Култура

Континуитет и дисконтинуитет у српској уметности

ДР СРЂАН МАРКОВИЋ О ДЕЦЕМБАРСКОЈ ГРУПИ

 

 

ВРАЊСКЕ: Врањанци имају привилегију да у Галерији Народног музеја у Врању, виде 37дела, аутора из „Децембарске групе“. Ваша докторска теза је управо била „Децембарска група“. Како  коментаришете поставку у Врању, коју је приредила Славица Попов, кустос Савремене галерије у Зрењанину?

МАРКОВИЋ:Поставка у Врању је вредна сваке хвале. Најпре, реч је о безмало комплетној поставци „Децембарске групе“. Недостаје дело Александра Томашевића,  који и није одлазио на колонију.  На основу поставке може да се веома прецизно сагледа појединачни домет чланова и значај групе за српску ликовну сцену шездесетих година прошлога века. Сви комплименти припадају Музеју у Врању због успостављања комуникације са „Ечком“ и могућности да публика види значајна дела.  

 

Прошле године обележено је шест деценија од колоније у Ечки, на основу које је и основана Савремена галерија у Зрењанину. По чему су аутори из „Децембарске групе“ карактеристични, ако се тврди да им по сензибилитету поетика у делима није била нимало слична?

Децембарска група нема манифест ни поетички програм. Чини је десет аутора различитих ликовних поетика од посткубизма преко наглашене српске средњовековне духовне вертикале реализоване савременим ликовним језиком, до заинтересованости за теме са 'периферије људскога живота'. Оно што је карактеристично за групу у целини је идеја о континуитету и дисконтинуитету у српској уметности. Једноставно, они су својим делом довршили основне поетске правце у српској међуратној уметности прекинуте периодом соцреалистичког монизма и развијајући даље индивидуалне поетике кренули према новим идејама и новој ликовној пракси на истовременој европској ликовној сцени.

 

Ви сте докторирали на „Децембарској групи“. Шта је био ваш мотив да изаберете баш ту тезу?

Био сам заинтересован за однос између идеологије и уметничког стварања и механизме стваралачког одупирања идеолошком притиску. На другој страни сам допринос „Децембарске групе“ српском сликарству је веома значајан и нзаобилазан у историји уметности.

 

Међу ауторима „Децембарске групе“ је и Врањанац Драгутин Цигарчић. Какав је он био уметник?

Одличан и доследан стваралац.  Он је по поетичкој вокацији интимиста и после кратког излета у сферу геометријске стилизације и још краћег излета у апстракциј,у он се поново вратио интимизму и тако заокружио свој опус.

 

Својевремено је у Врању било речи о покретању иницијативе да Галерија музеја понесе име по Цигарчићу. Какав је ваш став о томе?

Мислим да галерије и треба да носе имена по значајним уметницима из града, значајним и на ширем плану.  Ваља поменути да се не би погрешило да је покренута иницијатива да Галерија у Врању носи име по Војину Стојићу јер је реч о вајару светског формата.

 

Данас  ретко ко зна детаље из живота и рада Драгутина Цигарчића. Где можемо тражити разлоге за то?

Драгутин Цигарчић је био веома повучен и без жеље да се намеће јавности. Касније је доста ретко излагао и измакао пажњи ликовних критичара и јавности. У међувремену су на ликовној сцени биле актуелне друге тенденције и он је гурнут у страну. То је код нас чест случај. Нажалост. На другој страни његов живот и стваралаштво су добар разлог за озбиљније истраживање од стране млађих колега.

 

Културна и уметничка јавност у Врању, као да је заборавила на Јанчу Илића, првог сликара из града. Колико је Врање плодно тло за недрење расадника уметности?

Јанча А. Илић је први сликар из Врања који је почетком 20. века завршио уметничку школу «Кирил Кутлик» у Београду. Иначе, има то родно тло. Та завичајна вертикала у Врању, даје неку исконску снагу којом делује на ствараоце. То јасно показују знаменити врањски ствараоци који су обележили савремену српску културу.

 

Аутори „Децембарске групе“ су стварали за време СФРЈ. Има ли истине у томе да су комунисти вршили утицај на сликаре у смислу поетике у њиховим делима, или о правцима које су следили?

Покушавали су. Негде је то успевало, негде није. Ако имате зацртане, промишљене и у унутрашњем дијалогу са собом и делом дефинисане поетичке репере, онда притисак не значи, или бар не мора да значи, ништа. У суштини ваш став зависи од убеђености у исправност онога што радите али и од моралне чврстине.  

 

Један о припадника „Децембарске групе“, Миодраг Протић, је основао Музеј савремене уметности у Београду. Као управник, имао је  добре политичке везе па су се у Србији у то време представљали и аутори из иностранства. Мислите ли да нам је остављено у аманет, да деценијама уназад по политичким везама организујемо  изложбе и разноврсне а значајне догађаје из области културе и уметности?

Протић је умео добро да води игру и да балансира. Једноставно, имао је идеју о оснивању Модерне галерије и успео је да је реализује. Затим је наставио рад на реализацији идеје о Музеју савремене уметности и успео, на срећу и корист културне јавности да заврши тај посао. Дуго година је, као управник, креирао излагачку и истраживачку политику Музеја савремене уметности, организујући велике ретроспективе класика југословенске модерне, затим је Европи представљао највреднија дела српске модерне уметности и истовремено из европских музеја узимао најзанимљивија дела европског модерног сликарства и представљао их југословенској-српској ликовној јавности. Створио је огромну збирку националне модерне уметности. На неки начин и данас је потребна контролисана спрега између идеје о реализацији културног догађаја и политике која треба да да „подршку“ у смислу обезбеђивања средстава.

 

Каква је ситуација у развијеним европским земљама по том питању?

Тако је свуда у свету само што се то мање уочава. Иначе, данас, по ономе што показују, ни културњаци ни политичари не „блистају“ како треба. Упорно се избегава да нова политичка гарнитура трезвено сагледа рад и резултате кључних људи у култури па ако су добри онда те људе не треба мењати. Овако по неки руководиоци одлазе пре него што су и успели да покажу нешто од својих способности.  

 

Професор сте на Факултету уметности у Нишу. Какве су генерације студената којима сте предавали и предајете? У ком правцу се развија савремена уметност?

Па, углавном су то добре генерације, заинтересоване, мање или више, за озбиљан рад. Касније настаје проблем кад се та деца сударе са сивилом и суровошћу свакодневице. Тада у стваралаштву опстају само најјачи.

 

Колико је важно да сликари, вајари, графички и модни дизајнери буду индивидуални у стваралачком изразу?

Веома је важно да стваралац говори из дубине свога бића језиком  или изразом који је у сагласју са бићем. То је и услов који обезбеђује трајање дела али се до тога стиже најтеже, и уз много одрицања.

 

Да ли је могуће препознати њихове ставове о животу, друштву, свакодневици?

Код студената се „чита“ став о времену и животу. Стваралац или будући стваралац је сеизмограф у коме се сударају сивило свакодневице и његов однос према опскурном времену и потреба, наравно, да се критички проговори о времену у којем му је дато да живи. Постоји привидно и потреба да се начини отклон од времена тако што ће се ући у фонд светске ликовне баштине и у њој пронаћи тема која дозвољава другачије „читање“ али, чак и тада од времена у коме се живи бекство није могуће.

 

Јесу ли  и данас потребна деловања у оквиру неког струковног удружења или групе?

Јесу. Можда и више него пре. Ствараоци су незаштићени. Што се тиче врањске уметничке сцене,  веома је квалитетна. Ствараоци који су успели да се изборе са малодушношћу и суровошћу времена настављају да раде и имају своје место на српској ликовној сцени. Можда би требало да чешће излажу али не иде увек све онако како желимо.

 
Профил

Др Срђан Марковић (1951), завршио одсек за Историју уметности на Филозофском факултету у Београду.  На Изборном већу Филозофског факултета у Нишу 2003. изабран за доцента за ужу научну област историја уметности, а од јуна исте године ради на Факултету уметности у Нишу, и тренутно је редовни професор за предмете Историја уметности и Ликовна поетика.  Члан је Одбора за ликовне уметности Матице српске у Новом Саду. Објавио десет књига из области историје уметности и велики број ликовно-критичких текстова и приказа књига из области ликовних уметности. Објавио је књиге, „Леонид Шејка и Медиала“,  „Светомир Арсић Басара или скулптура као судбина“, „Децембарска група“,  „Павле Ђокић“. 

 

О ДРАГУТИНУ ЦИГАРЧИЋУ

Зрeњaнин и Врaњe je пoвeзao умeтник Драгутин  Цигарчић кojи je рoђeн 1922. гoдинe у Врaњу и биo je члaн Дeцeмбaрскe групe. Oн je у Умeтничкoj кoлoниjи Eчкa бoрaвиo шест путa (1956, 1957, 1958, 1959, 1962. и 1983.г.) a у кoлeкциjи Сaврeмeнe гaлeриje Зрeњaнин чувa сe седам њeгoвих сликa. Цигaрчић je Aкaдeмиjу ликoвних умeтнoсти у Бeoгрaду зaвршиo 1946. гoдинe, a спeциjaлни тeчaj кoд Maркa Чeлeбoнoвићa 1949. гoдинe. Биo je сaрaдник у држaвнoj мajстoрскoj рaдиoници Mилa Mилунoвићa. Члaн УЛУС-a пoстao je 1949. гoдинe, биo je члaн Дeцeмбaрскe и групе Сaмoстaлни. Бoрaвиo je у Фрaнцускoj кao стипeндистa фрaнцускe влaдe и стипeндистa фoндa Moшa Пиjaдe. Рaдиo je кao прoфeсoр у Шкoли зa индустриjскo oбликoвaњe oд 1964 дo 1968. Сaмoстaлнo je излaгao у Бeoгрaду 1956, 1960. и 1979. гoдинe. Умрo je у Бeoгрaду 1985. гoдинe.

 

 

ПОКРЕТАЧКИ ИМПУЛС

Дeцeмбaрскa групa je прeдстaвљaлa jaк пoкрeтaчки импулс у ликoвнoм живoту Србиje срeдинoм 20. вeкa и смaтрa сe нoсиoцeм пoслeрaтнoг висoкoг мoдeрнизмa у српскoj умeтнoсти. Њeн знaчaj je вишeструк aли сe нa првoм мeсту истичe њeн дoпринoс у oслoбaђaњу српскoг сликaрствa oд сoциjaлистичкoг рeaлизмa кao и вeликa улoгa у прoцeсу нaстajaњa мoдeрнe у  пoслeрaтнoj Србиjи у смислу успoстaвљaњa кoнтинуитeтa сa мeђурaтнoм мoдeрнoм.  Aкo сe узмe у oбзир вeлики дoпринoс Дeцeмбaрскe групe ликoвнoj сцeни и пoдстицajимa ликoвнoм живoту у Србиjи, идeнтификoвaњe њихoвe излoжбe у Зрeњaнину и пoсeдoвaњe вeликoг брoja њихoвих рaдoвa у кoлeкциjи знaчajнo je, кaкo зa Сaврeмeну гaлeриjу тaкo и зa сaм грaд Зрeњaнин у рaзумeвaњу улoгe кojу je oвaj грaд имao у културнoм живoту рeгиoнa.

Збиркa Сaврeмeнe гaлeриje Зрeњaнин дaнaс пoсeдуje 41 рaд  Дeцeмбaрскe групe нaстaлих у пeриoду aктивнoг излaгaњa и дeлoвaњa групe (1955-1960). Вeћинa oвих рaдoвa je нaстaлa у Умeтничкoj кoлoниjи Eчкa. Сви члaнoви Дeцeмбaрскe групe, сeм Aлeксaндрa Toмaшeвићa, били су чeсти гoсти Умeтничкe кoлoниje Eчкa.

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Драгутин Цигарчић је био веома повучен и без жеље да се намеће јавности. Касније је доста ретко излагао и измакао пажњи ликовних критичара и јавности. У међувремену су на ликовној сцени биле актуелне друге тенденције и он је гурнут у страну. То је код нас чест случај. Нажалост

Зидове Галерије Народног музеја у Врању плени 37 радова, аутора „Децембарске групе“, из збирке Савремене галерије у Зрењанину ауторке Славице Попов. Изложба је отворена усклопу манифестације “Музеји у мају“, десет дана од 10 до 10. Пojeдини члaнoви “Децембарске групe“ учeстoвaли су у фoрмирaњу и oргaнизoвaњу кoлoниje у Ечки, били су њeни чeсти гoсти и тoкoм пeриoдa трajaњa групe  од 1955.до 1960. године  чeстo су излaгaли у Зрeњaнину, сaмoстaлнo, у oквиру гoдишњих излoжби кoлoниje aли и jeднoм кao групa. Међу ауторима je и Врањанац  Драгутин Цигарчић. „Децембарску групу“, проучавао је и др Срђан Марковић,професор на Факултету уметности у Нишу и Приштини и један од истакнутих ликовних критичара у Србији.

Бора пулсира у нама

ЈЕЛЕНА МИЈОВИЋ, ДРАМАТУРГ ПОЗОРИШТА АТЕЉЕА 212

ВРАЊСКЕ: Какав сте утисак стекли о врањским глумцима?

