Интервју

Абдомен од челика

ДР МИРОЉУБ СТАНКОВИЋ, ЛИК И ДЕЛО

 

ПОГЛЕД СА ТЕРАСЕ

Почетак политичке каријере др Мирољуба Станковића, са данашње историјске дистанце, поприлично је тајновит и загонетан. Али, и на свој начин индикативан, јер је наговестио сасвим особену политичку каријеру у којој нема ни делића идеолошке заслепљености, већ до пуног изражаја долази истанчан, јужњачко-левантински, смисао за прагматичним и корисним у водама „вештине могућег“, како се већ дефинише политика не само у домаћим условима и околностима. Кажу, он је политичку каријеру започео у Југословенској левици (ЈУЛ) у другој половини „незаборавних“ 90-их година прошлог века. То без устезања тврди Бранимир Стојанчић, секретар Извршног одбора Градског одбора СПС у Врању:

„Др Мирољуб Станковић није био члан СПС, већ ЈУЛ-а, о томе постоје слике са Милованом Бојићем, који је био министар здравља у Влади Србије пре 2000. године“, тврди Стојанчић.

Некадашњи високи функционер врањског одбора овог покрета Мирјане Марковић, супруге Слободана Милошевића, износи нешто другачије сећање.

„Не сећам се баш сигурно Станковића у одбору ЈУЛ-а, једино сам га ту виђао у пакету са др Ивковићем, али не могу поуздано да кажем да је био члан, осим да је са терасе свог стана у центру Врања посматрао демонстрације 1996/97 због покушаја Милошевића да оспори резултате локалних избора у 40 највећих градова Србије које је СПС изгубио“, присећа се овај саговорник.

Др Мирољуб Станковић негира да је био члан ЈУЛ-а.

„Нисам био ни у ЈУЛ-у, ни у СПС, једине две странке којима сам припадао биле су Демократска странка Србије, од 2000. до 2013, и СНС у којој сам и данас члан“, категоричан је Станковић.

Ову неразјашњену контраверзу, трансфер са позиције крајње левице у ДСС Војислава Коштунице који је идеолошки био на супротном полу од покрета Мирјане Марковић, односно, закаснело „левичарење“ у поодмаклој петој деценији живота, уместо у младости, те очекивано десничарско опредељење на старту шесте деценије, на свој начин тумачи политиколог Зоран Антић, председник ГрО СПС у Врању.

„Од људи се очекује да су левичари у младости, да су десничари националисти у познијој животној доби, а емпиријски прагматизам је карактеристичан за финиш живота, али овде у Врању све то што сам рекао не важи, јер су у питању лични интереси, изнад сваке идеологије, одсуство сваког морала и непознавање политике, па не могу да буду предмет политиколошкох истраживања, јер се ради о комбинацији систему такозваних елита, без темељних грађанских и демократских вредности“, објашњава Антић.

Левичар или десничар, свеједно, тек др Мирољуб Станковић у ДСС-у постаје председник Окружног одбора и у локалним приликама, у условима доминације СПС у Врању, делује као ванпарламентарна опозиција у граду. То ће потрајати до локалних и парламентарних избора у децембру 2003, када ДСС на локалу улази у Скупштину општине, где ће Станковић по први пут бити одборник. У Врању ДС, ДСС и Г 17 плус формирају општинску власт, али после само три дана на трону без социјалиста, по директиви из централе, Дејан Станојевић, Ненад Стошић и Мирољуб Станковић, за разлику од челника ОО ДСС др Ненада Недељковића, попуштају под притиском из Београда, руше демократску коалицију и враћају СПС у локалну власт. Др Станковић негира да је био наводно „кључни човек заједно са Станојевићем у поступку разбијања прве демократске власти у Врању те 2004. године“.

„Стављени смо пред свршен чин, стигло је лично наређење Коштунице који је од нас тражио да СПС уће у коалицију, јер подржава Владу Србије која без те подршке, као мањинска, не би опстала“, подсећа Станковић.

БЕНЕФИТИ

Посматрано из угла личних интереса Мирољуба Станковића, Дејана Станојевића и Ненада Стошића, убрзо пристижу бенефити због уласка СПС у локалну власт и опстанка Владе Србије са Војиславом Коштуницом на челу. Станојевић те 2004. постаје директор ЈП Дирекције за изградњу и развој Врања, Стошић председник Скупштине општине, а Станковић генерални директор Здравственог центра. Ову дужност он ће обављати од јула 2004. до фебруара 2008, а на том положају заменио је претходника, тада члана ДС и савезног посланика др Чедомира Станимировића. Станковић се присећа времена свог директоровања у коме је морао да издржи тешко бреме дуговања које је, како каже, оставио Станимировић.

