Политика

Остајем на челу врањских социјалиста

ЗОРАН АНТИЋ, САВЕТНИК ЗА БЕЗБЕДНОСТ ИВИЦЕ ДАЧИЋА

РЕШЕЊЕ

Иако му званично још увек није уручено решење о именовању, Зоран ће Антић макар до краја мандата ове владе бити саветник њеном првом потпредседнику Ивици Дачићу, шефу СПС. Антић у изјави за Врањске каже да ће му делокруг рада бити одређен образовањем, а то је у овом случају пре свега безбедност. Антић није могао да каже ништа детаљније о својој новој синекури, али наглашава да остаје на челу врањског СПС:

„И даље не могу да кажем ништа детаљније о саветничком положају јер тек и сам треба да се упознам са детаљима. Иако ћу већи део времена проводити у Београду, могу да кажем да настављам да водим странку у Врању“, каже Антић.

Он додаје да ће му област безбедности бити свакако приоритет у опису посла, очекујући вишеструку корист овог намештења:

„Ово је добро не само за странку у Врању, већ и за цео југ Србије. Покушаћу да направим добре канале за лобирање како би Врање и овај крај имали корист од мог посла“, каже Антић.

Дачићевог саветника подсећамо на постизборне приче из СНС о коалицији са СПС, али без њега. Да ли је сада, пошто дефинитивно нема аспирације према некој локалној функцији, трасиран пут СПС ка власти, или после председничких избора, где је СПС подржао Вучића, та прича више нема смисла?

„Па ја преговарам са Булатовићем (Славиша, председник ГрО СНС; п.а.) о усласку СПС у власт. Рекао сам да нисам заинтересован за локалне функције, и то се сада видело“, каже Антић.

Његов најближи сарадник у Врању, Бранимир Стојанчић, председник Извршог одбора ГрО СПС, каже да је Антић још одавно требало да буде тик уз Дачића, само да није било „подметања ногу и забијања ножа у леђа“ од стране „другова“ из СПС:

„Зоран је одавно требало да буде уз Дачића и да му помогне у борби за државу и политику коју социјалисти заступају. Не могу да говорим о договору који Зоаран и Дачић имају, јер нисам овлашћен и компетентан, само могу да кажем да је ово председнику Дачићу један од мудријих и паметнијих потеза“, каже Стојанчић.

Он не може да говори о томе да ли ће се Антић селити у Београд, али може о његовим компетенцијама. Стојанчић открива да је од Антића много научио и да су много тога заједно превалили преко главе у животу и политици. Због тога је, додаје, глупо кад на порталима и у коментарима, после објаве вести о Антићевом новом послу, чита сматрања појединих „експерата“ који од школе и стручности имају само мали одмор, а који расправљају о компетенцијама Зорана Антића:

„Некога ко је прошао пут од обичног члана до члана председништва у партији. Ко познаје како странка дише у Врању, Новом Пазару, Кладову, Суботици, а поготово у самом Београду. Расправљају о човеку који познаје систем локалне самоуправе можда најбоље у Србији. Многи не знају да је Зоран дипломирао на Факултету политичких наука на теми Балкана и балканских народа, да има објављене студије о питању тероризма, обавештајног рада, политике великих сила, Хладном рату и постхладноратовским дешавањима, објавио је две публикације као коаутор, а посебно бих издвојио радове на тему Православне цркве у Македонији, као и самог македонског и албанског питања“, објашњава Стојанчић.

Али, то није све. На мастер студијама изучава мултиполарну дипломатију, као и Кину као глобалну силу, да не говорим о питању ислама и арапских земаља.

„И да ли после овога нормалан човек може да се пита о чему Зоран Антић може да саветује Ивицу Дачића или било кога. Моје лично мишљење је да је до овог именовања требало да дође много раније и да је Ивица Дачић крај себе ставио једног од најоданијих сарадника“, завршава Стојанчић.

Нескривено еуфоричан је и Синиша Митић, први човек социјалиста Пчињског округа, јер нико у Врању одавно није био на тако високом положају, „такорећи у врху државе“:

„Врање и СПС одавно то заслужују с обзиром на наше резултате. Коначно је схваћена улога СПС у Врању и на југу Србије, у врху странке је сазрела свест о томе“, каже Митић.

ПРОСТОР

Он од Антића очекује да ће радити на томе да Врање добије оно што му припада, иако неће да се налази на месту где се „деле паре“:

„Отвара се простор за деловање по разним основама, посебно ако се зна да је Дачић први потпредседник владе, а вероватно будући премијер. Од Зорана очекујем да Врању и читавом региону донесе много више него што смо до сада имали“, каже Митић.

Осим Негована Станковића, социјалисте државног секретара у Министарству за рад, Врање дуго нема човека на важној државној позицији. Митић додаје да је ту и Сурдуличанин Драган Боске Стевановић, државни секретар у Министарству привреде, очекујући да сви они заједно са Антићем наставе да доприносе региону:

„Важно је да имамо наше људе у Београду, без обзира на страначку припадност“, закључује Митић.

Опскурни таблоиди пожелели су Антићу добродошлицу у престоници вадећи из нафталина још опскурнију „аферу коњак“, па је тако саветник освануо на једној насловници. Од ове санктпетербуршке сторије Антић изгледа неће моћи да се још дуго отресе, ма колико афера била монтирана и смишљена у контексту актуелног политичког тренутка пре четири године. Али, то Антићу не би требало да представља проблем ако се зна да ће сада бити још више на мети, много више него до сада жртва разних подметања и кухиња.

Драган Томић дуго је година био синоним за Врањанца у републичкој власти, иако смо имали још министара, народних посланика и јаких директора. У овој и оваквој Србији, при оваквом односу снага пре свега међу самим социјалистима, Антићево намештење заиста представља велики успех. Питање је само да ли ће, управо у околностима које смо навели, успети да оствари оно што би желео и што други од њега очекују.

 
 

СЛАВИША БУЛАТОВИЋ

СА СПС СВЕ ПО СТАРОМ

„Пре свега желим да честитам Антићу на именовање и пожелим му успех у раду. Веома је значајно да Врање има што више људи на функцијама у Београду, посебно ако знамо да се наш град суочава са разним проблемима“, каже народни посланик и шеф СНС у Врању.

На питање да ли ће на било који начин Антићева функција утицати на однос две странке, Славиша Булатовић каже:

„Неће ни на који начин. Наш однос са СПС се променио после 4. марат када су они подржали председничког кандидата Александра Вучића, и  међу нама све остаје по старом“.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Ово је добро не само за странку у Врању, већ и за цео југ Србије. Покушаћу да направим добре канале за лобирање како би Врање и овај крај имали корист од мог посла

Зорану Антићу, градоначелнику до пре годину дана, мало је ко веровао када је, у контексту уласка његовог СПС у напредњачку власт, говорио да га никаква локална функција не занима. Мислило се да шеф врањских социјалиста на тај начин само диже цену себи и странци, и да иза свега стоји некакво замешатељство чији је крајњи циљ што бољи преговарачки положај. Уз то напредњаци су понављали мантру да могу са СПС, али без Антића, да би уочи, током и после председничких избора окренули плочу па је овај постао веома пожељан партнер за разговоре. Данас су Антић и Славиша Булатовић, председник врањских напредњака главни преговарачи о евентуалном уласку СПС у власт, али ће бивши градоначелник, као човек од речи, убудуће разговарати са даљине од 350 километара.

Правни велеслалом

ПРОПАДАЊЕ ПЛАНИНАРСКОГ ДОМА НА БЕСНОЈ КОБИЛИ

РУПА У ПОДУ

Саша ИВАНОВ, директор Туристичке организације Врање (ТОВ), која се стара о Дому, каже да је добио јасне инструкције кад га је први пут посетио.

"Кад сам ја ишао први пут упозорили су ме да не газим на средину собе, на поњавче, да не пропаднем у собу испод. Један део крова прокишњава. Дом је у веома лошем стању, али чинимо све да у најкраћем року санирамо најургентније проблеме", каже Иванов.

Он наводи да је овде решавање два питања "предуслов свих предуслова", како би се спречио даље пропадање. Треба да се у Републичком јавном правобранилаштву реши право преноса коришћења, са ЈП Скијалиште Бесна кобила у ликвидацији, на ТОВ, као и "заврзлама око земљишта" које је у власништву приватних лица.

“Кад је постављан ски лифт Ветрена воденица, дошло је до спора са власницима земљишта на коме су скијашке стазе”, сликовит је Иванов.

Кад је 2008. основано ЈП Скијалиште, да би могли да обављају делатност, појашњава Иванов, праве уговор о пословно-техничкој сарадњи са Планинарским друштвом, који је посредник.

"Уместо да Град врати имовину себи, па да је да новооснованом предузећу, они склапају уговор са Планинарским друштвом. Тај уговор је још увек на снази. У једном члану уговора стоји да је он истекао, али у обавештању које нам је Планинарско друштво послало стоји да ако се не одговори, уговор се продужава", каже директор ТОВ.

У међувремену, "у крајње правно ненормалној ситуацији", да би Дом могао нормално да функционише и да би људе који асфалтирају пут сместили на спавање и исхрану, ТОВ прави анекс уговора са Скијалиштем, најпре на месец дана, па на два, јер су добили обећање од Јавног правобранилаштва да ће у том период правни проблем бити решен.

"Скијалиште Бесна кобила имају активан уговор, а анексом се само преноси право на ТОВ да у овом периоду имамо право да користимо Дом, алат и ситан инвентар. Нисмо смели да мењамо намену објекта, и морали смо да га одржавамо у стању у ком смо га добили, све док Град не реши правни проблем око преноса права коришћења. Сад чекамо да се све реши и функционишемо на основу анекса уговора", објашњава суштину проблема Иванов.

Мештани, људи који горе имају викендице су годинама помагали Дом, давали реквизите за теретану, столове за стони-тенис, радили су на чишћењу прилазног пута, помагали и финансијски и радом. Ликвидациони управник требало је да оде и види у каквом стању му се налази Дом, прича Иванов, и да се ангажују лица да оперу постељину и чаршаве.

Новембра прошле године донета је одлука да се ЈП Скијалиште ликвидира. Не води се при том рачуна, објашњава Иванов, на кога се води Дом, које су уговорне обавезе, да би децембра 2016. Скупштина изабрала њега као новог директора са циљем да се Скијалиште споји са ТОВ, како људи не би остали без посла.

"Тиме добијам тотално правно лудило. Долази двадесет радника Скијалишта, које преузимам, плус постојећи, а истовремено немам објекат у коме ћу да радим. Покушавамо већ пет месеци да решимо тај правни проблем. Имали смо идеју да од уговора који је Планинарско друштво потписало са Скијалиштем аутоматски направимо нови, да уместо Скијалишта буде Туристичка. Ни то не пролази, па Јавно правобранилаштво добија захтев да правно реши статус Дома, тако што ће право коришћења Дома пребацити на Град, а са Града на Туристичку организацију”.

Иванов наводи и други проблем, да су од оснивања Скијалишта 2008. могли макар да реше правно питање Дома и земљишта.

"Уместо да се прво реши питање земљишта, претходна руководства су правила жичару и укопавали каблове. Инфраструктурни објекти су рађени без да се реши правна својина земљишта. На том земљишту које није у власништву имаш укопане енергетске каблове, жичару која годинама функционише. Поставља се и питање ко је њима давао дозволу да праве инфраструктурне објекте на туђем земљишту", пита се Иванов.

КИЛОМЕТРИ

Предели за скијање на Бесној кобили су идеални, нема шуме, само пашњаци и трава. Овде је природно богатство, са одличном конфигурацијом терена.

"Ако се развије посао са скијањем, 12.000 скијаша на сат, два дана да радимо пуним капацитетом,то је око 50.000 евра недељно, односно 200.000 месечно. Већ после годину дана, сваке године у буџету бисмо имали два милиона евра прихода", калкулише Иванов.

Радник ТОВ за реализацију пројеката на Бесној кобили Ђорђе ДЕДИНАЦ, сматра да је улагање у ски-стазе и лифтове – улагање у будућност и могућност великих прихода.

"Сво земљиште од Планинарског дома до Мусуља, укупне површине 65 хектара и више од сто парцела, држава је требало да прогласи јавним интересом због изградње скијалишта, још онда кад је формирано предузеће. Да су то урадили 2008. кад су основали фирму, не би било проблема ни око земљишта, ни са судским споровима", каже Дединац.

Капацитет једног ски-лифта био би 1.200 скијаша на сат, а другог 500. Просечан нагиб падине је 37,5 степени, са пет алпских стаза и једним везним путем, па се добија укупна дужина од 11 километара стазе. Поређења ради, Стара планина има шест километара, и нема квалитет стаза, ни што се тиче дужине, ни што се тиче нагиба, слажу се наши саговорници.

"То Бесну кобилу сврстава у друго скијалиште у Србији, ако говоримо о скијању, не о смештајним капацитетима".

Са 20 до 30 хиљада евра могу да се направе комплетно нови кров Планинарског дома, спољна изолација и столарија. Последњи пут  објекат је кречен 2013, а кухиња и ресторан 2015. Дом је направљен 1950. и први је послератни објекат тог типа у бившој Југославији. Други део дограђен је 1983. и у функцији је од зиме наредне године.

Али, све је то џаба ако објекат пропадне и уруши се и ако се не реше спорна питања око земљишта. А код нас је то врло могуће.

 

 

 

 ЗОРАН ВЕЛИНОВИЋ, БИВШИ ДИРЕКТОР СКИЈАЛИШТА

ПОСТАВЉАЈТЕ ЖИЧАРЕ

"Скијалиште Бесна кобила не треба да се бави угоститељством, већ постављањем жица и прављењем стаза. То врло добро зна садашњи директор Иванов кога максимално подржавам, има одличну визију. Покушва да постави жичару "Дубока 2", која је била допремљена са Копаоника још пре седам или осам година, и стоји у Алатници у Бујановцу", каже Велиновић, директор Скијалишта у период од фебруара 2010. до марта 2011.

Планинарски дом захтева да ту ради десетак људи, неколико конобара и кувара, чистачица, неко на рецепцији, управник, али питање је колико рентабилно с обзиром да предузеће никад није имало пуну подршку, конкретно, основних школа, сматра бивши директор

Да је Планинарски дом у систему Скијалишта Србије, вероватно би једном у три године Република донела одлуку да се инвестира на Бесној кобили, као што се инвестира на Старој планини, Гочу, Дивчибарама, Златибору и другим планинама.

"Кад сам ја био директор, предузеће је имало буџет 15 милиона динара. Након тога знам да је ишло и до 50 милиона, што се тиче финансијског плана и средстава која су добијана из буџета Града. Половина је била намењана за плате, један део за припремање техничке документације, део за одржавање канцеларија, и евентуално за остале трошкове на планини. Имали смо и сопствена средства годишње која је Дом зарађивао од туриста, спавања, хране", каже Велиновић.