МИЈОВИЋ: „Ружу, увелу“ не бисмо могли да направимо ни у једном другом позоришту, нити са другим глумачким ансамблом. А мислим да овакав текст уопште није лако играти, посебно не на начин на који је редитељ желео, и велико је умеће бити отворен за овакве ствари. Свака част глумцима Позоришта „Бора Станковић“! Та линија препознавања и поверења од Боре Станковића, преко мене, редитеља и глумаца је једноставно могла да се догоди само ту и само тада.

 

Будући да сте дуго истраживали, како сте ви прочитали Бору Станковића и како сте га доживели?

Бора Станковић је један од најсугестивнијих писаца са којим сам се сусрела. И, пре свега, има снагу, моћан је толико да пре него што успете рационално да га анализирате, већ пулсира у вама. Тај спој натурализма и осећања света раног егзистенцијализма, бављење женом на најинтимнијем, најличнијем плану, истовремено и друштвеном, критика патријархата не само кроз судбину жена, већ и мушкараца, и тај фатум, надвијен над нама – све то избија из његових дела. Да смо нека већа земља, Бора Станковић би на светском плану био у равни са Золом, Стриндбергом...

 

Колико су ликови у Бориним делима инспиративни за једног драматурга?

Толико, да настављају да живе потпуно независно од литературе, времена и простора.

 

Познато је да Врање нема зграду позоришта. Како то коментаришете?

Као доказ да идеја живи дуже од материје? Да ли неко коме је то посао уопште схвата величину проблема и апсурд целе ситуације?

 

Код нас што су гори услови у којима се ради, резултати су бољи. Какво је ваше тумачење овог феномена?

Ја се бојим те тврдње и несвести да то не може заувек тако. Као што каже Аца Поповић, а парафразира редитељ Милан Нешковић у програму представе „Ружа, увела“: Не треба руже гајити у подруму и заливати их врућом водом да бисмо видели колико су оне отпорне.

 

На предстојећем Стеријином позорју учествоваћете са „Ружом, увелом“. Каква су ваша очекивања, будући да ће вам конкуренција, између осталих, бити београдска и новосадска позоришта?

У продукционом смислу, ради се о представама које су неупоредиве са врањском. То јесте велики хендикеп, али не мора нужно да буде. Ова представа је од самог почетка рада на њој, огромне недостатке преокренула у сопствену корист.

 

Од пет најбољих улога, три су припале Врањанцима. Како гледате на то?

Често су ствари баш онакве какве јесу. Једноставно су били најбољи.

 

Шта се дешава у глави ствараоца пред фестивал? Мислите ли на награде или на нешто друго?

Велика је радост и својеврсно чудо тај самостални живот представе. То ме и даље фасцинира више од свега.

 

Какав је ваш став по питању комерцијалних позоришта? Врањско позориште није комерцијално.

Превише је расправа на тему комерцијализације позоришта и подилажења публици. Не верујем да је добро позориште публици досадно. Али, пре свега, културна политика државе мора бити усмерена на финасирање квалитетних представа које ће публика препознати. Позоришна уметност тешко опстаје у пијачној продаји. 

 

 

 

ПРОФИЛ

Јелена Мијовић рођена је 21. марта 1971. године у Београду. Дипломирала је Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Многе представе које је радила освојиле су награде у земљи и ван земље. Од 1999. године, драматург је Позоришта Атељеа 212.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

„Ружу, увелу“ не бисмо могли да направимо ни у једном другом позоришту, ни са другим глумачким ансамблом. Свака част глумцима Позоришта „Бора Станковић“! Та линија препознавања и поверења од Боре Станковића, преко мене, редитеља и глумаца је једноставно могла да се догоди само ту и само тада

Јелена Мијовић, драматург Позоришта Атељеа 212, потписала је драматизацију представе „Ружа, увела“ у извођењу Позоришта „Бора Станковић“ Врање. Мијовићева је драматург комада који је апсолутни победник 53. фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Ова камерна представа настала је у режији Милана Нешковића из Ваљева, а специјална награда на фестивалу додељена је и Мијовићевој за оригинално драмско дело, настало по мотивима дела Боре Станковића. Изразито интелигентно, користећи ликове из различитих Станковићевих дела, Мијовићева креира заокружену драмску структуру и отвара могућност потпуно нових читања тема из наше књижевне традиције.

Последица емоција

СЛИКАРСKA ГРУПА ФОЛК

 

 

Ваша прва активност је везана за  акцију коју је организовао Одбор за љуска права, за шта сте добили захвалницу. Шта се касније дешавало?

 

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ: Да, али је  било и пројектних предлога који нам,  додуше, нису донели неку већу финансијску сигурност, али су нам омогућили да учествујемо на семинарима и тако едукујемо чланство у правцу ојачања цивилног сектора.

 

ТРАЈКОВИЋ: Често смо били ангажовани у многим културним манифестацијама које је организовала или локална самоуправа или општинске институције културе или организације непрофитног сектора. Као волонтери смо чак и иницирали одржавање „Летњег атељеа“ у Врању пре пет година и пошто је ова иницијатива заживела можемо рећи да је прерасла у традицију.

 

ИЛИЋ: „Светосавску недељу“ коју организује Град подржали смо нашим професионалним ангажовањем тако што смо организовали радионице са школском децом чији су се радови продавали, а приход од продаје је био уплаћен на рачун болесне деце. Све акције су биле волонтерске. Организовали смо радионице у кругу Удружења МС-а, Удружењу оболелих од дечије и церебралне парализе „Сунце“ из Врања, Удружењу „Српски домаћин“ из Врањске Бање. Израдили смо сувенире за представљање удружења „Позитив“ у Гучи 2014., бавили смо се украшавањем предмета од дрвета за манифестације„ Каранфил девојче“ и „Дани Врања“.

 

ТРАЈКОВИЋ: Израдили смо поклоне у оквиру традиционалне посете Удружења из Солуна „Φως του Χριστού“ који им се уручују на Лазаревој суботи, потом смо осликали трећи спрат, ходник, чекаоницу и хол Дечјег одељења у Врању, затим зид спортског центара „Куњак“ у Владичином Хауни дечју играоницу „Вила Ани“.

 

ЖИВКОВИЋ:Осликали смо и зидове у ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Врању, док смо за сценографију у ОШ „Светозар Марковић“ били едукатори на пројектима МС-а и ДЦДП-а Сунце, NEXUS Врање, туристичке организације Врања и Рашке.

 

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ:Својим радовима смо учествовали по трећи пут на Међународној стрип колонији у Рашкој. Тамо смо имали и изложбу слика Удружења „Фолк“.

 

Када се сусретнете са белим зидовима, шта се дешава са вашим емоцијама а шта са рациом? Шта превагне?

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ: Наше окупљање и наше дружење је „последица“, емоција. У „Фолк“  смо ушли добровољно и до сада смо разрешили део око тога ко ради који део посла. Професионалци смо па нам део рационалног није оптерећење. У тренутку када неко и посустане ту су остали да надоместе тренутну слабост.

ЖИВКОВИЋ:Што се тиче избора теме увек превагну емоције, увек желимо да одрадимо одговарајућу тему сходно установи коју осликавамо. Углавном осликавамо просторе намењене деци тако да су нам и теме прилагођене њима. То су ликови из цртаних филмова за које су деца а и ми сами емотивно везани.

Идеје вам не мањкају, али на које пројекте сте посебно поносни?

ИЛИЋ:То је рад на Дечјем одељењу. Сам посао на педијатрији је био посебан изазов за нас, јер смо хтели да деци и њиховим родитељима, у тешкој ситуацији, оплеменимо простор и учинимо да се уколико је то могуће бар у том простору осећају пријатније.Било је јако занимљиво радити тамо.

ТРАЈКОВИЋ:Током нашег боравка деца су заједно са родитељима излазила у ходник.  Смејала су  се и радовала ликовима из цртаних филмова и прича које су препознали. Особље педијатрије нам је максимално изашло у сусрет средивши зидове и припремајући површине за наш рад.

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ:То  је уједно и пројекат који је наишао на најпозитивније реакције грађана и уколико смо успели да деци олакшамо време које проводе тамо, онда смо испунили своју мисију.

Шта је компликованије осликати, ентеријер или експонате ван установе?

ЖИВКОВИЋ: До сада смо углавном радили у затвореном простору, али верујемо да нам и било која друга  интервенција не би представљала проблем. За  ово време стекли смо широки круг пријатеља, што колега, што људи из других бранши.

ИЛИЋ: Оно што не знамо питамо и тражимо помоћ. Проблем код осликавања ентеријера је осветљење јер ми ове пројекте углавном радимо  поподне или у вечерњим часовима.

Већ сте имали три самосталне изложбе? Како се у таквим приликама прави поставка?

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ:Наше поставке нису концептуалне, већ ауторске. Обично процењујемо по простору у коме излажемо и од тога зависи број дела са којима се представљамо. Одговорност је на појединцу.

ТРАЈКОВИЋ:На наше изложбе долазе људи заинтересовани за различите врсте ликовне уметности, што им ми као група и нудимо. Док Владимир на групним изложбама излаже графике, иконе и слике са мотивима мора и бродова, ја учествујем са својим сликама које за тему имају пејзажне пределе из мог детињства.

ИЛИЋ: За све сладокусце боја и тема из свакодневног живота ту је Љиља са својим мртвим природама, цвећем и темама са којима се сви сусрећемо свакодневно.

ЖИВКОВИЋ:За оне  окренуте поп култури ту су моји радови, било да су то илустрације инспирисане филмом, стрипом, модне или дечије,тако да је то спој разних тема и техника које су људима занимљиви.

На какав одјек наилази рад групе "Фолк" у граду где има више од сто уметника?

ТРАЈКОВИЋ:Повратне информације које добијамо непосредно или преко друштвених мрежа су увек до сада биле позитивне, што нам причињава задовољство и сатисфакцију.

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ:Спремни смо да чујемо и конструктивну критику и уважимо мишљење колега. Реакције наших колега, суграђана су за сада само позитивне.

Љиљана и Дејан су припадници средње генерације уметника, док су Влада и Милош нешто млађи. Ко креира концепт "Фолка"?

ИЛИЋ:Љиља организује активности, а у самом концепту учествују сви чланови. Један класичан радни састанак протиче тако што се бира тема, стил и техника којом ће се радити као и процењивање простора и временског периода за који ћемо пројекат завршити.

ЖИВКОВИЋ: Када знамо основне ствари једног пројекта крећемо у разрађивање детаља и то су углавном техничке природе типа, колико нам боје треба и које ћемо алате користити  као и расподела посла. Љиља и Дејан су задужени за широке површине, а Владимир и ја за детаље и завршницу.

 

 

Ви сте дипломирани сликари, графичари и дизајнери. Свако од вас се и самостално представља. Колико је једноставно или компликовано када треба да делујете у овиру групе?

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ:То је олакшавајуће, свако носи део одговорности и обавеза. Ствар је договора, а нама то није никада био проблем. Ми смо једни другима подршка. Као што смо већ рекли свако од нас доприноси својим јединственим стилом који је карактеристичан само за њега.

ТРАЈКОВИЋ:Људи на нашим изложбама могу видети експресионизам, импресионизам, традиционално сликарство, апстракцију и све оне правце којима се свако од нас индивидуално бави.

ЖИВКОВИЋ:Сви се бавимо различитим темама и техникама па су и људи који посећују наше изложбе разнолики, од старих мајстора до „new age“ уметника који се баве концептуалном уметношћу и мултимедијом.

Креирате ли годишњи програм у оквиру групе?

ТРАЈКОВИЋ: Сматрамо да је од изузетне важности да успешним и конкретним примером покажемо осталима шта све можемо ми, као грађани, да урадимо  сами, нашим сопственим трудом. Наша намера је да анимирамо и оживимо опустеле и клонуле делове сваког сегмента нашег непосредног окружења и да сваку даљу активност усмеримо ка њиховом побољшању.

 

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ:Желели би смо да  организујемо едукације, курсеве, семинаре, да едукујемо и оснажујемо и наше чланство у борби за просперитетнијим друштвом, да организујемо културна и спортска дешавања и позивамо еминентне стручњаке из различитих области.

 

Шта сте планирали за ову годину да оплемените?

ТРАЈКОВИЋ: Планирали смо да наставимо осликавање другог спрата Дечјег оељења. Конкурисали смо преко Града за суфинансирање пројекта из области културе, али  нажалост, нисмо прошли. Да би се овакав пројекат реализовао потребна нам је подршка и разумевање институција.

ЖИВКОВИЋ:Оно што нас очекује је четврто учешће на Међународној колонији стрипа „Рашка“,  2017.

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ: Своје идеје желимо да преточимо у реалност путем конкурса на локалном, државном и међународном нивоу, да наставимо да сарађујемо са струком и људима добре воље.

 

 

ДРУГИ ГРАДОВИ

Представљали сте се и у другим градовима Србије. Како реагују уметници и љубитељи уметности ван Врања?

 

СТРИЗЕ-ТРАЈКОВИЋ:Назив групе их у почетку заинтригира, буде јако интересантно, а и сама концепција им је занимљива, имају жељу да сарађујемо и хоће да организују са нама сличне активности у својим градовима.