„Затекао сам Здравствени центар у губитку од три милиона евра, а када сам се у фебруару 2008. добровољно повукао, оставио сам у каси 38 милиона динара, држећи увек испод црте 40 запослених мање од дозвољеног кадровског плана, затекавши истовремено 70 неуговорених радника које сам уговорио“, напомиње Станковић.

На опаску да је у том периоду било пар анонимних пријава против њега, Станковић одговара без „скривалица“.

„Била су два до три информативна разговора, али без ефекта, јер нисам ни хтео ни смео да кршим Закон о буџету и преко кадровског плана запошљавам нове раднике“, тврди Станковић.

Да ипак није било идиле у периоду када се Станковић налазио на челу Здравственог центра, говори заборављена и заташкана прича о наводном сексуалном узнемиравању докторке на Оделењу хирургије врањске болнице од стране познатог хирурга, у лето 2008, што је Станковић разрешио изјавом „да је у питању прича без сведока и чињеница“. А међу својим колегама лекарима, остаће запамћен као директор који је одбио да им плати прековремени рад недељама и празницима, понудивши им у замену и за утеху „слободне дане“. Након његове реадмисије са положаја директора, врло брзо, већ у октобру 2008, рачун Здравственог центра био је пред блокадом због судских пресуда у корист оштећених лекара који су потраживали девет милиона динара, па се релативно „тазе“ директор Урош Трајковић, нашавши се у невољи, позвао на „заслуге“ претходног директора Станковића.

„Не могу да плаћам а да немам покриће у новцу из РФЗО или из сопствених прихода“, објашњава Станковић.

Први човек врањског здравства нашао се у неугодном положају и 2005. године када је његов млађи син ухлебљен у Дирекцији за развој Врања. Ненад Стошић, некадашњи функционер Скупштине општине и ДСС у Врању, у разговору за Врањске јуна 2009, без узмака и резерве, оптужио је Станојевића и Станковића за непотизам, рекавши „да је Станковић, само два дана након што је његов млађи син завршио средњу школу, добио посао у Дирекцији, да је затим, запослио шурака у Водоводу, па ухлебио и девојку старијег сина у Пошти“.  Станковић категорично негира наводе некадашњег страначког колеге Стошића.

„У питању је чиста небулоза, старији син је примљен као медицински техничар када је директор Здравственог центра био др Станимировић, касније је завршио права, док је млађи примљен у Дирекцији сходно систематизацији, и то на најнижем месту са средњом стручном спремом“, признаје  Станковић.

Дејан Станојевић, пак, наглашава „да се никада није покајао“ што је примио Стефана Станковића на посао у време када је био директор Дирекције.

„Запослио сам Стефана и нисам погрешио, диван је млад човек и добар на радном месту“, каже Станојевић.

ТАМНИ ОБЛАЦИ

Локални избори у Врању 2008. године, на којима су највише гласова освојиле ДС, СРС, СПС и Уједињени региони Србије (УРС), а ДСС прошла слабије и испала из приче о формирању владајуће коалиције, најавили су тамне облаке на небу директорске каријере др Мирољуба Станковића. Његов помоћник др Урош Трајковић све више се помиње као нови челни човек Здравственог центра у Врању, будући да је у новој Влади Србије министар здравља Томица Милосављевић, један од првих сарадника Млађе Динкића у дружини званој УРС. У тим околностима, међутим, поново до изражаја долази смисао за прагматизам  Станковића и он одустаје од кандидатуре за директора и препушта ту позицију др Трајковићу.

„Лак сам на оставкама, власт ми није најважнија, па сам се у фебруару 2008. добровољно повукао, уосталом, министар здравља је био из политичке опције др Трајковића“, образлаже Станковић.

Др Урош Трајковић, директор Здравственог центра од 2008. до 2012, међутим, не одриче се услуга Мирољуба Станковића. Именује га најпре за свог помоћника, затим кратко на положај управнике Опште болнице, а у новембру 2011. поставља га та начелника Оделења хирургије и то у деликатном тренутку за „краљицу медицине“ у Врању када је дошло до туче између двојице лекара хирурга. Нови начелник смирује страсти, у складу са својим смислом за прагматизам и вешто балансирање.   

„Никада нисам имао конфликт са људима, сматрам да за тако нешто нема потребе“, говорио је након именовања за начелника хирургије  Станковић, не осврћући се на писање медија о наводном инциденту у „Харемлуку“ између њега и лекара, истакнутог активисте ДСС, који је примирио Дејан Станојевић .