 

 

 СЛОБОДАН МИЛЕНКОВИЋ, ГРАДОНАЧЕЛНИК

ПРАВНИ СТАТУС

"Прво што Град мора да учини је регулисање правног статуса Планинарског дома, јер је то предуслов за било које инвестирање. До тада интервенције Града ће се свести на текуће одржавање. Несумњиво је да је Бесна кобила неискоришћен приридни и туристички потенцијал. Циљ је да уз помоћ државе, а ту пре свега мислим на ЈП Скијалишта Србије, од Бесне кобиле направи озбиљан скијашки и туристички центар. Уређује се инфраструктура, у току су радови на асфалтирању деонице пута Крива Феја – Горња Љубата, заједно са Министарством привреде. Партиципација града је 25 милиона динара. Такође је потребно да заједно са ТОВ осмислимо садржаје и оживимо функционисање Планинарског дома", каже Миленковић.

 

 

 ЛИЧНА КАРТА ПЛАНИНАРСКОГ ДОМА

Планинарки дом "Драган Спасић" на Бесној кобили налази се на катастарској парцели 9564, која је власништво Републике Србије, а носилац права је Планинарско друштво Врање. Површина парцеле  је 2.159 метара квадратних, а површина Планинарског дома – 401 метар квадратних у основи.
Стари део дома је грађен 1949 и 1950. године и пуштен у рад 1951. Нови део дома је грађен 1983. године и пуштен у рад 1984. Капацитет је 60 лежајева у четрнаест соба. У оквиру Дома се налази и ресторан са 70 места. Поред парцеле на којој се налази дом, постоји још једна парцела на којој је носилац права Планинарско друштво Врање. То је парцела број 9565, површине 1.921 метара квадратних.

ЈП Скијалиште Бесна кобила је основано 26. фебруара 2008, одлуком Скупштине општине Врање, а ликвидирано 14. фебруара 2017.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

У међувремену, "у крајње правно ненормалној ситуацији", да би Дом могао нормално да функционише и да би људе који асфалтирају пут сместили на спавање и исхрану, ТОВ прави анекс уговора са Скијалиштем, најпре на месец дана, па на два, јер су добили обећање од Јавног правобранилаштва да ће у том период правни проблем бити решен

Упркос уложеном великом новцу, Планинарски дом "Драган Спасић" на Бесној кобили и даље пропада. Приликом отварања обновљеног објекта 2010, тадашњи директор ЈП Скијалиште Бесна кобила Дејан Манић рекао је да је од Министарства економије и регионалног развоја стигло 40 милиона динара за прилазни пут и трафо станицу, 30 милиона од локалне самоуправе за уређење околине и 11 милиона за сређивање самог дома. Већа је, ипак, овде мука ко је и из којих побуда дозволио да Планинарски дом дође до скоро самог дна. Кров прокишњава, каблови вире на све стране, може неког и струја да удари; најинтересантније од свега је очајно стање паркета у једној од соба. Да добије дозу хумора, неко је ту рупу прекрио мањим тепихом, како би ваљда визуелно то личило на нешто.

Као у Колубари

ВАНРЕДНА СИТУАЦИЈА И БУЏЕТСКИ ТРОШКОВИ

 

ИМАМО СИТУАЦИЈУ

Осим механизације Водовода (који је од Града наплатио преко два милиона са ПДВ-ом), током ванредне ситуације за новац је изнајмљена механизација следећих врањских фирми: Нискоградња Лав-М (исплаћено 414.000 динара), Бинта д.о.о (768.000), Јела НТ (190.000), Даспром д.о.о (348.000) и ПЗП Трејс (6.480.713 динара). Поврх тога, привредиле су и фирме из околине: АТР „Дече“, Златокоп (715.000 динара), „Гарчанин“, Горњи Стајевац (306.000), „ЛКТ НС“, Мечковац (545.000), „Дуња НР“, Барелић (576.000) и „РАД-КОМ“, Вртогош (200.000). Реч је о фактурама са урачунатим ПДВ-ом, осим код неколико предузећа која нису у систему пореза на додату вредност. Радни сат булдожера на терену, коштао је позамашних 5.000 до 6.000 динара.

Сасвим оправдано и легитимно питање, после помињања имена свих фирми, је зашто су баш оне ангажоване и по којим критеријумима?

„Сагледано је више критеријума, а као најбитнији могућност да се одговори задатку, односно поседовање капацитета у виду механизације за чишћење саобраћајница у екстремној ситуацији. Потом, извођачи су бирани по територијалном принципу, по припадности или блискости терену на коме је било потребно обавити послове. На тај начин је постигнута правовременост и хитност у реаговању, али и уштеда“, наводе у одговору надлежни из ЈП Водовод.

Напомиње се даље да је одлуке о избору извођача доносио менаџмент ЈП Водовод, „у сарадњи за Градским штабом за ванредне ситуације, а након сагледавања ситуације на терену и по налозима Штаба“. И, наравно, све је било по закону.

„Сходно позитивној законској регулативи, тј, на основу одредбе члана 7, став 1, тачка 3 Закона о јавним набавкама, у оваквим ситуацијама искључена је примена Закона, а ради обезбеђења основних животних услова у случајевима елементарних непогода, што је овде био случај“, наводе из Водовода.

Ипак, одређене нелогичности постоје, макар у назнакама, а у вези са помињаним критеријумима. Најпре, јавна је тајна да су готово сви ангажовани предузетници, којима је поверен посао чишћења снега, углавном чланови или макар симпатизери Српске напредне странке (СНС), која предводи власт у Врању. Такође, више њих чистили су снег, а да њихове фирме нису регистроване за тај посао и питање је да ли су руковаоци машина квалификовани за чишћење снежних наноса. Посебно што у екстремним ситуацијама то може бити врло тежак посао, који носи и велики ризик по руковаоца тешком механизацијом. А посредно и потенцијално и по животе угроженог становништва, ако руковалац не поседује одговарајућу обуку и референце за чишћење сметова. Јер, то није превоз огревног дрвета или извлачење балвана из шуме. А, снег није исто што и земља.

СВЕ ПОД ШИФРОМ

Рецимо, предузетник Станча Манасић, власник је предузећа „Гарчанин“ чија је машина булдожер ТГ 110 чистила снежне наносе на путу Барелић - Коћура. Регистрован је у Агенцији за привредне регистре (АПР) под шифром делатности „гајење шума и остале шумарске делатности“ (шифра 0210). „Дече“ из Златокопа, власника Дејана Пешића, регистрована је у АПР за „друмски превоз терета“ (шифра 4941), исто као и „Дуња“ из Барелића, власника Ненада Ристића из истоименог села. У том друштву је и „РАД-КОМ“ из Вртогоша, власника Љубише Тасића (по радним налозима чистио снег у Русцу, Миланову и Тесовишту). „ЛКТ НС“ из Мечковца, власника Небојше Стошића, чистила је на потезу Власе – Станце –Рождаце – Трстена, па и у Секирју, Градњи... Фирма је регистрована за „услужне делатности у вези са шумарством“ (шифра 0240).

И фирма „Даспром“ д.о.о. нема много везе са путевима. Регострована је под шифром 1610 – резање и обрада дрвета. Извесни Горан Здравковић је директор и власник овог предузећа које је чистило снег на подручју месних заједница Власе и Големо Село. Бинта д.о.о. послује под шифром 4312 (припремна градилишта), а у стопроцентном је власништву Горана Ђорђевића (не оног из Водовода), који је и директор фирме. Чистио је на подручју МЗ Врањска Бања, у Тибужду, Тесовишту, Лукову, Корбевцу, Липовцу

Постоји изузетак. Нискоградња ЛАВ-М д.о.о. регистрована је под шифром 4211 - изградња путева у аутопутева. Директор и стопроцентни власник је Милица Рангелов (1992). Булдожер те фирме марке ТГ 160 чистио је снег у МЗ Власе, конкретно на деоницама Дреновац Власе и Власе – Лазина – Крушева Глава. Док фирма, што је вредно хвале, има везе са путарством (не зна се да ли и у одржавању или само и изградњи), занимљиви су термини чишћења снега и подаци о радним сатима.

На пример, према радном налогу, њихов булдожер је 12. јануара чистио непрекидно осам сати од 21 увече до 5 ујутро. Потом је руковалац мало дремнуо, па кренуо од девет ујутро 13. јануара и чистио непрекидно дванаест сати, до 21 сат увече. Сутрадан 14. јануар му је био као у време ударничких радних акција у бившој Југи или рудокопача у руднику Колубара. Кренуо је од 8.30 ујутро од Власа ка Крушвој глави и чистио без прекида 17 сати, до 1.30 ноћу 15. јануара. Чистио је у још неколико наврата, никад мање од десет сати непрекидно. Не пише у налогу да ли је то радио један човек или га је неко одмењивао. Предузеће „Дече“, ипак, држи рекорд, јер је њихов булдожер једног дана водио борбу са сметовима 20 часова непрекидно. Само у том дану власник Дејан Пешић инкасирао је 120.000 динара, нешто мање од 1.000 евра. ПЗП Трејс обезбеђивала је камионе, утоварну машину, путарско возило, посипаче, раонике, путарску со и агрегат, па је њихов рачун испостављен Граду близу 6,5 милиона динара.

Иако подаци пружају основ за сумњу по више основа, из Водовода скрећу пажњу да је, како би све протекло без злоупотреба, обављан „надзор на двоструком нивоу“.

„Стручна лица ЈП Водовод су на свакој локацији где су обављани радови имали особу задужену за надзор количине и квалитета изведених радова, а Градски штаб за ванредне ситуације обављао је надзор преко председника месних заједница“, наводе из Водовода.

Они су, додаје се, поред контроле, давали информације о потребама и приоритетима на најугроженијим локацијама.

„Све испостављене 'ситуације' оверене су од стране стручног надзора“, поручују из Водовода, одакле наглашавају да су надзор обављали и представници менаџмента овог ЈП, као „и сам директор који је био присутан на терену и надзирао радове“.

ОД ГОРЕГ, ГОРЕ

Ванредна ситуација на територији Града Врања и општине Врањска Бања, проглашена је одлуком Градског штаба за ванредне ситуације на седници одржаној 8. јануара ове године. Одлуку су проузроковали велики снежни наноси, ниске температуре, непроходност путних праваца, потреба ангажовања додатне тешке механизације итд. Због тога је одлучено, стоји у пратећем писму из Водовода, „да се ангажује додатна тешка механизација ради чишћења снега на путевима, посебно до угроженог становништва у брдско-планинским пределима, са акцентом на забачена села у Пољаници. Претходно је, 6. јануара, Градски штаб за ванредне ситуације донео наредбу којом је наложено ЈП Водовод да предузме „неопходне и хитне мере на одржавању и чишћењу јавних површина и путних праваца из његове надлежности“.

Ситуација се 9. јануара усложњава, због чега Штаб доноси закључак којим је наложено власницима механизације да се интензивирају радови на чишћењу путева. На истој седници, донет је и закључак да ЈП Водовод ангажује 14 машина, одређени број од приватника, из разлога што је „настала ситуација превазилазила капацитете и могућности“ ЈП Водовод, због скученог возног парка и недостатка специјализоване механизације. Непознато је из којих је разлога, да ли као реакција на неке пропусте или из превентивних разлога, градски Штаб дванаестог јануара обавезао  ЈП Водовод „да води тачну евиденцију времена употребе додатне механизације и горива“.

Ако се помисли да се могла догодити и гора ситуација по буџет, попут оне од пре две године у време поплава и клизишта у Пољаници (види оквир „Зоки путеви“), онда је још и добро. Подсећања ради, средином 2015. године, у време поплава и клизишта на подручју Пољанице, као и у зиму на преласку из 2015. у 2016. због незапамћених киша, у три сеоске месне заједнице, Големом Селу, Власу и Дреновцу, фирма „Зоки путеви“ имала је више од 40 интервенција. Према извођачу радова на санацији последица поплава и клизишта остао је тада дуг од 40-ак милиона динара. Добар изговор за актуелну власт, да од горег има и горе. А, што немамо машине, па „криви су они пре нас“.

 
 

ЗОКИ ПУТЕВИ

За санирање последица поплава и клизишта у 2015. и 2016. години, ондашња градска власт оличена у СПС расписивала је набавке малих вредности, испод 500.000 динара, преко јавних огласа са критеријумом „три понуђача“. Фирма „Зоки путеви“ била је најповољнији понуђач. Иста фирма извела је више десетина интервенција у време саме ванредне ситуације. Код јавних набавки, наводно је била јефтинија за чак 30 одсто по радном сату властитих машина од конкурентског ЈП „Путеви Србије“. Набавке су ишле преко канцеларија месних заједница, оне су ангажовале „Зокија“ као правна лица и плаћале га преко својих рачуна, мимо Службе за јавне набавке Града Врања, саме склапале уговоре са извођачем. За земљане радове током ванредне ситуације - просецање путева, пошљунчавање, отклањање одрона - није било система три понуђача, већ су Град и месне заједнице погођене елементарним непогодама директно тражиле од овог предузећа да интервенише на отклањању насталих штета. У томе су предњачиле месне заједнице из пољаничког краја где је било највише проблема због падавина.

Ревизорска куће „ХЛБ ДСТ ревизија“ из Београда, са потписом овлашћеног ревизора професора др Србобрана Стоиљковића, утврдила је да је у финансијском пословању месних заједница на плану јавних набавки било злоупотреба током целе 2015. и у још драстичнијем виду до месеца априла у 2016. години. Ревизорски тим је даље утврдио „да самостално уговарање јавних набавки доводи до тога да се све услуге које треба реализовати преко месних заједница уситњавају. Оне тако  представљају јавне набавке малих вредности које не подлежу Закону о јавним набавкама, па су те исте услуге неколико пута уговаране током године. У вези са овим, воде се преткривични поступци.

 

             име фирме                             бр.р.сати         цена по р.с                 наплаћено (без ПДВ)

  1. Нискоградња ЛАВ -М                       69              5.000 дин                      345.000 дин.
  2. Дече, Златокоп                                143              6.000 дин.                     715.000 дин.
  3. Бинта д.о.о, Врање                          128             5.000 дин                      640.000 дин.
  4. Гарчанин, Г. Стајевац                       51              5.000 дин                      255.000 дин.
  5. Јела НТ, Врање                                38                   ?                                190.000 дин.
  6. ЛКТ НС, Мечковац                          109             5.000 дин                      545.000 дин.
  7. Даспром д.о.о, Врање                      58              5.000 дин                       290.000 дин.
  8. Дуња НР, Барелић                             83             6.000 дин                       415.000 дин.
  9. РАД-КОМ, Вртогош                          40              5.000 дин                        200.000 дин
  10. ЈП Водовод                                       342                    ?                            1.730.773 дин
  1. ПЗП Трејс, Врање                             /                         /                             5.400.594 дин.