ТРАЈКОВИЋ:У свим градовима где смо наступали до сада успоставили смо контакте са колегама уметницима и отворили врата за даљу сарадњу.

 

Профил

„ФОЛК“ је добровољно, невладино и непрофитно удружење чији је циљ успостављање комуникације на свим нивоима и успостављање економске, културне и социјалне стабилности, очување животне средине и културног наслеђа на територији општина Пчињског округа. Одлуке у организацији доноси Скупштина, председник или заменик председника. Удружење је састављено од   волонтера и тренутно их има петнаест. Чланови „ФОЛК“-а су из Врања и активности спроводе на територији Пчињског округа.

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

У „Фолк“  смо ушли добровољно и до сада смо разрешили део око тога ко ради који део посла. Професионалци смо па нам део рационалног није оптерећење. У тренутку када неко и посустане ту су остали да надоместе тренутну слабост

Од нас самих зависи какав ће нам бити простор у коме боравимо. Боје бирамо сами, иако се у свим развијенијим европским земљама углавном консултују уметници који оплемењују ентеријер. С обзиром на тешку економску ситуацију, ретко ко то може себи пруштити. Слична је ситуација и у установама, јер су и оне у лошем материјалном положају. У Врању, међутм, овим послом бави се четворо уметника, који су 2015. године наследили групу„Фолк“. Ову уметничку трупу основала је пет година раније Љиљана Цветковић Видосављевић, која живи у Паризу, а групу је поверила брачниом пару Љиљани Стризе Трајковић и Дејану Трајковићу Дексу, академским сликарима,  Владимиру Илићу, дипломираном графичком дизајнеру и Милошу Живковићу, дипломираном модном дизајнеру. . Реч је о припадницима четири уметничке бранше повезаних различитим нитима, које се преплићу у групи „Фолк“.

ВРАЊСКЕ: Како је дошло о тога да наследите све што је Љиљана Цветковић Виосављевић са волонтерима започела у групи „Фолк“- Fund for Local Comunication?

СТРИЗЕ- ТРАЈКОВИЋ: Након што се Љиља 2015. одселила у Париз, ми смо имали идеју да оснујемо своје удружење. Она нам је, међутим  понудила да преузмемо „Фолк“. Нама се идеја допала,a тиме смо хтели да сачувамо њену енергију и ентузијазам. Љиља  нам и сада пружа несебичну помоћ.

Врање је успаван град

НЕМАЊА СТОЈКОВИЋ, ЈЕДАН ОД ОСНИВАЧА ПОЕТСКЕ ГРУПЕ СТИХИЈА

 

ПИШЕ СЕ О ЉУБАВИ

Обојица повучени искуством из других градова и незадовољством да се у Врању очито ништа не дешава по питању квалитетних културних пројеката, дошли су на идеју да оснују поетску групу са жељом да се традиционално одржавају културне вечери.

„Са Иваном смо се мимоилазили на сличним вечерима поезије и прозе, а у Врању смо се упознали пре отприлике четири месеца, колико живи Стихија. Њоме смо желели да оживимо писану реч на један неконвеционалан начин и да изађемо из класичног извођења поезије. Концепција вечери је таква да се у два круга читају по две песме или краћи прозни текст. Пре заказане вечери, учесници нам шаљу њихове песме и текстове на мејл, а онда дођу да се дружимо“, објашњава.

Са писанијама, Немања је почео још у трећем разреду основне школе. Написао је, сећа се, прву песму у лексикону, а нешто озбиљнију у седмом или осмом разреду. Након завршене врањске гимназије, отишао је ван града, улазио озбиљније у песничке воде, посећивао различите вечери на којима се поезија читала и видео како таква ствар функционише у другим градовима.

„Имамо више циљева. Један од њих је да заживи књижевна сцена у Врању, да се доживи писана реч баш блиско, да се осети додир са публиком и интиман однос са писаном речју. Вече поезије је једно врло слободно вече, није ограничено никаквим правилима, атмосфера је изузетно пријатна. Овом приликом позивам и професоре књижевности да се укључе. Људи који нешто знају, нека дођу и покажу то или нека само дођу и присуствују“, каже.

Стихија је, наводи, настала поводом окупљања стваралаца и љубитеља писане речи, не само онлајн него и уживо, а један од циљева је да се укључе у то што више младих суграђана.

„Сви су добродошли, то желим да нагласим, али акценат се ставља на младе и буђење њиховог талента. Има оних који размишљају ‘ја сам ово написао и шта сад’ или ‘стидим се, не знам коме да покажем’. А овим желимо да дођу и виде да смо сви исти. Онда могу да се осмеле и наставе са писањем. Уверили смо се да има талентованих. Сваки пут нам долазе неки нови клинци. Вечери се одржавају једном месечно, углавном четвртком у кафићу !!!!!!!!!!!!!Тхе Рифф. Јесте мали простор, али нам је срце пуно”, са поносом говори наш саговорник.

Од настанка Стихије, до сада, организоване су три вечери, у плану је и четрвта, средином маја. Одзив Врањанаца је, како каже, изненађујуће добар.

„Сасвим смо задовољни одзивом људи. Отприлке је нас десетак аутора са бројнијом публиком. Иван слемује. Слем поезија је перформерска. У себи садржи поезију и перформанс. Стихија је отворена за сваког, за сваки вид сарадње и нове предлоге. Слободног је карактера, преплићу се разне теме, али ништа шкакљиво. Љубав је увек популарна тема. Неко је исказује на патетичан начин, неко пише озбиљније. Има доста осетљивих тема о погледу на свет, о институцијама и њиховом функционисању”, наводи Немања.

УЗ ПОМОЋ ШТАПА И КАНАПА

На недавном локалном конкурсу за финансирање и суфинансирање пројеката из области културе, Немања није добио подршку града ни за пројекат Стихија, ни за књигу песама која спремно чека своје објављивање.

„Наша идеја је била да сваког месеца доводимо познате песнике и писце који би држали радионице, а ми бисмо имали прилике да разговарамо са њима. Ту бисмо укључили и талентоване људе из региона, Македоније, Хрватске, Босне и Херцеговине. Ранијим учествовањем на вечерима таквог типа, Иван и ја смо се сусретали са људима који желе да дођу и виде Врање. Веома сам разочаран, јер власт није препознала шта граду треба. На велику жалост, занемарује се овде култура, поготово књижевност”, констатује наш саговорник.

Иако, каже, немају средстава за све планове, не одустају и сналазе се помоћу штапа и канапа.

„Људи удружени у Београду и Новом Саду, желе на лето да дођу код нас.  Реч је о поетској групи Поезин из Београда и новосадског Поетаријума. Долази, такође, песникиња из Шведске која нам доста помаже. Тражићемо помоћ од европских, државних фондова. Битно, не одустајемо јер ово може само да користи граду”, сигуран је Немања.

Док је путовао и с времена на време, долазио у Врање, каже да је увек деловало као да је под анестезијом јер је Врање успавани град.

„Сматрам да је срамно за град који има потенцијала и позадину коју сви препознају, да не чини ништа да се развија у културном правцу. Чињеница је да Бора Станковић долази у први план и да је свима знан. Војводина је увек била на високом нивоу, има невероватне часописе, док је Београд јак као један универзитетски центар”, образлаже.

Врање није, према његовим речима, нарочито универзитетски јак, па има мало студената који се баве књижевношћу.

„За млађу децу нема довољно подстрека у школама. Изражен је страх од јавне осуде, а писана реч је повезана са интимом. Деца се онда плаше, а треба их ослободити од стега. Волели бисмо да наша окупљања буду сконцентрисана поред читања и писања поезије и прозе, на коментаре и предлоге у ком часопису можемо да објавимо радове”, каже Немања који је своје песме објављивао у различитим часописима, зборницима за поезију и прозу код нас и у региону.

 
ПРОФИЛ

Немања је рођен 1986. године у Врању, док је Иван млађи од њега три године и рођен је у Пожаревцу. Из Врања вуче корене захваљујући својој мајци. Он, као и Иван, имају спремне књиге, али обојица су без неопходног новца да их и објаве. Иванова поезија је, вели Немања, јако блиска његовој.

„Иванова поезија исказује огољене емоције и важно је да има јак стих који ће да погоди читаоце. Нема веће похвале за нас кад нам читалац каже да се баш пронашао у неком стиху или целој нашој песми. Моја песма је прожета јаким стиховима такође и има велики дијапазон тема. Оно што на крају желимо је то да се ширимо као стихија”, завршава разговор Немања Стојковић, локални песник који се кулинарством бави 10 година и који је обећао припрему кетеринга на некој од следећих поетских летњих вечери.

Сви заинтересовани могу да пошаљу своје радове на маил стихија117@гмаил.цом. Или на фејсбуку путем странице Стихија @Стихијски.

 

 

 

 

 

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Људи удружени у Београду и Новом Саду, желе на лето да дођу код нас.  Реч је о поетској групи Поезин из Београда и новосадског Поетаријума. Долази, такође, песникиња из Шведске која нам доста помаже. Тражићемо помоћ од европских, државних фондова. Битно, не одустајемо јер ово може само да користи граду

Немања Стојковић, млади локални песник, на 1. мај, одазвао се одмах позиву Врањских. „Ту је, по граду“ и радо прихвата да разговара о новонасталој песничкој групи Стихија и покренутим истоименим пројектом, као и о културним дешавањима у граду.

„Други оснивач Стихије, Иван Маринковић, негде је у природи, али ја сам се чуо са њим и имам зелено светло да говорим у заједничко име. Пустићемо га да ужива данас“, у шаљивом тону започиње разговор Немања Стојковић, песник и пасионирани кувар из Врања.

Врање доживљава урбанистичко силовање

НЕБОЈША ДЕСПОТОВИЋ ДЕСПОТКО, АРХИТЕКТА И МУЗИЧАР

Архитектуром, вашим примарним занимањем сте почели да се бавите након демократких промена, 2000. године. На које пројекте сте посебно поносни?

Поносан сам на све што смо урадили, моји пријатељи Зоран Стојевић и Димитрије Младеновић заједно са мном, као ауторски тим под именом „Град“ од 2003. године до данас. Током тог периода од реализованих пројеката издвојио бих фабрике SANCH , GEOX, Top Sofa, затим реконструкцију Позоришта „Бора Станковић“, као и реконструкцију централне пешачке зоне, а од нереализованих пројеката фабрику Замбер и комплетну реконструкцију ОШ „Доситеј Обрадовић“.

Како као архитекта оцењујете Врање? Шта би туристи обавезно требало да виде, а шта не?

Болно питање за мене. Мислим да је Врање добрим делом доживело урбанистичко-архитектонско силовање, које траје још од завршетка Другог светског рата. За мене је највећа грешка изградња солитера у самом центру града крајем седамдесетих година прошлог века. Требало је, по мени, сачувати аутентичност града од зграде Монопола па до трга „Бело Јагње“ у Горњој чаршији. Та линија је требало да остане аутентична каква је и била, а требало је применити строга урбанистичко-архитектонска правила која би стриктно дефинисала шта и како градити у тој зони.

 

На која здања би требало да смо поносни?

Град је требало ширити по ободима, посебно колективно становање и на тај начин сачувати све оно што је било вредно и што би сада, верујем, долазило до изражаја на један посебан начин. Један од објеката који је посебан драгуљ у граду је и зграда Начелства, једна од јако ретких зграда у српској профалној архитектури у српско-византијском стилу и на тај објекат би требало посебно да се поносимо. Поред зграде Начелства, ту је  и куће Боре Станковића. Бојим се да нисмо много тога сачували у репрезентативном стању које би туристи могли да посете у овом тренутку. Жао ми је Харемлука посебно, као и Амама.

 

Како се по вама град и надлежне институције брину о споменицима културе који су под заштитом државе?

С обзиром на период кроз који овај део света и Европе пролази и с обзиром на социјално-економско-политичку ситуацију, питање је колико је средстава могуће одвојити за дисциплине као што су култура, спорт, уметност. За мене је већи проблем како се ми сами као грађани опходимо и према споменицима културе, а и према наслеђу које су нам преци оставили. На жалост, мишљења сам да су у овом периоду борба за опстанак, као и лични интереси појединаца тренутно далеко примарнији од споменика културе, наслеђа, или било чега другог везано и за културу и за уметност и за спорт.

 

Судећи по вашој радној биографији дали сте значајан допринос у популаризации рок и поп културе. Исти случај је и са архитектуром. Шта их повезје?

ДЕСПОТОВИЋ:Оно што је заједничко у музици и архитектури, такође је заједничко и у свим осталим дисциплинама у којима је присутно било које стваралаштво, односно креативност без обзира какав је начин изражавања. За разлику од неких других дисциплина, музика и архитектура, ма колико апстрактно деловало, су веома повезане. Архитектура је окамењена музика. Сви елементи који су присутни у музици присутни су и у архитектури - форма, композиција, ритмика, хармонија, па ако хоћемо и мелодија. Такође бих нагласио и утицај на човека који имају и музика и архитектура, које заједно могу да се сврстају слободно у најплеменитија достигнућа људске цивилизације. Споменуо бих и оно што и музика и архитектура носе са собом, односно у себи поред свега осталог, а то је један јасан и дефинисан идентитет поднебља на којем су настајале.

