Спорт

Очекујем да играмо у Европи

ИВИЦА ТОНЧЕВ, ПРЕДСЕДНИК ФК РАДНИЧКИ ИЗ НИША

Раднички је на крају сезоне Супер лиги у плеј офу заузео пето место и неће учествовати у борбама за Лигу Европе. Јесте ли задовољни петим местом у фудбалској елити Србије?

Имајући у виду у каквом је финансијском стању био клуб, када је нови менаџмент, крајем прошле године преузео управљање, презадовољан сам освојеним местом у првенству. То је резултат великог залагања и труда. Сматрам и да Раднички у потпуности заслужује и треба да игра у Европи. Уколико Комисија ФСС донесе праведну одлуку, у складу са законом, онда ће Раднички играти у европском такмичењу, јер ФК "Младост" из Лучана не испуњава услове за добијање евро лиценце. 

 

 

После дербија на Чаиру са Партизаном, огласило се руководство Радничког тврдњом да је Раднички покраден на најгрубљи начин!?

То нису биле само наше тврдње. Недавно се по том питању огласила и Судијска комисија и потврдила наше сумње. Раднички јесте био покраден на тој утакмици, али нажалост то није био усамљен случај. Међутим, више од тога смета чињеница да такве грешке не могу бити накнадно исправљене, иако је свима јасно да је то наш клуб можда коштало Европе. То је посебно био удар на морал целокупног тима  који није успео да заборави нанету неправду.

 

 

СУДИЈСКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

Сумњате и на судијске манипулације уочи меча са Партизаном, као „знали су да ће судити Бојан Николић, а то је била обмана“. О каквој обмани се радило пре сусрета са Београђанима?

Раднички је тог дана двоструко оштећен суђењима на нашој утакмици са Партизаном, али и на утакмици Младост - Напредак. Та суђења су допринела томе да изгубимо шансу да освојимо 4. место. Насупрот нашем хендикепу, Партизан и Младост су били на великом добитку. Један клуб је освојио титулу, а други 4. место. То говори у прилог нашој тврдњи да су били спремни на све, па и медијске манипулације, јер им је било најважније да суде они који њима одговарају. Страшно је како један дан лошег суђења може да анулира све оно што је урађено током сезоне. 

 

 

Честитали сте победу Партизану ван терена, зашто баш тако?

Честитали смо на победи ван терена, јер је она и остварена тако - ван терена. Да је ово било првенство, какво је требало да буде, судија би у 5. минуту утакмице након грубог ударца нашег играча показао црвени картон најбољем Партизановом играчу.  Признаћете да би то сигурно променило ток целе утакмице. Или да није свирао непостојећи офсајд нашег играча, када је било видљиво голим оком да тога није било, чиме је спречена велика шанса да Раднички да гол. Ово су све ствари на које Раднички није могао да утиче, нити да промени на терену.

 

Не само у клубу већ и делу спортске јавности сматрају да пласман Радничког у тек минулој сезони није реалан и да је суперлигаш из Ниша заслужио да се бори у квалификацијама за Лигу Европе?

Апсолутно се слажем да је Раднички заслужио да игра у Лиги Европе. Очекујем да се са том тврдњом сложи, а наше учешће на европском такмичењу затим потврди и Комисија ФСС, која одлучује о евро лиценцама. Сматрам да смо свим до сада приказаним у првенству, пре свега фер игром на терену и ван њега, заслужили да играмо у Европи.

 

 

Недавно се огласила судијска комисија поводом утакмица у Лучанима и Нишу и констатовала да су Напредак и Раднички оштећени у мечевима са екипама Младости и Партизана. Како сте ви доживели судијске неправде на утакмици с Партизаном у Нишу?

Поновићу да сматрам да је Раднички био на губитку на обе утакмице. Јасно је да су све грешке тог дана највише коштале Раднички, јер су нас осујетиле у остваривању нашег европског сна.

 

 

Да ли и сада мислите да је, како сте то у саопштењу поручили, „опструкција српског фудбала и фер игре успела“?

Верујем да јесте било опструкције, али ја и даље верујем у српски фудбал. Чврсто верујем и да утакмица још траје. Раднички, и његов менаџмент, се никада неће предати. Нећемо одустати, док верујемо у поштење и искрене намере, као и у то да је српски фудбал кренуо правим путем и да напредује по питању квалитета. Оног тренутка, ако престанемо да верујемо у будућност српског фудбала онда ћемо мој тим и ја отићи. 

 

 

 

Јесте ли приликом избора за председника ФК Раднички из Ниша очекивали овакав развој догађаја у српском фудбалу?

Ја сам велики љубитељ фудбала. Такође, сматрам и да сам добар познавалац прилика у српском фудбалу, али морам признати да сам упркос томе био помало изненађен одређеним догађајима. У сваком случају ово је огромно искуство.  Уосталом, место председника Радничког сам прихватио јер волим изазов. Долазак на чело клуба, који је на ивици финансијског амбиса, како би му помогао да се опорави је био једноставно велики изазов, којем нисам могао да одолим. 

 

 

НОВИ ТРЕНЕР

Да се окренемо плановима за наредну сезону. Тренер Раставац опростио се од клуба на утакмици са Звездом, пред вама је избор новог стратега. Када ће Раднички добити новог шефа стручног штаба? Ко је у игри за новог тренера Радничког?

Очекујем да ћемо у наредних 10 дана добити новог тренера. Тренутно преговарамо са неколико тренера у земљи и иностранству, али не желим да прејудицирам коначни избор и лицитирам именима. У сваком случају јавност ће бити убрзо обавештена о резултатима преговора и верујем да ће нови тренер бити по укусу наших навијача и спреман да уложи максимум како би подигли ниво наше игре.

 

 

 

 

Како видите будућност српског фудбала после свега што се догађало на домаћој фудбалској сцени?

Упркос свему што се дешавало у домаћем фудбалском првенству сматрам и дубоко верујем у то да је српски фудбал из године у годину све бољи и квалитетнији. Очигледан је напредак и то да се из првенства у првенство подиже ниво наше лиге. На то указује и чињеница да се сваки бод тешко осваја и нема лаких противника. Сви се боре за победу, а та борбеност буди наду да бољи дани долазе.

 

 

РАСТАВАЦ

Да ли сте покушали да задржите Раставца?

Одлазак Раставца из Радничког је био обострани договор да се оконча сарадња. Заједнички је закључак да, упркос дугогодишњој сарадњи, тренутно су неопходне промене, у виду нове стратегије и приступа. Захвали смо Раставцу на његовом уложеном труду и посвећености, али је једноставно био тренутак за промене.

 

ШИРОКИ

Да ли је судија Зоран Широки из Смедерева случајно одређен да дели правду на утакмици са Партизаном?

Раднички се никада није, нити ће се у будућности мешати у рад судија. Наша намера није да утичемо или се мешамо у њихов рад, већ само да укажемо на пропусте који су нас омели да дођемо до циља, за који смо се поштено борили током целог првенства. 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Уколико Комисија ФСС донесе праведну одлуку, у складу са законом, онда ће Раднички играти у европском такмичењу, јер ФК "Младост" из Лучана не испуњава услове за добијање евро лиценце

Једногласном одлуком делегата на ванредној седници Скупштине Фудбалског клуба Раднички из Ниша, одржаној почетком децембра, прошле године, Ивица Тончев изабран је за новог председника.

У свом првом обраћању Тончев је рекао да "долазак на Чаир сматрам као чин локал-патриотизма" и да желим да Раднички врати где му је и место.

Тончев је навео је четири циља: Раднички у Европи, измирење дугова у наредне 3 године, да клуб из Ниша и резултатски и организационо буде трећи клуб у Србији и да на Чаиру расту нови фудбалски асови.

Нећу да пробам псе и мачке

ЂОРЂЕ МЕРЏИЈЕВИЋ, ТЕНИСКИ ТРЕНЕР У КИНИ

 

“Проводио сам сате и сате на тениском терену и после посла од осам сати остајао да спарингујем са неким или да гледам и учим од других тренера како раде. После свих тих искустава, почео сам приватно да радим и дајем привате тениске часове у Београду. Сплетом околности, упознао сам се на једном од турнира са господином Борисом Гавриловићем који се дуго бави тенисом у Кини. Када је видео колико знам о том спорту и колико сам у ствари заљубљен у тенис, помогао ми је да добијем посао у најпрестижнијој тениској академији у Кини  “Gallop Tennis Academy” у граду Donggyanu”, објашњава наш саговорник како га је пут одвео у далеку Кину.

СУСРЕТ

У тој академији, истиче да су са њим радили све бивши АТП играчи и људи са превише тренерског искуства, што је њему много значило.

“Свакодневно сам радио од осам ујутру до 10 увече. На терену сам крао знање, учио из дана у дан. Већ осам месеци радим, лиценциран сам тениски тренер, постигао сам резултате у такмичарском и у тренерском смислу, овде у Кини. Моја три клинца заузела су треће место на турниру "Ранкинг Опен" који се одржао у Донггуану”, поносан је млади двадесетдвогодишњи Медржијевић.

 

Онда вам је један сусрет у Кини променио живот. Шта се десило?

Након одиграног турнира у Хонг Конгу, дошао сам до полуфинала и многим гледаоцима се свидео мој наступ. Један од њих ми је и пришао. Реч је о човеку по имену !!!!!Мр. Wанг, који је један од јачих бизнисмена у Кини и велики љубитељ тениса. У том спорту је 30 година. После тога, виђали смо се скоро сваки дан и причали о животу, бизнису, о свему. И данас ме подучава свакодневно. Видео је моју жељу за тенисом и колики сам успех постигао у тениском свету па је почео да ми даје савете како бих могао да побољшам игру и како да постанем бољи као тренер.

 

То вас је подстакло да отворите сопствену академију?

Из дана у дан давао ми је нове савете и ја сам дошао на идеју да отворим тениску академију. Нашао сам начина за то. У граду од 23 милиона становинка више од 30 одсто људи игра тенис. Моја !!!!!!!!“ДСМ Теннис Ацадемy” почиње са радом 8. августа. Тачније, након тениског кампа у Србији, такмичари са којима радим, њих четворо, настављају да тренирају код мене. Тренирамо шест пута недељно по пет сати дневно. Иначе, ДСМ је скраћеница од Ђорђе Саша Мерџијевић. Саша је име мог оца који ми је дао највећу подршку за борбу у овом дивљем свету јер сам дошао потпуно сам, а почетак као и сваки, био је исувише тежак. Промене су биле превелике, почев од климе, ваздуха, временске зоне, до људи, културе, језика, свега и свачега. Тако да сам истерао ову борбу до краја и почео да правим нешто своје.