Паралелно са радном, тих првих година друге деценије 21. столећа, наставља се континуитет његовог политичког деловања; одборник је у Скупштини Града по други пут и председник Окружног одбора ДСС. А онда су одржани локални и парламентарни избори у мају 2012, када се  Станковић нашао на одборничкој листи ДСС и био посланички кандидат 155. по броју и без изгледа да буде посланик. Он по трећи пут постаје одборник у градском парламенту, али ДСС на републичком нивоу не пролази цензус, због чега др Војислав Коштуница подноси оставку. Врањски одбор ДСС је у кризи, на удару млађих чланова су углавном дугогодишњи кадрови, па у марту 2013. долази до преласка великог броја њених чланова, на челу са Станојевићем и Станковићем, у СНС. Сви они задржавају своје одборничке мандате и придружују их напредњацима. Станковић оправдава свој одлазак из СНС догађањима у централи странке.

„Једини разлог је оставка др Војислава Коштунице, јер је тада престала да постоји ДСС какву смо основали 2000. године“, истиче Станковић.

Дејан Станојевић наводи исти разлог за прелазак у СНС, док Драган Николић, тадашњи први напредњак Пчињског округа и народни посланик, пружа другачије тумачење тог масовног трансфера ДСС-оваца у табор СНС.

„Тај прелазак из ДСС у СНС био је део мог концепта јачања наше странке и маргинализације ДСС, што смо претходно исто урадили са Новом Србијом, а све у циљу припрема за коначан обрачун са СПС“, тумачи Николић.

Сећајући се тих дана, Мирољуб Станковић каже „да су он и Станојевић затекли лоше стање у странци, оптерећено сталним сукобима између завађених фракција.

„Наредне године странку преузимају повереници Горан Николић и Славиша Булатовић, Станојевић и ја ступамо у тај тим, што се показало као добар потез, пошто су повереници средили стање у СНС и поставили темеље за настанак одличног одбора“, наглашава Станковић.

Те 2014. СНС је у Врању опозициона странка са непомирљивим ставом према владајућем СПС. „Са комунистима нема сарадње“, истицали су тада водећи напредњаци Врања. Др Мирољуб Станковић, међутим, успешно еквилибрира у тој ситуацији, избегава вербалне сукобе преко медија, као одборник заступа ставове СНС  и у октобру те године подноси оставку на функцију помоћника директора Здравственог центра коју је задржао и након смене Уроша Трајковића и именовања др Владимира Стаменковића за вршиоца дужности директора.

„Оставку сам поднео незадовољан како функционише Здравствени центар“, образложио је Станковић.

Тај чин и свакако прелет у СНС, без сумње, представљају врхунац прагматичности Мирољуба Станковића у његовој политичкој и радној каријери, јер је већ био изабран за председника Савета за здравство СНС. То није крај његовом и промишљеном деловању, он иде даље и стаје уз др Слободана Миленковића, директора фантомске „Болнице у оснивању“, чиме је инаугурисан период двовлашћа у Општој болници у Врању. У томе је ишао толико далеко да је упао у кацеларију тадашњег управника Опште болнице др Звонка Ђорђевића.    

„ Само корак је недостајао да профункционише Болница у оснивању, све је било сређено, једино је изостало мишљење здравственог инспектора, па је Привредни суд у Лесковцу  поништио деобу у Здравственом центру“, закључује Станковић.

Као веран и дисциплинован војник странке, Мирољуб Станковић вредно учествује у кампањи за локалне и парламентарне изборе, 24. априла 2016. године,  на којима СНС добија апсолутно поверење грађана Врања и могућност да сама формира владајућу коалицију у Скупштини Града. Мирољуба Станковића није било на одборничкој листи СНС, а такође и осталих кадрова дошлих из ДСС и УРС, јер се успротивио Драган Стевановић, први напредњак Пчињског округа. Станковић је био миран, јер је поуздано знао да га у јуну  изборне године чека функција већника за здравство. Мада пензионер са докторском пензијом од близу 70.000 динара, он је стално запослен у Градској управи и прима 100 одсто плате предвиђене за већника у износу од 55.000 динара.

 

НЕОБАВЕШТЕНОСТ

Др Мирољуб Станковић никада није рекао да је био помоћник директора Здравственог центра Уроша Трајковића, који је запослио 200 неуговорених радника, што се хируршки блок гради 10 година, што су се кварили нови апарати и што је наследницима оставио дубиозе од више стотина милиона динара. Необавештен као бивши лидер ДСС Коштуница.