 

Музиком сте почели да се бавите од детињства, свирајући на клавирској хармоници. Зашто се у вама створила одбојност  након шест година извођења музике на хармоници?

Сви инструментису предивни, без обзира ког су типа. Клавирска хармоника спада у групу хармонско-мелодијских инструмената и као и клавир најпрегледнији  је инструмент за свирање тако да је за прву спознају музике добар пут, и ја сам основе музике научио преко хармонике. Како сам растао тако су интересовања у музици почела да се шире, а паралелно с тим музика која се изводила на хармоници почињала је да иде у правцу који се мени није допадао, што је мало касније израсло у нешто што се зове турбо фолк, упркос предивном музичком наслеђу које имамо, посебно овде у јужној Србији и Македонији. То је био период од моје шесте до дванаесте године.

 

Први бенд у ком си свирао је био школски гимназијски оркестар у четвртом  разреду Гимназије. Реч је о саставу “High-School Rollers ”. Како је дошло до идеје да оснујете бенд?

Гимназија је припремала приредбу, па су биле различите секције, поред литералне, глумачке, била је и музичка. Тако да смо се сакупили нас четворица, Нешила (бубањ), Ђела (гитара), Деџа (бас) и ја. Пробе смо имали у Гимназији, у кабинету за одбрану и заштиту. Имали смо само један наступ у горњој касарни, а након тога смо се Нешила и ја посвађали с професором и престали да будемо део тога. Одмах након тога нам се придружио Левак и формирали смо трио. Име “High-School Rollers“ је тако и настало јер смо се Нешила и ја још школовали у Гимназији. Након тога придружио  нам се Неша на басу и то је било то.

Гитара је инструмент на коме до данас свирате. Шта се у том временском периоду дешавало на музичкој сцени града? Који  рок бендови су тада још имали свирке?

То је био период деведесетих. Ја сам пред одлазак у војску  ишао на часове гитаре код чика Бобија који ме је увео у озбиљније бављење музиком. Колико је то било “лудо” време с једне стране, толико је било пуно бендова који су били активни у том периоду и свирке су биле чешће него данас. Можда ћу и да заборавим неког да поменем због тога и унапред се извињавам. Тада су били активни „Jolly Jumper“, „Црне Сове“ или“ Увела ружа“, „Радно време“, „Посланици“, „Гриморијум“, „Круг“, „Параноја“, „Складиште глупости“, „Bob Rock“, „Запалење плућа“. Свирке су биле углавном у сали Дома Културе изнад галерије, на стадиону Дома ЈНА, као и у сали и башти Дома ЈНА, затим у Ћошки, Прибојчићевој кући, Александровачком језеру.

 

Први албум снимили сте 1998. Наступили сте и на Зајечарској гитаријади, Нишвилу, Врању. Како са ове дистанце гледате на тај период?

Као на жал за младост. Шалим се наравно. Свакако диван период по свим питањима везан за музику.  То је раздобље мог живота кад сам био најпосвећенији музици, дефинитивно. Албум је сниман почетком фебруара 1998. године у Chameleon studiju у Новом Саду у продукцији Божидара Николића, мог великог пријатеља. Имали смо припремљен материјал за тај деби албум и који је требао бити издат за ИТММ. Омот за издање је био готов, урадио га је  Чедомир Цветковић Чедица, али није било новаца за спот, који тада није могао да се сними у домаћој режији као данас, а ми нисмо хтели издање без одговарајућег видеа и чекали смо на то, нажалост у међувремену десило се бомбардовање и банд се распао.

 

Шта се дешавало након распада бенда? Ваша љубав према гитари ни тада не јењава. Престали сте са јавним наступима 2008. Зашто?

Ми смо свирали с Леваком у различитим поставама до 2008. Како нисмо имали континуитет, није било разлога форсирати. Једно време нисам био активан с наступима, али касније смо кренули да свирамо као инструментални трио “The Spot » од 2010. Чинили смо га  Данијел Мујакић Муја, Милан Петковић и ја.

Наступили сте додуше и са саставом „ Tress Diabolos” у врањском позоришту. То је по многима била свирка за памћење. Како сте је ви доживели?

Ја нисам био члан „Tress Diabolos“ , али сам им се придружио на тој свирци на молбу свог најбољег пријатеља, покојног Небојше Петровића Левака. Свирка јесте била другачија од онога што се свирало пре и драго ми је због тога, зато је и за памћење, а доживљај те свирке је толико интиман да бих га задржао за себе, опростите ми…

Појавили су се бендови “Нежни Далобор”, састав који је формиран у Врању а сви чланови живе и раде у Београду, потом “Cardinal Point”, „Mud Factory“, “Southern District”. Који бенд бисте издвојили слушајући звук и наравно текстове?

За мене је сваки креативни ауторски рад добар и за похвалу. Да ли се то некоме свиђа или не, то је друго питање. Свакако ми је драго да видим и чујем све што је настало у овом граду, а посебно се радујем сваком новом искораку који чине они који долазе за нама.

 

 Ко је Небојша Деспотовић, архитекта или музичар?

Занимљиво питање, а ја бих одговорио да је Небојша Деспотовић само обичан човек као и сви остали који нас окружују.

 

 

 
ДЕВЕДЕСЕТЕ

Пре него што сте отишли у војску, уписујете Архитектонски факултет у Скопљу, а завршавате га на Универзитету у Приштини. Како су деведесете године, када смо били изложени инфлацији, протестима, и другим друштвено-политичким околностима утицале на вашу генерацију?

Апсолвирао у року, а онда закључио да је боље бити у животу три године дуже студент него пензионер, тако да сам мало продужио апсолвентски стаж. На жалост, могу слободно да кажем да су деведесете доста погубно деловале на моју генерацију, а да су се последице почеле осећати тек касније.

 

ПРОФИЛ

Небојша Деспотовић је рођен 30. априла 1972. године у Врању. У браку је са супругом Сањом од 1997. Почетком 2000. уписао је последипломске студије на београдком Универзитету, где је апсолвирао 2001. године. Отац је седамнаестогодишњег сина Предрага  и тринаестогодишње ћерке Еве.

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Ја сам пред одлазак у војску  ишао на часове гитаре код чика Бобија који ме је увео у озбиљније бављење музиком. Колико је то било “лудо” време с једне стране, толико је било пуно бендова који су били активни у том периоду и свирке су биле чешће него данас.

Небојша Деспотовић Деспотко је архитекта по професији и музичар по вокацији. Велики допринос у популаризациј музике и архитектуре, као два уметничка израза дао је и даје од деведесетих година до данас. Он је емотивац, породични човек. Поред тога живи уз гитару. Ретко јавно наступа, јер пројектује у предузећу „Град“ са тимом кога поред њега чине његови пријатељи и колеге,  Зоран Стојевић и Димитрије Младеновић.

ВРАЊСКЕ: Судећи по вашој радној биографији дали сте значајан допринос у популаризации рок и поп културе. Исти случај је и са архитектуром. Шта их повезје?

ДЕСПОТОВИЋ:Оно што је заједничко у музици и архитектури, такође је заједничко и у свим осталим дисциплинама у којима је присутно било које стваралаштво, односно креативност без обзира какав је начин изражавања. За разлику од неких других дисциплина, музика и архитектура, ма колико апстрактно деловало, су веома повезане. Архитектура је окамењена музика. Сви елементи који су присутни у музици присутни су и у архитектури - форма, композиција, ритмика, хармонија, па ако хоћемо и мелодија. Такође бих нагласио и утицај на човека који имају и музика и архитектура, које заједно могу да се сврстају слободно у најплеменитија достигнућа људске цивилизације. Споменуо бих и оно што и музика и архитектура носе са собом, односно у себи поред свега осталог, а то је један јасан и дефинисан идентитет поднебља на којем су настајале.

Сексуалност је била Борин покретач

БОРИВОЈ РАДАКОВИЋ, КЊИЖЕВНИК ИЗ ЗАГРЕБА ГОСТ ВРАЊА

ДУША ГРАДА

Неретко се дешава да драмски писци имају по коју замерку која се односи на редитеље који се усуде да њихове текстове режирају. Какав је ваш став о томе?

Позоришна представа није рад једног креативца него цијелог колектива у којем се поштују ингеренције. Као писац ја обављам први дио посла и особно се никад нисам петљао у оне дијелове који слиједе, посао редитеља, глумаца, сценографа, костимографа. Редатељка Андреа Лазић у мом је тексту квалифицирано и квалитетно издвојила водвиљску димензију мог текста и направила чисту комедију која непрекидно силном енергијом хита према експлозији на крају, а мени се њезино читање веома допало. Уопћено говорећи, режисер и глумци имају право интерпретирати текст, није допуштено само извртање слике свијета коју има аутор.

 

Боравили сте у Врању неколико дана. Разгледали сте град. Из ког угла сте га посматрали? Какве утиске из Врања сте понети?

Ох, боравио сам прекратко да стекнем неки јачи дојам. А углови су били разни, гастрономски, културни.  Мене је занимала душа града, а захваљујући господину Бојану Јовановићу, глумцу позоришта Бора Станковић, као и директору казалишта Ненаду Јовићу, сазнадох штошта о мукама казалиштараца у Врању, о њихову изгорјелом казалишту и, нажалост, спором раду и проблемима везаним уз његову обнову. Упознао сам групу глумаца ентузијаста који унаточ томе што немају своју зграду раде одличне представе и поништавају све предрасуде о провинцији и њезину минорном положају у односу на центар.

 

Посетили сте и кућу Борисава Станковића. Колико су по вама значајна таква здања и на који начин би Врање и држава требало да брину о њима?

Збиља не бих себи допустио да не посјетим Станковићеву кућу. Не, не мислим да тамо и даље живи његов дух, али тај скроман музеј у простору његове куће ипак говори о њему и његову времену. Нисам довољно квалифициран да говорим како би и што требали чинити град Врање и држава, али свакако мислим да писац величине Боре Станковића заслужује далеко богатији музеј.

 

За вас еротика није табу тема. О томе говорите у вашим књигама. Чини ли вам се да и у Бориним делима има еротских сегмената? Уколико има, колико је смерно и сведено писао о томе?

Секс и тјелесност Бори Станковићу никако нису били табу него чак и покретачи. Он је као натуралист и био позван да говори о нагонима, али своје ликове није претварао у звијери него у људе којима су сексуалност, а с њоме и Ерос и животност спутани, ускраћени или осујећени обичајима и притиском средине. Бора Станковић је у своме времену итекако надмашивао и пуки реализам, а камоли сентиментализам у књижевност нарочито у творби женских ликова. А ја, кад би требало да истакнем неки од његових ликова, одабирем покојникову жену, Аницу.

 

Ако се освренемо на дела Боре Станковића и покушамо да пронађемо нит која повезује ваш опус са његовим, обојица говорите о менталитету, и разликама између богатих и сиромшних и односу према мањинама. Зашто се и у српском и хрватском  друштву до данас није ништа променило?

Да, неких ствари из Станковићевог времена данас више нема, али је много оних које су дошле као новум а да у друштвеном и обичајном смислу и даље остају што су биле и некоч, пљачка, неправда, грабеж.

 

Са Хрвојем Освадићем и Ненадом Ризвановићем покренули сте FAK фестивал  који подразумева поприличан ангажман. Приредили сте  антологију лезбејске поезије “Двије” а у сарадњи са Mattom Thorneom i Tonyjem Whiteom  зборник “Croatian Nights”. Да ли је ваша мисија покушај “рушења” предрасуда  које имамо о сексуалности, а при том не знамо шта је узрок?

Што год било, мени су у писању увијек на првом мјесту књижевност и језик, а тек послије на ред долазе остале ствари. Ипак, јест, често говорим о сексуалности јер сматрам да се сексуално неслободним појединцем лакше манипулира и влада. Кршћанска цивилизација у којој живимо у старту осуђује тјелесност као гријех врло лако допушта приказивање убијања или мрцварења тијела, али се згража и забрањује приказе тијела која уживају. Та изопаченост кршћанске цивилизације напросто зове да јој се човјек руга, па ја тај зов и слиједим.

 

Колио су ’rock and roll’  и punk  музика утицала на вас да свет или свакодневицу гледате голим оком?

Мени је највише значио и на мене је најјаче утјецао punk. Изравност, жестина, енергија! Не скривај се као политичар иза фраза, што ће ти алегорија ако си храбар, реци изравно, пљуни јасно: Punk’s not dead!

 

Шта је суштина ваше књижевности? Не би се рекло да је само сексуалност и еротика.

Ма наравно, сексуалност као извор мотива и тема свакако је важна, али никако не и једино подручје мог интереса. Увијек сам говорио о тренутној политици, трудио се да осрамотим политичаре. Наравно, немам илузија. Ништа ја њима не могу, али, ето, весео сам кад их исмијем или увриједим. О, то је тако љековито.

НИСАМ ЈУГОНОСТАЛГИЧАР

Сврстани сте међу постмодернистичке књижевнике. Прихватате ли meinstrim  као ток догађаја, и обазирете ли се на његов развој?