                                                                       1.051                                         укупно: 10.726.367 (без ПДВ)

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Када је јануара ове године пао велики снег, градски оци морали су да ангажују механизацију десет приватних фирми да би прокрчили пут до забачених планинских села. Неки булдожеристи су се, барем према папирологији, борили са сметовима и по 20 од 24 сата непрекидно, наплаћујући радни сат по 5.000-6.000 динара. То што нам је јавни сектор без механизације, коштало је пореске обвезнике преко 100.000 евра

Због тога што јавна предузећа у Врању нису опремљена адекватном механизацијом, локална самоуправа је за рашчишћавање путних праваца од снега, у време ванредне ситуације почетком године, приватним предузећима исплатила преко 10 милиона динара, а укупно, са трошковима ЈП Водовод око 13 милиона динара или око 105.000 евра. За те паре, можете купити најмање четири, пет добрих половних булдожера. Уместо да плаћамо само бензин и одржавање механизације, у периоду од 8. до 13. јануара, а негде и до 17. јануара, на тим пословима било је ангажовано укупно једанаест фирми из Врања и околине, рачунајући и механизацију Водовода. Све грађевинске машине, чистећи снег, на терену су провеле укупно 1.061 радни сат који скупо наплаћују. Следе званични подаци ЈП Водовод, коме је била поверена организација целог посла, из документације на шездесетак страна до које су Врањске дошле по Закону о доступности информација од јавног значаја.

Горки еспресо

СНС: Проветравање или велико спремање

ДИСЦИПЛИНКЕ

Оно што је извесно је то да су из ГрО удаљени Александар Митровић, председник Трећег месног одбора у Врањској Бањи и Драгољуб Костић, директор бујановачког Мегала, да је Зоран Велиновић смењен са места шефа Економског савета ГрО, те да су Бобан Антанасијевић, начелник градских инспекцијских служби и Саша Јањић Палалеја, један од шефова у Водоводу, „попили“ дисциплинке у својим фирмама.

Чврста рука страначке дисциплине није, ето, имала милости према својим војницима.

Информације са лица места говоре да је на прошлонедељном ГрО Булатовић посебно био љут на Велиновића, па му је у једном моменту, уз гестикулацију руком окренутом ка излазу, рекао нешто у стилу „дај оставку да те ја не мењам“, или нешто у сличном тону. Славиша Булатовић, међутим, каже да је у случају Велиновића све урађено у договору:

„Са Зораном смо се договорили да због бројних обавеза више не води Савет за економију, већ да се више посвети обавезама које носи место помоћника градоначелника. Он ће тако моћи више да се ангажује на пословима привлачења инвеститора и око локалних предузећа“, каже Булатовић.

Са Костићем је прича слична; и он, каже Булатовић, због обавеза у Мегалу не може довољно да се посвети странци:

„Желимо да у ГрО доведемо свежу крв, да у њега укључимо нове људе. Костић због обавеза на послу не може у пуној мери да се посвети страначком раду, желели смо да га растеретимо, па је договор био да уступи своје место неком другом“, објашњава Булатовић.

Костић, међутим, као да не дели еуфорију свог председника:

„Чуо сам да сам искључен из ГрО, али ме о томе нико није званично обавестио. Нисам инсистирао на образложењу, а искрено и не тиче ме се превише“, каже Костић.

Један од саговорника Врањских тврди да су Костић и Митровић из ГрО искључени због занемаривања страначких обавеза, док Велиновић за Врањске каже да никако није смењен са места шефа Савета, већ да је сам поднео оставку у договору са Булатовићем.

„Желео са да се растеретим јер имам бројне обавезе. Очекују ме разговори око решавања статуса некадашњих радника Нове Југославије, ту је и Угоститељско предузеће, тражимо инвеститоре за Хотел, на факултету у Бујановцу где сам руководилац заостале су бројне обавезе, тако да нисам могао да се у пуној мери ангажујем у странци. Због тога сам, после договора са председником одбора дао оставку на место председника Савета“, каже Велиновић.

Он додаје да овде није реч о некаквој страначкој чистки, већ о обичној прерасподели посла.

Градоначелник Слободан Миленковић за наше новине потврђује да Велиновић остаје његов помоћник за привреду, рад и запошљавање, а један од анонимних саговорника објашњава да он, Велиновић, по аутоматизму губи место у ГрО чији чланови могу бити само председници савета и месних одбора.

Замољен да прокоментарише приче по којима су Велиновић, Јањић и Антанасијевић кажњени због испијања кафа по баштама у радно време, Славиша Булатовић каже да се он не креће у круговима у којима се испија кафа у радно време:

„Ово нема везе са тим. Ја не знам ко, кад, где и са ким пије кафу, нити ме то занима. Али, поручујем да су сви у СНС дужни да савесно и одговорно раде и дају свој максимум“, одлучан је Булатовић.

Но, до Врањских су дошле информације по којима је странка издала налог управама Водовода и Града Врања да као послодавци санкционишу Јањића и Антанасијевића. Речено-учињено, па су ова двојица добила „дисциплинку“.

Антанасијевић о томе није могао да говори, али зато јесте његов надређени, Душан Аритоновић, начелник Градске управе, који објашњава зашто је кажњен „главни инспектор“, на неки начин демантујући Булатовића:

„Зато што се ред у управи заводи почев од челних људи. Не могу да очекујем поштовање радне дисциплине од стране службеника ако начелник одељења у радно време седи у кафићу. Морају се мењати неке навике. Антанасијевић је озбиљан човек, дугогодишњи службеник и мој близак сарадник. Мислим да је порука и њему и свакоме у ГУ јасна. Ако неко није спреман да мења навике, он ће бити промењен“, оштар је Аритоновић.

КАД ЗАХЛАДИ

И док је ствар око Антанасијевића, Јањића и Митровића прилично јасна, па донекле и око Костића, дешавања око Велиновића магловита су и мистериозна. На једној страни имамо тврдњу да је Булатовић побеснео на њега и саветовао му да се повуче из Савета, на другој, пак, званично објашњење да се заправо ради само о побољшању страначких перформанси. Опет, градоначелник каже да ће Велиновић наставити да му помаже, али ће то чинити без икакве страначке функције, такорећи као волонтер. Неки од саговорника упућених у СНС дешавања мишљења су да је Велиновић само пробни балон у даљем страначком проветравању, а да „тренирање строгоће“ тек предстоји може се наслутити и из упозорења Душана Аритоновића. Из угла грађана, који су већинско поверење на изборима дали управо напредњацима, последња дешавања у тој странци требало би да делују охрабрујуће. Обрачун са „мангупима у сопственим редовима“одувек је доносио плусеве не само код „широких маса“, већ и у свакодневном раду, а напредњаци свакако добро знају да без чврсте руке нема ни успеха на наредним изборима, али ни пословне ефикасности. Кафа ће изгледа да се од сад пије само поподне, кад за’лади.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Не могу да очекујем поштовање радне дисциплине од стране службеника ако начелник одељења у радно време седи у кафићу, упозорава Душан Аритоновић, начелник Градске управе

У ова времена кад непријатељ не спава него са свих страна удара тамо где највише боли, а истовремено државно руководство крвари како би нам свима било боље, поједини се врањски напредњак дрзнуо да ове лепе пролећне дане уместо на радном месту, у клаустофобичним канцеларијама, проводи делимично и по баштама кафића у којима је заиста милина седети.

Будност, дакле, над људством средствима за рад пада на минимум. Легенда каже да је Славиша Булатовић, шеф Градског одбора (ГрО) СНС, почео да једне те исте људе свакодневно виђа у кафенисању у радно време, или су му дојавили, свеједно, па му је то много засметало. Ова је тема затим дошла на дневни ред ГрО прошле среде, на којој је пословично тихи Булатовић просто грмео од беса, да би наредних дана изгреднике стигле последице. Председник врањских напредњака успут је искористио прилику и да из ГрО удаљи двојицу чланова овог органа, али не због седења по баштама него због страначке пасивности. Иако актери приче углавном демантују да иза извесних промена (које не поричу) стоји Булатовићево незадовољство, наши обавештени извори тврде да је у СНС заправо реч о великом спремању и проветравању. У једном случају (види оквир) еспресо је једном службенику свакако испао горак и поред оне три кесице шећера на тацни са пластичном кашичицом.

Вечно зујање на власти

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА: ЗОРАН ВЕЛИЧКОВИЋ, ВЛАСНИК РТВ

ПАРАДИГМА

Његов рецепт за успех је познат и проверен, увек у естаблишменту или уз њега, стално доказивање на линији властодржаца, вечно на војничкој стражи прво СКЈ, затим редом, „Симпа“, „Јумка“, СПС, а сада и СНС, доследно против новотарија попут приватизације медија, са истом „доследношћу“ постао већински власник РТВ Врање, (не)одбрањене медијске куће коју је толико бранио. То је Зоран Величковић, већински власник и директор РТ Врање, у медијској сфери персонификација комесара у агиптропу, у фирмама у којима је радио одан и лојалан челницима све до тренутка када би осетио да треба ићи даље, у нове победе. Према радној и политичкој биографији представља парадигму друштвених односа у Србији у последње две деценије двадесетог и првим деценијама актуелног столећа. Стипендиста „Симпа“ на трећој години факултета, од 1984. године запослен у Томићевој компанији, члан СКЈ и са 29 година најмлађи делегат у Већу Удруженог рада Скупштине Србије.

„Похваљен сам на студенстској пракси у Симпу који су сви академски грађани из Врања избегавали и након завршетка студија запослио се у компанији“, присећа се Величковић.

У „Симпу“ почиње од референта и пролази све фазе у хијерархији ове фабрике. Прилагођавајући се новим политичким околностима, од 1990. постаје члан СПС, доследно се држећи сопственог идеолошког убеђења увек у сагласју са личним интересима. Из Симпа 1994. одлази у „7. јули“ где две године одолева притисцима пословођа који се противе компјутеризацији пословања. Два дана након одласка из „7. јула“, на позив Станише Јањића, првог човека „Јумка“, постаје његов помоћник и руководилац маркетинга, истовремено и главни уредник „Јумко новина“ и касније „Јумко радија“, затим, комерцијални директор „Биводе“ у оснивању.

„Ти си тај Зоран Величковић, о теби сам чуо свашта, ружно није доказано, а  за лепо има доказа“, и данас се сећа шта му је рекао Станиша Јањић, тадашњи први човек „Јумка“, приликом првог сусрета, пре него га је поставио на место помоћника генералног директора за Београд и Војводину.

 За време постпетооктобарског преврата у „Јумку“ 2000. године није се нашао на листи непожељних директора.

„Кризни штаб је тако одлучио, иако је смењен и удаљен из предузећа готово комплетан менаџмент, па сам остао у Јумку до 2003. године“, истиче Величковић.  

Након одласка из „Јумка“, те 2003, Величковић прелази у новоотворено врањско Оделење Регионалне привредне коморе Лесковац на чијем је челу тада био Сава Марковић, социјалистички кадар, али је убрзо био изложен притисцима општинске власти да пређе у РТВ Врање.

„Занимљиво је да је тадашњи председник општине Врање Мирољуб Стојчић био против мог ангажовања у Комори, али ме је ускоро позвао да дођем у РТВ Врање, што сам под притиском прихватио и обављао два посла, у комори и са трећином радног времена у РТВ“, подсећа Величковић.

ПУЧ И СМЕНА

Септембра 2003. догодио се у режији политичара и привредника из Врања пуч у Регионалној привредној комори у Лесковцу; смењен је Сава Марковић, а уместо њега на ту функцију именован Горан Јовић, кадар Демократске странке. Зоран Величковић је проглашен технолошким вишком и по диктату (не)прилика са 100 одсто радног времена наставља да обавља дужност директора РТВ. На тој функцији „изгурао“ је за владајуће социјалисте кампању за локалне изборе 2004. и толико се замерио опозицији да је Дејан Станојевић, тада потпредседник ГрО ДСС, отворено говорио „како је превасходни циљ његове и других странака опозиције ургентна смена Величковића са места директора РТВ“. А када је шест година касније, 2010, Величковић од владајућег савеза СПС-ДС поново номинован за функцију директора РТВ, „злопамтило“ Станојевић са позиције челника ГрО ДСС реаговао је жестоко и непомирљиво.

„ДСС неће гласати за Величковића и биће против његовог избора на функцију директора ДСС“, обећао је Станојевић и са својим одборницима испунио дато обећање.

Ту преломну 2004. посебно ће памтити Зоран Величковић, јер га је демократска власт сменила са места директора РТВ и на тај положај именовала Вукашина Обрадовића, власника Врањских. Величковић не крије да је емотивно доживео своју прву смену са функције првог човека РТВ.

„Одлуком тадашње већине у Скупштини општине смењен сам из политичких разлога“.

Али, само неколико дана касније, када је по диктату Војислава Коштунице из Београда срушена прва демократска власт у Врању после 1945. године, владајући савез СПС-ДСС-Г 17 плус „изневерио“ је Величковића и за директора РТВ поставио Оливеру Ђорђевић, па је вечити војник власти морао да потражи ново ухљебљење. Ценећи његове неспорне заслуге за „Симпо“ и СПС из ближе и даље прошлости, Драгомир Томић, челник „Симпа“, позвао га је да се после 10 година врати у Компанију, што Величковић тумачи на свој препознатљив начин.

„Поносан сам због тога, јер су у Симпо после одласка у друге фирме, враћена само двојица руководилаца, Миодраг Тасић и ја“, наглашава Величковић.

У „Симпу“ Величковић обавља разне дужности, у „Кондиви“, као директор набавке, директор Фабрике тепиха у Доњем Стајевцу и комерцијални директор „Кондиве“ у Београду, али се 2010. враћа својој „највећој“ и непролазној љубави, Радио телевизији Врање, где је те године гласовима одборника СПС, ДС и УРС по други пут изабран за директора ове медијске куће.

„Чудне су околности везане за мој избор 2010. и смену 2004. Када сам први пут смењен, запослени су хтели да штрајкују, а када сам други пут изабран, петицијом коју је потписало 90 одсто запослених, изјаснили су се против мене“, прича Величковић.

ВУК И ДЛАКА

Да вук мења длаку, али ћуд никако, у његовом случају видело се када као директор РТВ забрањује емитовање филма о 5. октобру и изазива жестоку реакцију представника медија и новинарских удружења. Величковић, међутим, тврди „да је тај случај био исполитизован од стране његових противника“.

„Тада сам заштитио РТВ Врање од недефинисаних ауторских права, што је касније схватила и уредница Љубица Здравковић Џонов која ће ми постати најбоља сарадница“, потенцира Величковић.

По причи радника РТВ, сведока догађаја у овој кући од октобра 2010, „Величковић је лично забранио емитовање филма о 5. октобру у типично комесарској акцији, али се врло брзо зближио са Џоновом и сада су двојац на кормилару“.

„Чак је попут комесара ОЗНЕ тада почео да носи кожне мантиле, ваљда да би нас застрашио“, претпоставља саговорник из РТВ.

