ст, сигурно,  за оне наше земљаке што су, прошли пут, уместо на аутобуску станицу, отишли у супротном правцу, ка Дорћолу. И још за малер, питају за пут неке надрндане кевиће, а тамо их, на Дорћолу, има кол’ко хоћете.  Само су их брзе ноге спасиле.
  • Није баш врањански ни јужњачки али немојте да будете сентиментални. И да вам је род рођени бегајте од оних наших земљака са узречицим „прике“, а нарочито „браче“, са акцентом на тврдо „ч“. Они представљају фактор високог ризика јер Београђани, знам их, живео сам са њима, све, све, али кад чују  „браче“, знају да изгубе контролу.
  • Умало да заборавим. Ако, на контрамитингу кога неће бити, видите младиће са уобичајеним навијачким реквизитима, шаловима и бејзбол палицама, без обзира да ли су „гробари“ или „делије“, то не мора да значи да се враћају или иду на утакмицу. Биће да су ту неким другим послом, зато их заобилазите у широком луку.
  • Овај текст мора да научи сваки члан групе: „дужи еспресо, у малој шољи, са хладним млеком“. Није баш лако за памћење али дуг је пут до Београда. То је у случају да баш загусти, па хтели не хтели морате да уђете у неки кафић. И немојте да се бечите и ишчуђавате кад донесу рачун. Будите галантни јер у Београду нема као код „Џингура“: кафа и кисела вода 60 динара.
  • И будите,на контрамитингу кога неће бити, достојанствени, како и приличи нама јужњацима. Пустите ове Шумадинце. Они су старе бунџије. Ви, онако са стране, ни много напред ни баш на зачељу. Ту, дакле, око средине, да имате довољно простора за маневарско кретање.
  • Ако сте баш малер да вас западне неки транспарент или слика, шта већ, док траје говоранција, машите, вичите слободно и што гласније, можда вас гледа пословођа, али, најбоље, још пред крај, замолите првог до себе да вам, не ли. придржи транспарент и дискретно се одмакните. Они, јадни, опет из искуства препричавам, што им је неко рекао да морају да врате све Слобине слике у Врање, највише су надрљали.
  • И за крај, шта год да вам се деси у Београду,на контрамитингу кога неће бити, у повратку ништа не причајте. Врло је важно да не погрешите интонацију. Зато је најбоље да одмах, као, заспите и ослушкујуте шта прича већина. А, кад стигнете у Врање, већ ћете и ви сами да чујете шта се десило на контрамитингу кога неће бити.

И ви, а вала, и ми.

 

 

Догодиће се на данашњи дан

19. 04. 2021. Зоран Антић, председник ГрО НСПС (Напредне социјалистичке партије Србије) најавио да следеће недеље НСПС сасвим сигурно улази у локалну власт.

 

19. 04. 2021. Игор Андонов, председник ГГ  „Александровачко језеро - бисер туризма на југу Србије“, најавио је оставку на место председника ГГ  „Александровачко језеро - бисер туризма на југу Србије“ уколико НСПС уђе у градску власт.

 

19. 04. 2019. Славиша Булатовић, народни посланик,  по први пут се кратким али бираним речима обратио са говорнице Народне скупштине: "Председавајући, поштоване колегинице и колеге, хвала", рекао је Булатовић што је пропраћено бурним аплаузом.

 

19. 04. 2018. Перица, не Саша, Јанковић, потпредседник ГрО ДС:

„Јамислимдаовавластводиградупропастидокдемократскеснагепоновозаједносасосцијалистиманепрузмуруковођење“, рекао је Перица, не Саша, Јанковић.

 

19. 04. 2024. Новица Тончев ће на следећој седници Главног одбора бити изабран за потпреседника партије, изјавио је Ивица Дачић, председник НСПС (Напредне социјалистичке странке Србије).

 

19. 04. 2023. „Подметања и гнусне лажи су да ми стално играмо из 2 у 1. Ја сам и постао познат по томе да све екипе које сам тренирао, мислим Динамо, сву своју снагу показује тек у другом полувремену“, рекао је Драган Антић Рецко, председник, тренер, центарфор и голман ФК Динамо.

 

19. 04. 2021. Градоначелник Врања Слободан Миленковић ништа није изјавио али се зато осмехнуо. Неколико пута.

 

19. 04. 2034. Овгодишњи лауреат, по 17 пут, традиционалне књижевне награде „Борисав Станковић“ Мирослав Цера Михаиловић изјавио је да му награде никада нису много значиле, па ни ових претходних 16, али да ова има посебну драж јер је прима из руку и срца, како је рекао, „хероине српске књижевности Сунчице Денић Михаиловић“.