Некако се трудим да будем препознат као писац нечега што се зове БПМ (beyond postmodernisam), нечега што доалзи након те фазе сувремене умјетности. Одбијам иронију, дражи ми је хумор, не желим рециклирати, радије ћу нешто смислити. А о meinstrimu све најгоре. Чудим се младим писцима који имају премало жеље да донесу нешто ново и радије одабиру што су већ други уходали.

 

Дегутантно је питати вас јесте ли југоносталгичар. Да ли је култура  та која поред предрасуда, социолошког и субјективног, прави искорак само кроз призму говорног подручја?

Нисам носталгичар ни у којем смислу, па нити у том. Нажалост, сви видимо да оно што смо гордо називали културом и што смо обожавали као наднаравно нематеријално, биће данас, више нема моћ. Замијенила ју је забава. И све оно што се од културе очекивало, данас обављају забава и естрада. Ако хоћете, чак и пробијање баријера између двају говорних подручја. Хајде, ни то није лоше. Култура нас дијели- естрада нас спаја.

 
ПРОФИЛ

Боривој Радаковић (1951) рођен је у Земуну, а живи у Загребу. Дипломирао је југословенску и компаративну књижевност на Филозофском факултету у Загребу. Објавио је роман Сјај епохе  (1990), књигу прича Не, то нисам ја (1993/1999) и збирку прича Порно (2002). Познат је и као драмски писац. Комад о навијачима загребачког Динама, Бад Блу Бојсима, Добродошли у плави пакао био је позоришни хит у Хрватској, као и његова друга драма, Мисс небодера за мисс свијета. Обе драме извођене су у загребачком казалишту Керемпух. Његова трећа драма Кај сад?, за коју је добио низ награда у Хрватској, постављена је на великој сцени Београдског драмског позоришта у режији Егона Савина. Боривој Радаковић превео је читав низ важних наслова из савремене енглеске књижевности. Један је од организатора и селектора ФАК фестивала у Хрватској. Овдашња публика се први пут сусрела са аутором на фестивалу ФАК-ЈУ! у Београду, септембра 2001. Сматран доајеном нове хрватске књижевне сцене, Радаковић је стекао култан статус код млађе урбане публике и «интелектуалнијег» читатељства склонијег страсно заиграном језику. Његов језик је фасцинантна магма у којој се прожимају страст и ратио, традиција и лудизам, док у његовој полилингвистичкој страсти посебно место заузима интерес за сленг и дијалекте.

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Бора Станковић је у своме времену итекако надмашивао и пуки реализам, а камоли сентиментализам у књижевности нарочито у творби женских ликова. А ја, кад би требало да истакнем неки од његових ликова, одабирем покојникову жену, Аницу – кеже аутор текста по коме је прошле недеље врањско позориште извело премијеру представе „Аматери“

У Врању је у Дому војске,  премијерно  изведена комедија „Аматери – Како снимити порно филм 2“, по тексту Боривоја Радаковића, коју је адаптирала и на сцену поставила Андреа Ада Лазић, редитељка из Београда.  Аматери” је социјално ангажована црна комедија која на изврнут и ексцентричан начин проговара о неуралгичном пункту наше свакодневице. Говори о сиромаштву које попут рака изједа људско достојанство и морал. Право из Загреба у Врање на премијеру је допутовао је аутор дрмског текста, Боривој Радаковић, један од напризнатијих књижевника постмодерне у Хрватској.

ВРАЊСКЕ: Какав утисак је на вас као  књижевника, чији је драмски текст „Аматери“, адаптирала и на сцену врањског театра поставила редитељка из Београда, Андреа Ада Лазић, оставило премијерно извођење комада?

РАДАКОВИЋ: О, била је то дивна вечер! Редатељка Андреа Лазић и врло надахнута глумачка четворка насмијали су чак и мене! А и задивили су ме. Госпођа Лазић је поставила врло чврсту основу, али је дала глумцима довољно простора да искористе властиту индивидуалност. Резултат су биле овације. Мене је највише изненадила одлука цијелог ансамбла да “Аматере” не одиграју на стандардном језику него на топлом, домаћем говору Врања и врањског краја чиме су постигли непосредност и увјерљивост ликова.

Између пучанства и аристократије

НЕНАД МАРИЋ, ПЕСНИК

ПЕРЈЕ И СОМОТ

ВРАЊСКЕ:„Перје и сомот“ је ваша најновија збирка песама која ће бити објављена ове године. О чему говорите у њој?

МАРИЋ:На  наговор  пријатеља  кренуо  сам  са  одабиром  песама  за  нову  збирку. Узео  сам  у  обзир  само  једну  трећину  материјала који  имам и  ту   сам био  на  слатким  мукама  да  дођем до  броја  песама које треба  уврстити у књигу. Доста  се проширила мрежа  мојих  пријатеља  у  свету  културе. Наслов  сам  одабрао  у  интеракцији  са  њима. Перје  и  сомот је  наслов  једне  моје  песме. Мислио сам на  перјане  јакне и  сомотске  панталоне  у  песми, али  једна  пријатељица  је  пронашла  симболику које  ја  до  тада  нисам био  свестан. Перје,  то  је  симбол  пучанства, а  сомот  аристократије. Између  пучанства  и  аристократије, ту  сам, негде.  

 

Ваши стихови не остављају равнодушним књижевну критику. Шта је суштина ваше поезије?

Има  доста  контрадикторних  реакција  на  мој  рад. Најбоље  је  када  има  реакције, не  ваља  када је нема. Један  мој  пријатељ ми  рече, да је то  зато  што  сам  преспојио  многе  ствари. У мени се, како каже тај мој пријтељ, прелама  много  утицаја који  нису  уобичајени. Одатле  и  толико оспоравања али и  преувеличавања. Ја тога  тек  сада  постајем  свестан.

Наслови књига песама које сте објавили не могу а да остану не примећени: „Викенд на месецу“, „У градској вреви“ и „Предео сликан очајем“. Да ли вас и због тога сврствају међу песнике постмодерне?

Ја  сам  мултимедијални  уметник. Не измишљам топлу  воду, а  ћунка  је  већ измишљена. У  интеракцији  сам  са  свим и  свачим. Има  тога  подоста  с обзиром  на  моју  „километражу“  у  култури. Волим  да  се  поиграм  са  жанровима, са формама, да  се  нашалим.  Монтипајтоновски  хумор ми је јако близак.

 

Породичан  сте човек, доктор сте стоматологије. Увек, међутим, са собом носите бележницу. Ко или шта у вама изазива песнички порив да бележите стихове и касније их претачете у песму?

Песму  о  Џамболаји  написао  сам  на  масној  хартији  бурека док  сам  чекао торбу  из  Врања  на  железничкој  станици  у  Нишу. Моменат  је  јако  битан  да  не  исчезне  основна  емоција.Читам  Чехова  у  последње  време. Чехов  је  био  лекар а  писањем  се  бавио  због  хонорара. Каква  је то  земља  била  Русија! Ја  се  стоматологијом  бавим  из  финансијских разлога, а  пишем  из  хобија. Велики  део  негативне  енергије  тако избацим из  себе, а  ту  припомажу  свирање  и  певање. То  му  дође  као  јога, кунг фу, медитација  и  молитва  у  исто  време.

 

Пишете песме  у четворо-четвртинском такту, па вас као кантаутора пореде са  Џонијем Штулићем и Нилом Јангом. Како на ова поређења реагујете?

Док  сам  читао  Крлежу  мени  се  Џони  „отворио“  на  један сасвим  нови  начин. То  су  те  неухватљиве  везе између  сродних  душа. Не  могу  рационално објаснити  то  поље  утицаја Џонија  на  мене, а  и  на друге. То  је  један  стил, један  првац у  уметности, где  се  све  надовезује  једно  на  друго.  „Азра“, „Хаустор“, „Идоли“, „Шарло  Акробата“, Рамбо  Амадеус. Нил  Јанг је  свакако  упоредив  са мном  због  обимности  дела,  а  и  употребе  гитаре  и  гласа. То  је  тај  кантауторски  приступ,  страст, као и мегаломански  пројекти. Имам  доста  тога  да  понудим. Извире  из  мене, као  минерална  вода. Дилема  је  да  ли  то  флаширати  или  допустити  да  тече и  понире  у  подземље.

 

Како музика коју сте слушали у младости, књиге којима се враћмо али и личности из света глуме и култни филмови, могу да утиче на људе касније?

Гитару  свирам од  средње  школе. Као  мали  сам  био  фасциниран Чарлијем  Чаплином. После  су  се појавили Ђорђе  Марјановић, Здравко Чолић и  „Бијело  Дугме“, а то је  заправо Душко Трифуновић. Касније  су  ме  се  дочепали Бора  Ђорђевић, Штулић, „ЕКВ“, „Партибрејкерси“, Дарквуди. Ако  томе  додамо утицај култних филмова  и  серија,  стрипа, књижевности, психологије и  филозофије, долазимо  до  заиста  широког  спектра  утицаја. У  једном  моменту  се то  дефинисало  као  поезија. Тек  након  тога  сам  постао  доктор, па  доктор  специјалиста. Онда  сам  се  вратио на  извор,и чуо сам блуз. Доктор  у  поезији, поета  у  стоматологији.

 

Теме које обрађујете  су социолошке, говоре о менталитету са укусном дозом сарказма. Како вам то успева?

После  неких  књижевних критика постао  сам  свестан  утицаја  Душка  Радовића  на  мене и  колико  сам  му  налик. Никада  нисам  волео  да  будем  сувопаран, а  клонио  сам  се  досадних  дела  у  уметности. Дух  се  осети, има  пуно  духом  обдарених  људи  у  свим  професијама. О  свему  говорим  са  дозом  хумора. Хумор  је  као  лакмус  папир.

 

Шта је „Друштво живих песника“ чији сте члан? Како је дошло до формирања тог удружења?

Друштвo живих песника је  балканска  културна  унија. Идеја  је  да  поезијом  повеже  народ  који  говори  истим  језиком после  распада  заједничке  државе. Уједно, ту  су  се  пронашли од  естаблишмента  прећутани  песници, махом  урбаног  сензибилитета. Мене  су  тамо  оберучке  прихватили и  осетили  као  свог, као  истомишљеника. За  њих  сам  објавио  ,, Предео  сликан очајем“, збирку  песама  и  афоризама на  око  350 страна. Пошто  је  књига  електронска  може  се  бесплатно  читати  на  сајту  Друштва живих песника.

 

Који је ваш мотив да компонујете сопствене песме и на тај начин рушите границе локалног. Мислите ли да се може направити територијална разлика у поезији?

Мотив  је  био  да  се  допаднем  друштву  у  почетку и  убацим  по  неку  своју  песму  док  свирам  туђе, на  тим  нашим  седељкама  и  окупљањима. Касније  сам  у  томе  нашао  одушак  за  своје  душевне  немире. Опевао  сам  своје  ходочашће. Песма  је  певање у  изворном  значењу.  Бит. Ја  битишем  у  поезији. Покушавам  песмом  доспети  до  свог  бића, до  своје  суштине, територије. Музика  и  поезија  немају  границе, као  што  рече  Ленон.

 

 

Жељко   Топрек, песник из Република  Српске, за  збирку ,,Предео  сликан  очајем“ је између осталог написао да   се мушкарци   понекад  тресу  испред  врата    зубара.  Топло  препоручује вашу песничку ординацију свим  натпросечно  храбрим  људима који  конзумирају  плодове  заливене  уметничким  запажањем и  истином. Какво осећање у вама изазивају овакве критике?

 

Људи  се  плаше  стоматолога. Жељко  ми  је  у  једном  разговору  рекао да  је  остао  запањен  масјторством и  количином  тема  које  сам  обрадио  у  књизи ,,Предео  сликан  очајем“. Хтео  је  да  истакне  свеобухватност  мог  дела. Свестан  сам  да  се  у  књижевним  критикама увек  мало  претера  са  похвалама.  Просто  то  се  тако  ради.

 

 

На друштвеној мрежи Фејсбук, објављујете своје видео снимке, у којима певате и свирате. Колико су данас друштвене мреже моћне у смислу да се на најбржи начин пласирају стихови?

 

Пажњу  медија  коју  сада  имам  дугујем  фејсу.  Фејсбук  је  као  и  свако  технолошко  средство подложан  употреби  и  злоупотреби. Сматрам  да  имам  шта  да  понудим и да  ми  је  у  интересу  да  објављујем, док  је  то  тако  и  док  осећам  потребу  бићу  активан.

 

 

Где су до данас објављивани ваши стихови, с обзиром да ће једна ваша песма бити објављена у „Градини“?

 

Тек  сада  се  нека  врата  отварају, а ја се  питам зашто. Никада  нисам  био  полтрон  или  навалентан тип. Можда  сам  ухватио  задњи  воз  за  моју  промоцију  песништва. Није  коме  је  речено, него  коме  је  суђено.

 

САМО ДО СЕБЕ

Имали сте недавно песнички сусрет са Нишлијама. Какве утиске доносите отуда?