 

 

КАКО САМ ПОСТАО ВЛАСНИК РТВ

Да је Зоран Величковић, осим испољеног прагматизма и способности сналажења у новим друштвеним околностима и локалним приликама, помало и дете среће, показују догађаји који ће уследити после 2012, када нова републичка власт на челу са Српском напредном странком октроише нове медијске законе који предвиђају укидање регионалних јавних сервиса и излазак државе из медија. РТВ као регионални јавни сервис и миљеник свих гарнитура на власти у Врању, која је из градског буџета добијала између 35 и 45 милиона динара годишње, углавном за плате више од 50 запослених радника, нашла се у опасности да остане без сигурних пара из државне касе а над њом се надвила неизвесност будуће приватизације. Зоран Величковић тада креће у жестоку борбу за опстанак регионалних јавних сервиса у коју се укључује на свим нивоима, заједничким акцијама са новинарским удружењима сличне оријентације и неким синдикатима. Констерниран неуспехом у тој борби, Величковић 2015. узима отпремнину у износу од 7.500 евра и одлази из РТВ, наводно због приватних проблема. Отпремнину добијају и 24 запослена радика у износу од 400-500.000 динара и одлазе из Телевизије. Након процене капитала РТВ од стране Економског института на износ од 180.000 евра (??), избегнута је продаја ове медијске куће, а акције су подељене запосленима и некадашњим радницима. Тада на сцену ступа Величковић и као и много пута у својој каријери, излази као победник, избором за директора РТВ и стицањем већинског власништва над овом медијском кућом. Замисао „режије“ да Зоран Величковић, садашњи власник (не)одбрањене медијске куће коју је толико бранио,  РТВ Врање, полазила је од идеје да се опструира могућа продаја овог медија и запослени дођу до деоница и постану акционари. Нереалном проценом вредности, Економски институт је постао саучесник у намерама „режисера“ и његове логистике из претходне градске власти да се не појави купац овог медија. Подељене су деонице, а запослени су неко време лепо живели захваљујући градском конкурсу за медије: 7,5 милиона у 2015. и 9 милиона динара у 2016. То Величковић правда „бројем запослених, квалитетом програма и одлуком независне комисије“. И, у јануару 2017, гром из ведрог неба, Зоран Величковић купује деонице од седам нарочито изабраних подобних „срећника“ из РТВ за укупан износ од 30.000 евра и постаје већински власник са 61 одсто акција! Све регуларно и по закону!? Преостали акционари са својим деоницама могу да се сликају, а они који су му продали деонице правдају се „да су то морали да учине“. Величковић потпуно мирно коментарише овај велеобрт од жестоког противљења приватизацији РТВ до њеног већинског власника.

„Већински сам власник РТВ, али сам и даље жесток противник приватизације локалних медија и важећих медијских закона. Зато сам истражио све слабости законске регулативе у области медија и у складу са законом постао већински власник РТВ, чиме сам спречио да ова кућа доживи судбину највечег броја локалних медија у Србији“, хвали се Величковић.

 

 

РЕКЛИ СУ О ВЕЛИЧКОВИЋУ

Игор Андонов: „Величковић је човек власти, војник СПС, сада војник СНС, вечити војник власти, то је био, то ће остати“.

Зоран Антић: „То је озбиљна тема, то је човек са посебним погледима на живот и друштво, у исто време и коректан и незгодан сарадник, упоран је до тврдоглавости, зато још увек верујем да је социјалиста. То што је тужио СПС, то је заштита приватног капитала“.

Новица Митић: „Да је Србија правна држава као што није, Зоран Величковић, Синиша Митић и Градимир Јовановић морали би да буду најмање у кућном притвору због онога што су урадили на медијском плану од 1990. до данас“.

Милан Михајловић: „Успешно смо сарађивали у „Јумку“, где сам радио као графички дизајнер, а он био директор маркетинга. Према Покрету Двери имао коректан однос до јуна 2016, а онда се променио у негативном смислу због доласка СНС на власт у Врању“.

 

ВЕЛИЧКОВИЋ ТУЖИО СЕБЕ

Када се на сајту „Врање, град политичких лопова“ 2013. године  појавила вест да је Зоран Величковић наводно „украо миксете“, директор РТВ је Основном јавном тужилаштву поднео кривичну пријаву против НН лица, али и себе, све у циљу да заштити имовину своје медијске куће од других, али, како видимо, и од самога себе!?        

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Према радној и политичкој биографији представља парадигму друштвених односа у Србији у последње две деценије двадесетог и првим деценијама актуелног столећа. Стипендиста „Симпа“ на трећој години факултета, од 1984. године запослен у Томићевој компанији, члан СКЈ и са 29 година најмлађи делегат у Већу Удруженог рада Скупштине Србије

„Већински сам власник Радиотелевизије Врање, али сам и сада жесток противник важећих медијских закона који су укинули регионалне јавне сервисе и упропастили медијску сцену Србије, иако сам искористио све њихове слабости и постао власник. И запишите да је Зоран Величковић од рођења црвен, био, јесте и као црвен ће умрети и никада се неће одрећи СПС, а на њима је да ли ће се одрећи мене. Нећу се одрећи ни Драгомира Томића од кога сам научио све о бизнису и прихватио наук да посао треба одвајати од политике“, категоричан је Зоран Величковић, већински власник и директор РТ Врање.

Овај медијски радник често је био предмет медијске пажње, последњи пут прошле недеље када је тужио СПС због дуга према РТВ од три милиона динара. И ништа овде чудно не би било да Величковић није члан Извршног одбора Градског одбора СПС!

По угледу на Јужну Кореју

ПАРТИЈСКА РАСПОДЕЛАУПРАВНИХ, НАДЗОРНИХ И ШКОЛСКИХ ОДБОРА

ИСТА МЕТА - ИСТО ОДСТОЈАЊЕ

 

У два државна предузећа, Симпу и Јумку, чији је већински власник држава, СНС одржава апсолутну контролу. Свих десет чланова у два Надзорна одбора су са чланским картама СНС. Контрола се заокружује двојицом председника, Бобаном Петровићем и Браниславом Поповићем.

У шест јавних предузећа (ЈП) постоје надзорни одбори, који имају председника и два члана. Свих 18 чланова, плус директори предузећа, чланови су СНС. Дакле, у њима су напредњаци апсолутни господари.

У 12 јавних установа (ЈУ), постоје и надзорни и управну одбори. Надзорни  имају по три члана, а управни пет чланова, уз напомену да Предшколска установа нема надзорни одбор.

Од тих 33 члана надзорних одбора у ЈУ, СНС припада 30, а преостала три места добили су ПУПС (Библиотека) и ЈС (Апотека и Народни универзитет). Подсетимо да су од 13 директора ЈУ, чак 11 из СНС, док су Тадићеви добили место директора у Библиотеци (Весна Петриц), а Палмини у Народног универзитета (Гордана Димитријевић).

У управним одборима ЈУ укупно је 69 чланова. Ако изузмемо три члана Предшколске установе, који се бирају из редова родитеља, преосталих 66 су партијски људи или симпатизери разних боја. Од 66, СНС је за себе узео 60, а преосталим местима „даривао“ коалиционе партнере: СДПС (Народни музеј, Туристичка организација и Центар локалних услуга социјалне заштите), СДС (Библиотека и Апотека) и ПУПС (Народни музеј).

На крају је 13 основних и осам средњих школа (укупно 21), које су случај за себе. У њиховим школским одборима (ШО) је по девет чланова: по три из редова школског особља, родитеља и локалне самоуправе, односно укупно 189.  И овде је страначка математика поприлично јасна. Локална власт (оснивач), има загарантована 63 члана. Како су у школама углавном напредњачки директори, подразумева се да су они у ШО „прогурали“ своје људе. Дакле, то су нова 63 члана, односно укупно 126 места.

У тој шуми чланова школских одбора, напредњаци су били посебно издашни: за себе су задржали 124, а са два места, занимљиво, оба у ОШ за образовање одраслих, „частили“ СДС и ЈС.

Међутим, овој причи са школским одборима,  нешто морамо да додано: логика нас наводи на закључак да је у категорији родитеља који су чланови ШО, близу две трећине из СНС – онолико колико су Вучић и његови добили на локалним, парламентарним, односно председничким изборима. Но, хајде да ову бројку оставимо по страни.

Толико о подацима. А шта о овоме кажу представници локалне власти, они који су непосредно учествовали у освајању позиција у јавном сектору.

Славиша Булатовић, лидер напредњака, каже да искрено до сада није знао за ове бројке. Додаје да су у СНС увек предлагали оне који задовољавају законске оквире, који имају одговарајућу стручну спрему, јер сви они тамо треба да помогну руководиоцима предузећа или школа. Каже да су се у том смислу орјентисали на економисте, правнике, инжењере, професоре…јер је пракса показала да они могу највише да помогну.

„Мислим да свака функција, каква год и која год била, мора да се прихвати одговорно и да се послови из тог домена врше одговорно у интересу тог предузећа, односно установе, у интересу запослених, а на крају у интересу грађана Врања, јер је то суштински циљ политике коју ми водимо“ , каже Булатовић.

На опаску да је ПУПС од 256 места добио само два, Градимир Јовановић, подсећа да су напредњаци на изборима убедљиво победили, па је онда и логично да они на том таласу раде то што раде: да формирају власт апсолутно по својим мерилима, да распоређују људ, а коалиционом партнерима да дају колико дају.

„ А коме се то не свиђа, тај може да изађе из коалиције“, каже.

Александар Стајић, локални шеф  СДПС констатује да би они били задовољнији да их има више у управним и надзорним одборима, али да то није реално јер је на изборима СНС убедљиво победио.

У ЊИХОВИМ РУКАМА

„Због тога су сви политички конци у њиховим рукама, што им даје за право да локалну власт формирају онако како је они виде, сходно капацитетима којима располажу. Сви ми коалициони партнери смо у ситуацији да узмемо то што нам се нуди, или да понуђено оставимо“ , констатује Стајић.

 Дејан Манић, председник ГО ЈС додаје:

Све разумем и све схватам, али мислим да је било простора да се угледамо на републику. Вучић је, иако му изборни резултат даје за право да ради како хоће, власт мудро поделио на многе чиниоце. Осим тога, данас би могли да се

угледамо и на неке раније примере како су коалициони партнери и вршили и делили власт“.

Игор Андонов, доскора шеф локалног СДС која је добровољно напустила власт, каже да ови подаци немају смисла, као што данас што-шта нема смисла у локалној самоуправи. Каже да се тако данас понашају појединци из СНС који у Врању воде главну реч, па се утолико томе и не треба чудити.

„ Ја могу да будем по неким питањима против СПС. Али сви ми многе ствари и данас морамо да учимо од њих и то човек мора реално да призна и прихвати. У СНС међутим, то не умеју да раде. Они у свим својим поступцима плаћају данак прво томе што немају кадрове, друго сопственом неискуству, а после тога и бахатости“, каже ИгорАндонов.

 

ПЕРИЦА ЈАНКОВИЋ, ДС

СТРАХ

Перица Јанковић, подпредседник ГО ДС каже да нормалан човек никако не може да разуме ове бројке.

„Садашњи коалициони партнери СНС једноставно слежу раменима јер се плаше да то питање ставе на дневни ред, да питају шта је ово. Они као да не комуницирају, као да немају коалиционе састанке и договоре, и онда је нормално што се СНС понаша тако како се понаша.

 

 

КО ЈЕ КО У ЈАВНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА

 

ЈП ВОДОВОД

Директор: Горан Ђорђевић, дипл. економиста

Пред. НО: Тања Петровић, дипл. економиста

ЈП КОМРАД

Директор: Момир Стојилковић, дип. инж. пољопривреде

Пред НО: Новица Станисављевић, дипл. правник

ЈП НОВИ ДОМ

Директор: Горан Петровић, дипл. економиста

Пред НО: Марјан Милошевић, дипл. инж. електротехнике

ЈП ЗАВОД ЗА УРБАНИЗАМ

Директор: Миодраг Протић дипл. инже. архитектуре

Пред. Н: Дејан Станојевић, дипл. инж. саобраћаја

ЈП ПАРКИНГ СЕРВИС

Директор: Марјан Станковић, дипл. инж. грађевине

Пред. НО: Влада Вуковић, дипл. правник

ЈП УПРАВА БАЊЕ

Директор: Ивица Миленковић, дипл. иж. машинства

Пред. НО: Небојша Станковић, проф. хемије

 

КО ЈЕ КО У ЈАВНИМ УСТАНОВАМА

АПОТЕКА

Директор: Ивана Костић, дипл. фармацеут

Пред. УО: Милош Костић, дипломирани правник

Пред. НО: Бобан Митровић, дипл. правник

ПРЕДШКОЛСКА УСТАНОВА

Директор: Весна Терзић, васпитач

Пред. НО: Станковић Гордана, васп. у пензији

ЦЕНТАР ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД

Директор: Драгана Арсић, професор педагогије,

Пред. УО: Дејан Јањић, проф. разредне наставе

Пред. НО: Ненед Величковић, дипломирани менаџер

ЦЕНТ. ЗА РАЗ. ЛОК. УСЛ. СОЦ. ЗАШТИТЕ

Директор: Дејана Богдановић, дипл. психолог

Пред. УО: Грујица Миладиновић, дипл. економиста

Пред. НО: Срђан Којић, дипл. економиста

БИБЛИОТЕКА

Директор: Весна Петриц, библиотекар

Пред. УО: Маријела Поповић, инж. прех. технологиле

Пред. НО: Дејан Илић, дипл. правник

НАРОДНИ МУЗЕЈ

Директор: Саша Стаменковић, дипл. инжењер геологије

Пред. УО: Татјана Николић, дипл економиста

Пред. НО: Бојана Стојковић, магистар екологије

ТУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА

Директор: Саша Иванов, дипл. инж. електронике

Пред. УО: Милан Костић, виши физиотерапеут,

Пред. НО: Драгана Димитријевић, дипл. економиста

ИСТОРИЈСКИ АРХИВ

Директор: Боривоје Манасијевић, проф. раз. наставе

Пред. УО: Мира Петковић, инжењер текстила

Пред. НО: Бојана Младеновић, дипл. правник

НАРОДНИ УНИВЕРЗИТЕТ

Директор: Гордана Димитријевић, дипл. филолог срп. језика

Пред. УО: Ненад Симонов, дипл. инж. пољопривреде

Пред. НО: Добри Спасић, дипл. правник

ПОЗОРИШТЕ

Директор: Ненад Јовић, дипл. економиста

Пред. УО: Драгана Станојковић, дипл. економиста

Пред.НО: Милан Митић, дипл. економиста

СПОРТСКА ХАЛА

Директор: БоривојеЈањић, дипл. инж. организ. наука

Пред. УО: Ненад Стаменковић, проф. физ. културе

Пред. НО: Дејан Тасић, дипл. инж. електротехнике

РЕГИОНАЛНИ ЦЕНТАР ЗА ТАЛЕНТЕ

Директор: Данијела Стојменовић – Трајковић, проф. раз. наст.