 

Читав један тим људи из Србије радиће са вама?

Доводим у Кину двадесетак људи. Направио сам камп за све узрасте, од пет до 65 година. Ангажовао сам најбоље тренере за све врсте левела, почетнике, рекреативце, клинце и професионалце. Тим који ће да ради са мном чини њих петоро. Један од њих је Мирослав Коцић, један од најбољих пливача у Србији, који ради као тренер за физичку спрему. Одабрао сам људе који су једни од професионалнијих и међу најбољима у Кини, а такође сам ангажовао пар јаких тренера из Србије. Најважније је што су поред своје професионалности, то добри и позитивни људи који могу сву енергију да пребаце на играче јер је то један од најбитнијих фактора у тренирању. Моја академија је само за играче који желе да се баве професионално тенисом, који желе да изађу на врх тениске ранг листе и да се формирају као професионалци у спорту. Поред академије, отворио сам ресторан “Српски брускети”.

Каква ће храна да се спрема у вашем ресторану - српска традиционална или ће ипак да буде прилагођена кинеској?

Традиционална српска храна јер им је потребна снага за тренирање. У ресторану ће сви запослени и студенти у академији моћи да се хране јаком храном, јер је за тренинг потребна енергија. Не могу они са пиринчем ништа. За то сам ангажовао српског кувара.

Вама не прија кинеска кухиња?

Искрено, нисам баш неки обожавалац кинеске хране и нисам пробао ништа егзотично јер сам веома избрљив што се тиче хране. Они заиста једу и кучиће и мачиће, што наравно не планирам да пробам, али знам ресторане где их једу. Праве и разне слаткише, али не знам да објасним како то изгледа. Једем пиринач, нешто што није необично. Избацио сам хлеб из исхране и почео много боље и лакше да се осећам на терену. Сваког јутра у седам сати одлазим на пливање тако да сам сада у доброј физичкој форми.

ВЕРА

Колико је у вашем случају било тешко прилагодити се начину живота који није ни налик нашем?

Корак по корак сам се навикавао на окружење, тако да је сада све у реду. На почетку сам радио и спаринговао по 10 сати а скоро ништа нисам јео, изгубио сам на килажи, неколико пута сам завршио у болници због тога. Могао сам тада да одустанем и да се вратим у Србију, али сам чврсто веровао да иза ове борбе стоји нешто велико. Веровао сам да напоран рад доноси нешто, и донео ми је велики успех и остварио један од мојих снова.

Шта вам је представљало највећи проблем кад сте дошли сами?

У скоро било којој земљи човек може много лакше да се снађе јер сви причају енглески језик. Ја сам дошао негде где не знају ни Е од енглеског. Тешко је купити нешто у продавници, а тек учити неког нешто. Знао сам да је цена за успех увек превелика. Бар у мом случају.

Па сте почели и са учењем кинеског?

Морао сам да полажем курс кинеског језика за спорт, тако да сада држим тренинге на кинеском језику јер 80 одсто Кинеза не прича енглески.

Истина је да је један од најтежих језика за учење?

Јесте један од најтежих и за причање и за писање. Савладао сам причање за тениски терен и за спортске термине, а што се тиче причања ван тениског терена, не улазим дубље у разговор.

Били сте тренер у Србији, сада исти посао обављате у Кини. Која је разлика?

Велика је разлика између тениса у Србији и овде у Кини. Наша деца обожавају тенис и јако су талентована, док Кинези све постижу преко тешког рада и тешких тренинга. То важи за било који посао овде. Кинези су велики радници и они верују да само тешким радом може нешто да се постигне, што је и истина.

Имате ли узора у тенису, а да то није Новак?

Хаха… Многима је идол наш Ноле. Волим борце као што је он и такође издвајам Рафаела Надала. Обојица су играчи које обожавам и који ме некако покрећу.

Упознали сте доста професионалних играча из света тениса?

Играјући на разним турнирима широм Кине, упознао сам много играча из још више земаља, као и тениских тренера. Упознао сам наше тенисерке Јелену Јанковић и Нину Стојановић, 123. тенисерку света. Јелена ми је причала како да размишљам кад све крене наопако на мечу, на који начин они гледају лопту.

И вашу девојку сте упознали на једном од многобројних турнира.

!!!!!!!!!!!!Мисс ЗхонгQиу сам упознао на тениском турниру после којег смо почели да играмо заједно. Почели смо да проводимо више времена заједно на тениском терену, излазили увече у биоскоп, на вечеру и тако смо се упознали боље. Сличног смо карактера и борци у истом спорту. Она има спортску фирму "Lucky 7" која је опредељена само за тенис.

Какви су Кинези домаћини?

Људи су овде веома пријатни и дружељубиви. Странци се осећају добро и популарно јер си овде другачији од свих и када шеташ улицом или уђес у продавницу да купиш нешто, људи прилазе само да се сликају са тобом, тако да живот овде у том смислу баш прија.

Какав је град Донггуан, а какав Шенжен?

Донггуан је град са 12 милиона становника. Град који има много фирми и људе са свих страна света јер је стопа запослености велика. Град је леп и пријатан, има прелепих паркова у којима су стазе за трчање, терене за кошарку, одбојку на песку, стони-тенис, тенис, чак имају и мала језера за пецање. Тако да суботом и недељом, када деца не иду у школу и људи не раде, паркови су пуни. Док је Шенжен град светла и сав бљешти. Ту може да се налети на наше Србе. Има велике биоскопе, велики број ресторана, кинеских, италијанских, чак и српских ресторана. Цео град је украшен, шарен. И овде нема зима. Зими су температуре око 15 до 20 степени.

БУДУЋНОСТ

Какав је ноћни провод у Кини?

Излазим увече како бих се опустио и разбистрио главу. Ноћни провод је веома добар у Кини и специфичан. Има доста ноћних клубова где се пуштају све врсте музике, тако да свако може да пронађе свој кутак.

Како видите себе у будућности?

Себи за циљ сам зацртао да у року од наредних пет година моја академија постане једна од познатијих у свету, позната по јаком квалитету и добрим људима.

Који је ваш мото у животу?

Да срећа прати храбре, што је у мом случају доказано. Волим оне који верују у немогуће. Такве људе сам и изабрао за тим. Желим да будем пример свима који су у неком тренутку пожелели да одустану. Поручујем им да се боре и да чврсто иду ка свом циљу. Ја сам доказ да свако ко напорно ради сваки дан, увек може да оствари свој сан.

Повратак у Србију, по свему судећи, није вам у плану?

У Србију ћу да долазим повремено, кад имам времена за одмор. Волим своју земљу у којој сам рођен и дивим јој се што се тиче спорта јер ми је она пружила поштовање које имам у другим земљама.

 

 

КИНЕЗИ ПИЈУ ВРУЋУ ВОДУ

По чему су Кинези специфичан народ?

Поред хране, зачудио сам се кад су ме у први пут у ресторану услужили врућом водом. Онда сам схватио да Кинези пију врућу воду, никад хладну. Чак и сада када имамо тренинге на 35 степени они пију врућу воду на тренингу.

 

ПРОФИЛ

Ђорђе Мерџијевић је рођен 06. септембра 1995. године у Врању. Завршио је ОШ “Вук Караџић” и Средњу "Хемијско-технолошку школу" у Врању. Почео је да студира Високу спортску и здравствену школу за тениског тренера у Београду под менторством Богдана Обрадовића. После указане животне прилике да оде у Кину и да гради каријеру у спорту који воли и који тренира већ 12 година, оставио је факултет и отишао пут далеке Кине.

 

КАМП У БЕОГРАДУ

У току је организација око вашег кампа који ће се одржати 6. јула у Београду?

Која није толико лака јер је Србија далеко и Кинези не знају пуно о нашој земљи. Тениски камп траје 15 дана. Доводим своје пријатеље, децу коју тренирам и њихове родитеље са циљем да пре свега виде наш ниво тениса и да се упознају са мојим тимом који це да ради у Кини са мном, да виде колико је то озбиљан левел тениса и да се увере да стварно моземо да урадимо то сто обецавамо. Поред тога, желим да их упознам са српском културом, да виде нашу прелепу Србију. Увидео сам да је ово најбоље време за овако несто јер се од ове године укинула виза за Кину, па је мало једноставније све то спровести у дело.

Вашим играчима биће то први долазак у Србију?

Свим нашим клијентима ово је први долазак и прво искуство у Србији. Људи су веома узбуђени и једва чекају долазак.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Пронашао сам себе овде јер сам видео да је Кина тениска земља и да су људи заражени овим спортом. Ту мислим и на своју девојку Miss ZxongQui коју сам упознао на једном од многобројних тениских турнира после којег смо почели да играмо заједно у микс дублу

Дорђе Мерџијевић из Врања, у Кини борави осам месеци. У граду Шенжен, који важи за један од већих и лепших градова, регистровао је своју тениску академију. Тренутно је преокупиран организацијом тениског кампа који ће се одржати 6. јула у Београду за његове пријатеље Кинезе и за малишане чији је Ђорђе тренер. 

Тениску каријеру почео је са девет година у тениском клубу “Лав” у Врању, проводећи на теренима већи део дана. Током студија у Београду, почео је да ради у “ТК Дрил” који је међу најпознатијима у главном граду. Родио се, како каже, са талентом за тај спорт што је показао у преношењу знања другима. Радио је са децом са аутизмом у Тениском савезу Србије, био је ангажован у програму за тенис под називом “Теннис 10'с” што је значило учење деце узраста до 10 година у "Тениском Центру Новак".

Наредне сезоне нападамо Супер лигу

ДРАГАН АНТИЋ, ТРЕНЕР ФК ДИНАМО

НАГОВЕШТАЈ

Пролећна сезона у првенству 2016/2017 ближи се крају. Динамо је решио проблем опстанка у Првој лиги, па се јављају сумње да ће започети „распродаја“ бодова. Победама против ЧСК Пиваре, ОФК Београда и Јагодине демантовали сте ове гласине!?

Динамо од како га ја водим није играо „три за три“, јер да је јесенас тако играо, не би имао свега 16 бодова и био у опасној зони. Сада нас чекају водећи тимови Прве лиге, Мачва која је већ суперлигаш, Земун, ужичка Слобода, Бежанија. Показаћемо колико вредимо, играћемо часно и коректно. Против Инђије смо извели подмлађен састав, јер нису могли да играју пожутели Окамијан и Сурака, повређени Стевановић, Шћепановић, Мајдевац, голман Весић.