 

Сусрет  са  клинцима  у  основној  школи која  носи  име  Бранка  Миљковића, у  школи  у  коју  се  Миљковић  заиста  појављивао у  библиотеци и  даривао  им  књиге,  као  и  Андрић, био сам представљен  као  њихов  наследник, малтене. Деца  долазе  да  им  потписујем књиге, морало  је  мало да  годи  сујети. Затим  књижевно  вече  у  лепој  сали Дома  Војске  Србије, сусрет  са  генералима  у  пензији и  њихова  поетска  занесеност. Ја  сам  нишки ђак. Буђење  неких  успомена, сусрет  са  драгим  људима, лепота.

 

 

Члан сте Удружења књижевника Врања. Колико су значајне те организације и имате ли користи од тога?

 

Удружење књижевника Врања  је  еснафско  удружење где  се  појављује  више  људи  са  различитим  идејама. Тако  нешто  је  потребно  Врању  али  фали  финансијска  и  институционална  подршка  да  се  анимирају  прави  људи.

 

Како оцењујете српску и локалну књижевну сцену?

 

Сада  то  већ  иде  ,,само  од  себе“ и  питам  се  чему  све  то  и  шта  ја  имам  од  тога. Српска  књижевна  сцена  постоји  али  је  под  светлом  рефлектора  само  онај  њен комерцијални  део. На  локалу  имамо  конкурсе  из  области  културе  који  колико-толико стимулишу  барем  покретање  културних  пројеката. Требало  би  посветити  више  пажње  даљој  експлоатацији, употреби  и  популаризацији тих  пројеката. Да  критикујем  могу  доста  тога  али  је  боље  да  похвалим јер  и  то  је  ипак  нешто. И  сам  овај  интервју  је  добар  знак. 

 

Профил

Ненад  Марић  рођен  у  Врању.  Доктор је специјалиста  опште стоматологије. Објавио  је  до  сада  три  збирке  поезије и  то: ,,Викенд  на  Месецу“ , Књиге  Врањске, Врање 2009. ,,У градској вреви“ Aурора, Врање 2014.  ,,Предео  сликан  очајем “ (песме и афоризми) Друштво Живих  Песника , Београд, 2015. Песник  је  и  кантаутор, своје  песме компонује  и  пева  уз  гитару. Заступљен је  у неким  зборницима  и  антологијама  песама, има  активан  профил на  фејсбуку  где  презентује  своје стваралаштво.

ЈА  СЕ  СТВАРНО  НЕ  СЕЋАМ

(песма из најновије збирке „Перје и сомот“)

Ја  се стварно  не  сећам

Ни  који  је  био  град

Ни  да  ли  је био  шампањац  или  вино

Ни  да  ли  сам  био  млад 

Ни  да  ли  је  била  плоча  или  касета

Ни  који  је  био  курс

Ни  из  које  је то књиге  

Ни  да ли  је  била  шала  или  озбиљно

Ни  да  ли  сам  био  гладан  или  сит

Стварно  се  не  сећам

Да  ли  је  то  битно  сад

Битно  је  да  се  сећам

Које  је  боје  био  шал

Да  ли  сам  то  био  ја

Или  јунак  из  неке  приче

Лепо  је  било

Свирка  је  била  до  касно  у  ноћ

Или  је  то  била  журка

Да  ли  је  била  моја

Или  девојка  друга  мог

Више  се  тачно  не  сећам

Свега  се  сећам

Само  не  тог

Небитно  је  за  литературу

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Песму  о  Џамболаји  написао  сам  на  масној  хартији  бурека док  сам  чекао торбу  из  Врања  на  железничкој  станици  у  Нишу. Моменат  је  јако  битан  да  не  исчезне  основна  емоција

„Ненад  Марић  поносно  богати   врањанску  културну  баштину  својим   преданим  и  свакодневним  радом. Његов  глас  се  чује  далеко, стиче  симпатију  у  региону и  изван  њега, превазилази  границе  локалне  продукције  што  га чини видљивим  поборницима  писане  речи  који  живе  и  раде  у  дијаспори. У  његовим  песмама  се  лако  може  пронаћи  обичан,  ,,мали  човек који  жели  преко  црте“ ,, Working class  hero” што  би  рекао  Ленон“. Ово је само део једне рецензије о песнику Ненаду Марићу, Врањанцу, супругу, оцу и стомтологу, који је нашисао Никола Шипетић, песник из Београда.  Марић пише од ране младости, али је његова прва збирка песама „Викенд на месецу“ објављена 2009. године, у издању Врањских књига. Ове године представиће четврту збирку коју је насловио „Перје и сомот“.

Стра' од мртви

ГДЕ СУ САХРАЊЕНИ БАБА ЗЛАТА И РОДИТЕЉИ БОРЕ СТАНКОВИЋА

 

ЦРКВЕНЕ КЊИГЕ

„У Саборном храму Свете Тројице у Врњу постоје књиге умрлих, у којима су уписана имена људи који су до 1933. године живели у Врању. С обзиром да је отац Стојан по неким казивањима убијен док је продавао обућу по селима, 1881. године, његово име није уписано у црквену књигу умрлих. Борина мајка Васка је умрла 1883. па је логично да и она није уписана у црквеној књизи. Баба Злата је умрла 1896. године, тако да ни ње нема у књизи преминулих“, каже један од свештеника Епархије врањске који је замолио да му не објавимо име.

Он каже да су Бугари, када су окупирали Врање 1868. године, пописивали домаћинства у Врању и то у махалама и улицама, да би наплаћивали порез од житеља. Чланови домаћинстава су уписани  у књизи која се налази у Историјском архиву, и ту је могуће да постоје имена Бориних родитеља и баба Злате“, каже свештеник.

Када ће Црква из Архива добити књигу, за сада се не зна, јер према речима нашег саговорника, готово нико се не интересује за смрт својих предака, па тако ни Врањанци за гробна места Боре Станковића, његових родитеља и баба Злате.

Праунук Боре Станковића, Зоран Давидовић се такође пита где су гробови његових предака:

„Када сте ме позвали на Велики Петак, да ми улепшате Васкрс питањем где су земни остаци прадединих  родитеља, Стојана и Васке, а нарочито где је гроб баба Злате, филмови су полако почели да се одмотавају. Прво сам дуго причао са мама Зором на ту тему, да ли постоји још нека прича које може да се сети у вези са тим, јер, искрено говорећи, та тема нас није окупирала, бар не до сада. Закључили смо да, како Борина средња ћерка Станка о томе није причала, да једноставно није знала, а бивала је врло често у Врању. За гроб Стојана сам готово сигуран да не можемо да га лоцирамо, пошто је Стојан опљачкан и убијен на једном од његових путовања када је носио робу ван Врања. Историјски гледано, смрти Стојана и Васке падају у време ослобођења Врања 1879. ако се не варам“, каже Давидовић.

Он сматра да је одговор на питање да ли је стигла само вест о убиству Стојана или је стигло и тело,  у домену шпекулације:

„Како је баба Злата из осиромашене чорбаџијске куће, то о начину и месту сахране Васке, вероватно имамо у сценама сахрана, у чаршаву у скромно обележеној хумки, описаних у прадедином делу.  Могу да замислим, али исто тако морам да проверим (у црквеним књигама на пример) како је и где баба Злата сахрањена. То је ипак догађај који је Бору „физички“ одвојио од Врања у коме он више нема сидро за које може да се веже“, објашњава Борин праунук.

Давидовић наставља причу указујући на чињеницу да је  крајем 19.  века и доласка  Бориног у Београд, прошла  121 година:

„Када се узмме у обзир колико је окупатора прошло Врањем, а самим тим и Врањским гробљем, могло би само да ме пријатно изненади да могу да у некој будућности макар запалим свећу на гробу (гробовима) Стојана, Васке и Злате, као што о Задушницама то радим на гробовима мојих предака (укључујући и деда Бору)“, завршава Зоран Давидовић, праунук Боре Станковића.

КЊИЖЕВНИ ОПУС

Момчило Златановић, др фололошких наука и универзитетски професор у пензији, је заједно са Ристом Симоновићем Гочобаном, истраживао где су гробови Стојана, Васке и Злате Станковић:

„Распитивали смо се код старих врањских породица, али нико није знао да нам каже где су гробна места. То није разлог да се ми данас чудимо и посебно узнемиравамо. Таква су времена била. За разлику од Ристе Гочобана, који је тражио имена покојника и у црквеним књигама, ја сам се више бавио оним што је Бора као дечак и млад човек доживео са баба Златом, што је последица његовог писања. Она га је гајила, пружала му све, али је нажалост рано преминула. Не бих знао рећи ко је крив што се не зна где су гробна места Бориних родитеља и бабе Злате. За мене је значајнији стваралачки опус Станковића“ каже Златановић.

Др Вера Ценић, професорка у пензији, не крије изненађење што се коначно проговорило на ову тему:

„Искрено, нисам се никада тиме бавила, чак ми није пало на памет да то истражујем, али то је леп подухват. У овом случају није реч о потреби да Врањанци знају где су сахрањени Борини родитељи и Баба Злата, ради се о културном подухвату. Иначе, потребе да се зна, нема. Где су гробна места пишчевих родитеља и бабе, више никоме ништа не значи, јер је много времена прошло, али би било лепо да сазнамо. Ради се о небризи Врања и Врањанаца“, каже Ценићева.

Сматра да у то време није било много писмених људи. Бора није живео у Врању, Баба Злата је рано преминула, а он је још био студент:

„Прошла је сто двадесет једна година од тада. Зато није необично што се не зна. Бора је свакако у Врању. Ту је и Баба Злата, мислим на улицу која носи њено име, и става сам да је то довољно. Ја ипак мислим да то што не знамо није феномен и није за рубрику веровали или не, јер је много времена прошло, а они нису биле стварне личности у књижевном смислу, осим Боре“, појашњава проф. др Вера Ценић.

Зоран С. Николић, књижевник из Врања сматра да питање  где су гробна места Стојана, Васке и баба Злате, данас могу да се поставе у рубрикама типа „да ли сте већ чули“:

„Овде се намеће питање у ком контексту је читава прича везана за културу. У најширем смислу - да, али у смислу познавања дела Боре Станковића то није толико релевантно. Искрено, ја се бојим да нису преорана и прекопана гробна места. Баба Злата је преминула пре око 120 година. Да Бора Станковић потиче из неке интелектуалне породице, да су његови преци писци или признати ителектуалци, онда би било смисла да се о томе зна. Овако, можемо само да истражујемо и постављамо питање „Да ли сте већ чули“, речи су Зорана С. Николића.

Професорка српског језика и директорка Гимназије „Бора Станковић“, Сузана Мишић Станковић, сматра да то што се не зна где су гробна места Бориних родитеља и бабе, није први пут да смо као људи згрешили, и да је још једном учињена неправда према Бори:

„Признајем да сам  затечена питањем о томе где је гробно место баба Злате и његових родитеља. Како се дуго нико није запитао  до сада  и како је  то остало, нама  Врањанцима је питање  без одговора“ , износи свој став Мишић Станковић.

Она подсећа да је Бори од најранијх дана много тога одузето. Баба  Злата је  једина била и остала његов свет. Од ње је учио , слушао, памтио, записивао, а нама  је било довољно  да  знамо Улицу Бабе Злате, кућу, бунар, дуд. Дакле, све оно што подсећа  на  живот, Борин живот, али шта бива када више  нема баба Злате и Боре:

„Није  први да му  је учињена  неправда, а све је оставио  Врању и  Врањанцима. Сећање  на баба Злату је сећање на све оне жене које су  биле  више од мајке. Она засигурно јесте. Ми  данас  не обилазимо  њен  гроб јер не знамо где  почива, а дугујемо  јој највише јер да није било ње, не би ни било најлепших прича о људима нама толико блиским и  знаним по менталитету, животу, судбини, навикама“, речи су Сузане Мишић Станковић.

Настављајући причу о баба Злати, она констатује и поставља питање:

„Она је Врање  и  Врањанце отргнула од  заборава; а Ми“?, пита се наша саговорница и додаје:

„Можда  су и послератна дешавања и друштвене прилике допринеле да се изгуби траг, али то нас не ослобађа одговорности. Засигурно морамо да трагамо и пронађемо место где почива  наша баба Злата, јер без ње нема ни Боре“, каже.

Милан Нешковић, редитељ из Ваљева који жживи и ради у Београду, има занимљив став о овом догађају:

„Овде није проблем да ли знамо где су сахрањени родитељи Боре Станковића и баба Злата. Реч је о односу  према нашим мртвима. То нема везе ни са Врањем, ни са Бором Станковићем, нема везе ни са мојим Ваљевом. Ради се о односу према историји ове државе од Првог светског рата па надаље. То је много дубљи проблем од Боре Станковића, односно Врањанаца према њему. Овде Срби, памте до четвртка“, рече Нешковић.

Професор историје Милан Костадиновски тврди да питање где почивају Стојан, Васка и Злата треба упутити надлежним државним органима и градским оцима:

„Прво што ми  пада на памет је да се не зна где су сахрањени је: "Што ги  је стра од гробље", а истина је ту негде између. Притиснути свакодневним проблемима наши суграђани немају много времена  да размишљају о историји овог краја. Добар део њих заборавио је и то што је знао а један део не жели ни да зна. Једноставно, није их брига. Једни криве окупаторски режим, други пак комунистичке власти а реално ми сами немамо никакав однос према историји и то у глобалу, не само на локалу. Шта желим рећи? Као човек у просвети упознат сам са градивом које деца обрађују. По програму није предвиђен час локалне историје али зато имамо тему: Чланство Србије у регионалним, европским и светским организацијама,и још пар сличних“, каже Костадиновић.