Пред. УО: Јелена Недељковић, проф. раз. наставе

Пред. НО: Вељко Лалић, дипл. правник

ШАФ - ШКОЛА АНИМИРАНОГ ФИЛМА

Директор: Мирослав Ђерић, дипл. инж. архитектуре

Пред. УО: Далибор Станковић, правник из Врања

Пред. НО: Маја Станковић, комерц. техничар

 

 

МОРА ЛИ БАШ ОВАКО

Председник УО у Центру за социјални рад је проф. разредне наставе;

Председник УО у Библиотеци је инж. прехрамбене технологије;

Члан УО у Народном музеју је инж. организације рада

Члан УО у Библиотеци је дипл. туризмолог;

Председник УО у Туристичкој организацији је виши физиортерапеут;

Члан НО у Туристичкој организацији је радник

Председник УО у Историјском архиву је инжењер текстила;

Члан НО у Историјском архиву је инжењер шумарства;

Члан УО у Спортској хали је ветеринарски техничар;

Члан УО у Центру за таленте је инж. прехрамб. технологије

Члан НО у ШАФ је радник.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

СНС као стуб локалне власти у Врању, има апсолутну контролу над радом два државна предузећа, свих шест јавних предузећа, свих 12 јавних установа и 21 школом. Додајмо томе и 54 од укупно 56 директора у овом сектору

У надзорним, управним и школским одборима државних и јавних предузећа, установа и школа у Врању, који скупа имају тачно 256 чланова, Српској напредној странци (СНС), припада чак 245 или 95,7 одсто. Напредњаци су само 11 од тих 256 места, издашно уступили својим коалиционим партнерима: по три СДПС, ЈС и СДС и два ПУПС.

Дакле, СНС као стуб локалне власти у Врању, има апсолутну контролу над радом два државна предузећа, свих шест јавних предузећа, свих 12 јавних установа и 21 школом (види табелу). Додамо ли томе и 54 од укупно 56 директора у овом сектору, види се ко овде води главну реч.

У политичкој науци нема података да ли нешто слично постоји на српској политичкој сцени. Пре би се рекло да је ово „врањски рецепт“ којим озбиљно можемо да конкуришемо тврдим комунистичким моделима у Северној Кореји или Куби.

Одакле оваква математика и како се дошло до ових података и оцена?

Не занима ме Миленковићево место

ИНТЕРВЈУ: ГОРАН НИКОЛИЋ, СНС

ШРАФ

Иако је Горан Николић био од почетка своје каријере важан шраф у „Симпо“ машинерији, он се тек преузимањем тада раштимованог напредњачког оркестра у Врању почетком 2014, заједно са Славишом Булатовићем, винуо до озбиљних. Чињенице то потврђују - он је данас и потпредседник ГрО СНС-а у Врању, и директор локалне испоставе Електродистрибуције, и Координатор СНС-овог изборног штаба за Пчињски округ. Уз то, он је шеф одборничке групе СНС-а у врањској скупштини, и у његовим рукама нашла се, случајно или не, велика концентрација моћи. Николић је до свих ових додатака испред свог имена стигао релативно брзо, и за сада суверено плива, па често одређује и правац свих локалних политичких и иних дешавања. Злобници тврде да је запослио супругу, а Николић одговара да је она пре жртва него добитник начина живота који он тренутно води. Иза себе нема озбиљнијих репова, али, као и сви напредњаци, помало је затворен саговорник, који увек више зна него што жели да каже. Али, љубав и кашаљ не могу се сакрити, па тако и Николић износи више занимљивих теза о политичком животу на локалу, онако како га он види и како њиме, чест је случај, и директно управља.

ВРАЊСКЕ: Навршило се годину дана од, неки би рекли, историјске победе СНС на локалним изборима 24. апрула 2016. Како ви, са врха хијерархије у врањском одбору странке, посматрате овај период?

НИКОЛИЋ: Имајући у виду да смо наступали као опозиција, стварно сам сигуран да је реч о историјском резултату са великом тежином. Мора се имати у виду и да смо освојили апсолутну већину на изборима, и да је СПС овде толико дуго био на власти. То је последица организације и тимског рада, као и апсолутне подршке коју смо имали од централе странке, потпредседника ИО Драгана Стевановића, а морам да поменем тадашњег председника ИО Радомира Николића, који је дао велики допринос. Све су то били предуслови које смо ми надоградили.  Ефекат рада је и довођење великог броја нових чланова, којих сада има око 12.500.

 

Власт сте преузели нешто касније, 15. јуна?

Имали смо изузетног кандидата, сада градоначелника Слободана Миленковића. Почетак је прошао у преузимању функција на локалу, и стабилизацији незавидног стања које смо затекли, као стварање предуслова за значајније пројекте и инвестиције. Затечено стање наравно није оправдање, а ми смо у протеклих десетак месеци урадили доста тога, пре свега на прављењу чврсте базе за будућност. Неки од пројеката започети су раније, и ми смо их наставили, али ту су и потпуно нови, који ће тек добити праву верификацију. Више немамо права да се позивамо на претходно стање, јер мислим да смо „испеглали“  то, уз све проблеме који и даље постоје.

 

У часу преузимања власти нисте имали ни довољно „спортске среће“. Поред редовних дубиоза, ту су и приватне тужбе, па „Туш“, па „Новоградња“, блокада рачуна у школама... Како сте са тим изашли на крај?

Да, сви смо били затечени, да је пола градског буџета, преко милијарду динара дошло на наплату. И „Туш“, и блокаде, и стручна пракса са дугом од преко 47 милииона, за најмање 350 људи. Ништа није плаћано и све нас је дочекало, и то, и месне заједнице, и много тога што је рађено пре избора. Дугови су у једном часу прешли 1,3 милијарде динара. И то је наш највећи успех, што је Миленковић са својом екипом пре свега радио на смањену  трошкова, што нису прављене неке нове обавезе  непотребног типа, ми смо вратили око 800 милиона по овим основама, и то је такође велики успех.

 

Шта директно издвајате као учинак нове власти на локалу?

Ту су пре свега радови на две школе, преко 115 милиона динара. Ту је обилазница око Бунушевца, али и Хируршки блок који су већ посетили потенцијални извођачи, и следи тендер. Завршавамо и пут према Бесној кобили, пет милиона евра је велики пројект „Водовода“, завршавамо пијацу у Огледној станици, и то је нешто што се види, без  обзира да ли су пројекти од раније или су нови. Стварамо и основу за даљи напредак. Комунална инфраструктура за сада је застала, али промена лица града наш је следећи и врло хитан задатак.

ПРЕПОРУКА

Да ли ви сматрате да и ваши гласачи, а нарочито они који вас не воле, виде ваш рад на начин који сте управо изложили?

 Народ је препознао наш рад, јер никоме, ни у кампањи ни икада, нисмо обећавали куле и градове. Све што је било реално, све смо остварили, и имамо разумевање за ово што радимо. Град нам изгледа далеко боље и чистије него раније, сви дају свој допринос, са ресурсима које имају, са далеко мањим издвајањима града према јавним предузећима... Ради се и више него раније.

 

Ви сте практично непрекидно у изборној кампањи. У овој председничкој трци, Вучић је кренуо кампању из Врања. Приметно је било присуство радника „Јумка“ на митингу, и то организовано. Да ли сте ви то преузели матрицу СПС и њиховог предизборног рада?

Са унутарстраначким изборима, ми смо стално у кампањи, али ја то посматрам као плус који нам није дозволио опуштање.  Добар део „Симпа“, захваљујући нама који смо дошли из те компаније, нам је указало поверење. На првим изборима, нисмо имали подршку централе, захваљујући пре свега претходном локалном руководству наше странке. Све смо постигли сами, наравно уз ветар у леђа коју нам је давао Вучић. Неко је препознао наш рад, ту су и резултати, и врата су нам сада и у централи и у министарствима широм отворена. У том смислу, Вучић није случајно почео кампању одавде, а друго је што Влада даје приоритет југу Србије. Све је то очигледно, и људи су то знали да препознају, те наше искрене намере.  У „Јумку“ је ситуација пре нас била катастрофална, штајкови свуда, десетак плата се каснило... И зна се шта смо ми урадили за „Јумко“, а ништа не би успело без подршке Вучића и Владе. Исто то донекле важи и за „Симпо“. Зар је била потребна још нека препорука или морање?  

 

Иако стално истичете добар однос према централи, неке друге локалне самоуправе, на пример Лесковац, добиле су далеко више новца из Владе као подршку буџету. Да ли је и зашто је то тако?

У неком ранијем периоду тај однос можда ње био уједначен, али сматрам да је Врање сада, око Нове године, добило и више новца од оних који су и већи од нас. Заслужили смо такав однос својим радом. Пчињски округ је у Србији остварио најбоље резултате на председничким изборима. Са тог аспекта, заслужује можда и више простора за већи број људи који би били и на неким значајнијим функцијама, одакле би могли да озбиљно допринесу.

 

Али, Влада очигледно са једне стране даје, али са друге и узима локалним властима. Ето, ту је питање Апотеке, где Врање мора да плати 180 милиона динара не би ли та установа стала на ноге. При томе, то је надлежност Владе. Има ли Врање снагу да се таквим и сличном понашањима стане на пут?

Поново се враћамо на домаћинско понашање и успешан менаџмент. Откако је у Апотеци дошло до премене директора и УО, обавезе су смањене за 30 милиона, у далеко тежим условима. Поставља се питање: Зашто је направљен толики мањак и ко је то учинио? Београд није рекао - ако имаш десет радника, запосли 50. Неко се понашао како је хтео, и ту је направљен такав минус.

 

Ви у СНС-у сте више пута, на разне начине, рекли да је Слободан Миленковић најбољи градоначеник Врања у историји града. На основу чега?

Добро, баш у историји... Али, имајући у виду неке претходне градоначелнике, или, најсвежије, претходног градоначелника... Миленковић је одговоран, поштен, посвећен послу, и имамо најбољег градоначелника, који све своје и ресурсе својих сарадника усмерава у право смеру, поштује приоритете и решава слабости. Доносио је тешке одлуке чији ће се резултати тек видети. Видеће се да са далеко мање пара може да се уради далеко више посла.

 

Ви сте шеф одборничке групе СНС у локалној Скупштини. Општи је утисак, од кад сте преузели власт, да седнице делују досадно, без озбиљне расправе, да се све договара раније, ван очију јавности?

Да лоше радимо, опозиција би имала простора и за критике. Сматрам да би наше одуке имале једногласну подршку да нема страначких разлога. СНС пред сваку скупштину има састанак одборничке групе, и увек има говорнике који су спремни да образложе ставове странке. Нема никакве забране, свако може да се јави и говори, али за сада једноставно за тим нема потребе. Чак и опозициона СПС преко 70 одсто наших предлога подржава.

 

Скупштина би морала да буде кључна институција. Не води ли овакав ваш рад, практично без дијалога, маргинализацији Скупштине?

Недостатак опозиције један је од разлога. Сваки предлог или амандман који је прихватљив није одбијен. Приликом припремања Скупштине важан је  рад савета и комисија, на којима је рад озбиљан и који дотерују одуке после чега више нема потребе за некаквом „драмом“ на скупштини. Сматрам да скупштина није маргинализована, него да треба да увек пружа неку лепу и културнију слику. И мислим да смо успели у томе, чему је свакако допринео начин на који Дејан Тричковић води скупштину.

СКУПШТИНА

На политичкој страни приче има више проблема, који се неминовно одржавају на функционисање коалиције. Шта су СНС-у требали коалициони партнери који су донели толико проблема? СДС је изашао из власти, одборничка група ЈС-а је преполовљена?

Јесмо ми имали апсолутну већину, али за неки општи интерес града желели смо стабилну већину и подршку за комотно доношење битних одллука. Са СДС-ом је сарадња била договорена још пре избора, и ја о томе мислим све најбоље. Андонов је сам дао оставку, коју ја, морам признати, не разумем, и десило се то што се десило. Улазак ЈС у власт је ојачао нашу позицију, али њихова позиција сада, и пре рецимо месец дана, није иста. Имали су седам, сада имају четири одборника, и то је њихов потенцијал. У том правцу иду и разговори са њима.

 

Али, шта са СПС-ом? Они претендују на власт, обзиром на републичку коалицију, СНС упорно ћути, ништа се не мења?

Немам ту шта да додам. Они нису на локалу са нама у коалицији, али смо имали изузетну сарадњу на изборима. И само смо о изборима разговарали на састанцима. Ни једног часа није било речи о уласку у власт или о функцијама. Ни након избора о томе нема приче. Што се тиче градског одбора, ако буде другачијих инструкција, или је у питању виши, државни интерес, као што су били претходни избори, сигурно има простора за разговор и сигурно ћемо разговарати. Тренутно, то није у фокусу.

 

Али, сматра ли СНС да су социјалисти сувише крупна странка да би се оставли у нејасној ситуацији у којој не знају да ли су опозиција или власт?

Не видим да се мора бити у власти по сваку цену. Има и пример Сурдулице, где је ситуација обрнута, па СНС тамо ништа не тражи. Ту су избори, грађани су рекли шта желе, и политички је некад боље да се неке ствари виде и из опозиције. Да ли има простора за сарадњу? Сигурно да ће на неким наредним изборима бити прилике и за пред и за пост коалиције, ми смо отворени за разговор.  

 

На крају, какви су ваши лични планови?

Остајем ту где сам, и ту су моју планови. Ако се укаже потреба или могућност, да кажем, за било коју врсту посла који би био неопходнији, ја сам на располагању. Али, мислим да тренутно све функционише како треба, и мислим да ту треба да дам неки свој допринос. Желимо бољи живот грађана, а то значи права кадровска решења, промене где нешто не ваља, и будућност је везана за то. Опет, ко зна?

 
 

ЗАПОШЉАВАЊЕ

СНС мора да запошљава своје људе, али, у самој странци има много полемика тим поводом. Другим речима, ваша кадровска политика, нарочито на нижим нивоима, изазива велико незадовољство?

Нама су најпреча била нека водећа места, и са сигурношћу кажем да су то у датом тренутку била најбоља решења. Увек постоје супрота мишљења и сујете, али то су уличне приче. У сваком јавном предузећу затекли смо велики број људи преко могућности. Јесте непопуларно, али смо морали некима да се захвалимо да би били у оквирима закона. Нема страначког запошљавања - уколико је неко лош, има пријава или шта, не би могао да опстане на неком радном месту. Желимо напредак, и он се у већини јавних предузећа и осећа. Искорак се види у било ком погледу. Нико није заштићен, и сви који не раде како ваља, а већ се врше анализе, сви смо променљива категорија. Сви су свесни тога и понашају се у складу са тим.

 

 

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Миленковић је одговоран, поштен, посвећен послу, и имамо најбољег градоначелника, који све своје и ресурсе својих сарадника усмерава у право смеру, поштује приоритете и решава слабости. Доносио је тешке одлуке чији ће се резултати тек видети

„Не, он је градоначелник и одлично ради свој посао. Ја немам такве амбиције, не желим да мењам Миленковића“.

Овако Горан Николић, потпредседник врањског одбора СНС, реагује на приче по којима би странка могла да откаже поверење Миленковићу, а да је он најозбиљнији кандидат да преузмете место градоначелника.

