Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

13.05.2017

Ivica&Ivica i jagnjeća čorbica

Prošle nedelje, sasvim nezasluženo, jedna važna vest,  posebno za nas južnjake, gotovo da nije ni zabeležena. Tek tu i tamo, objavljeno je  da je Njegova ekselencija Kajl Skot, američki ambasador u Beogradu, razgovarao sa Ivicom Tončevim, državnim sekretarom u Ministarstvu inostranih poslova.

Iako zlobnici pričaju da je Ivica, pre sastanka sa Skotom, tražio da mu se objasni u čemu je razlika između Južne i Severne Koreje, a da je razgovor završen tradicionlnom Ivičinom rečenicom: „će ga rešimo“ - bio je to  (za sada) vrhunac, karijere kontroverznog  momka iz Božice, sela nadomak Surdulice.

Od slikanja sa Borisom Petkovim, jednim od junaka filma „Vidimo se u čitulji“, dospeo do toga da mu se prezentuje stav američke administracije o korejskoj krizi.

Malo li je?

Legenda kaže  da je sve počelo  u beogradskom restoranu „Šeher“, 2003. godine. Tu su se, navodno, prvi put sreli dvojica Ivica,  Dačić i Tončev.

Ručak je završen  kao u kultnom filmu„Kazablanka“:

„This is the beginning of a beautiful friendships.“

Sve pre i posle toga je istorija ali i velika misterija.

Niti se zna pouzdano šta je spojilo ovaj dvojac, a još manje kakvi ih to interesi drže svo ovo vreme zajedno.

Kako god, Dačić je menjao politički kurs, saveznike, koalicije, najbliže saradnike, , socijalisti su  prolazili kroz Scile i Haribde, vešto izbegavajući opasne hridi, bilo je i unutrašnjih trvenja i ozbiljnih afera, ali ništa što će poremetiti odnose u firmi Ivica&Ivica.

Naprotiv, Tončev je uvek bio tu, pored i uz Dačića.

Od 2008. do 2012. godine Tončev se nalazio se na mestu savetnika za evropske integracije Ivice Dačića, tada prvog potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova. Nakon toga postao je savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Vlade Srbije, a potom i  savetnik za dijasporu i ekonomsku diplomatiju prvog potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova.  A, onda je 2016. postavljen na  funkciju državnog sekretara u Ministarstvu inostranih poslova.

U isto vreme, IT je radio je i na svom obrazovanju.  Posle diplome na Megatrend univerzitetuBeograd na smeru poslovna administracija i menadžment, na Fakultetu za menadžment istog univerziteta stekao je zvanje diplomiranog master menadžera.

U  čemu je tajna Ivice Tončeva?

Ne ulazeći u verodostojnost navoda o njekim njegovim vezama sa ljudima sumnjive reputacije, poput Miše Banane, suviše bi bilo naivno svoditi odnose Ivica&Ivica samo na tu dimenziju jer krug njegovih bliskih prijatelja se kreće od Novakovog oca, Srđana Djokovića do Aleksandra, odnosno Andreja Vučića.

Čini mi se da odgovor može da se nasluti iz jedne scene koja može biti ilustracija strelovitog uspona IT.

Kada je svojevremeno Stevan Dojčinović, tada novinar Centra za istraživačko novinarstvo (CINS), sada urednik portala KRIK, autor knjige o Šariću, objavio seriju tekstova o Ivici Tončevu, ugovoren je sastanak u elitnom beogradskom restoranu „Madera“.

Stevan je, po sopstvenom priznanju, bio vrlo impresioniran načinom na koji je IT pokušao da ga razuveri da Dojčinovićevi navodi o sumnjivim poslovima firme Ivica&Ivica nisu tačni.

„Dobro, Stevane, pišeš da sam ja bogat čovek.“

„Pa, jeste li bogati?“

„Nisam Stevane, nisam! Gde si video da bogat čovek jede čorbu“, objašnjavao je  IT dok je konobar, sa rukom na leđima, posluživao jagnjeći drob u tečnom stanju.

I, kako da vi ne poverujete čoveku sa ovakvom argumentacijom?