 

Према његовим речима, у средњим стручним школама  смањили су часове историје. У неким смеровима је она изборни предмет у групи са музичким и ликовним васпитањем:

„Питање где су баба Златини посмртни остатци и где су сахрањени Борини родитељи је више за цркву или за историчаре истраживаче. Док они не покажу прстом ми обични предавачи не можемо ништа поуздано рећи, сем да постоји огромна небрига о историјском и културном наслеђу. Јадна ли нам је будућност кад о прошлости овако бринемо“, завршава Костадиновић.

У депоу  Историјског архива „31. јануар“ у Врању од пре око двадесет година налазе се четири матичне књиге умрлих и регистар Храма Свете Тројице у Врању, у којима су уписана имена преминулих од 1879. до 1892. године. У њима, како каже Милена Јовановић, архивиста, нема уписаних имена Стојана, Васке и Злате Станковић:

„Књиге су преузете пре око две деценије од тадашње Скупштине општине Врање где су биле на чувању у матичној служби, где је требало да се изврши њихова дигитализација. Законом су достављене Историјском архиву и налазе се у трезору. Могу бити враћене цркви на њихов захтев, али тек онда када се обави дигитализација и микрофилмовање књига и регистра.“

Судећи по црквеним књигама, родитељи и баба Злата, никада нису живели у Врању, нити су овде сахрањени. Небрига, неодговорност или ипак рубрика „Веровали или не“.

 

ДРАГАН СТАНКОВИЋ, ГЛУМАЦ

НАШАО САМ МИТКЕТОВ ГРОБ

Драган Станковић, глумац, човек који је тумачио највећи број ликова Борисава Станковића везује се за чињеницу да је многима који су се бавили Бором, интересовање пре свега било његово књижевно дело:

„Мало сам затечен питањем где су сахрањени Борини родитељи и његова баба Злата. Покушавам да то пронађем у неким записима из Борине биографије. Када је баба Злата зашла у седамдесету задесила је несрећа за несрећом, гроб за гробом. Бора 1883. године остаје без мајке (отац му је умро две године раније). Имао је тада седам година. У приповетци ''Увела ружа'' Бора пише да је са баба Златом одлазио на гробље. То значи да су гробови његових родитеља били на градском гробљу у Врању.  Ту је сахрањена и његова баба Злата. У то време врањско гробље је било на простору изнад цркве“, каже станковић и додаје:

„На градском Шапраначком гробљу и данас постоји гроб Миткета Стајића.  Пре неколико година пронашао сам његов гроб захваљујући службеном лицу Епархије Врањске,  гроб чувеног Бориног Миткета”

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Када се узме у обзир колико је окупатора прошло Врањем, а самим тим и врањским гробљем, могло би само да ме пријатно изненади да могу да у некој будућности макар запалим свећу на гробовима Стојана, Васке и Злате, као што о Задушницама то радим на гробовима мојих предака, укључујући и деда Бору

Када се говори или пише о Врању, често се користе речи: Борино Врање, Врање Борисава Станковића, У родном граду најзначајнијег српског прозаисте, У Музеј кући Борисава Станковића, Крај споменика Борисаву Станковићу, Ми имамо Бору... Град организује и манифестације „Борину недељу“ и „Борине позоришне дане“. Имамо и улицу Боре Станковића, установе које носе његово име, Позориште, Јавна библиотека, Гимназија, Књижевна заједница. У време одржавања манифестација у част Боре Станковића, књижевници, књижевни критичари, редитељи, глумци, драматурзи, тумаче дела значајног писца. Драгоцено је што чујемо нова тумачења из његовог стваралачког опуса, који указују да је Станковић писац коме се треба враћати. Појединци би рекли да је то довољно. Одужили смо се нашем најпознатијем суграђанину и то чинимо из године у годину. А да ли је баш тако?  Интелектуална јавност се недавно запитала где су сахрањени родитељи и баба Злата Боре Станковића.  Упркос истраживањима појединих Врањанаца, није се до данас дошло до тог податка, или бар није званично обелодањен.  

Деда је хтео да се врати у Врање

Проф др. Зора Живадиновић, унука Боре Станковића

 

ПОНОС И ОБАВЕЗА

“Ако сам то ја, (смех) осећам се изузетно, необично пријатно. То је велика срећа, понос али и одговорност. То је, пре свега, једно велико задовољство и велика је обавеза ићи кроз живот са том срећном околношћу. Огромно је задовољство што могу да кад се пробудим, да се сетим ко је деда Бора и да захваљујући свему ономе што може да се веже за његово име је блиско мени. Трудим се да тај велики поклон пририоде задржим у добром расположењу”, каже поносно уметница.

 

Једино чега јој је жао је то што није имала прилику да упозна деда Бору.

 

“Мени је ужасно жао што нисам имала прилике да га упознам. Он је отишао много раније пре него што сам ја рођена. Ко зна шта сам све могла да чујем и да научим да сам рођена у неко друго време”, каже, помало са сетом.

 

 

Питамо је, какву је слику, представу,  створила о деди из прича најближих који су га познавали?

 

“Приче о Бори нису биле нека посебна тема у мојој родитељској кући, зато што се у то време, у тој генерацији, размишљало на другачији начин. Просто, чињеница да сте блиски род неком великом, некоме ко је направио заиста озбиљно дело, је била велика срећа и велики понос, али не зато да ви о томе причате, него да осетите тај плус, тај поклон. Нажалост, моја бака Ангелина – Гина, која је живела још известан број година после његовог одласка, а коју сам ја упознала, није била причљива. Била је затворена. Никад није била расположена да прича о Бори. Она је сматрала да је то нешто богом дано, да је то таква ситуација и да то није за некакву свакодневну причу. Ја бих, наравно, више волела да је она била причљива и да сам могла да сазнам много више него што сам чула. Тако да је остало да сачувам тај позитиван и пријатан осећај да је то мој предак, али ништа нарочито немам као подлогу, којој ћу да додам шта већ желим. То је слика једног времена које је потпуно друкчије од овог у коме живимо. Једноставно се сматрало да се хвалите ако говорите да вам је то био предак. Колико ће се о томе говорити, то је нешто што је питање васпитања и некаквог односа према стварима које, ипак, треба да остану добрим делом нешто што је вама  дато а не баш толико да седите па причате о томе”.

Каже, да је највише о деди слушала од тетке Цане, која је обожавала Бору и Врање. А Врање је обожавао и деда Бора.

 

 

Разговор насатвљамо причом о односу Боре Станковића према Врању. Иако је Бора отишао из Врања, заправо никада га није напустио, примећујемо, док се госпођа Зора надовезује:

 

„Духовно никад није могао да га напусти. То је нешто што је у човеку. Стицајем околности дошао је у Београд на студије, али је остао везан за Врање у сваком погледу, а то човек по његовим радовима може лако да закључи. Мислим да, ако је човек емотивац, не може да изађе из места које му је на неки начин одређено. Стално се враћа одакле је отишао. Е, сад, како је било деки који је изашао из Врања и који га никад није заборавио, могу само да замислим, зато што човек осећа да је део себе оставио у месту из кога је изашао. Да ли је морало да  се изађе или није, то остаје за после да човек размишља и да врти по глави“, приповеда и наставља:

„Бора је често ишао у Врање, кадгод је могао. Уосталом сво његово дело кад прелистате не може да прође а да се Врање не помиње. То остане у човеку који има емоције. Врањанци и Врање су њему понудили плац и он је у Врању сазидао кућу. Желео је да се врати у Врање, у своје родно место да живи миран живот. Та сила која вуче назад постоји негде у човеку, и код Боре је очигледно била јака. Нажалост, умро је релативно брзо после одласка у пензију, тако да му се та жеља није остварила“.

 

 

Причамо и о односу Врања према Бори.

 

„Најчешће се говори да није баш био некакав љубазан однос Врања према њему. Тешко је о томе причати, а да нисте актер читаве ситуације, али по ономе о чему се причало, ја сам стекла утисак да није био нарочито леп“, открива нам госпођа Живадиновић - Давидовић.

 

Зашто је то тако?

„Не знам зашто. Требало би знати који су били разлози, али то остаје непознато. Неке ствари остају ко зна за које време, за некога ко ће да сазна“, сматра саговорница. 

 

Да ли Врање уме да цени своје великане?

 

„Можда уме, али ја нисам нешто често примећивала“, одговара дипломатски, па наставља:

„Ко то зна? Заиста не умем да одговорим на то питање. Заборавља се да ако подржите неко позитивно мишљење из ваше околине, то не може да вам шкоди. Ко то уме и да подигне и да обогати, тај је за мене већи човек. Свако од нас може да дода својој околини, свом роду неки плус, ако га има и ако уме.

Пошто то људи не раде, морамо да сачекамо да ли има још неко ко се још сећа тога да би требало да подржи своје. Зашто људи газе оно што могу да користе као плус за своју некакву биографију, зашто то прескачу? Није ми јасно. Мора бити да постоји нека грешка. Ту смо некако мањкави“, примећује она.

ШОЉИЦА ЗА КАФУ

 

И унука, као и њен славни деда, обожава Врање и често га посећује.

 

„Често идем у Врање. Растужује ме чињеница да још није саграђено  позориште које је страдало у пожару. Врање је чудно место, ја наравно нисам рођена тамо, али кад одем у Врање, ја једноставно имам неку своју причу, која је заправо остатак прича мојих предака који су живели у Врању. Човек је биће које треба разумети, али увек са резервом, колико чујемо, колико нам се каже, објасни или не објасни, зашто се не објасни, зашто се не отвори за све. Имам утисак да сви ми имамо неки део својих успомена које не делимо са свима, себе ради, један део остаје у чистоти сећања“, каже.

 

Занимало нас је колико је у свом уметничком раду користила Врање, врањске мотиве и тај читав колорит, као инспирацију?

 

“Не сувише. Онолико колико је било потребно. Имала сам среће да се то стављало на репертоар. Узгред буди речено, у Београду нисам радила никад, ни једно позоришно дело! Ни једну костимографију. Нико ме није звао! Само за унутрашњост. Занимљиво, али је тако. За врањско позориште, које носи име мога деде, радила сам највише костимографских решења. Не зато што је Врање моје, или зато што сам ја тако хтела. Једноставно, такав је стицај околности био. Радила сам још по унутрашњости за позоришта у Вршцу, Крагујевцу, Ужицу“, појашњава.

 

Од деде Боре јој није пуно остало материјалних ствари. Само неколикоко „ситница“. Њој непроценљиво вредних и драгоцених. То су мастионица без пернице,  џепни сат и шољица за кафу.

„Ето, то је сва заоставштина. И ништа више. То је то јер су њихове обе куће нестале, једна је изгорела, а друга срушена у савезничком бомбардовању Београда 1944. године. Како је ова шољица остала читава у кући у Нешићевој улици, то је право чудо. Кад знам да је деда пио из ове шољице, плашим се да ћу је разбити, када је размештам по кући“, каже.

Док их посматра, наставља причу:

„Ко би рекао да је то толико важно? Мени огромно. Његова мастионица, његов сат и дедина шољица за кафу, су некакав материјални остатак који ми дозвољава да пустим машти на вољу...“

 Каже, замишља деду док пије кафу, седи за радним столом...

 

ТАБАКЕРА

 

 

Зоран Давидовић, Зорин син, каже да је од Боре остала још и табакера и објашњава како је сачувана:

„Ту табакеру је Бора добио као награду, али пошто му је обећана златна, а додељена сребрна, по причи, он за њу није хтео ни да чује, ни да је види, није је употребљавао. Прабака Гина поклања ту табакеру мамином оцу и деда Јова је са огромним задовољством носио. Она је променила више власника за време рата, тако да је преживела и стицајем околности завршиула је у Бориној спомен кући, где се и данас налази“.

Син Зоре Давидовић, Зоран је електроинжењер по образовању и велики је поштовалац дела свога прадеде Боре Санковића. Са мајком са великим пијететом негује сећање на дело тог великана српске књижевности. Ожењен је и има две кћерке.

 

НИЈЕ ПРЕМИНУО У ПОЗОРИШТУ

 

„Прича да је Бора је издахнуо некоме у наручју у Народном позоришту није тачна. Њему је позлило у позоришту и он јесте био некоме у наручју, јер су га пренели до фијакера и одвезли кући, где је после неколико сати преминуо у својој кући у свом кревету“, истиче Зоран Давидовић.

 

 

ПРОФИЛ 

 

Проф. Др Зора Живадиновић Давидовић је рођена Београђанка. Најпре је радила као асистент на ФПУ где је остала као професор до пензије. Необично је да јој, као костимографу, никада нико у Београду није понудио да ради костим ни за једну од представа рађених по делу њеног деде Боре Станковића!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

 О чувеном писцу, његовој чежњи за родним градом, неоствареним сновима и односу Врања према њему

 

Отмена, елегантна, насмејана, ведрог духа. Уметнички ген је очигледно наследила од деде, па је постала познати костимограф и а своје богато знање из те области деценијама је преносила студентима Факулта примењених уметности у Београду. Са великом љубављу и пијететом прича о свом деди Бори Станковићу. 