 

19. 04. 2020. За новог управника Позоришта „Бора Станковић“ постављен је Бобан Банковић, познати театралог.

 

19. 04. 2034. „Данас, поносан и пуна срца, могу да вам саопштим  да прослављамо 40 дана од кад у врањској болиници ниједан болесник није преминуо ни природном, ни насилном смрћу“, рекао је др Драган Величковић, вд директор ЗЦ, додавши да оваквим успехом мало која здравствена установа у Србији може да се похвали.

 

19. 04. 2026. Градимир Јовановић, председник Напредне партије уједињених пензионера Србије (НПУПС), изјавио је да су сви чланови ове странке обавили и овог месеца своју исказали патриотску свест и, без изузетака, уредно примили пензије.

 

19. 04. 2042. Епископ врањски Пахомије,свечано је отворио вртић "Др Војислав Коштуница", у част нашег познатог теолога . Ова дечја установа је јединствена у Србији, рекао је преосвећени, јер је намењена искључиво дечацима, узраста од 16 до 18 година, који ће у том најосетљивијем периоду бити под будном паском цркве, истакао је владика Пахомије.

 

 

 

Антићева фактура без покрића

 

Социјалисти ће убрзо испоставити фактуру напредњацима за подршку победи Александра Вучића на председничким изборима, рече јуче, да простите на изразу, онако курчевито Зоран Антић.

Повређен его, самозаваравање или политички аутизам, шта год да га је нагнало да изговори ову реченицу, ефекат ће бити исти.

Врањски социјалисти одлазе дефинитивно у ропотарницу новије српске политичке историје коју управо исписује Александар Вучић.

Нема ту никаквог изненађења и зато ми није баш најјасније понашање дојучерашњег градоначелника.

Власт у Србији се већ дуже време структуира тако да сваком грађанину, у Београду али и Содерцу, буде савим да постоји само једна странка, односно један човек који сублимира сву моћ.

Ивица Дачић је на време уочио и прихватио цену останка у власти. Комбинујући улогу икебане, мртве природе, повремено и дворске луде, лидер СПС-а трпи, ћути, чак повремено запева и кад му није до песме.

Прагматик какав јесте, Дачић рачуна да ће и Вучићу, као и Коштуници Тадићу, да види леђа. А, до тада ваља преживети. По сваку цену.  

Зато ми никада није било јасно зашто Зоран Антић мисли, или је барем мислио, да ће централа стати иза њега, у сукобу са локалним СНС-ом.

Дачић ће да трпи свакојака понижавања, а онда ће да подржи Зорана Антића у сукобу са СНС-ом!?

То је било вероватно у оној мери колико су реална очекивања да ће после избора СПС бити у ситуацији да испоставља некекве рачуне.

Социјалисти у Врању ће бити сведен на меру која неће одударати од опште слике политичке номенклатуре у Србији.

Шта то практично значи уверили су се Антић и Стојанчићу предизборној ноћи, испред седишта СНС, када су морали да прођу кроз „топлог зеца“, праћени звиждуцима и свакојаким повицима.

То је, сасвим извесно, тек почетак. Чак ни могућност да социјалисти заиста уђу у локалну власт, ништа неће променити.

СНС је у Врању дошао у ситуацију да избрише СПС са политичке сцене и отклони сваку могућност да им у будућности буде, макар и потенцијални, такмац.

Таква шанса се у политици не пропушта.

ПС: Топло препоручујем Новици Тончеву да пажљиво прочита овај текст.

 

 

 

Муса on the road again

Улазим, пре месец, два дана у „Моравче“ и,  док погледом тражим пријатеље, примећујем крајичком ока како корпулента, наочита особа скаче са столице к'о опарен. Убрзаним корацима креће ка мени и, док сам се снашао, нађох се у загрљају Горана Петровића, у ужем кругу познатог као Муса.

Изљубисмо се  к’o род рођени, Петровић  ме позва за свој сто, љубазно одбих, али чим сам се расвестио од овог изненадног излива љубави, би ми јасно о чему се ради.

Муса on the road again.

Не придајем себи бог зна какав значај али, искуство ме учи да, ретко ко, без неког практичног мотива, исказује присност према мојој маленкости на овај начин. Ту рачунам и своју супругу, да будем искрен до краја.

А, тек Муса? Знамо се одавно, али никад нисмо били неки интимуси, бар не у тој мери да би се жвалавили у кафани.

Недуго затим Петровић поста извршни, а данас и главни директор „Новог дома“, упркос чињеници да није неки реномирани стручњак без кога би пропао „Нови дом“, а о политичком угледу не бих да судим.

Мали је град, Вртогош још мањи.

Знамо се.