 

Врањске: Јесењи део шампионата завршили сте на дванаестој позицији са 16 освојених бодова и стрепњом због неизвесности која вам је предстојала у борби за опстанак у прволигашком друштву. Како објашњавате лоше резултате Динама у првом делу шампионата?

Антић: Тим није био уигран, јер смо после шестог кола довели седморицу фудбалера, па смо у наставку првенствене трке играли са само два играча из припремног периода. Требало нам је време да се уиграмо и дефинишемо линије у екипи, што је у фудбалу тежак и захтеван процес. Дакле, то неопходно уигравање и успостављање линија у поступку формирања стандардне екипе морали смо да одрадимо у зимској паузи.

 

Старт Динама у првом пролећном колу, када је побеђен Пролетер у Новом Саду, представљао је наговештај ведрог пролећа. Шта је било пресудно да екипа која се јесенас мучила са ривалима, постане хит и најпријатније изненађење пролећа у Супер лиги?

Понављам, уиграли смо тим и формирали стандардни састав, стартовали победом на Сланој бари против Пролетера, затим је уследила серија победа и нерешених резултата без пораза, а први пораз доживели смо тек у осмом пролећном колу у Добановцима од домаће Будућности, јер смо због повреда и жутих картона морали да изведемо подмлађени и ослабљени састав.

 

Овог пролећа сте успели да вратите публику на стадиону Јумка, па је Динамо најгледанији клуб у Првој лиги са бар 2000 гледалаца?

И јесенас смо имали добру посећеност, али овог пролећа бројност навијача превазишла је сва очекивања. Не само да смо најгледанији као домаћа екипа у Првој лиги, већ смо по гледаности у Србији слабији једино од Црвене звезде и Партизана. На сваком мечу нас посматра више хиљада људи, а знамо да на неким стадионима посећеност није већа од 50 до 100 гледалаца. Оно што ме посебно радује је да су се на стадион вратили појединци после 10 до 15 година, као велики асови Динама из ранијих времена.

 

Замерају вам, упркос сјајном пролећном издању, да немате играче из Врања, странци су вам, кажу, милији!?

Играчи из Врања немају квалитет, а да сам у праву што овако говорим показује пример фудбалера Динама који сада наступају за зонаша Врањску Бању и боре се за опстанак у том рангу. Сматрам да сам најмање крив што су фудбалери из Врања тренутно у другом плану, а највећи кривац за такво стање је недостатак инфраструктуре. Уосталом, сви знамо у каквом је стању терен на Градском стадиону у Косовској улици где тренирају фудбалери млађих категорија.

 

На мечевима овог пролећа често сте мењали Митића, јединог Врањанца у саставу Динама, а није га било у екипи против Јагодине претпрошле среде, зашто?

На утакмици против Јагодине Митић је био у Словенији на проби. Искрено, ове сезоне није био добар, а од њега сам највише очекивао, јер је велики зналац фудбала и са лоптом може све да уради. То, међутим, не долази до изражаја, јер има превише додира са лоптом у игри и прави сувишне потезе, па није користан за екипу. Ако успе да то реши, биће велики играч.

АМБИЦИЈЕ

Наредне сезоне играћете у Првој лиги Србије. Са каквим амбицијама очекујете август ове године, када стартујете у јесењем делу шампионата?

Објективно, садашњи квалитет екипе је просечан, али ћемо задржати 90 одсто тог састава и довести пет до шест појачања, како би на свакој позицији имали по два играча. Не кријем амбиције у наредном првенству, нападамо Супер лигу, жалећи што прошле јесени нисмо забележили резултате као у пролећном делу. Да је тако било, сада би били суперлигаши.

 

Гајите амбиције да будете суперлигаши, али Врање нема потребну инфраструктуру за Супер лигу!?

Апелујем на Град Врање да нас подржи у напорима да се нађемо у Супер лиги. Градоначелник Миленковић, посланик Булатовић и други функционери до сада су нас много помогли и захваљујем им на томе. А да би остварили амбициозне планове и нашли се у Супер лиги, што би био највећи успех у 70 година дугој историји Динама, потребан нам је модеран стадион који може да прими 15.000 гледалаца.

 

Недавно сте изразили незадовољство због пројекта изградње новог стадиона на простору Градског стадиона у Косовској улици. Зашто?

Претходна власт направила је пројекат стадиона на коме неће моћи да се играју ни пријатељске утакмице. А тај стадион, то место у Косовској улици, то је и срце и душа Динама, то је Динамо, за њега смо сви везани. Оно што је једино добро у том пројекту је што ће ту тренирати млађе категорије у много бољим условима.

 
Јагодинци су плакали, јер су изгубили паре на кладионици

 „Јагодинци се нису снашли на стадиону у Врању, јер нису навикли да играју пред толиким бројем гледалаца, пошто њих гледа 20 до 30 људи, док су њихови фудбалери плакали не због пораза од Динама, већ зато што су изгубили паре на кладионици. Срамно је њихово понашање било у Врању, тренера Петровића и представника клуба Гајића коме није место у фудбалу. Не разумем Драгана Марковића Палму како допушта да му овакви људи воде фудбалски тим и представљају град!? Јагодина представља тамну мрљу српског фудбала! Зато се дивим судији Милану Митићу како је све то издржао“!

 

 

ДОЛАЗИ ЗВЕЗДА

„Због првенствених мечева Супер лиге Србије и неизвесне борбе за титулу, морали смо да одложимо меч са Црвеном звездом крајем априла, када смо планирали да обележимо 70 година од оснивања ФК Динамо. Договорио сам се са људима из Звезде да то одложимо после краја плеј офа како Београђани не би играли са неким трећим тимом, већ да са првом екипом наступе пред врањском публиком“, каже Драган Антић.

 

 

УСПЕШНО ПРОЛЕЋЕ ДИНАМА

ФК Динамо је јесењи део првенства у Првој лиги Србије окончао на дванаестом месту са 16 освојених бодова и билансом од четири победе, исто толико ремија и седам пораза. Након 11 одиграних кола у пролећном делу, Динамо је забележио шест победа, три нерешена резултата и два пораза и освојио 21 бод. Четири кола пре краја првенства, Врањанци су на шестом месту на табели са 37 освојених бодова.

  

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Услов је да задржимо 90 одсто садашњег састава, а онда доведемо пет до шест квалитетних појачања и уз најширу подршку Града и садашњом атмосфером међу навијачима остваримо најкрупнији подвиг у 70 година дугој историји клуба, улазак у најелитнији фудбалски ранг у земљи

„Динамо не игра „три за три“ већ часно, и поштено ће до краја водити борбу за што бољи пласман на прволигашкој табели, иако нас у преосталим колима чекају најтежи противници, водећи клубови Мачва, Земун, Слобода“, наглашава у разгвору за Врањске Драган Антић, тренер Фудбалског клуба Динамо који је хит и најпријатније изненађење пролећног дела шампионата у Првој лиги Србије.

Одумирање врањске кошарке

Душан Николић, доктор наука физичког васпитања и спорта

Овим речима маркира најзначајније проблеме у врањској кошарци  Душан Николић (28), доктор наука у области физичког васпитања и спорта који је ово престижно академско звање стекао са 28 година. За време докторских студија и након тога, овај Врањанац који живи у Нишу објавио је двадесетак стручних и научних радова у домаћим и страним часописима а коаутор је и књиге “Баскет 3 на 3" која се одлуком Наставно-научног већа Факултета спорта и физчког васпитања Универзитета у Нишу, користи као уџбеник и извор наставног и испитног материјала предмета “Баскет”.

Николић као проблеме врањске кошарке наводи и недостатак стручних кадрова као и несистематски рад у периоду раста и развоја.

“Средства се морају одвајати и за школовање стручних кадрова. Тренутно у Врању немамо младе људе који су заинтересовани за тренерски посао у кошарци. То и не чуди, с обзиром на то да се и даље пажња поклања сениорима и новац троши без јасног циља. Што се тиче несистематског рада у периоду раста и развоја, треба поменути да је Врање један од ретких градова који нема базичне спортове: атлетику, пливање и гимнастику. Такође, Врање је један од ретких градова који нема школице спорта које могу да буду веома корисне за развој базичних моторичких способности”, каже саговорник.

Према његовим речима, познато је да су сензибилне фазе (јасно дефинисани периоди погодни за развој одређених моторичких способности) јако важне у процесу одрастања и престављају основу за касније специфичне способности.

“Уколико се поменуте фазе не искористе, спортиста неће никада достићи свој генетски максимум. Сматрам да у Врању не постоји јасан план и програм у оквиру клубова који обраћа пажњу на поменуто”, наводи Николић.

Он је школовање започео у ОШ "Први мај" из Вртогоша, одељење у Катуну, да би га од петог разреда наставио ОШ "Радоје Домановић" у Врању а потом и у врањскојГимназији "Бора Станковић". Факултет физичке културе и спорта у Нишу уписао је 2007.године, где је и стекао поменуто академско звање. Ас ве време школовања пратила га је  - кошарка…

“Током школовања у Катуну, живот на селу без мобилних телефона и компјутера подразумевао је да време проводимо напољу играјући фудбал. У то време пратили смо и наступе кошаркашке репрезентације Југославије на ЕП 1995. године у Атини, ОИ 1996. године у Атланти, ЕП 1997. године у Барселони, СП 1998. године у Атини. Успеси наше репрезентације учинили су да се јави интересовање за кошарку. Међутим, нико од мојих вршњака није хтео да замени фудбал па сам био принуђен да сам шутрам на импровизованом кошу у свом дворишту.

Након тога је уследио рат 1999. године, током којег су у мојој кући спавали војници Војске Југославије. С обзиром на то да нису имали пуно посла у току дана, као припадници последње борбене линије, играо се баскет. Тако сам коначно добио ортаке за баскет, а све је било налик филму "Небеска удица". Играли бисмо док се не појаве авиони, а онда сви у склониште”, сећа се Душан.

 Некадашњи генарални секретар ФИБЕ Бора Станковић једном је изјавио: "Да није било Другог светског рата, не знам да ли би се кошарка развила у Југославији онако како се развила", алудирајући на играње кошарке за време окупације у Београду када су се појавили пионири југословенске школе кошарке. Слично томе, играње баскета са војницима за време рата 1999. године допринело је да Душан заволи кошарку. Прве елементе кошаркашке технике научио је управо од војника.