 

 

РЕКЛИ СУ О СТАНКОВИЋУ

Дејан Станојевић: „Станковић је вредан члан СНС, војник партије, испунио сва очекивања, предложио сам да буде председник Савета за здравство СНС“.

Јовица Стојановић: „Бивши чланови ДСС контаминирају СНС, јер је народ рекао шта мисли о њима. Станковић је имао одлучујућу улогу у смени др Милене Мишић, директорке Завода за јавно здравље, како би инсталирао др Светлану Стојановић из СНС. Паразитски систем из ДСС и УРС пренео у СНС“.

 

 

  

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Шта све није био вечити „дечак“ локалне политичке сцене, променио три странке, толико пута био одборник, директор ЗЦ, помоћник директора, управник Болнице, већник за здравство у актуелној власти, мало ли је за један људски живот

Желудац др Мирољуба Станковића, већника за здравство Града Врања, субспецијалисте абдоменалне хирургије, велемајстора политичког еквилибрирања у пресудним политичким околностима, без катализатора „скувао“ је све што се преломило на локалној политичкој сцени. Кокетирање с ЈУЛ-ом, трансфер после 5. октобра са позиције крајње левице у пожељну десну опцију новог председника СР Југославије, директорску фотељу у Здравственом центру, место помоћника др Урошу Трајковићу и његовим „неуговореним“ УРС-овцима о којима, следећи „вјерују“ страначког вође није био „обавештен“, непотизам у бризи за најближе у садејству са страначким сабратом Дејаном Станојевићем, заједнички прелет у СНС и придруживање повереничком двојцу Булатовић-Николић, солидарност са директором врањске болнице у оснивању др Слободаном Миленковићем, градоначелником Врања, у константном притиску на тадашње руководство Здравственог центра, три одборничка мандата у Скупштини Града, кандидатуру за посланика на 155. месту на листи ДСС, одсуство са одборничке листе СНС на прошлогодишњим локалним изборима и, коначно, избор за члана Градског већа за здравство у статусу радног односа док пензионерски дани теку! Премного и за један живот и једну политичку каријеру, иако је то несаломиви др Мирољуб Станковић!

Леле, дете, ти ли ће ме оперишеш

СВЕТЛАНА МИХАЈЛОВИЋ, ХИРУРГ

 

ТОПЛА ЛЕКАРСКА РЕЧ

Иако је после основне школе знала да ће бити лекар, није уписала медицинску школу, већ се одлучила за гимназију, сматрајући да јој пружа веће могућности за каснији упис на факултет.

„ Медицински факултет у Нишу уписујем 1992. и као студент, пролазим голготу. Инфлација, протести против режима Милошевића 1996. године, онда бомбардовање… У близини стана у ком сам становала са братом, падале су бомбе. Колико је само пута мајка звала да пита да ли смо живи. И поред свих тешкоћа, успела сам на време да дипломирам. По доласку у Врање, први стаж ми је била хирургија“, присећа се наша саговорница.

Динамичан посао, како каже, у коме је пронашла себе јер је особа која воли акцију. Све везано за област хирургије је интересовало и желела је да научи што више.

„Памтим своју прву операцију, упала слепог црева, коју сам урадила уз помоћ старијих колега који су веровали у мене. Сећам се огромне треме, зноја који ме обливао, а желудац је био у грчу, као да сам имала камен. Сигурно је тада операција трајала више него што је требало због свих тих околности и недовољног искуства, али је на крају најбитње да је све испало добро“, говори.

Након завршеног лекарског стажа и положеног државног испита, уписала је волонтерску специјализацију из хирургије. Прво радно место било је Пријемно тријажно одељење врањске Болнице.

„Радила сам дневну и ноћну смену на ПТО, а у данима када сам била слободна, одлазила сам на хирургију да крадем занат од најбољих. На специјализацију у Нишу отишла сам 2005. године, а мајци на чување оставила двогодишњег сина. Тај период живота је био најтежи због одвајања од детета, а подршку мајке никада нећу да заборавим“, искрена је др Михајловић.

Признаје да није било нимало лако успети у послу за који влада мишљење да припада свету мушкараца.

„Доказати се као специјализант у Нишу у „мушком” послу где су жене реткост, веома је тешко. Али, и поред тога, једва сам чекала да покажем Нишлијама у операционој сали шта су мене моји хирурзи у Врању научили. Специјализација је брзо прошла и верујте, ништа ми није било тешко да урадим и да научим. Ниједног тренутка нисам осетила било какав терет јер сам радила и данас радим посао који волим. Велика подршка за време специјализације био ми је хирург и професор Мирослав Мишко Стојановић, пореклом из наших крајева. Давао ми је ветар у леђа и све време био уз мене“, каже нам.