Николић још додаје да је странка у Миленковићу имала најбољег кандидата и да је он један од најбољих градоначелника у историји Врања.

Млађи референт на старом задатку

ГРАДИМИР ЈОВАНОВИЋ, ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

 

ГЛОБАЛИСТА

Градимир Јовановић, актуелни председник Градског одбора Партије уједињених пензионера (ПУПС) у Врању, заменик председника Скупштине Града, некадашњи директор и главни уредник недељника „Слободна реч“, запослен у „Југопетролу“ након што га је петооктобарски тајфун одувао са места челника „Слободне речи“, млађи референт у Филијали ПИО Фонда у Врању са 60 година живота, градски функционер у годинама када ужива благодети пензије, човек је за сва времена и све режиме по провереном старом рецепту за успех на ломљивим и несигурним лествицама друштвене хијерархије и статуса. Звучи као неверица, али прагматизам Јовановићев сеже у његове гимназијске дане, када се као матурант врањске гиманазије учланио у Савез комуниста Југославије, СКЈ, „авангарду радничке класе“, што би рекли непоправљиви комунисти. Дакле, у времену инвазије рокенрола и еманципаторске ренесансе хипи покрета, Граде постаје комуниста и то данас правда „младалачком занесеношћу левим идејама правде и једнакости“.

„Као матурант био сам занесен комунизмом, тада нисам знао да сам био глобалиста, јер сам био убеђен да је то најправедније и најхуманије друштво, а не глобалиста  опасног и разорног империјалистичког система“, објашњава Јовановић.

На опаску „да се приклонио комунистима који су му убили деду“, узвраћа спремним одговором.

„Нису га убили комунисти, већ они који нису знали шта је комунизам,  представили се као комунисти, а  били су слуге које је мој деда хранио“, „брани“ се Градимир.

После завршеног Правног факултета у Скопљу, Јовановић радну каријеру почиње као новинар у недељнику Слободна реч. Дакле, као унук „народног непријатеља“, добија прилику да својим текстовима у наведеном листу креира локалну стварност у тадашњем врањском економском миљеу, који друштвену свест Врањанаца дугорочно дефинише као успешан привредни амбијент у којем доминирају велики системи, „Симпо“, „Јумко“, „Алфа“... Јовановић сасвим добро плива у тим релативно мирним водама ондашње стварности, свестан строго детерминисане слободе изражавања у једнопартијском друштву у коме се о животу и смрти одлучује у комитетима. Стога се из његовог пера као на траци нижу афирмативни текстови о Врању и југу Србије и он добија статус новинара коме безрезервно верују сви тада водећи политичари и привредници.

Награда за лојалност стиже 1988, када је тадашњи први човек Слободне речи Миодраг Кузмановић, након по њега непријатне полемике са незадовољним интелектуалцима због пренесеног текста под називом „Нови стил, нови људи“, у коме се глорификују чланови ЦК СКЈ који су гласали против Душана Чкребића, поднео неопозиву оставку на директорски положај. За новог директора и главног и одговорног уредника листа изабран је Градимир Јовановић, чиме је инаугурисано раздобље знаменито по иницијалима Г. Ј. којим је Јовановић потписивао своје уредничке коментаре увек уперене против нарастајуће и све неугодније локалне и целокупне српске опозиције.

ДЕБИ(Л)ТАНТ(И)

Јовановић се на „свој начин“ присећа времена када је постао први човек јединог штампаног медија на југу Србије.

„Изабран сам на тај положај иако сам био унук народног непријатеља, значи, комунизам, такав, какав је, знао је да призна своје грешке“, закључује Г. Ј.

Пад Берлинског зида и слом комунизма у Европи, те увођење вишестраначког система у тадашњој Југославији, затекли су и изненадили, а понајвише разјарили српске комунисте на челу са Слободаном Милошевићем, неспремне да прихвате нужне друштвено-економске промене и прикључе се европским тенденцијама. Готово све институције, целокупну привреду, скоро све штампане и електронске медији, дакле, разне Штуле и Милијане, Митевиће, Чукиће и Гајине, упрегао је владајући режим како би неутралисао опозицију и извршио само оне минималне, козметичке промене у српском друштву, уз све веће и интензивније звецкање оружјем између република заједничке државе. У том смислу, период рада недељника Слободна реч од 1990. до октобра 2000, са Јовановићем на месту директора и главног уредника, може се означити као време бесомучне пропаганде владајућег режима и отворено антиопозиционо деловање челника овог листа. Све је почело текстовима у „Уредничком аршину“, како се звала Јовановићева колумна, са карактеристичним насловима, „Свињарије господина Михаиловића“, „Дебил(т)анти“, „Запуши нос, иде ДОС“, што је само део из пребогатог арсенала наслова усмерених на блаћење и ниподаштавање врањске опозиције. Слободна реч, у пуном смислу те речи, постала је „Слободанова реч“, али се због тога данас Јовановић не каје, а још мање стиди!?

„Ни тада, а ни сада, не сматрам да су новине место за скупљање свега и свачега, већ сам инсистирао на критичком односу према стварности, вођен жељом да будемо хроничари града и округа, уз обавезу да дебил(т)анте и политичке мешетаре сведемо на праву меру“, објашњава Јовановић.

Истовремено, први човек Слободне речи повлачи још један важан потез, подразумева се вођен не општим, већ личним интересима. Те преломне 1990, када привидно нестаје до тада једина партија у земљи, СКЈ, Јовановић одбацује комунистички дрес и облачи дрес њене идеолошке наследнице, Социјалистичке партије Србије. На питање да ли је то учинио због „занетости социјализмом“, даје „дирљив“ одговор.

„У СПС сам ступио зато што сам безрезервно прихватио и подржао програм који је направио професор Михајло Марковић, наш највећи филозоф, али када је СПС напустио те хумане идеје, разочарао сам се и пасивизирао у партији“, присећа се Јовановић.

Његове СПС дане памти Бранимир Стојанчић, секретар врањског одбора.

„У СПС је импоновао својим образовањем и доследним ставовима о општим проблемима, али је на локалу извукао више од максимума за себе у свим временима. Писао је у Слободној речи хвалоспеве Драгану Томићу, а позадина свега везаног за „Симпо“ била је сасвим другачија. Јовановић је био врло прагматичан, па је на одбору СПС за одборничку листу 1996.  предложио директора Предузећа за путеве, а на примедбу да се ради о личности која је била у затвору, одговорио да су сви велики револуционари били хапшени, на шта су људи одреаговали опаском да су они хапшени због политичких идеја, а не због пљачке“, каже Стојанчић.

Јовановићева, рекло би се, патолошка везаност за „Симпо“ и Томића била је тешко објашњива и тада и данас. Он, опет у свом стилу, тумачи ту велику симпатију за човека који је ову фабрику водио уз обилату помоћ државних дотација са епилогом који је „Симпо“ довео скоро до тоталног слома.

„Симпо је хранио Врањанце, а Томић је деценијама успешно водио фабрику, али је разорна транзиција учинила своје са већином привредних предузећа у Врању и на југу Србије“, не попушта Јовановић.

ПЕТИ ОКТОБАР

„Слободна реч“ и њен челник Градимир Јовановић дочекали су НАТО бомбе на СР Југославију као најбољу потврду њихових теорија о светским заверама против Србије и српског народа. Мада поприлично „упућен“ у завереничке антидржавне пројекте, а детерминисан вером у „свенародно јединство“ на челу са Слободаном Милошевићем, Јовановић није могао да предвиди исход избора за председника СРЈ, 24. септембра 2000. године. Тада се српска опозиција удружена у групацију ДОС на челу са својим председничким кандидатом, др Војиславом Коштуницом, храбро супроставила Милошевићу, рачунајући на подршку грађана дубоко незадовољних стањем у Србији. И док су увелико трајали протести после избора, због намере Милошевића да „украде“ победу Коштуници, у Слободној речи тог октобарског петка, на насловној страни листа, појавио се напис, „Левица збрисала ДОС“!? Г. Ј. очигледно није могао ни да поверује ни да се помири са поразом свог омиљеног лидера, а данас то објашњава „далековидошћу својих погледа“.

„То је био мој поглед у сутра, предвиђање шта ће нам се десити доласком ДОС-а на власт, а онда је разорено све у земљи, док је у Врању нестала привреда, остварила се клетва дабогда имао, па немао“, брижан је Јовановић.

У Врању грађани су тог октобра 2000. године славили на улицама пад једног аутократског режима који је био носилац државног тероризма и свеопште бахатости, а са прозора Слободне речи Градимир Јовановић је са усиљеним смешком на лицу посматрао ослобођени народ. Тада је у кулоарима локалне опозиције, а уз пристанак општинске власти, донета одлука да Јовановић буде смењен са положаја директора Слободне речи, јер је био искомпромитован као најоданији верник Милошевићеве власти и естаблишмента Врања. Он, међутим, негира да је био смењен!?

„Нисам смењен, већ сам отишао у Југопетрол, где сам радио до 2010. године“, подсећа Јовановић.

Да су у локалним и српским друштвеним условима комунисти увек на добитку, а никако губитници, показује даља радна каријера Градимира Јовановића. После четврт века рада у општинском гласилу Слободна реч, након смене после 5. октобра, опет добија посао у државној фирми и егзистира на државним јаслима. У СПС се полако пасивизира и дистанцира и 2005. напушта своју другу највећу политичку љубав, СПС, па повлачи лично за себе далекосежан потез, приступа Партији уједињених пензионера Србије где постаје председник врањског одбора.

„У СПС сам се пасивизирао после пада Милошевића с власти и 2005. напустио партију после великих ломова и учланио се у ПУПС“, наводи Јовановић.

Градимиру Јовановићу 2010. престаје радни однос у „Југопетролу“ и он узима социјални програм у износу од 20.000 евра. Око годину и по дана је без посла, на евиденцији Националне службе за тржиште рада, „крцкао“ п отпремнину од државе, а онда је одјекнула „бомба“ у Врању. Градимир Јовановић је добио ухљебљење у Филијали ПИО Фонда у Врању на месту „референта матичних послова“, тачније „млађег референта“ у овој служби у 61. години живота!? Од  делимичног губитника, постао је добитник, захваљујући положају функционера ПУПС-а под чијом се ингеренцијом налазио ПИО Фонд Србије.

„Добио сам посао у Фонду ПИО како би завршио свој радни век, јер су партије одређивале кадрове, уосталом, свако има право на рад, па и људи који још нису за пензију“, „правда“ своје ухљебљење на месту млађег референта.

Он не крије да је једно време словио чак и као кандидат за директора врањске филијале Фонда ПИО.

„ПУПС тада није стао иза мене, тачније, председник партије Милан Кркобабић“, каже Јовановић.

Дакле, „млад, леп и паметан“, „млађи референт“ у 61. години, узео отпремнину од државе а поново ухлебљен на државним јаслима, као глодур Слободне речи пропагатор Милошевићевог режима, творац теорија завере против народа и државе, комунистичко-социјалистички идеолог у теорији, велемајстор у пракси, добио посао када је Фонд ПИО у Врању отпустио деветоро својих радника у 2010, а већ наредне године запослио тројицу правника, међу њима и вечитог срећника Јовановића!? И као шлаг на торту тада звуче речи ондашњег директора врањске филијале, демократе Небојше Трајковића, „да је Јовановић примљен без конкурса, јер тога нема у државним фирмама, те да је његово искуство драгоцено“!? Паралелно с тим, памти се да је руководство ДС у Врању било „необавештено“ о ухљебљењу Јовановића, а да је директор Трајковић опстао на месту директора Филијале ПИО Фонда у Врању, иако је СПС вршио протисак да то место заузме њихов кадар Синиша Митић!?

Све остало што је везано за живот и прикљученија Градимира Јовановића, познато је врањској јавности. Његов одбор ПУПС-а ступа у коалицију са СПС 2012, где остаје до 2016, до нових локалних избора 24. априла, када по диктату централе мења веру у савез левичара и приклања се коалицији са СНС, иако је баш Јовановић, након изласка напредњака из локалне власти 2013, био њихов непомирљив противник, „па је и СПС морао да га смирује“.

„То је био став централе, морали смо у коалицију са СНС и у Врању“, признаје Јовановић који је „награђен“ за савез са напредњацима функцијом заменика председника Скупштине Града Врања, 15. јуна прошле године, упркос противљењу одборника СПС и нарочито Јединствене Србије.

Прагматичан као и увек, Јовановић преко ноћи заборавља „стару љубав, социјалисте“ и оштро полемише с њима, чак и када су били у коалицији и заједно на власти када је, кажу „његови левичари“, „закувао“ сукоб градоначелника Врања Зорана Антића и министарке Зоране Михајловић (Види оквир). Али, када је ЈС ушла у владајућу коалицију, Јовановић, мада је „све прштало“ на релацији с Манићем, не пружа никакав отпор, али, за „утеху“, има став о томе.

„Свако па и ЈС мора да среди стање у свом дворишту, јер овако тешко да ће се уклопити у синергију напора да се Град Врање стабилно води“, промишља Јовановић.

Он се осврће и на однос бивших страначких колега из СПС према њему од како је у коалицији са СНС.

„СПС се према мени руководи сујетом и партијском злобом, позивајући се на неко друго време, а ПУПС је подржао Вучића како нас у светској баруштини не би појели крокодили и борбе за мир и прогрес“, пословично је уопштен Градимир Јовановић.

А никако да скине паучину с очију иако је пристигло време да у финишу сопственог живота подвуче црту!

 

 

„ШИПТАРЕ ПРЕКО ПРОКЛЕТИЈА“

На питање да ли је говорио 90-их, када се представљао као „врела брана сепаратизма“, да „Шиптаре ваља протерати преко Проклетија“, Градимир Јовановић реагује вртећи главом.

„Не сећам се да сам тако говорио, волим свој народ, али не мрзим ниједан, једино ме погађа неправда према српском народу“, одговара Јовановић.

 

 

РЕКЛИ СУ

Игор Андонов, СДС: „Не могу да се сложим са људима који немају чврсто утемељене принципе и идеологију и у власти могу са сваким, зато не разумем Јовановића и његов стил. Такође не разумем ни њега ни др Станковића, они су пензионери, треба да шетају унуке, играју шах и домине, а млађима препусте своје функције“.

Милан Михајловић, Двери: „Тај ПУПС ми је посебно интересантан, у савезу са СНС а они смањују пензије, док програм Покрета Двери никако не разуме да неко као Јовановић, очигледно комуниста у души, иако је комунизам пропао, добро се држи и у радној и политичкој каријери“.

 
НИСАМ ПОСВАЂАО МИНИСТАРКУ МИХАЈЛОВИЋ И АНТИЋА

„Нема говора да сам посвађао министарку Зорану Михајловић и претходног градоначелника Врања Зорана Антића, само сам цивилизовано предложио да се због града приближи министарки, а он је реаговао речима 'биће свашта' негира Градимир Јовановић тврдњу Бранимира Стојанчића да је кривац за сукоб Зорана Антића са министарком Зораном Михајловић.