“Када сам уписао пети разред у Врању почео сам да тренирам кошарку за школску секцију код професора Драгана Радичевића. Успеси репрезентације на ЕП 2001. године у Турској и СП 2002. године у Индијанаполису допринели су да кошарку заволим још више. Убрзо сам тренинге наставио у Економцу, са тренерима Цветком Симоновићем и Ненадом Петровићем. Од 2002 до 2007. године наступао сам за КК Југ из Врања, а кошаркашка знања стицао од тренера Дејана Петровића и Срђана Николића. У то време био је веома интересантан градски дерби између млађих категорија Југа и Економца, који је окупљао од 1.500 до 2.000 гледалаца. Од 2004. године постао сам стандардни играч сениорске селекције. Кошарку смо играли из љубави. Добијали смо патике, сендвиче, понекад вечере и џепарац за путовања. Међутим, у то време нисмо били свесни да нам је кошарка дала много више од тренутног задовољства: васпитање, спортски дух, упорност, карактер, борбеност. Сви кошаркаши из моје генерације су данас успешни, образовани људи”, истиче са поносом Николић.

Гимназијски дани у Врању били су дани кошарке и тренинга: два пута а некада и три пута дневно.

“У то време нисам био превише заинтересован за школу и све време сам поклањао тренинзима и кошарци. Устајање у пет ујутру, трчање, туширање, школа па поподневни тренинг са екипом, а после тренинга баскет у крају са друштвом. Такав начин живота био је јако напоран. Дешавало се да од премора преспавам часове у последњој клупи. Знали су то и професори, нису замерали, вероватно су осећали ту енергију и жељу за успехом. Али, са последњим данима у гимназији већ сам знао да професионални кошаркаш нећу да будем. Разлози су многобројни. Ако сад са стручне стране погледам моје тренинге у то време могу рећи да сам радио све оно што није требало, а нисам оно што је требало. Вероватно је недостајало и талента, ко зна. Коцкице се нису сложиле и на мени је било да бирам: студирање, аматерска кошарка или посао. Као гимназијалац и спортиста нисам био стручан за било који посао, кошаркаш - аматер нисам желео да будем. Изабрао сам студирање и нисам погрешио”, напомиње Душан.

Уписао је Факултет спорта и физичког васпитања у Нишу и престао са активним играњем кошарке.

“Спремање првих испита било је јако напорно. Недостајала ми је кошарка у то време, коју је заменио баскет испред зграде. У почетку нисам имао велике амбиције са факултетом и испитима. Циљ је био положити испит било којом оценом. Сећам се да сам испит Теорија физичке културе спремао данима. Нисам мого да запамтим две дефиниције.  Недостајала ми је концентрација, фалили су тренинзи, другарство, путовања са екипом. Недостајала је и навика за учењем. Прва оцена из поменутог испита била је осмица. Како сам полагао испит за испитом расли су ми самопоуздање и амбиције, а учење је било све лакше. Заволео сам предмете, заволео сам струку. Сву енергију, упорност, мотивацију које сам имао за тренинге усмерио сам ка испитима и факултету. То је оно што ми је дала кошарка и спорт. Нисам волео да губим утакмице на терену, а на факултету нисам волео да не знам и да падам испите”, искрен је Душан.

 У другој и трећој години студија вратио се кошарци и утакмицама. Играо је за КК "БСК Јуниор" из Бујановца без тренинга. Играње у Бујановцу била је рекреација, дружење и прилика да се склопе нова пријатељства која и данас трају. У то време тренер у Бујановцу био је Синиша Стошић из Лесковца. Некадашњи професионални играч и тренер од кога је, каже, много научио.

Дипломирао је 2011. године просечном оценом 8,72 и исте године уписао мастер студије које је завршио 2012. године са просечном оценом 9,3. Научно-истраживачки рад, као и жеља за новим сазнањима постакли су га да упише докторске академске студије 2012. године. 

“Након уписивања докторских студија професори Драгана Берић и Миодраг Коцић понудили су ми да, као студент докторских студија, будем ангажован у настави као сарадник на предметима Кошарка и Баскет. Било је право време да се теорија примени у пракси. Као сарадник у настави на овим предметима био сам ангажован од школске 2012/2013. Тада сам ангажован и у Комисији за реализацију припремне наставе за упис студената у прву годину основних студија, као и Комисији за реализацију пријемног испита за упис студената у прву годину основних студија. Захваљујући поменутим професорима, њиховим инструкцијама, њиховом несебичном преношењу знања употпунио сам своја која сам стекао током студија. Докторску тезу, под називом Комплексни тренинг младих кошаркаша одбранио сам 30.марта 2017. године са својих 28 година и стекао научни назив Доктор наука - физичко васпитање и спорт. Докторске академске студије, спортске науке завршио сам просечном оценом 9,71”, напомиње Душан који је за време докторских студија и након тога објавио око 20 стручних и научних радова у домаћим и страним часописима.

У текућој школској 2016/2017. години, ангажован је као сарадник у настави на поменутим предметима.

Николић не крије да се нада се некој лепшој будућности кошарке у Врању.

“Оно што радује јесте успех који су недавно постигли пионири КК Југбаскет са својим тренерима Марјаном Станојковићем и Ненадом Стајићем, а то је пласман међу 16 најбољих екипа у Србији. Поменуте тренере сматрам једином светлом тачком у врањској кошарци. Показали су знање, квалитет, жељу за радом и да не постоји сујета међу њима. Треба им пружити подршку и надати се да ће се појавити још неко од млађих ко ће им се придружити на путу развијања кошарке у Врању. Врање то заслужује”, закључује Душан Николић.

 
 

У припреми нова књига

“Циљ ми је да наставим своје усавршавање, да наставим са научно-истраживачким радом. Тренутно припремам књигу Техника кошарке, надам се да ће бити готова за неколико година и да ће својим квалитетом, поред публикације код нас у Србији завредити и превод на неколико страних језика”.

 

 

Животни мото

Могу да прихватим неуспех, али не могу да прихватим да престанем покушавати (Мајкл Џордан).

 
МОТОРОМ ПО БАЛКАНУ

“Возим “Yamaha Drag Star” 1100цм а мотором путујем од 2011. године. Вожња мотором за мене представља слободу. Осећај је непроцењив – то могу разумети само моторциклисти. То је један вид рекреације, тренуци када се сјединим са природом и заборавим на све проблеме.Волим дуга путовања која трају од 15 до 20 дана. Путујем са својом девојком Александром и пријатељима Белчом, Џонијем, Николом. План пута никад немамо. Знамо само да је полазак из Врања и да је циљ Врање, али уколико је могуће да повратак не буде истим путем. До сада сам обилазио Грчку (Закинтос, Крф, Лефкада, Кефалонија, Коринт, Атина, Волос, Ханиоти, Ставрос, Патра, Лоутраки, Лептокарија, Игуменица, Метеори), Македонију (Охрид), Бугарску (Несебар, Банско, Ћустендил), Албанију (Саранда), БиХ (Вишеград, Требиње, Сарајево), Црну Гору (Подгорица, Будва, Херцег Нови, Бар, Острог, Жабљак). Најузбудљивије је било путовање кроз Албанију. Успомена за цеоживот. Ту авантуру смо доживели мој кумашин Негован и ја. На једној пумпи усред Албаније у неком планинском месту питали су нас одакле смо. Сећам се да сам се скаменио и бојажљиво одговорио из Србије. Добили смо тапшање по леђима и кока колу. Сан ми је путовање мотором око света”, вели Душан.

 
ФИЗИЧК ПРИПРЕМЕ

“Педесетих и шездесетих година двадесетог века било је уобичајно да се спортисти, који се баве екипним спортовима, као што су фудбал и кошарка, уводе у спортску форму једино играњем датог спорта. Нешто касније, такмичари и тренери су успех појединих екипа и спортиста почели да приписују веома интензивном тренингу усмереном ка развоју физичких квалитета. Како су захтеви такмичења на свим нивоима постали већи, порасло је и интересовање за физичку припрему спортиста као суштинске компоненте тренажног процеса. Данас је немогуће замислити врхунску кошарку без адекватне физичке припреме”, објашњава Душан.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Новац који је служио за епизодне улоге играча са стране требало је усмерити на рад са младима па да Врање има неколико играча попут Николе Јанковића. Да би кошарка дала Врању, мора најпре Врање да да кошарци. Потребни су јасни и дугорочни циљеви-стварање младих играча, њихово васпитање кроз спорт и образовање

“Сматрам да је кошарка у Врању у великом проблему, а разлози су многобројни. То су пре свега нејасни циљеви. Годинама се у Врању пажња поклања сениорском тиму. Било је важно да постоји добар сениорски тим који би играо на нивоу који су руководећи кадрови сматрали задовољавајућим. За то време није се поклањала пажња млађим категоријама. Нису стварани играчи већ су довођени из Лесковца, Власотинца, Ниша. Новац који је служио за епизодне улоге играча са стране (било је и оних на заласку каријере) требало је усмерити на рад са младима па да Врање има неколико играча попут Николе Јанковића. Да би кошарка дала Врању, мора најпре Врање да да кошарци. Потребни су јасни и дугорочни циљеви-стварање младих играча, њихово васпитање кроз спорт и образовање.”

Још нисмо обезбедили опстанак

СИМО КРУНИЋ, ТРЕНЕР ФК РАДНИК

ИЗАЗОВ

ВРАЊСКЕ:  У Радник сте стигли у веома деликатном тренутку. Како је дошло до сарадње, шта сте затекли и који су вам били први потези?

КРУНИЋ :  Све је ово заправо представљало велики  изазов за мене. Мој долазак у Сурдулицу био је резултат договора са људима који воде овај клуб, јер су показали неизмерну жељу да Радник остане део елите нашег фудбала. Дали су ми поверење, а на мени је остало да својим искуством помогнем да се одржи и настави започето, да се задржи суперлигашки статус. Пред нама је био период упознавања. Морао сам најпре утврдити појединачну физичку спрему и моћ сваког играча, а потом и читавог тима, да би већ против екипе из Бачке Паланке кренули снажно. Неминовно је да нас је чекао тежак период. Момцима се вратило самопоуздање и резултати су дошли. Преузео сам на себе превелику одговорност, свестан и чињенице да сам ја једино преостало решење, а на руку нам није ишао ни изузетно тежак распоред. Али, дао сам реч и пружио руку свестан да дајем оно најбоље од себе у интересу клуба.

 

Довели сте и своје сараднике?