Као специјалиста на Одељењу хирургије у Врању почиње да ради децембра 2007. године. Требало је, каже, афирмисати се и показати колико вредиш.

„Људи подозревају жену хирурга јер уз такву професију замишљају крупног и снажног мушкарца. Кад су пре 10 година видели мене, најчешћи коментари пацијената били су „дете, ти ли ћеш да ме оперишеш“. Био је то, да не кажем, Сизифов посао. Колеге су, оног тренутка кад сам крочила на одељење, рекли „ти ниси женско, ти си хирург”, дајући ми снагу да издржим и успем у послу који волим. Увек су ми пружали подршку, а ја сам се са сваком наредном урађеном операцијом осећала задовољнијом због задобијеног поверења својих пацијената“, прича наша саговорница.

Искрена је кад каже да не воли много да прича о себи, и да је најсрећнија када њени пацијенти причају о њој. У послу, али и у животу, води се тиме да „лепа реч и гвоздена врата отвара“ и зато много разговара са пацијентима.

„Анамнеза је 50 одсто дијагнозе. Оно што сазнам у причи са њима, олакшава ми да поставим дијагнозу. А људи очекују топлу лекарску реч. Толико се запричам са дететом коме ушивам рану, да скоро и не осети убод игле. Касније ми његов осмех све каже. Не постоје речи да опишу осећај када се на крају лечења чује од пацијента „хвала за све што сте урадили за мене“”, каже др Михајловић.

У САЛИ ВРЕМЕ СТАНЕ

Кад уђе у операциону салу, не размишља апсолутно ни о чему, осећај за време се изгуби, тада не постоји потреба ни за чим.

„Места за умор нема, колико год операција трајала. Најдужа ми је била око седам сати. Страствени сам пушач, али интересантно је да се тада потреба за цигаретом не јавља. Најсрећнија сам кад завршим операцију и пацијент изађе из сале. Желим да нагласим да се на Одељењу хирургије не раде само операције киле и слепог црева, и да је то заблуда народа. Овде радимо све што може да се одради у секундарној здравственој установи, и то веома успешно. Карциноми дебелог црева, желуца, дојке. Лапороскопску операцију жучне кесе радимо уназад три године, а подршку нам даје професор Мишко Стојановић који долази код нас. А уз помоћ пластичног хирурга из Ниша, раде се и операције из домена пластичне хирургије”, наводи др Михајловић.

Не може, каже, да прође ни један дан без операције. Не може да прецизира тачан број урађених операција, али је свакако за 10 година рада, реч о великом броју.

„Број операција је велики на годишњем нивоу за хируршко одељење. Две операционе сале, нас је на одељењу дванаесторо хирурга - две жене и десет мушкараца. И сви дајемо свој максимум. Моја старија колегиница Наташа Ристић Антанасијевић и ја, једине смо жене хирурзи одавде до Ниша”, каже нам.

Систем здравствене заштите, сматра, лош је не само у Врању, већ у целој Србији. Потребно је, наводи, особље, млађи кадар, нова апаратура, модерни инструменти и, као најбитније – простор. Оно што њу плаши је да ће за неколико година Врање да остане без специјалиста и неће имати ко да лечи људе.

 „Обећано нам је да ће до краја 2018. године да буде изграђен Хируршки блок који је заиста потребан. Требају нам нове операционе сале, адекватне собе за пацијенте и напокон један лифт, да не носимо више на носилима људе уз степенице као у прошлом веку. Надам се бољем. Моја визија је да пацијенти овде имају исте услове за пружање здравствене заштите као што имају у Нишу, Београду, Новом Саду…”, оптимиста је др Михајловић.

Не крије да није лако ускладити овакав посао са приватним животом, али уз добру организацију, као што је њена, тврди да се све постиже.

Њен супруг ради на Косову и уједно завршава субспецијализацију из кардиологије. Као два лекара лепо функционишу и труде се да квалитетно проведу време заједно, с обзиром на то да он свакодневно путује. Време одмора, Светлана проводи са породицом. Старијем сину Јовану (14) помаже да што лакше корача кроз ђачко доба, док млађи Душан (6) иде у вртић и највећа јој је разонода.

„Сваког јутра устајем у шест сати. Мало спавам, много радим. Волим да читам, иако сада баш и немам времена за књиге. Радим са децом, не дозвољавам им да користе у великој мери рачунар, па радије шетамо, али се старији син увек извуче јер је „велики”. Обожавам, такође, да након посла одем код маме и тате на ручак. Онда ме преплави осећај љубави јер да није било њих, не бих била ово што јесам”, закључује др Михајловић.