И зашто га је онда допала директорска фотеља, упркос аферама и кривичним пријавама које су у доброј мери обележиле његову досадашњу политичку каријеру?

 Одговор зна свако ко иоле прате врањску политичку сцену.

Они који имају дилеме нека завире мало у политичку и пословну, а бога ми и кривичноправну каријеру, и неће вам бити тешко да закључите Шшта се крије  иза овог именовања .

Нечији интереси, усудио бих се да кажем лични и материјални, надвладали су политички разум чак и по цену шамарчине, познајући Мусу, од које ће  тек бридети образи СНС-у.

Чији интереси?

Да, поновим, Врање је мали град.

Знамо се.

 

 

 

 

 

Бота и друге приче

У кафић улазе двојица момака.  Један онизак, кратко ошишан, сав у претерано израженим бицепсима и трицепсима, други висок али без неких приметних особености које би изазивале пажњу околине.

Пратња, на дискретан знак, седа за суседни сто, а мишићави му театрално додаје торбицу, познатију као „педеруша“.

При самом руковању, снажним стиском ми шаље додатну поруку.

„Ја сам Бота“.

Фиксира ме погледом, али на тај ритуал сам већ навикао, тако да покушавам да узвратим истом мером.

Представљам се.

„Знам све о теби“, прекида ме Бота.

„Како ти је ћерка? У Београду је, а“, наставља.

И ово је део уобичајеног сценарија.

„Твој рођак ми је направио велики проблем и  мора да плати за ово. Сутра, за месец, за годину дана. Нека пази како прелази улицу. Густ је саобраћај, а људи возе брзо“, наставља Бота употребљавајући класичан вокабулар: педерчина, пи.кица, наркоман.

Одговорам да претпостављам о чему се ради, али да је разговор уприличен да би покушали да „решимо проблем“.

„Зато сам и овде. Да сам хтео да буде другачије, довољно је било да окренем један број.“

Пошто је Бота закључио да је било довољно препадања, прелазимо на „решавање проблема“.

Разговарамо, не предуго, и договор је постигнут.

Овај текст није био део договора и Бота ће вероватно бити много љут.

Шта да се ради?

Он има мишиће, ја оловку.

Земаљски дани теку.

 

 

 

 

Изгубљено јагње

У Београду се, претходна два дана, одржавала традиционална манифестација „Дани Врања“. 

По фотографијама би се рекло да је било весело.

Трубачи, дерт, Врањанци - натурализовани Београђани ,врањски, хм, крем, иће, пиће.

Видим и да је,  како то обичаји налажу, и градоначелник Слободана Миленковић завео коло. Да ли је вежбао по кући или је је већ раније едукован за плесне „Пембе“ кораке, не знам, али није нас, кажу, обрукао.

И нека су се људи провеселили.

„Дани Врања“ су ретка, ако не и једина прилика, да се у престоници, на једном месту, окупе Успешни лекари, професори, угледници из свих професија, наши некадашњи суграђани и  они Врањанаци који вуку породичне корене из нашег краја.

Лепа традиција, сасвим сигурно.

Ипак, што би рекао друг Радован Трећи: добро је, одлично је, само је мало досадно.

Душан Михајловић, да обновимо градиво зарад ових млађих генерација, председник странке „Нова демократија“, познат као министар унутрашњих послова у Ђинђићевој Влади, али и, тамо 1994., савезник СПС-а и ЈУЛ-а, био је од 1986. до 1989. председник Општине Ваљево.

Убрзо пошто је изабран, Михајловић, кога су звали „Видра“, затражио је од Државне безбедности, тада је био такав обичај, списак свих Ваљеваца у дијаспори, српској, односно југословенској, нарочито оних који су се расули по белом свету.

Убрзо је на адресе Парижана, сликара Љубе Поповића ,светски познатог балетског играча Милорада Мишковића,  и многих других Ваљеваца, стигло писмо са само једном поруком: поносни смо на вас и очекујемо Вас у Вашем граду.

Већина адресаната су били пријатно изненађени, неки и искрено потресени. Нико им се деценијама није јавио из родног града.

Убрзо су почели да стижу љубазни отпоздрави, али и Ваљевци који годинама нису ступили на родну груду.

Михајловић је умео, знао и користио њихово знање, умеће, познанства. Уосталом, тада је Ваљеву вратио сликара Љубу Поповића који је годинама живео у Паризу.

Само да је то резултат ове његове идеје, од  Видре – доста.

Душан Михајловић је Ваљевце окупљао у Ваљеву.

Ми своје Врањанце у Београду.

Не знам да ли је наш градоначелник, на „Данима Врања, поручио „Изгубљено јагње“.

Ако није, требало је.