За свог првог помоћника именовао сам Игора Бонџулића, који је ту функцију имао и у стручном штабу Јагодине где смо радили заједно. На позицији другог помоћног тренера је Александар Величковић, тренер Радникове омладинске селекције, а једино је на месту тренера голмана остао и даље Зоран Васковић. Сматрам да су промене у стручном штабу јако битне у оваквим случајевима. Мој помоћни тренер може да буде неко ко дуго ради са мном, зна мој начин рада, размишљња, тактику и стил игре. За нова упознавања са новим помоћним тренерима треба времена, а ми га нисмо имали у овом случају.

Како сте успели да за кратко време препородите екипу?

Требало је искористити кратко време да играчима пренесем своје захтеве. Мислим и да смо у доброј мери и  успели да се за врло кратко време и уиграмо, да играчима улијемо енергију и самопуздање. Сви смо у служби добрих резултата, и град и навијачи, а то можемо само јединствени. Бодови из сваке утакмице су нам неопходни. Размишљамо само о првом наредном ривалу и нема освртања назад. Ја ћу све учинити да подигнем екипу. Битне су физичке предиспозиције играча. Стил игре је лако наметнути, али све зависи од лимита спемности играча. Свесни смо да много тога морамо променити, али је мало времена и морамо се прилагодити играчима, да би утврдили који систем и стил игре треба поставити.

 

Већ на почетку плеј аута од три утакмице освојили сте максималних девет бодова. Не треба заборавити да су победе остварене на два гостовања, и то оба у Београду, против Чукаричког 2:1 и Рада 2:0, док је у Сурдулици савладан Спартак са 3:0. Импозанто, што је мало ко или нико очекивао.

Уложени труд се увек исплати, али ти резултати су дело изузетног напора свих појединаца у клубу.Задовољство је веће кад се сагледа да смо у направили кохезију у којој сваки појединац даје свој максимум. Многи би, на основу ова три сусрета, рекли да смо скоро обезбедили опстанак.Тврдим да то још увек нисмо учинили и да ће свака наредна утакмица представљати праву борбу у којој морамо истрајати до последњег судијиног звиждука. Екипе Новог Пазара и Борца долазе у Сурдулицу са великом мотивацијом јер немају шта да изгубе. Ићи ће на све или ништа и неће се бранити. Гостујемо Металцу и Бачкој који су такође у незавидној позицији и боре се грчевито за опстанак.

 

Апострофирате недељни сусрет са Новим Пазаром на Градском стадиону у Сурдулици.

Ова утакмица је за Пазарце последња шанса за бекство из зоне сумрака и спас живе суперлигашке коже. Они немају шта да изгубе и не интересује их ништа више од тријумфа. Биће то  најтежа утакмица Радника у досадашњем првенству, пре свега са психолошког аспекта. До нашег циља можемо само јединствени са љубитељима фудбала из Сурдулице и околине, којима се топло захваљујем на свему што су до сада дали и позивам их да истрају до краја првества. Онда ћемо, надам се, заједно прославити останак у лиги.

УСЛОВИ

Остајете ли у Раднику и у новом првенству?

Сада размишљам само о успешном завршетку посла којег  сам се прихватио у овом дивном граду који има шмека, баш као и моје родно Сарајево.

 

Хвалите услове за рад у Сурдулици.

До сада сам имао идеалне услове за рад и изузетну сарадњу са свима у клубу, а у времену веома тешке ситуације у српском фудбалу импонује и то што је цео град уз клуб, док се господин Новица Тончев и локална самоуправа максимално труде да немамо никаквих потешкоћа у раду.

 
 

Профил

СИМО КРУНИЋ рођен је  1967 у Срајеву. Играо је за Сарајево, Жељезничар, Партизан, ОФК Београд, Атлетико из марбеље и неколико грчких и корејских клубова. Поред осталих, тренирао је Јагодину док је овај тим имао важну улогу у Супер лиги, сарајевски Жељезничар, кинески Далиан Аербин, предводио је млађе националне селекције и био помоћник селектору Хавијеру Клементеу. Говори грчки, шпански и енглески језик.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Екипе Новог Пазара и Борца долазе у Сурдулицу са великом мотивацијом јер немају шта да изгубе. Ићи ће на све или ништа и неће се бранити. Гостујемо Металцу и Бачкој који су такође у незавидној позицији и боре се грчевито за опстанак.

Фудбалери сурдуличког суперлигаша Радника лоше су били стартовали у пролећном делу првенства, са једним ремијем и чак пет везаних пораза, што је забринуло све навијаче у Сурдулици. То је навело и челне људе клуба да споразумно раскину уговор са дотадашњим шефом стручног штаба Братиславом Живковићем, и уместо њега доведу проверено тренерско име Симу Крунића. Крунић је шести по реду стратег Радника у овом шампионату. Његовим доласком екипа игра као препорођена и не зна за пораз у плеј аут групи а опстанак у друштву најбољих сасвим је известан

Хулигани су највећи проблем српског фудбала

ВОЈИСЛАВ СТАНКОВИЋ, ФУДБАЛЕР АЗЕРБЕЈЏАНСКЕ ГАБАЛЕ

 

ВРАЊСКЕ: Како сте се одлучили за Азербејџан?

СТАНКОВИЋ: Гледали су моје утакмице, запао сам им за око, а знали су и да ми је у том тренутку истекао уговор са Партизаном. Послали су ми одговарајућу понуду коју сам, после краћег размишљања, и прихватио.

ХРВАТ И ШВАЈЦАРАЦ

 

Како је протекао ваш период адаптације на другу културу, језик и обичаје, кад сте из Партизана отишли у Интер Баку?

Моја адаптација је, могу рећи, прошла и више него добро, људи су ме одлично прихватили, од старта сам се разумео са саиграчима, тренерима и свима у клубу. Одговарао ми је и њихов систем рада, почео сам одмах да играм. Мали проблем ми је у почетку био руски језик, док га нисам научио, после тога све је било лакше.

 

 

У тиму Кабале саиграчи су вам Хрват Филип Озобић и Швајцарац српског порекла Данијел Суботић. Колико вам значи њихово присуство у тиму и могућност да комуницирате на матерњем језику?

 

Сигурно је доласком Озобића и Суботића и мени, а и њима много лакше, јер причамо истим језиком, стално се дружимо после тренинга и утакмица, и осећамо се далеко слободније.

 

Да ли вас посећују породица и будућа супруга?

Моја породица долази код мене и остаје зависно од времена, због виза и обавеза. Углавном су овде са мном. Они су моја највећа подршка, јер без њих не бих  играо на високом нивоу; то ми пуно помаже и у каријери.

 

Који од тренера је на вас оставио најјачи утисак?

Имао сам до сада прилике да сарађујем са много тренера и свако од њих је различит на свој начин. Имају своје методе рада, своје принципе, захтеве, дисциплину и још много тога. Издвојио бих Вука Рашовића, зато што сам његовим доласком добио праву шансу. Почео сам да играм стандардно, а за сваког играча најбитније је поверење тренера.

 

Можете ли да издвојите најбоље што сте научили од сваког од њих?

Сваки тренер је имао свој начин рада, своју филозофију фудбала и не би било фер ако бих неког посебно истакао. Био бих неискрен.

 

Ко је имао највећи утицај на вашу каријеру и коме сте посебно захвални?

Највећи утицај на моју каријеру и мој развој имала је моја породица, пре свих отац. Он ми је давао највећу подршку, са њим сам и тренирао као клинац, радио на свему што се тиче фудбала, Био ми је, уједно, и највећи критичар, после сваке утакмице, а такав је и данас.

 

Сећате ли се најтеже утакмице коју сте одиграли у досадашњој каријери, у психолошком, физичком и сваком другом смислу?

Најтежа утакмица коју сам играо била је пре две године са Габалом против Панатинаикоса, у плеј-офу за улазак у Лигу Европе. Прву утакмицу смо играли у Бакуу и завршена је нерешеним резултатом 0:0. Онда нас је чекао реванш у Грчкој. Препун стадион, паклена атмосфера, а притом је био и велики улог. Све је било на њиховој страни, али после велике фудбалске борбе и захваљујући прекидима, успели смо да опет одиграмо нерешено, овог пута 2:2, и по први пут у историји ФК Габала пласирали се у Лигу Европе.

 

Који фудбалер против кога сте играли је био најзахтевнији за чување?

Најтежи играч за чување био је Обамејанг. Пребрз је, има дугачак корак и невероватан осећај за простор, игра добро главом. Једном речју – врхунски играч.

 

Ко је највећи провокатор, а ко најкоректнији играч међу вашим противницима?

Најпровокативнији играчи су овде, у Азербејџану, и не воле да играју јак и агресиван фудбал. И онда само падају, фолирају, свачим се баве да те испровоцирају. Најкоректинији играч против кога сам играо и који ми је после утакмице пришао и честитао на одличној утакмици, нећете ми веровати, био је Едер, фудбалер који је Португалцима донео Европско првенство. Играо сам против њега у трећем колу квалификација за Лигу Европе, против Лила.

 

Пенал који сте шутирали противАндерлехта у квалификацијама за Лигу шампиона са Партизаном је, испоставиће се, био одлучујући. Какве вас успомене вежу за тај пенал и, уопште, ту ноћ у Бриселу и пласман у елитно такмичање?

На пласман у Лигу шампиона ме вежу само најлепше успомене које ћу памтити до краја свог живота. Бриселска ноћ и тај пенал су ме урезали златним словима у историју Партизана, скоро сви ме знају и памте по том пеналу. Могу слободно да кажем да је, за сада, то најзначајнији тренутак у мојој каријери. Сигурно и најдражи гол.

 

Имали сте срећу да вам саиграчи у тиму буду, између осталих, Видак Братић у ОФК Београду, Младен Крстајић и Милан Обрадовић у Партизану. Колико вам је њихово искуство помогло да сазрете као играч?

Имао сам прилике да играм и са врхунским, искусним играчима попут Братића, Јоловића, Крстајића или Обрадовића, и сваки ми је помогао на свој начин. Указивали су ми на грешке, мане и поставке у игри. Те њихове сугестије су ми неизмерно значиле на терену.

 

Да ли сте у контакту са бившим клупским друговима?

Могу да се похвалим да сам са много бивших саиграча остао у добрим односима, што из Динама, ОФК Београда или Партизана. Са некима се чујем преко друштвених мрежа, са другима и виђам, када ми то обавезе дозволе.

 

Пратите ли игре Динама у Првој лиги Србије, како вам све то изгледа?