глоса

Памтим своју прву операцију, упала слепог црева, коју сам урадила уз помоћ старијих колега који су веровали у мене. Сећам се огромне треме, зноја који ме обливао, а желудац је био у грчу, као да сам имала камен

 

 
НЕСАНИЦА У КАФАНИ

„Најлепше се осећам у операционој сали и у кругу своје породице. Волим кад у кафани само за моју душу свирају „Несаницу”. Ја сам жена боем. Волим изласке и дружење, и што је најважније, некако постижем све да урадим. Иако, признајем, не би ми сметало кад би ми дан трајао дуже. Онда бих имала више слободног времена. Хирургија не бира место, ни време. Пропустила сам крштење братанца јер је пред одлазак у цркву зазвонио телефон на чији сам позив одмах отишла у болницу. Живот пацијента, пре свега”, истиче.

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Места за умор нема, колико год операција трајала. Најдужа је била око седам сати. Страствени сам пушач, али интересантно је да се тада потреба за цигаретом не јавља. Најсрећнија сам кад завршим операцију и пацијент изађе из сале. После тога волим да одем код мојих на ручак

„Отац ми је говорио да завршим права, а мама да упишем стоматологију, јер имаћу занат у рукама. Али, сам ја са завршеном основном школом знала да ћу једног дана да будем лекар. Ниједан од њих двоје није даље вршио притисак на мене. Напротив, увек сам за све имала њихову подршку“, каже Светлана Михајловић, уз Наташу Ристић Антанасијевић једина жена специјалиста опште хирургије Здравственог центра у Врању.

По мајци потиче из познате врањске породице Грнчарци, , а за своје детињство каже да је један од најлепших периода њеног живота. Одрастање у Улици Симе Погачаревића памти по дружењу са дечацима јер су девојчице биле у мањку.

„Чувала ме бака до седме године јер су родитељи морали да раде. Била сам много тужна кад је требало да кренем у први разред, јер се цело моје друштво уписало у „Змај”, а ја, пошто сам са родитељима живела у насељу Чешаљ, морала сам у „Вук” школу“, сећа се.

Миленковић је најбољи градоначелник у историји Врања

ИГОР АНДОНОВ, ЗАМЕНИК ГРАДОНАЧЕЛНИКА ВРАЊА

 

КРАТКО ПАМЋЕЊЕ

Врањске: Шта мисле Стевановић и, како рекосте, 99 одсто напредњака о уласку СПС у локалну власт?

Андонов: Ради се о људима који не болују од болести кратког памћења, дакле, о људима који нису заборавили колико су ружних речи на рачун СНС изрекли овдашњи социјалисти, о Вучићу, лидерима врањског одбора. То је било страшно, али сада све те водеће личности врањског СПС одједном говоре хвалоспеве о „башибозуцима“, „неписменим напредњацима“, „конобарима“ и то само зато да би били део власти и на том путу не питају за цену.

 

Алудирате на „комплименте“ које је лидер врањског СПС Зоран Антић недавно штедро делио овдашњим напредњацима!?

Антић је био, рекао бих, најискренији и најотворенији, казао је шта је имао, али је најиндикативније држање Синише Митића, председника Окружног одбора СПС, који је до скоро величао Антића, све најгоре говорио о напредњацима, а сад је човек „помирења“ који обожава СНС и највећи заговорник обнављања међусобне љубави између два врањска одбора и истовремено највећи опонент Зорану Антићу, што говори о њему као човеку и политичару.

 

Тврдите да је Митић „човек помирења“, а помиритељски скуп организовали су Драган Стевановић у име СНС и Бранко Ружић из врха СПС!?

Та обнова „љубави“ врањских напредњака и социјалиста одиграла се под притиском „круга двојке“ који умишља да боље од нас који живимо овде зна шта нам и колико треба и који би да уређује наш живот. Знамо нарочито ми у Врању какав је епилог имала у ближој и даљој прошлости та политика београдизације земље и шта је донела јужним и источним, али и другим деловима Србије. А што се тиче тог такозваног помирења између СПС и СНС у Врању, то је било због митинга владајуће коалиције у граду и прагматичан корак због председничких избора.

 

Вас није било на том митингу!?

Да ли заиста мислите да је мени било место тамо у Спортској хали, поред Дачића од кога ми је мука већ годинама, или крај „башибозука“, „магараца“, „конобара“, „неписмених“. Не, то нисам могао да преломим ни да прогутам после свега што се дешавало на локалној политичкој сцени.