 

ПУПС (НИ)ЈЕ УЗУРПИРАО ПРОСТОРИЈЕ УДРУЖЕЊА ПЕНЗИОНЕРА

Градимир Јовановић реагује на оптужбе појединих чланова Удружења пензионера у Врању да је ПУПС „узурпирао њихове просторије“

„Понекад боравимо у њима, али немамо уговор са Фондом ПИО о закупу, јер они то не траже више од једне деценије“, тврди Јовановић.

              

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Био је у СКЈ, па у СПС, па је приступио ПУПС-у, увек из практичних разлога и личних интереса. Иако је комунизам пропао, комунисти се добро држе, то пример Г.Ј. најбоље потврђује

„Градимир Јовановић је својевремено исценирао сукоб Зорана Антића са министарком Зораном Михајловић, па кад је ушао испред ПУПС-а у коалицију са СНС сви у СПС су били готово шокирани, јер када је био у коалицији са нама, имао је најекстремније ставове у односу према напредњацима, морали смо да га смирујемо. Између њега и Дејана Манића (ЈС) такође је прштало на све стране, али му то није смета да сада буде у заједничкој власти. Дакле, власт и функција по сваку цену, то је лик и дело председника врањског одбора ПУПС-а“, потенцира у својој изјави за Врањске Бранимир Стојанчић, секретар Извршног одбора Градског одбора СПС у Врању.

Борим се да сачувам странку

ИНТЕРВЈУ: НОВИЦА ТОНЧЕВ, СПС

 

НАЈБОЉИ ПОБЕЂУЈЕ

Врањске: Ви сте сада председник СО Сурдулица из које су се повукли одборници СНС-а (види оквир). Како се сналазите у таквој ситуацији? 

 

Тончев: Свако бира свој политички пут и ја им желим пуно успеха у реализацији те стратешке одлуке. По мом мишљењу то је одраз политичке немоћи да понуде алтернативу, да се такмиче са идејама и бољим програмом. Реч је о људима који нон стоп кривца за све траже у другоме, а никако своје двориште да погледају. Када тим стално губи, онда се или мењају играчи или се мења тренер. Њима су и играчи и тренер већ неколико пута променили политичке дресове и опет им не иде. Ја ту не могу да им помогнем, јер их народ у Сурдулици неће.

 

 

Постоје ли назнаке да ће се СНС вратити у локалну Скупштину? 

 

Нећу моћи ока да склопим ако се што пре не врате.

 

 

После „помирбеног“ гостовања Бранка Ружића у Врању, када је дошло до одређеног приближавања СПС-а и СНС-а у том граду, било је говора и о приближавању две странке у Сурдулици? Има ли тај пројект било какве шансе на реализацију?

 

Дуго сам у политици, нисам искључив никада био. На ту тему нико ме није контактирао из руководства СНС. То би морало да буду озбиљни разговори и да се све стави на папир у форми споразума. Сва она правила праве коалиционе сарадње која је Дачић укинио од 2012. до данас, ја бих вратио као пример у Сурдулици. Али о томе не може да се прича са Ружићем и Дачићем, него са мном, зато што је у мојој општини моје име кандидовано. Ни ја се њима не мешам како ће да владају у Београду у „кругу двојке“.

 

 

Главни напредњак југа Србије, државни секретар Драган Стевановић, не пропушта прилику да каже коју реч о вама и вашем начину деловања. Ви, опет, не пропуштате прилику да на надлежном скупштинском одбору поставите питање његове дипломе. У ком правцу се развија ваш однос, ако га уопште има? 

 

Ништа се у нашем односу није променило. Оно што му замерам ја сам то јавно истицао стотину пута. Верујем да је Боске схватио или да ће схватити да у Сурдулици годинама побеђује најбољи. То је политичка утакмица. Злоупотреба државних институција зарад политичких обрачуна увек на крају да супротан ефекат.  

 

Да ли је тај антагонизам који имате према локалном СНС-у и његовим лидерима сметња вашем напредовању у СПС-у? 

 

То је питање за председника Дачића. Ако је то партијска цена, спреман сам да је платим и већ је плаћам. Додуше, нисам једини. Сви социјалисти који су постигли резултат у својим општинама плаћају високу цену три министарске фотеље које СПС држи.   

 

 

Било је много речи о томе да ћете бити потпредседник СПС-а, али од тог именовања за сада нема ништа. Како је до тога дошло и како ће се ситуација даље развијати? 

 

Открићу вам овом приликом једну „ексклузиву“, јер ово до сада нисам нигде желео да кажем. Пред локалне изборе 2016. године мени је председник Ивица Дачић својеручно, у свом кабинету, својом оловком, на белом папиру, написао и потписао гаранцију да ћу бити постављен за потпредседника СПС уколико остварим најбољи локални резултат. Објаснио ми је зашто мора тако да уради, објашњење сам прихватио, руковали смо се као људи, а „гаранцију“ сам преклопио ставио у џеп. Завршише се избори прошле године, а та функција је у СПС и даље упражњена и до данас ништа од валоризације мог резултата.

 

 

Како оцењуте своје позиције у врху СПС-а после председничкх избора? 

 

Стање непромењено. Нешто ни сада не верујем да ће, због великих врућина, током лета да заседа Главни одбор СПС како би се Дачићево обећање верификовало. Али то није најважније питање ни за мене ни за СПС. Оно што је још важније је препознатљивост СПС. У реду, јасно ми је да на нивоу генералне политике Владе Србије мора да постоји сагласност између коалиционих партнера око кључних питања. Али, да ли баш о свему СПС и СНС морају да имају идентичне ставове? Ја мислим да не морају јер онда не видим сврху постојања СПС као партије. Не постављам ја само ово питање. Та дилема лебди у ваздуху код већине чланова СПС само већина о томе не сме јавно да говори.

 

ЦЕНИМ ТО ШТО РАДИ ВУЧИЋ

Зашто остали социјалисти ћуте ако деле ваше ставове?

 

Код нас у СПС наметнут је један вредносни критеријум: добар си онолико колико хвалиш Вучића и СНС. То је систем по коме се напредује у странци. Ја то не прихватам и зато сам ваљда још кандидат за потпредседника. Ценим то што Вучић ради али ако сарадња са СНС подразумева да мени, у Сурдулици, наређује Драган Стевановић Боске или неко други из СНС, извините, неће моћи. А, чини ми се да Дачић не само од мене, него и од других социјалиста, на сличним позицијама, баш то очекује.

 

Какав је ваш однос према Вучићу и СНС? Чини се да их често критикујете.

 

Не замерам ја ништа Вучићу. Он је на челу друге странке и бори се за интересе СНС што је савим нормално. Само тражим и од Дачића то исто. Мој председник странке мора коначно да схвати да СПС нису он и петоро његових сараданика који се ротирају у министарствима и јавним предузећима. Он мора да нам јасно одговори јесмо ли ми коалициони партнер у Влади Србије или само фракција СНС. Ако смо ово друго, мора то да нам јасно каже и онда ћемо у складу са тим и да се понашамо. Али, ако смо коалициони партнери, онда морају да постоје јасна правила игре која ће важити и у Сурдулици и у Београду.

 

Какав је ваш лични однос са председником Дачићем, од кога, очигледно је, у СПС-у све зависи?

 

Као и ово време у Србији – променљиво, али искрено. Један сам од ретких који му редовно, отворено и без шлихтања указујем на грешке. Наш пријатељски однос је годинама грађен и он се не љути на моје замерке. Додуше, буде мало нервозан када га јавно оплетем. Ми као партија никада нисмо били у оваквој ситуацији да нам се људи у сваком селу и сваком граду смеју. СПС као странка све ове године практично није део републичке власти са СНС. Рачунајући Владу и јавна предузећа ту је највише оних петоро истих људи из врха СПС, а ми сви остали смо само таоци тих фотеља. То је истина коју мој друг и председник Ивица мора да чује од онога ко једини сме то да му каже.

 

А та истина је..?

 

Ивица Дачић мора да схвати да код великог броја социјалиста постоји оправдан страх да се СПС полако утапа у СНС. Он то или не види или затвара очи пред овом чињеницом. СПС мора јасно да се профилише као странка која има свој програм и идеологију. Нешто по чему ћемо се разликовати од других странака, па и од СНС. Да ли је то јерес? Не, ја мислим да није и чак верујем да би и Вучић и СНС разумели ту нашу и такву потребу. Овако, ми се полако губимо идентитет као странка и уколико наставимо на овај начин СПС ће нестати са политичке сцене.

 

Каква је ваша позиција у Пчињском округу? Ви сте били потписник неколико саопштења „социјалиста Пчињског округа“ после којих је  смењен председник Окружног одбора Негован Станковић. Многи су очекивали да баш ви будете Станковићев наследник, али до тога није дошло? 

 

Ја сам члан Председништва СПС и председник Општинског одбора СПС у Сурдулици. Никада нисам претендовао на функцију председника Окружног одбора. Иначе, нема сукоба између мене и Негована, то је шупља прича. Не може свако различито мишљење унутар странке да се тетира као сукоб. А што се тиче саопштења, она су тако потписана, јер Окружни одбор није функционисао у том периоду. Саопштења су морала да иду у тој форми због масовне одмазде над нашим чланством, а она и даље траје. У Пчињском округу не само да нема запошљавања чланова СПС од 2012. године, него су многи добили отказ зато што су нама дали глас. А руководство странке у Београду не хаје превише за голу егзистенцију и фрижидер наших комшија и гласача.

 

Какав је ваш однос према ситуацији где врањски социјалисти траже улазак у СНС власт, и који се налазе у ситуацији када нису ни позиција ни опозиција? Да ли је неко од вас тражио посредовање у налажењу било каквог решења? 

 

Мислим да са ове позиције не би било коректно да се мешам у рад и одлуке социјалиста у Врању.

УСЛОВЉАВАЊЕ

Ситуација је слична и у Сурдулици, само је обрнута, СПС има већину, а СНС мањину. Да ли неко, од централа странака наниже, повезује или условљава ове две приче, врањску и сурдуличку?

 

За сада нисам чуо да постоји условљавање. То су два града, две теме, два проблема. Не треба правити паралелу.  

 

Да ли је ваш однос према СНС-у исти данас какав је био пре локалних избора 2016. године? Дакле, да ли и даље сматрате да је за СПС  боље да остане у опозицији, него да иде са Вучићем у власт? 

 

Стојим иза сваке своје изјаве коју сам дао на тему односа СПС-СНС. Ту, наравно, не бих мешао подршку коју је Вучић добио од мене у Сурдулици. Јер, верујем да се и Вучићу дигне коса на глави увек када чује и види ко се све позива и крије из њега. Суштина је да увек органи СПС дају коначну реч о сарадњи са СНС. Али без јавно потписаног коалиционог споразума уопште ми није јасна мисија СПС у Влади. И мислим да као партија треба да инсистирамо на забрани избора на функције људи са купљеним дипломама. Дачић је као принцип то не сме да предложи СНС-у јер и он први форсира такве кадрове у свом окружењу. Народ није глуп, све се види и све се зна. То је ругање свакоме ко поштено студира и знањем полаже сваки испит, а онда нема где да се запосли.

 

Ви сте имали најбољи локални резултат СПС на изборима 2014. и 2016. године. Да и сте успели, или, можете лли успети, да тај резултат на неки начин „наплатите“ од Београда? 

 

Та „наплата“ би за мене и грађане Сурдулице подразумевала снажнију политичку подршку из Београда. А ја тај ветар у леђа за ове две године нисам осетио ни од министара из редова СПС ни од своје странке. Ипак, борио сам се и наставићу да се борим. Покушаћу у наредном периоду лично да убедим председника Вучића да погура нешто од спремних пројеката. Он бар у Сурдулицу дође по дану и постави камен темељац за фискултурну салу, а Дачић сврати једном у четири године и то у сред ноћи.

 

 

 

Да ли у Београду, у странци или Скупштини, имате помало другачиији статус због тога што долазите са југа, носите са собом овдашњи говор, начине понашања и схватања света? 

 

Сви ми јужњаци смо одувек били дискриминисани у Београду. Добри смо само када плаћамо порез у буџет и доносимо гласове на изборима. Знају ли Београђани где су рођени Бора Станковић, Бранко Миљковић, Душко Радовић, Жика Миленковић? Али не може негативна селекција да траје још 100 година, све то дође на своје место.

 

Какви су ваши даљи планови и у односу на шта их ви правите?  

 

Кључ мог успех у политици и приватном послу је то што никада нисам летео у облацима. Увек правим циљеве и планове у граници реалних могућности. У наредне три године фокус ми је инфраструктурни развој Сурдулице. Инвестиције и нова радна места зависе од степена развоја инфраструктуре. А што се тиче мог ширег политичког ангажовања отом – потом.  

 

 
МЕДИЈИ

Сурдулица је једна од ретких заједница у Србији која није расписивала конкурс за суфинансирање медија, и то годинама уназад, што је иначе законска обавеза. Како сте дошли у ту ситуацију?

 

Није никаква тајна да Сурдулица има само једну ТВ и радио станицу. Годинама није постојала законска обавеза расписивања јавног конкурса или јавне набавке. Општине се руковдила писменим мишљењем Управе за јавне набавке из Београда. Исто смо поступали као и 160 других локалних самоуправа у Србији. Што се тиче ове нове обавезе суфинансирања медија кроз конкурс, разговараћу са општинским службама докле се стигло са тим, па ћу вас известити. Није било каква лоша намера у питању.

 

 

СУРДУЛИЦА И ЕУ

Сурдулица је позната по својој сарадњи са ЕУ. Према неким рачуницама, више новца је у вашу заједницу задњих пет година ушло из ЕУ, преко разних фондова и пројеката, него из Београда. Како сте дошли у овакву ситуацију и можете ли да ове приходе избалансирате на неки начин?

 

Реализовали смо за седам година око 20 пројеката вредних пет милиона евра из ИПА фондова ЕУ. Како смо дошли до тог резултата? Врло једноставно. Без шлихтања и без транге – франге политичке трговине. Када смо схватили да нема вајде да кукамо и да пишемо молбе и захтеве разним министарствима у Београду - узели смо ствар у своје руке. Окупио сам најбоље стручњаке за пројектно финансирање, рекао шта ми је идеја и дао сам им одрешене руке. Важно је да грађани знају и разумеју да то нису ни кредити, ни зајмови. То су бесповратна средства из фондова ЕУ. Наша деца и наши уници тај новац неће враћати Бриселу, све то остаје у Сурдулици. И сви могу да виде резултате тих пројеката који су допринели развоју инфраструктуре Сурдулице. Настављамо даље да радимо по том рецепту, јер друге опције нема.

 

ФК РАДНИК

СНС је напустио скупштину због одвајања више десетина милиона за ФК „Радник“. Да ли још увек сматрате да је овакво и оволико финансирање у реду и по закону? 