Наравно да увек када имам времена испратим Динамо. Видим да су овог пролећа у одличној форми и ако овако наставе сигуран сам да ће изборити опстанак. Једва чекам да дођем у Врање и погледам неку утакмицу уживо.

 

Сезону 2015/16. сте са Габалом завршили на трећој позицији, наредну 2016/17. на другој. Можете ли угрозити Карабах и следеће сезоне напасти титулу?

Кад сам дошао у Интер, за тих првих шест месеци и мање колико сам провео тамо, освојили смо друго место. Онда сам прешао у Габалу која је тада била трећа на табели и одмах се пласирали у Лигу Европе, по први пут у клупској историји. У сезони 2015/16. заузели смо треће место, а ове смо се борили за титулу до четири кола пре краја првенства. Узмемо ли ово у обзир, никад се не зна, можда следеће године нападнемо титулу и покушамо да прекинемо доминацију Карабака.

 

ИНВЕСТИЦИЈЕ И ХУЛИГАНИ

Можете ли да упоредите београдски "вечити дерби" и утакмице са Карабахом или Интером у Азербејџану, где има више набоја и тензија?

Београдски "вечити дерби" и утакмице главних ривала у Азербејџану не могу никако да поредим. Дерби Партизана и Звезде има много набоја, превише тензија и врхунске атмосфере. То се не може описати, једино онај ко то доживи зна какав је осећај. Дерби сусрети у азербејџанској лиги нису ни близу београдском.

 

Остајете ли у Габали и следеће сезоне?

Моји планови за будућност су и даље везани за Габалу, јер имам још једну годину уговора са клубом. О послу након завршетка каријере нисам озбиљно размишљао. Планирам да још сигурно пет или шест сезона играм професионални фудбал, ако Бог да, па ме заобиђу повреде и будем здрав.

 

Да ли је и колико фудбал у Азербејџану у заостатку за српским, или су наc претекли?

Фудбал у Азербејџану уопште није у заостатку за српским, јер овдашњи шампион је већ четири године стални учесник Лиге Европе, а и Габала је две године играла исто такмичење. Овде је фудбал на правом путу, јер се доста улаже у њега. Српски тимови су у предности једино у томе што имају иза себе богату историју. Нажалост, за сада тако стоје ствари.

 

Много се улаже у тамошњи фудбал и приметан је све већи напредак. Мислите ли да би инвестиције могле да помогну и српском фудбалу?

Ја сам сигуран да би инвестиције у домаћи фудбал много помогле. Мислим и да је развој мањих фудбалских средина од великог значаја, јер су се управо у таквим центрима рађали и рађаће се велики фудбалери. А мора некако и приватизација клубова да се реши – што пре, то боље.

 

Шта је највећи проблем српског фудбала?

Највећи проблем су насиље и хулигани на стадионима. Док се то не искорени, бићемо и даље много далеко од Европе. А поставља се и питање регуларности мечева, мита и корупције. Док има тога, биће и проблема у српском фудбалу.

 

 

ПРОФИЛ

Име и презиме: Војислав Станковић

Датум и место рођења: 22. септембар 1987, Врање

Висина: 191 цм

Тежина: 87 кг

Позиција у тиму: централни бек, по потреби и леви бек

Клуб: Габала (Азербејџан)

Играчка каријера: ОФК Соко, Динамо Врање, ОФК Београд, Партизан, Интер Баку, Габала

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Док се то не искорени, бићемо и даље много далеко од Европе. А поставља се и питање регуларности мечева, мита и корупције. Док има тога, биће и проблема у српском фудбалу

Војислав Станковић један је од многобројних клинаца који су фудбал почели да пикају на врањским улицама. Данас је један од ретких који су стекли име. Уз раме Влади Стошићу, Дејану Стефановићу, Ненаду Јакшићу, Драгану Антићу или Дејану Османовићу је и Воја Станковић – Стане, ако питате Београђане, или Кривореп, када сте у друштву Врањанаца, нарочито оних из Горње чаршије, у којој је одрастао.

Из ОФК Соко, где је започео фудбалски пут, након гашења клуба прелази у редове Динама. После три сезоне проведене у првом тиму "жутих", сезоне 2008/09. потписује за ОФК Београд, па за Партизан, у којем игра шест сезона. Могао је и на" чизму", хтели су га Палермо и Лацио, но он одлази у Азербејџан, у Интер из Бакуа. Након само шест месеци се сели, мења клуб али не и земљу, и потписује за Габалу.

Тајна је у хемији

ФЕНОМЕН ЖОК ВРАЊЕ

ОДНОС

А успех који су врањске одбојкашице постигле на крају дебитантске сезоне у Првој лиги, заиста је импозантан- треће место- или, у преводу, место међу 13 најбољих клубова у земљи ако се зна да Супер лига броји 10 чланова.

Ђедовић, који је ту од 2012. године, сећа се да је летос клуб био пред гашењем, што је један од разлога што је одустао потенцијално јак спонзор. Ипак, клуб се консолидује уз помоћ, како истичу саговорници, градског руководства, задржан је играчки кадар и поред тренера доведене још три играчице са стране.

„Економишемо са парама које имамо како знамо и умемо. Не бих о цифрама, али градска управа је испунила оно што је обећала“, каже Стојановић који је у клуб дошао на почетку сезоне.

„Са Кавим Јединством одлично сарађујемо. Девојке имају бесплатан превоз, а за одласке на утакмице дали су нам повољне услове“, надовезује се Ђедовић.

Оба саговорника потенцирају значај доласка искусног тренера и играчица које су играле у Супер лиги и репрезентативним селекцијама:

„Играчице са стране имају суперлигашко искуство, као и тренер. Наше девојке су од њих научиле много о односу према клубу и игри. Осим тога, наш тренер изазива респект где год да играмо. Захваљујући успеху ове сезоне, сада је Врање препознатљиво на одбојкашкој мапи, а истакао бих да су најближи градови Врању у нашем рангу Смедерево и Ужице. Због свега тога, сада нам се многе играчице са стране препоручују, хтеле би да играју у Врању јер смо стекли одличан имиџ клуба у коме свако зна шта ради“, каже Ђедовић.

У ЖОК Врање свако има своју улогу. Управа се не меша у рад тренера, који је ту само да би бринуо о игри, исто као и одбојкашице.

„Ја сам спона између клуба и Градске управе где радим. Град има велико разумевање, даје више новца него раније“, објашњава Стојановић.

Ђедовић је, опет, задужен за такмичарску страну и бригу о играчицама:

„Ради се о девојкама, које често муче разни проблеми, од љубави до школе, али оне знају да на нас увек могу да се ослоне без обзира на проблем. Од ове године неке играчице добијају и неки скромни новац, док ове са стране и тренер раде за плату“, каже Ђедовић.

„Девојке су скромне а ми то знамо да ценимо“, надовезује се Љуба.

Иако маштају о Супер лиги, знају да за највиши ранг такмичења треба много предуслова:

„Организација је захтевна, потребни су бољи услови за тренирање, на пример топла сала целе године“, каже Ђедовић.

Он наглашава план да се клуб ослања на домаће играчице из региона:

„Почињемо рад са млађим селекцијама, не само са девојкама из Врања него и осталих градова југа Србије. Поред тога, девојке са стране и тренер желе да остану тако ћемо и наредне сезоне имати озбиљне амбиције. А када говорим о односу према клубу, подсетићу да прошлог лета, када смо били пред гашењем, наше играчице су имале конкретне понуде других клубова, али су остале да играју без уговора, готово бесплатно“, указује Ђедовић.

НОВАЦ

И опет прича о Супер лиги:

„Лако је да доведеш шест, седам играчица са стране, али то све кошта, а није гарант пласмана“, каже Ђедовић.

„Све зависи од новца, а и наредне сезоне очекујем подршку градске управе“, нада се Стојановић.

Саговорници подсећају да су се максимално посветили клубу, да неко из управе присуствује сваком тренингу, и да се све своди на жесток рад. Ђедовић признаје да често запоставља приватне обавезе па чак и породицу:

„Резултат је нова организација клуба и његов одличан статус у националном савезу, али и 300 гледалаца у просеку на свакој утакмици, а то је пуна мала сала. Према билтену савеза, најпосећенији смо женски одбојкашки клуб у земљи“, поносан је Ђедовић.

Стојановић скреће пажњу на табелу, али не на треће место:

„Врање је један од ретких клубова без спонзора, па поред имена нашег клуба стоји само Врање. А за 300.000 динара годишње клуб може да понесе име спонзора“, позивају наши саговорници.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Ради се о девојкама, које често муче разни проблеми, од љубави до школе, али оне знају да на нас увек могу да се ослоне без обзира на проблем – откривају тајну успеха Љубиша Стојановић и Душан Ђедовић, председник и директор клуба

- Тајна успеха ЖОК Врање је у односу који влада у клубу, у хемији, у томе што сви знају шта им је посао и што играчице у сваком моменту знају да неко стоји из њих, да имају коме да се обрате ако имају било какав проблем, од резервације места у кафићу викендом па до правдања часова у школи, кажу углас Душан Ђедовић, директор и Љубиша Стојановић, председник ЖОК Врање.

Па, шта и ако испаднемо

БОБАН ПЕТРОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК РК ВРАЊЕ 1957

Врањске: Од 14. октобра прошле године сте председник РК Врање 1957. Шта вас је мотивисало да седнете на врућу председничку столицу у клубу који је познат по сталним сукобима и надгорњавањима углавном двеју струја које чине играчке и тренерске легенде врањског рукомета?

Петровић: Као бивши играч, одрастао уз рукометне легенде овог града, а са жељом да рукомет поново буде спорт број један у Врању, прихватио сам се председничке дужности која за мене представља и част, али и велику обавезу у смислу да Рукометни клуб Врање 1957 поставимо на здраве ноге и са одговорном управом направимо добру и ефикасну организацију. То смо и урадили, јер су чланови управе остварени људи, углавном бивши рукометаши који свакодневно прате рад свих сегмената, рачунајући ту и присуство свим тренинзима и утакмицама.

 

Јесте ли изабрани на редовној Скупштини, како је то предвиђено Статутом клуба?

Знамо да се председник бира на скупштини, али овде се ради о волонтерском раду, ентузијазму људи, њиховој заљубљености у спорт, односно, рукомет, спремних на одрицање и тешкоће због посла, породице. На срећу, има таквих људи у Врању, а међу њима су свакако чланови  наше управе.

 

Значи нисте изабрани на Скупштини!?