СПРЕМАН ЗА ПОВЛАЧЕЊЕ

Како сте након митинга доживели макар и привид помирења врањских социјалиста и напредњака?  

То је „љубав“ по диктату Београда, миљама далеко од праве и истинске љубави. Одмах сам размишљао да поднесем оставку на место заменика градоначелника и одем из градске власти, и то најавио коалиционим партнерима. Јер, и раније сам наговестио, уколико СПС уђе у власт, тог тренутка одлазим из савеза са СНС. Принципијелно гледам на те ствари, не желим да се ваљам у политичком блату које би настало уласком социјалиста у власт.

 

Ипак, оставку нисте поднели!?

У томе су ме спречили пријатељи из СНС и СДС. Искрено, био сам спреман на повлачење из власти, али сам увераван од стране пријатеља из коалиције да то назови помирење нема везе са локалом и привремено одустао од оставке.

 

Рекли сте „привремено“, како да то разумемо?

Врло једноставно, оног тренутка када СПС уђе у градску власт, одмах одлазим из власти и раскидам коалицију са СНС. То ћу учинити без обзира што ми је из редова СНС наговештено да СДС остаје у власти и у случају да СПС под притиском „одозго“ буде део власти у Врању. И зато се не бих осећао изданим од напредњака ако уследи такав развој догађаја, ни „шутнутим“, како пишу неки медији, а не одговара истини.

 

Кад сте помишљали на оставку због помиритељског састанка Ружић – Стевановић у Врању, јесте ли и колико били свесни ризика који би уследио у случају да напредњаци „превеслају“ социјалисте и оставе их на чекању?

Живота нема без ризика, али када је у питању СДС, тај ризик је на минимуму, јер су готово сви људи који су сада на функцијама, ситуирани и имају своје професије, тако да егзистенција њихових породица не зависи од политике. Та чињеница је највеће богатство врањског одбора СДС.

 

Шта би за вас, у политичком и сваком другом смислу, значио улазак социјалиста у владајућу коалицију у Врању?

Значио би највећу обману бирача у историји Врања!

 

Којих бирача, можда 2.500 бирача СДС на локалним изборима 24. априла 2016?

Бирача СНС, пре свих, оних неколико хиљада гласова које је ова странка добила када је за градоначелника кандидовала др Слободана Миленковића, човека без мрља и путера на глави, наших бирача такође, које је на бирачка места водила жеља да СПС коначно оде на опозиционо трежњење, али оних који су гласали за СНС зато што је обећао силазак са трона власти у Врању СПС, а у супротном би глас дао нашој странци. Баш зато, никада нећу обманути своје бираче!

 

Уочавамо ваш огроман анимозитет према СПС. Да ли су у питању разлози личне природе или искључиво политички?

Има и личних разлога, признајем, али они нису доминантни. Најважније је што сам одавно схватио да је одлазак СПС на опозиционо трежњење највећа потреба овог града. Јер, власт је исто што и чашица јаке ракије, опија, па је трежњење неопходно. То сам схватио 2012, када сам после четири године проведене у локалној власти, на функцији заменика градоначелника, прешао у опозицију, на трежњење. СПС у том смислу има један огроман проблем, бити власт не питајући за цену, а без икакве идеологије. Ивица Дачић и нема другу идеологију осим ове ни други програм. Они би да заувек једу хлеб власти, онај са шећером, а да никако не окусе хлеб опозиције, ону опору проју која скупља ткиво у устима. Зато сматрам да они морају бити на проји бар онолико колико су јели хлеб са шећером, и тек ће се тада отрезнити од пијанства власти и владања.

 

Сада овако говорите, а 2008. сте као један од најутицајнијих функционера локалног ДС учествовали у стварању владајуће коалиције у Врању са социјалистима?

Тада је ситуација на републичком нивоу била комплексна, јер је постојао ризик да Владу Србије саставе СРС, ДСС и евентуално социјалисти, што за земљу не би било добро. Борис Тадић као државник од формата преломио је на нивоу државе и ушао у савез са СПС, а ми смо у Врању са социјалистима формирали локалну власт. Показало се, на жалост, да оно што стоји у њиховом програму, а блиско је нашој умерено левој оријентацији, није у првом плану, већ једино идеологија власти.

 

Рекли сте да лични разлози нису доминанта вашег нескривеног анимозитета према социјалистима, али да ипак постоје!?