 

Закон је апсолутно испоштован од зареза до тачке. За сваки динар који је из буџета Сурдулице трансферисан у ФК Радник постоји папир. Ова тема је јефтин и неуспешан спин СНС-а. Јула 2015. године тужилаштво је одбацило кривичну пријаву против мене и утврдило да нема елемената кривичног дела у вези са финансирањем ФК Радник. У пријави је писало да сам наводно оштетио буџет Сурдулице за 28 милиона динара у 2012. године и за 42 милиона у 2013. години. Седам месеци су водили истрагу њихови тужиоци да би утврдили да су то све лажи. Али кога сада да тужим за лажно пријављивање? Па тај „јунак“ из СНС није смео да се потпише у пријави него је поднео анонимно. Толико о њиховом манипулацијама. 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Ивица Дачић мора да схвати да код великог броја социјалиста постоји оправдан страх да се СПС полако утапа у СНС. Он то или не види или затвара очи пред овом чињеницом. СПС мора јасно да се профилише као странка која има свој програм и идеологију. Нешто по чему ћемо се разликовати од других странака, па и од СНС. Да ли је то јерес? Не, ја мислим да није и чак верујем да би и Вучић и СНС разумели ту нашу и такву потребу. Овако, ми се полако губимо идентитет као странка

„Код нас у СПС наметнут је један вредносни критеријум: добар си онолико колико хвалиш Вучића и СНС. То је систем по коме се напредује у странци. Ја то не прихватам и зато сам ваљда још кандидат за потпредседника. Ценим то што Вучић ради али ако сарадња са СНС подразумева да мени, у Сурдулици, наређује Драган Стевановић Боске или неко други из СНС, извините, неће моћи. А, чини ми се да Дачић не само од мене, него и од других социјалиста, на сличним позицијама, баш то очекује“.

Овако у разговору за Врањске говори Новица Тончев, председник СО Сурдулица и народни посланик СПС, и уз то још што - шта. Он за „Врањске“ говори отворено као ретко ко, директно помињући и Вућића, и Дачића, и Драгана Боскета Стевановића, СНС и СПС, са погледом на политичку ситуацију који је све пре него уобичајен. Тончев снагу црпи из подршке коју има код гласача, а која је у СПС-у највећа у Србији, и са те позиције, уз то ослобођен материјалних брига, он говори оно што мало који политичар овде сме и да мисли. Утолико је текст пред вама крајње занимљив, и отвара многа питања на која најпре његови противници морају да дају јасне одговоре.

Излазак из ровова

ИНИЦИЈАТИВА ЗА ИСТОРИЈСКО ПОМИРЕЊЕ СРБА И БУГАРА

 

ПРЕДСТАВА И РЕАЛНОСТ

Најновија иницијатива на иницијативу, као што је речено, дело је председника општине Босилеград Владимира ЗАХАРИЈЕВА, поднета преко Националног савета Бугара у Србији. Као човек од акције, искористио је недавну посету премијера Бугарске Огњана Герџикова и првог потпредседника српске владе Ивице Дачића овој општини да направи представу и иницијативи Националног савета да на значају. Назвао ју је „Историјско помирење српског и бугарског народа“, обзнањујући пред високим гостима да је Национални савет Бугара у Србији, тело којим овај егзотични политичар председава, иницирао помирење још 27. фебруара 2017. године. У том документу предлаже се „да се у Босилеграду одржи састанак поводом обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата, на коме би у званичном облику дошло до чина помирења.

„Предлажемо да се састанак симболично организује 1. јуна на Међународни дан детета. Национални савет је спреман да преузме улогу координатора иницијативе, док би организацијом састанка руководиле владе двеју држава, преко министарстава спољних послова“, каже се у тексту иницијативе.

Национални савет Бугара уједно је предложио да се на састанку 1. јуна одреди датум у 2018. години, „погодан за обе државе, када ће у Босилеграду бити откривени споменик или спомен плоча“, као чин одавања почасти жртвама свих ратова, без обзира на њихову националну припадност.

„На састанку треба да буде утврђен садржај текста који ће бити исписан на споменику. Предлажемо да споменик открију председници или премијери двеју земаља. Циљ наше иницијативе је историјско помирење два народа, јер је важно да знамо и поштујемо историју, али је још важније да заједно градимо бољу будућност два братска народа“, поручује се у тексту иницијативе Бугарског националног савета који је потписао Владимир Захаријев.

Он за Врањске појашњава да је иницијатива већ прослеђена парламентима двеју држава на верификацију и да је она прави пут за помирење.

„Зашто у овом моменту не бисмо ставили тачку на све несугласице које су постојале у прошлости, зашто не бисмо убудуће били браћа која ће заједнички, у слози и благостању, обележавати тај значајан датум у Босилеграду, уз присуство високих делегација две земље. По нашем мишљењу, ово је идеалан тренутак, јер видимо да односи између Србије и Бугарске иду узлазном линијом, да Бугарска подржава Србију на путу ка Европи и сл“, каже Захаријев.

СЕНКА ПРОШЛОСТИ

Са овим се не слаже Николов из КИЦ-а, који додаје да је један од разлога за покретање раније иницијативе тог центра „проблем бугарске мањине у Србији“, која је, по његовом мишљењу,  највећа жртва историјских спорова. Кад год се покрене то питање, образлаже, увек се испречи сенка прошлости и неповерења. Свој став о овоме, Николов је прошле године предочио у Народном собрању Бугарске и у Европском парламенту у Стразбуру приликом доделе награде „Европљанин године“.   

„Да ли ова иницијатива долази у правом тренутку?! Ја мислим да каснимо. Историчари и политичари још увек говоре речником којим се говорило у рововима Првог светског рата. Време је да изађемо из тих ровова, да усагласимо историјске спорове о томе шта се десило, како се десило, да подигнемо споменике и одамо пошту невиним жртвама. Да се окренемо свакодневним проблемима, садашњости и будућности. О томе на разне начине непрестано говорим скоро три деценије“, наводи Николов.

Није Николов једини у Босилеграду коме се иницијатива Захријева не допада. Председница локалног СНС Невенка КОСТАДИНОВА, у њој види само „намеру председника општине да се, као и много пута раније, на овај начин лично промовише“.

„Свако ко познаје Владимира Захаријева, зна и колико је он вешт манипулатор. И јасно му је да овом иницијативом само жели да испадне тај који, наводно, мири једну и другу страну“, каже Костадинова.

Она сматра да је иницијатива покренута на овај начин непримерена.

„Иницијатива мора да крене са највишег државног нивоа, а не од председника једне општине и националног савета. Поготово што је он, колико јуче, спречавао српску министарку да уђе у Босилеград у време протеста код бензинске станице, призивао Бугарску да му притекне у помоћ и спашава га од Србије и стварао тензије у граду. То није човек помирења, његови поступци не доносе никакву корист“, мишљења је Костадинова.

Захаријев демантује да жели да се политички и лично промовише као иницијатор идеје о помирењу.

„Зашто бих то радио, то није моја, већ иницијатива Националног савета Бугара у Србији. Нећу ја да профитирам од тога, већ два народа. Не мора моје име ни да се спомиње, али ја сам стицајем околности у овом моменту председник Бугарског националног савета. Волим матицу Бугарску, али и државу Србију која нам је дала право да живимо, стварамо, да имамо породицу и потомство, школовање, бесплатно лечење и слично. Зашто да не направимо и корак више“, каже Захаријев.

Николов сматра да је овако покренута иницијатива помало неозбиљна, незаокружена, без праве идеје и чврто дефинисаних намера. Он додаје да је национално помирење Срба и Бугара „тежак научан и културолошки процес“.

„Ту нема места политиканству. То није шанса за националистичке историчаре, политичаре и неке јавне и културне личности да испливају на таласу европских промена како би сачували своја места у врховима власти. Процес националног помирења, са хришћанске тачке гледишта, процес је духовног израстања, спознаје сопствених грехова, покајања и праштања“, сматра Николов.

Захаријев, пак, у склопу властите аргументације, узвраћа да су на иницијативу Националног савета Бугара позитивно реаговали премијер Бугарске Герџиков и потпредседник српске владе Дачић.

„Досад нисам чуо негативне критике о нашој иницијативи, осим од оних којима смета свака иницијатива Националног савета Бугара, па и ова. Треба да помисле у чије име говоре они који немају храброст да изађу на изборе, да седну за округли сто и суоче се са нама као саговорницима. Срећом, такви се у Босилеграду могу набројати на прсте једне руке“, уверава новинара Захаријев.

Осврћући се на саму идеју о помирењу, Костадинова из СНС каже да је „прошлост иза нас“ и да на њу „не можемо утицати“, те да би било много сврсисходније окренути се будућности“.

„Мислим да претерано дирамо у историју, оптерећујемо се превише, а неке ране још нису зацелиле. Кад погледам друштвене мреже, ужаснем се колико ту међунационалне мржње и национализма још увек има. Рат никоме није добро донео, сви у ратном сукобу греше, сигурно је да није невина ниједна страна и свакако да је помирење неопходно. Али, сада је најважније да будемо паметни и мудри, да чинимо добро за нас и за поколења која долазе, јер нам је то обавеза“, наводи Костадинова.

ДИЈАЛОГ

Подсећа да су Бугари можда и најлојалнија мањина у држави Србији.

„Нас муче беда, сиромаштво и економско посрнуће. Ако бисмо решили те проблеме, мање бисмо се оптерећивали историјским наслеђем“, указује она. 

Председник КИЦ-а Николов има идеју од чега би требало кренути у озбиљан посао помирења.

„Тежак је и сложен процес сопственог преиспитивања. Морамо кренути од себе. Морају се превазићи предрасуде прошлости које још увек хушкају на рат и васпитавају ратнике. Морамо преиспитати школске уџбенике које нас васпитавају на начин да зазиремо, да се мрзимо, светимо и презиремо једни друге“, каже Николов.

Он додаје да је основан предуслов да бисе то постигло - дијалог.

„Најпре међу историчарима, као одговорним научницима. Не као промотерима националистичких идеологија које производе ратове. Треба склонити све што нас дели и супроставља. Треба неговати другу културу суживота, живота једних са другима, а не једних против других“, закључује Николов.

Док инцијативе о помирењу долазе деценијама са разних страна, бугарска национална мањина у Србији је све ближе демографском нестанку. За пола века, од 1961. до 2011. године, број Бугара је спао са 61.000 на око 18.500. Данас их је вероватно и мање од тога. Ако се такав тренд настави, а имајући у виду да и Срби нестају сличном прогресијом, питање је, уколико и дође до помирења, да ли ће имати ко да плодоужива у том миру. Можда и нема толико времена за помирење.

 

КАО У ВЕРДЕНУ

Председник КИЦ-а у Босилеграду Иван Николов, каже да су Србија и Бугарска две суседне земље и два веома блиска народа.

„Нажалост, и у прошлости, и данас, две државе су увек припадале различитим блоковима и сферама утицаја. Различитим војним и геополитичким савезима. Када је Србија у оквиру Југославије била више окренута Западу, Бугарска је била део Варшавског пакта. Данас када је Бугарска део Европске уније, Србија се ломи између европске оријентације и повратка Русије на Балкан. То знатно отежава дијалог“, наводи Николов.

Осим тога, указује, постоје проблеми са интерпретацијом историје, порукама које се шаљу преко одређених идеолошких споменика, школским програмима „који још увек призводе националну мржњу и осветољубивост“.

„Жртва свега тога су Бугари у Србији. Притиснути огромним економским, културним и другим проблемима, они се нагло асимилирају, мимикрирају или једноставно попут многих младих Срба траже себи боље место за живот у Европи или другде. Србија нажалост не чини скоро ништа како би нам створила нормалне услове за живот и очувала нас“.

Са данашње дистанце од сто година, напомиње, треба видети шта нам се заиста десило „и шта смо написали да нам се десило“.

„Често наводим пример Француске и Немачке. Успон Европе је почео када су француски председник Франсоа Митеран и немачки канцелар Хелмут Кол 1984. на војном гробљу код Вердена, после одслужене мисе, пружили руку један другоме. То је био нови европски почетак. Нешто слично се десило између Немачке и Пољске. Сматрам да је то једини начин за превазилажење прошлости и решавање проблема на Балкану“.

 

ЗОРАН АНТИЋ

ЗРЕЛО ЗА ПОМИРЕЊЕ

Врањски социјалисти, током последњих двадесетак година, често су указивали на наводну опасност од растућег великобугарског национализма и на деловање бугарских служби безбедности на трусном подручје јужне и источне Србије где се сударају српски и бугарски интереси. Шеф врањског СПС-а Зоран АНТИЋ, међутим, сматра како су односи између Срба и Бугара релаксиранији него у неким прошлим временима.

„Имамо тешко историјско наслеђе. Од 1885. и битке код Сливнице, преко српско-турских ратова, заједништва у Првом и међусобног сукоба у Другом балканском рату и Брегалнице, до злочина у Првом и Другом светском рату. Генерално, свака иницијатива која води ка миру, мени као левичару је блиска, јер сам против насилних облика решавања конфликата“.

Он каже да би поздравио свачију иницијативу за помирење, ма од кога долазила.

„Срби данас, вероватно под другачијим презименима, живе у Бугарској, као што одређени број Бугара живи у Србији. То су два православна народа, различитог језика и националног идентитета, али врло сличних или блиских веза. Мислим да би у процесу придружења Србије ЕУ требало формирати парламентарну комисију с једне и друге стране, која би утврдила одређене историјске околности и чињенице, и кренула у релаксацију односа. Историјска дистанца постоји, односи су коректни деценијама уназад, испеглане су многе ствари, много је мешовитих бракова склопљено, много је културолошких, спортских, туристичких и других веза. Националистички иступи су сада само инциденти, нека врста бесмисленог историјског доказивања“.

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Да ли ова иницијатива долази у правом тренутку и са праве адресе?! Да ли је та иницијатива баш она од које ће започети нова ера у међусобним односима два народа? Ма шта мислили, време је да се коначно усагласе историјски спорови и ода почаст невиним жртвама. За то никад није касно

Национални савет Бугара (НСБ)у Србији и Владимир Захаријев лансирали су иницијативу за историјско помирење Срба и Бугара, како би скренули пажњу са једне друге иницијативе, тврди за Врањске председник Културно-информативног центра (КИЦ) и један од оснивача Демократског савеза Бугара Иван НИКОЛОВ, иначе жестоки критичар председника НСБ и општине Босилеград.

„То је иницијатива о којој КИЦ и Демократски савез Бугара годинама уназад говоре. Првобитна идеја је била да се поводом сто година од упада паравојне чете Косте Пећанца на територију тадашње Бугарске, спаљивања Босилеграда и терора у коме су погинула 32 невина грађанина, подигне спомен-плоча невиним жртвама коју би открили званични представници две државе. Да би се то спречило, Захаријев је измислио причу о 1. јуну и некаквом апстрактном споменику српско-бугарском помирењу 1918. године?! Као да нема и превише тих споменика који почивају на костима невиних српских и бугарских жртава, па нам сада треба и некакав идеолошки споменик“, каже Николов.