Већ сам рекао, у питању је волонтерски рад и ентузијазам људи, а и ургентност избора председника и новх чланова Управног одбора.

 

Каква је била улога Зорана Аризановића Шефа приликом вашег избора?

Није ми познато, али жалим због њега, јер је Шеф мој добар друг и пријатељ, штета што није препознао идеју новог Управног одбора и остао у тиму са некадашњим саиграчима, легендама врањског рукомета, Предрагом Стевановићем и Душаном Стевановићем. То би било добро за даљи рад клуба.

 

Осим вас, и Небојша Цветковић, актуелни председник Спортског савеза, био је кандидат за председника РК Врање 1957!?

Знам да је кратко време председник клуба био брат Небојше Цветковића, Драган Цветковић, а Небојша је одустао због сукоба интереса, јер је већ био изабран за председника Спортског савеза.

 

Какво стање сте затекли у клубу када сте 14. октобра прошле године изабрани за председника?

Стање које смо затекли било је јако лоше, као кад узмете врућ кромпир у руке, па смо кренули од нуле. Зато смо извршили комплетну реорганизацију клуба, у свим сегментима, са циљем да се зна ко и шта ради. Нова управа клуба је заврнула рукаве и поправила стручни рад и свеукупну организацију. Нажалост, изостали су једино резултати на спортском пољу.

 

Кад смо већ код спортских резултата, са тренером Миодрагом Николићем Робијем били сте у средини табеле, а сменили сте га почетком новембра прошле године, након чега се клуб нашао у зони испадања из Супер „Б“ лиге. Зашто је дошло до смене Николића?

Николић је смењен јер се као тренер мешао у рад управе клуба, али и због поставке игре и лоших резултата. Екипа је изгубила од лесковачке Дубочице и бод против Синђелића на утакмици на којој сам се супроставио што у игру улази Милош Итић, „дебитант“ у 31. години живота.

 

Кажете, Николић је смењен због лоших резултата, а екипа је била на седмом месту, а сада је на десетој позицији, дакле, у зони испадања из лиге!?

Већ сам рекао, игубљен је сусрет са Дубочицом и на свом терену бод против Синђелића.

 

Победа у последњем колу против Синђелића у гостима није променила положај на табели, РК Врање 1957 је сада на десетом месту, а из Супер „Б“ лиге са 12 клубова испадају четири екипе. Како ћете изаћи из ове опасне ситуације која прети да врањске рукометаше пресели у нижи ранг такмичења?

Екипа је на десетом месту, у зони испадања, али игра се још, има наде да опстанемо, али неће бити трагедија и ако испаднемо, уосталом, спорт се састоји од успона и падова. За нас је важно да имамо младу и перспективну екипу и да је 90 одсто играча из Врања.

 

Прича се да управа гаји наду да може доћи до проширења Супер „Б“ лиге, што би представљало опстанак у овом рангу такмичења!?

Има назнака да ће се променити систем такмичења  и да ће доћи до проширења лиге, али чак и да до тога не дође, локална самоуправа је препознала наш рад и исправну оријентацију и пружила нам своју подршку.

 

Уместо Николића, за тренера сте поставили Душана Стевановића иако у том тренутку није имао дозволу за рад!?

То никако не стоји, није истина, Стевановић је до прошле године био председник Заједнице тренера Србије.

 

Али је именован за тренера без дозволе!?

Стевановић је дозволу добио на један телефонски позив из Врања и захтев упућен мејлом, и то од Јована Павлова који га је заменио у Заједници тренера Србије. Дуле је, да тако кажем, једним кликом дошао до дозволе, она је обновљена, јер је Стевановић дугогодишњи тренер.

 

Колико је клуб коштала та дозвола, у јавности се барата цифром од 50.000 динара?

То причају из зависти, дозвола је коштала две до три хиљаде динара, то је истина.

 

Кажу да је проблем са дозволом био и тренерски семинар у Крагујевцу, јуна прошле године, на коме није било Стевановића, а били су Николић, Милош Итић и Дарко Станојковић?

Не знам ко је био на том семинару у Крагујевцу, али сам убеђен да је срећа што имамо Душана Стевановића, јер је легенда овог спорта у Врању.

 

РК Врање 1957 у зимској паузи напустила су три играча, Петар Драшкић, голман Генчић, Сава Ташковић и Милош Илић, сви су сад у бујановачкој БСК Хеби. Зашто су отишли?

Садашњи Управни одбор са мном на челу није могао да испуни финансијске захтеве тренера Николића и Аризановића и наведених играча којима су обећана већа примања, у износу од 40-50.000 динара, што нисмо могли да платимо. Оно што можемо, то дајемо играчима, хранарину у просеку од по 15.000 динара. Такве су могућности клуба и преко тога не можемо.

 

Према нашим сазнањима, наведени играчи напустили су клуб јер нису хтели да играју без уговора!?

Тачно је, немамо уговоре са играчима, јер би клуб дошао у позицију да оде у стечај због судских тужби, што би била реприза 2012. године када је РК Врање као клуб био у великим проблемима. Без стабилног и континуираног финансирања другачије не можемо да послујемо.

 

Колико је такво пословање у складу са Законом о раду и Законом о спорту?

У нашем пословању нема ничег незаконитог, све је транспарентно. Новац који добијамо од локалне самоуправе троши се искључиво за потребе клуба, то су трошкови суђења, путовања, одржавања, хранарина за играче...

 

Зна се да је финансирање РК Врање 1957 из градског буџета недовољно за веће амбиције клуба. Како стоје ствари са спонзорима, појединци из клуба су се хвалили да су нашли спонзоре са дубљим џепом, па ће на рачун клуба ускоро да „легне“ неколико стотина хиљада евра!?

Таквих спонзора овде, нажалост, нема, али ако Град Врање жели квалитетнији спорт, мора више да улаже у јевтиније дворанске спортове, а не у оне скупе као што је фудбал.  Пример за то је суседна Македонија где је рукомет спорт број један, а клубови Вардар и Металург играју у Лиги шампиона.

 

Пола године сте на челу Рукометног клуба Врање 1957. Воли ли Врање рукомет или је то ипак фудбалски град?

Знам да Врањанци воле рукомет и свој клуб. Доказ је повратак публике на нашим утакмицама у Спортској хали. Зато обећавамо нашим навијачима и свим заљубљеницима у рукомет, борићемо се до краја да опстанемо у Супер „Б“ лиги.

 

Шта ако се то не деси?

Већ сам рекао, уколико се то не деси, то неће бити трагедија. Добар и стручни рад вратиће нас опет у овај ранг, јер овај клуб има млад и перспективан тим, одговоран и ефикасан Управни одбор и

 

 

 

 

СТРУЧНИ ШТАБ ГАРАНТ УСПЕХА

„Од новембра прошле године шеф стручног штаба је легенда клуба и врањског спорта Душан Стевановић, а њему у раду помажу професори ДИФ-овци, Ненад Станковић и Милош Стевановић, бивши рукометаши. То је гарант стручног рада са играчима и будућих успеха“, сматра Бобан Петровић.

 

 

ОДРАСТАЊЕ УЗ РУКОМЕТНЕ ЛЕГЕНДЕ

„Живео сам у Врању у непосредној близини Дома ЈНА и игралишта за мале спортове и одрастао сам уз рукометне легенде Врања. То је био разлог да оставим фудбал и Динамо и отиснем се у рукометне воде. У рукомету сам радио као тренер, секретар клуба, а сада сам председник, и пре свега, заљубљеник у овај спорт“, истиче Бобан Петровић.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

„Као председник клуба никада се нисам мешао у рад тренера и избор играча, осим прошле јесени на утакмици у Врању са Синђелићем, када је тренер Миодраг Николић Роби, код резултата 8:0 за Врање 1957, убацио у игру Милоша Итића, „дебитанта“ са 31 годином живота. Погрешио сам и извињавам се Робију, иако смо на тој утакмици изгубили бод“, присећа се у разговору за Врањске Бобан Петровић, председник Рукометног клуба Врање 1957.

После интервјуа са Миодрагом Николићем Робијем, који је у нашим новинама жестоко испрозивао између осталих и Петровића, распламсао се прави рат на друштвеним мрежама и нашем порталу Врањске Инфо. Николић је смењен новомбра када је тим био на седмом месту Супер Б лиге, а данас му прети испадање. Петровић у разговору за наше новине тврди да је клуб на добром курсу.

 

 

Мутин пантер

ВЛАДИМИР ЈОВАНОВИЋ, КОШАРКАШ КК ДИНАМИК

„Прешао сам у Динамик пре свега због Мирослава Муте Николића и одличних услова. Имамо на располагању спа центар, базен, теретану, фитнес салу, масаже, физио центар, дворану са шест кошева. Тврдим да у Србији нико нема боље услове од Динамика“.

Осим Муте Николића, једаног од најбољих српских стручњака, Јовановић истиче и тренера јуниора  Николу Марковића који је Мутин помоћник Мути у првом тиму и главни тренер јуниора.

Млад, мабициозан и перспективан, Јовановић је већ  добио неколико  одличних понуда из Америке.

ПОНУДЕ ИЗ АМЕРИКЕ

„Моји даљи планови  зависе од тога како се одивије ситуација у КК Динамик. Не бих мењао Џонија (Никола Марковић – прим.аут.) и Муту ни за шта. Они су најбољи у послу али све ћу знати на крају сезоне.“

Јовановић каже да не прати баш детаљно збивања у врањској кошарци. Зна да је КК Југ био пред гашењем, али се нада да ће се ствари променити на боље без обзира што кошарка никада у Врању, за разлику од фудбала или рукомета, није била у првом плану.

„Знам да у Врању има неколико добрих и талентованих клинаца, Мартин Стевановић, Лазар Николић, Вукота Величковић... Ако вредно раде и тренирају пред њима је свакако блистава каријера.“

 

 

ШЕКИ И АНТА

„Желео бих да се захвалим Драгану Антићу и посебно Марјану Станојковићу Шекију јер су улагали много напора у мој развој. КК Пантери су пример како треба да се ради са млађим категоријама и заслужују много већу подршку него што је имају, каже Јовановић.

 

ПОРОДИЧАН СПОРТ

„Кошарку сам заволео поред оца Славољуба, познатијег у Врању као Цомпи, који је активно играо кошарку. Све време имао сам његову и подршку мајке током каријере што је за мене било од изузетне важности, нарочито након одласка у Београд“, објашњава Владимир Јовановић.

 

ПРОФИЛ

Датум рођења:  9. април 1999.