 

На почетку разговора, док пијемо кафу у отменом салону њеног стана, крцатом антиквитетима, сликама и другим уметничким предметима, питамо је како је то бити унука чувеног Боре Станковића? Како људи реагују када сазнају да је Борина унука?

 

“Треба прво да нађете унуку Боре Станковића”, одговара шеретски госпођа Живадиновић Давидовић.

“Изгледа да смо је пронашли”, узвраћамо.

​Коштана је подстанар врањског позоришта

 ДУШАН КОВАЧЕВИЋ,  ДОБИТНИК НАГРАДЕ “БОРИСАВ СТАНКОВИЋ“

Ви сте драмски писац. Бора је писац драме и приповедака. Ваше и његове драме се наизгдлед разликују, али да ли је баш тако?

Има сличности. Прва драма коју сам са одушевљењем и узбуђењем гледао је „Коштана“, комад који је био изузетно популаран тада, а то је било педесетих и шесдесетих година прошлог века, и данас када једно позориште у Србији жели да направи комад који ће сигурно постићи успех, сети се „Коштане“ јер је она из генерације у генерацију позоришних људи, како управника, тако и редитеља па и глумаца, гарантовала успех.

 

 Шта вас код Боре посебно инспирише?

Што се тиче саме драматургије, Бора Станковић је за мене био већа инспирација у причама. Његове приче су налик на драму зато што је писао изванредан дијалог. Писао је монологе који су у драмама били запамћени. Сећам се једне анегдоте када је Бата Стојковић дошао код мене у позориште и рекао ми је да би он волео да се драматизује Борина прича „Газда Младен“. Та прича, као што је познато, писана је у два, три наврата, али није имала крај и онда смо ми дуго разговарали. Било је питање како ту узбудљиву причу о Газда Младену завршити. Жао ми је само што тада нисмо имали смелости да допишемо крај приче.

 

Шта одликује драме Боре Станковића?

Као што често говорим, то су страст, темперамент, емоција. Драме Боре Станковића су препуне страсти, жудње, темперамента и патње, али заједнички именитељ његове прозе је недестатак љубави или потрага за љубављу. Његови ликови, мада су заједно, они су увек сами, у свим драмама и припотевткама.

БОРИНА САМОЋА

Зашто мислите тако?

Када сам писао беседу о Бори, мислећи о његовом детињству, сетио сам се да је Бора остао без оца у петој години живота, а без мајке три године касније. Бора је несумњиво патио за њима и био је  у потрази за изгубљеном љубављу родитеља. Познато је у психологији и свим књигама које анализирају дете до пет године старости, да је одрастање и поимање света до те старосне доби пресудно. Психијатри и психолози који анализирају људско бивствовање, знају да је тај перид у сваком сегменту пресудан. Пратиће вас свесно или несвесно кроз цео живот.

 

Шта се вама догодило у раној младости па су вам драме иронично-саркастичне, па чак и трагичне?

Ја сам написао пет прича  о ивици егзистенције. Две говоре о мојој болести, када сам имао пет година и када сам се сусрео са опасном болешћу. Касније сам имао великих проблема у животу јер сам преживео тешку болест са дугим опоравком и није чудо да сам  имао трауме у том раном детињству и младости. Да бих се ослободио тих силних стархова, ја сам као веома млад човек написао „Маратонце“ и касније сам самом себи објаснио да сам  старх од смрти и траума лечио тако што сам писао драму о тој фамилији и погребном предузећу. Поиграо сам се и нашалио  са том траумом, јер је то једна враста самоизлечења, што  јесте озбиљан приступ писању. Људи који пишу, сами себе лече. То може да се објашњава на хиљду начина и да се анализира.  У суштини ставри, је то лек који сами саби прописујете као  и једна врста самотерапије. Тако да, после тог сазнања које је Бору у раном детињству згромило у правом смислу речи, повезују бол и прича о усамљеним људима, јер кад неко у осмој години остане сам на свету, без обзира што је имао баку Злату, коју је неизмерно волео, он је био сам целог живота. То наметнуто осећање самоће, огледа се у свим делима која је Бора потписао.

 

Ваше дрме су специфичне, и захваљујући њима и целокупном вашем  стваралачком опусу, ви сте већ сврстани међу класике. Кроз иронију, сарказам и укрштање комедије са трагедијом, у свакој вашој драми остаје  трачак светлости. Како вам то успева?

Пишем од најраније младости. Пре тога сам доста читао, а онда заволео позориште. Театар, међутим, не може да реши ниједан проблем, али може да укаже.  Док радим на комаду не размишљам о публици, али како је она на репертоару видим да представе гледају и људи који су одговорни за планирање рада и живота државе. Позориште је медиј и ја очекујем и да ће се неко сигурно потрудити да побољша нашу ставрност, садашњи тренутак. А тај тренутак може бити и сутра и данас и јуче. Мислим да је то суштина.

 

Док разговарамо на улицама Београда и у још неким градовима у Србији одржавају се протести против власти. Међу њима је највише студената. Какав је ваш став о томе?

-То може бити мач с две оштрице. Ја сам на улици одрастао. Протествовао сам и 1968. године. Деведесетих година су хтели да ме хапсе а ја сам хтео да одем из земље, јер ми никада нису објаснили зашто. Учествовао сам у свим демонстрацијама. Био сам против свих режима, Брозовог, Милошевићевог, Коштуничиног. Касније сам био и против демократа. Знате шта сам схватио? Нико вам неће помоћи. Зато знам да свако треба да делује индивидуално, кроз образовање и оно што уради када заврши студије. Као што није нормално да један човек, Мирослав Цера Михаиловић, организује „Борину недељу“, није нормално да млади људи студирају по пет, шест или чак седам година. Они треба да се остваре и као студенти и касније као успешни људи.

 

ЉУБАВ ЈЕДИНА НАДА

Како да се остваре у земљи где постоји забрана о запошљавању? Шта да раде млади када дипломирају на време?

Сами ће донети одлуку.  Прошле године сам написао драму „Хипноза једне љубави“, која говори баш о томе. Реч је заправо о чињеници да сваке године у Србији нестане један мањи град од четрдесет до педесет хиљада становника. Толико нас је мање јер одлазимо, напуштамо земљу, селимо се у неке друге крајеве света или пут неба. А године брзо пролазе и за десет година нестаће град од петсто хиљада становника, и ако се тако настави Срби ће у Србији бити национална мањина за стотину година. Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо. То је један од најбитнијих разлога зашто сам писао ову драму.

 

„Хипноза једне љубави” је, како сте написали,   озбиљна драма са озбиљним смехом. У каквој су вези хипноза и љубав?

Хипноза и љубав су у нераскидивој вези. Мислим да нема ни једне велике љубави без хипнотичког дејства. Свака велика љубав, било да је реч о љубави између полова, или љубави према земљи, вођи, или некој идеји је нека врста хипнозе. Хипноза је саставни део наших живота, само што смо некад свесни да смо хипнотисани, а некада не.

 

 

БЕСЕДА ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА, ДОБИТНИКА БОРИНЕ НАГРАДЕ

Недостатак љубави, вишак туге

 

Кад се помене Врање, већина људи који воле и поштују књигу или позориште, помисли на Бору Станковића. Врање је од давнина било познато по својој незавидној историји места на граници држава,  култура, вера, обичаја и говора. Жао ми је, али ћу морати и у овом свечаном тренутку да приметим због сећања на стваралаштво Боре Станковића, да позориште у Врању не ради годинама и не зна се кад ће се опоравити од несреће која га је задесила. Прича се да ће то бити ове године, већ годинама. У свим предизборним кампањама, већ децениама, Врање се помиње као центар бриге за југ Србије. Избори дођу и прођу а Врање,  остаје где је и било, са покровитељским именом свога писца Боре Станковића. Све осталоима свој век трајања. Бора је једини, непролазни заштитни знак прошлог, садашњег и будућег времена. И као што је Бора живео тешко од своје уметности, тако и његов град не може да живи од сећања нањегова дела. Кад већ поменух несрећну судбину позоришта у Врању, намеће се питање где ће се вратити Коштана, ако пожели да обиће свој град и своју позоришну кућу. У подстанарству? Где ће живети та два сата да исприча своју причу, по којој је Бора постао велико име српске књижевности с почетка 20. века. Коштана је у нашој литератури толико присутно, познато и живо име. Као да је она све сама написала, као да је њена прича, њена исповест коју је Бора потписао само потврђујући истинитост те  животне приче. Надам се и желим да верујем да ће обнова позоришта ускоро бити окончана и да ће се Коштана  вратити кући кад чује да има где да станује. Бора Станковић је био несрећен човек. О његовом животу и раду исписани су небројни есеји и расправе, посебна издања часописа и зборника, озбиљне и студиозне књиге са научном дијагнозом, наших најпознатијих, најозбиљнијих имена теорија књижевности. Све те приче о Бори, написане су у већини случајева са изузетним поштовањем уз једну малу примедбу која је мени као човеку који се бави истим послом била важна и недовољно примећена у свеукупној анализи раскошног дела великог песника Врања. Бора је у 5. години живота остао без оца, а само три године касније и без мајке. Кад дете од 8 година остане остане само на овом свету и цео свет посматра уплашеним очима, са срцем које се никад више неће смирити, рука ће те откуцаје срце записивати и вечито слати поруке онима којих нема, да му тако много, тако пуно и заувек непреболно недостаје њихова пажња, нежност и љубав. Сви Борини јунаци и ликови, његових прича и романа и драма, болују од усамљености и недостатка љубави и вишка туге. Бора Станковић је писац моје младости, један од оних великих песника, кога сам читао јер сам га добро разумео. И ову награду доживљавам као део те старе љубави и оних времена за којима је Бора жалио кад је понављао „Старо, старо ми дајте“, мислећи на младост и оно мало среће које је имао у раном детињству.

 

 

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

 

Академику, драмском писцу и  сценаристи Душану Ковачевићу, 7. априла у Врању уручена је  књижевна награда „Борисав Станковић“ за целокупан стваралачки опус. Тиме је завршена 51. „Борина недеља“, манифестација која се ове године одржавала упоредо у Врању и Београду. Ковачевић је 26.  добитник награде „Борисав Станковић“ и једини је драмски писац коме је награда припала.

ВРАЊСКЕ: Како сте се осећали када вам је саопштено да сте овогодишњи добитник књижевне награде „Борисав Станковић“?

КОВАЧЕВИЋ: У животу сам добио много награда. Ја често кажем да се наградама  човек највише радује кад је млад, и награде у тим годинама када човек почиње да ради  значе  много. У тим годинама, међутим, не добијају се знчајне награде, добијају се  награде у оквиру еснафа. Осећај је такав, као да се  неким степеницама пењете ка наградама које долазе онда када урадите неке ствари за које други људи мисле да сте урадили нешто озбиљно и значајно. Након скоро педесет година и мог првог уласка у позориште и рада на једној аматерској представи у Новом Саду 1968. године,ова  награда за животно дело заокружује тај мој полувековни пут.  Када сам сазнао да сам добио нагрду „Бора Станковић“ обрадовао сам се искрено, јер то је награда која носи име човека за мене изузетно значајног.

 

По чему су дела и сам Бора значајни за вас?

Бору Станковића сам у  раном одрастању читао као првог озбиљног писца, после оне обавезне или необавезне дечје литературе, и био је ми је посебно драг. Разумео сам га и волео од првих страница. Он је у тој мојој раној младости био писац који је први пут у нашој литератури откривао нека збивања у човековом дубоком и сакривеном унутрашњем свету. Бавио се и страстима и мукама и патњама и жељама за нечим што је недостижно. Нисам тада, наравно, превише разумео и обраћао пажњу на то да његови јунаци жале за младошћу. Тек касније, када сам га поново повремено читао, а нарочито сада, ових месеци, видео сам да је то једно непролазно дело. Зато је награда „Борисав Станковић“ за мене једна која је сврстана међу пет награда важних у мом животу.

 

Ви сте човек драме, позоришне пре свега. На себи својствен начин сте говорили након уручења награде „Борисав Станковић“ о врањском позоришту, које је изгорело пре пет година. Рекли сте да се оно гради само у предизборној кампањи сваке године, годинама. Интересантна али и истинита констатација. Како реагујете на вест да изградња позоришта није одмакла од прве фазе?

Ја сам више пута говорио и помињао позориште у Врању као симбол небриге и неодговорности. И у беседи сам већи део посветио том сталном обећању у предизборним кампањама да ће следеће године позориште бити изграђено. Колико пута су славили и обећавали да ће то бити њихов први корак када дођу на власт. То се односи и Министарство културе и остале одговорне људе. Када дође до тога, да се позориште у Врању гради не деси се  ништа. Зато је моја прича о Коштани, која би да се једног дана врати кући, у позориште, везана за то да је она подстанар. То се односи на свеукупна збивања у култури и о томе да пара које Министарство културе Србије има, и којих је увек недовољно, а сад је тај износ на минимуму, ваља расподелити на правилне и паметне делове. Један од тих приоритетних пројеката је реализација  изградње позориште у Врању. То није само врањско, то је позориште југа Србије.