Висина: 2,00м

Позиција: два и три

Клубови: КК Пантери, КК Партизан, КК Динамик

 

KK ДИНАМИК

ДинамикБг је млад али узоран спортски колектив који сврху свог постојања види у могућности да деци свих узраста пружи стручан и квалитетан рад. Мисија свих запослених је да децу одвоји од улице и изазова које пружа наш главни град и усмери у дворану.

Клуб важи за један од најорганизованијих у нашој земљи. Поседује све узрасне категорије. У својој „Академији кошарке“ има „Играоницу“ (3 до 6 година), „Учионицу“ (6 до 10 година), „Радионицу“ (10 до 14 годиина) али и сениорску селекцију која се налази на прагу прве лиге Србије.

Школоване и едуковане тренере, са великим искуством у раду са младима, предводи прослављено тренерско име Мирослав Николић, освајач бројних титула и медаља. Легендарни Мута, садашњи први сарадник селектора Србије, створио је асове и репрезентативце наше земље попут Бобана Марјановића, Стефана Марковића, Стефана Јовића, Драгана Милосављевића, Миленка Тепића…

Комплетан програм „Академије кошарке“ написао је доајен наше кошарке Братислав Бата Ђорђевић, велико тренерско име и отац националног спортског хероја Александра Ђорђевића. Изузетан допринос у раду најмлађих има и Раде Георгијевски први човек Минибаскета у Србији.

Сениорски тим, као и млађе селекције клуба предводе и виши кошаркашки тренери Бранко Максимовић и Никола Марковић, дугогодишњи сарадници Мирослава Николића али и асистенти тренера у многим националним селекцијама наше земље.

Школа кошарке Динамик БГ се базира на раду са децом до десет година, која чине базу за млађе категорије клуба. Са децом раде млади тренери, бивши кошаркаши, са искуством у социјалом, друштвеном и моторичком оспособљавању деце за кошаркашки спорт, предвођени тренером Немањом Ковачевићем.

Утакмице и тренажни процес одржавају се у изузетним условима Центра Динамик .Свакодневно овај центар посећују и полазници школе одбојке и пливања али и бројни рекреативци.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Владимир  Јовановић је почео да тренира кошарку 2006. године, у „Пантерима“. Још у млађим категоријама показивао је изразит таленат. Добре игре нису промакле скаутима великих клубова и Јовановић убрзо прелази у београдски Партизан.

„Имао сам добру сезону као пратећи кадет у београдском клубу "Flesh" , и онда сам добио понуду од  тренера Марка Анђелковића да пређем у Партизан. Нисам се двоумио“, присећа се Јовановић.

Јовановић све више напредује, најпре у  кадетској  селекцији, код тренера Марка Анђелковића, затим  и јуниорској код тренера Бојана Салатића.

„Тренирали смо сваког дана два пута дневно, ујутру теретана и индивидуални тренинг, а увече тимски.  За викенд утакмице. Прошле сезоне са кадетима смо били трећи у Србији,  а  јуниори су били правци Србиј, испред  Звезде, односно ФМП.

Одласком тренера Салатића, према Јовановићевим речима, у Партизану почиње много слабије да се ради, одлазе играчи, па се и он одлучује за одлазак у КК Динамик.

Баш ми прија Италија

ДАЛИБОР ЂОРЂИЈЕВИЋ, РУКОМЕТАШ

 

 

НИСУ КРИВА ДЕЦА

Утисак је да та ваша генерација није остварила домете какви су могли да се очекују. Зашто?

Није да нисмо,резултата је било на кадетским и јуниорским првенствима тадашње државе Србије и Црне Горе.Увек смо били у самом врху,иза нас су остајале екипе попут Паритизана, Синтелона, Црвенке, Пролетера, Железничара, Сутјеске… Ја сам на јуниорском државном првенству био најбољи стрелац такмичења.Проблем је онда настао кад су нас једоставно одвојили, пола нас је прешло у прву екипу, пола се разочарало и оставило рукомет. Нисмо били криви ми, деца, него они који су водили политику и правили стратегију клуба. Баш штета.

 

РК Врање сте напустили 1999. године и прешли у Костолац. Шта је био разлог вашег одласка из Врања?

Сваки млад човек треба да има неке циљеве у животу, мени је био циљ да напредујем.Одиграо сам фантастичну сезону за РК Врање, превазишо ту средину, ту лигу, хтео нешто више а у том тренутку је циљ био Супер лига.                       

 

Из Костолца долазите у БСК Хебу, а потом одлазите у нишки Железничар, где сте играли до 2002.  По чему памтите овај период?

Костолац је мој први излет, супер лига, други стил тренинга, а ја млад момак, први пут одлазим од куће.Ту сам доживео и осетио и ружну страну професионализма, све се скупило, прво повреда препона па онда је кренуо хаос у држави, промена власти,демонстације, прелазим у БСК, прелеп период проведен у Бујановцу, само речи хвале за људе који су водили тада клуб.                                

 

 Одлазите у Италију. Најпре у Цитта С.Ангело!!!!!!!, онда од 2003. до 2005.  у Сасари,  а потом у Бресаноне. Шта обележава овај део ваше каријере?

То ми је био један степеник више. Италија, ново све, други свет, менталитет, људи, језик. Али сам имао само једно у глави -морам успети.Тренирао сам по шест сати дневно, са екипом и индивидуално. Онда су резултати почели да долазе сами. Из !!!!!!!!!!!Цитта С.Ангело одлазим на Сардинију, тј у Сассари, постајем први стрелац у италији. Живот као у сну, и онда ружна страна спорта, тешка повреда Ахилове тетиве, операција, опоравак. Нисам клонуо, прелазим на север италије, у Брессаноне, и опет она лепша страна спорта, финале првенства, један од највећих успеха екипе.

 

 

Следи Беч, па опет Италија, а једно време играли сте и у Грчкој. Враћате се, ипак, на Апенинско полустрво. Чиме вас је толико привукла Италија?

Примамљива понуда из Аустрије, од екипе !!!!!!Wест Wиен из Беча, услови идеални, али живот, људи хладни, Аустријанци...Следи повратак у Италију, свиђа се мени Италија, нешто јаче од мене. Онда светска економска криза баш почиње да се осећа, долази ми понуда из Грчке коју нисам могао да одбијем, остајем две године и тамо сам схватио да није све у парама. Ипак је за мене Италија, па следи повратак.                                    

 

И данас сте у Италији. Колико још планирате да активно играте?

Да у Италији сам, тренутно сам у Трсту, после скоро 20 година професионалног играња у 16 екипа, после постигнутих преко 1500 голова у италијанској најјачој лиги,мислим да ми је остало још месец дана до заслужене спортске пензије. Толико од мене. Али није ни тако лако и једноставно оставити нешто у шта си уложио скоро пола живота 

 

 

Шта после играчке каријере. Остајете у рукомету или имате друге животне планове? Италија  или Србија?

Целог живота ћу бити у спорту, то ми је у крви, али озбиљне тренерске амбиције немам, сад су сви тренери, а то је веома захтеван посао а не баш сигуран и исплатив. Покренућу свој приватни бизнис, на релацији Србија-Италија

 

Ви сте у рукометним круговима познати и као велики љубитељ књижевности. Откуд та склоност? Шта сада читате?

Да би дуго трајали у спорту морате бити дисциплиновани, одговорни, спремни на много одрицања, мој мото је РАД, РЕД, ДИСЦИПЛИНА, за спортисту су најбитнији тренинг, исхрана и одмор. Док одмарате тело и мишиће за следећи тренинг и напоре, морате одморити и опустити мозак, а за тако нешто је најбоље добра књига.Читам све шта ми дође до руку, тренутно Ноћ Ђенерала Вука Драшковића.

 

 

Колико често долазите у Врање? Успевате ли да одржите везу са родним крајем?

У Врању сам само кад ми обавезе дозвољавају, кад је пауза у првенству, око нове године и на лето кад нам је дужа пауза. Дуго година сам вани тако да сам се навикао, али увек је лепо вратити се у Врање.

 

 

Пратите ли збивања у врањском рукомету? Рекло би се да овај, једно време најпопуларнији спорт у Врању, не успева већ дуже време да исплива из кризе?

Искрено не пратим баш, само то што прочитам у вашим новинама.Врање је специфична средина. Кад сам ја почињао да играм град је живео за рукомет. Врањска хала спортова је била мала да прими сав народ, навијачи су остајали испред, какав је то доживљај био, чувени Шеки вођа навијача, па трубачи, најбоља публика у држави, а сад педесетак људи дође, жалосно. Проблем је у томе што се све врти око неколицине људи, и то траје последњих 40 година. А они једно другог не могу очима да гледају, а зарад личних интереса глуме да су у љубави и хармонији. Све док је такав однос у клубу успеха неће бити, клуб прво треба да се воли и да се доприноси, а не живи на рачун ионако сиромашног клуба који треба да постоји због наше деце.

 
 

ШОТЕ, ДУЛЕ, ШЕФ, РОБИ

Врање је дало много квалитетних, чак врхунских рукометаша али никада као клуб нисмо успели да постигнемо значајније резултате. Зашто?

Зато што се никада није радило плански. За успех треба много улагања, стрпљења, рада, не ствара се играч и не долазе резултати преко ноћи. Сваке године се мењао тренер, у ствари све се вртело око тренера као што су Шоте, Дуле, Шеф, Роби. Не кажем да немају квалитет, у ствари они су нас све створили, него им се није дало да раде на један дужи период. Да би се видели резултати, тренеру требаш дати екипу на дужи период, рецимо на четири године,то ти је један олимпијски циклус. И, да, увек се мешала политика у спорт, битне одлуке у вези играчког и тренерског кадра доносили су не баш компетентни људи који су  били у управи, имали моћ. Који нису ни физичку културу у школи радили.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Тренутно сам у Трсту, после скоро 20 година професионалног играња у 16 екипа, после постигнутих преко 1500 голова у италијанској најјачој лиги,мислим да ми је остало још месец дана до заслужене спортске пензије. Толико од мене. Али није ни тако лако и једноставно оставити нешто у шта си уложио скоро пола живота 

ВРАЊСКЕ: Заједно са Игором Стаменовим, Мишом Антићем, Ивицом Канкарашем  и другима били сте једна од најперспектинијих генрација у историји РК Врање?

ЂОРЂИЈЕВИЋ: Да, баш тако, после те наше генерације у Врању дуги низ година није створено добрих игрча,онда су се појавили Ташковић и Арсић, и опет настаје суша...