Тачно, али опет кажем, ни Александровачко језеро, где ми је СПС импутирао непостојећу кривицу, ни шест месеци радног стажа, које ми је Синиша Митић безобразно „појео“ 2012, нису приоритети у мом односу према њима. Јер, кад је неко чист као ја, мирно спава и не буди се ноћу, то значи да ни један једини динар није узео противзаконито. Поједине социјалисте, ипак, треба питати да ли мирно спавају и колико пута се буде ноћу!?

 

Ако инсистирамо на принципејелности до које држите, није ли мало контрадикторно 2008. са СПС у коалицији, 2016. са напредњацима!?

Имам принципе и не одустајем без обзира на последице. Уосталом, 2014. сам променио странку да не бих ушао у власт. Као заговорник децентрализације не само друштва, већ и политичког живота, странака посебно, упркос противљењу централе СДС, ризикујући распуштање Градског одбора чији сам председник био, ушао сам у коалицију са СНС и после око осам месеци заједничке власти, верујте, нисам се покајао.

 

Нисте, а било је много проблема!?

Било их је, не кажем да није, али градоначелник Слободан Миленковић са којим имам изузетну сарадњу, најбољи је градоначелник у историји Врања, Градско веће одлично и стручно ради свој посао. Посебно потенцирам да је владајућа коалиција у Врању договорена знатно пре избора у априлу прошле године, договорили смо је Драган Стевановић и ја. Господин Стевановић је човек изузетних квалитета, пун енергије и као државни секретар у Министарству привреде много је урадио за Врање, да не помињем „Јумко“, „Симпо“, сада „Заваривач“...

 

Али генерално, у Врању нема значајнијег помака на свим пољима, нема инвестиција, запошљавања у реалном сектору, а ви сте и даље у коалицији са СНС?

Заоставштина социјалиста је тешка и са много проблема који се мукотрпно решавају. Проблем СНС је што у Врању постоји једна групација која је најгори политички шљам овог града и због којих овај град не може да функционише како треба. Зато СНС мора да се отараси тих људи како све што је добро не би пало у воду.

 

Да ли су баш ти људи носиоци „стампеда“ на пољу страначког запошљавања напредњачких кадрова и чланова странке?

Делимично да, али проблем страначког запошљавања проистиче из веома лоше социо-економске слике не само Врања, већ и целе Србије. Тако су странке као најбржи пут и начин запошљавања незапослених лица потиснуле Службу за тржиште рада на маргину њеног посла. Примера ради, 90 одсто људи који траже пријем код градоначелника то чини због посла, што говори у каквом се стању налазимо. То је трагедија која ме истински плаши!

УДАР НА НОВИ ДОМ

Да СНС није „невинашце“ у локалној политици и не увек искрен коалициони партнер, показује недавни напредњачки „удар“ на „Нови дом“ са жељом да инсталирају на руководеће место свог човека уместо садашњег директора из ваше странке. Сви у Врању знају о чему се ради, вероватно је и вама позната позадина овог удара на СДС иза кога је стајао један од највиших функционера СНС?

Опет је у питању политички шљам у СНС који је занемарио да је директор Слободан Игњатовић у 2016. остварио добит од 14 милиона динара, од чега је седам „легло“ на рачун градског буџета. То у СНС у Врању сви знају, а позната им је и позадина целог случаја која није нимало наивна, али се неке ствари тешко могу доказати.

 

Како сте амортизовали напредњачки „удар“ на „Нови дом“?

Искрено и отворено, да није било Драгана Стевановића, та група из СНС однела би превагу и вратила „Нови дом“ на старе стазе губитака и неисплаћених плата!

Део сте владајуће коалиције у Врању са СНС, ваша странка је опозициона на нивоу републике, да ли је тешко еквилибрирати у овом по свему амбивалентном политичком положају?

Да одмах кажем, не слажем се са политиком државног врха. Уосталом, ако запитамо обичне људе да ли су боље живели 2012. у односу на задњих пет година, јасно је какав ћемо одговор добити. Ипак, не бих да мешам локалну и републичку причу, већ сам потенцирао да сам заговорник децентрализације.

 

 

 

ГЛАСАЋУ ЗА КАНДИДАТА ГРАЂАНСКЕ ОПЦИЈЕ

Председништво СДС донело је одлуку да подржи Вука Јеремића на председничким изборима. Шта ће о томе одлучити људи у врањском одбору који је у статусу повереништва?

Већ смо одлучили да препустимо људима из СДС у Врању да гласају по својој савести, а лично одлука врха странке ме не обавезује да подржим Вука Јеремића.

 

За кога ћете ви гласати на изборима за председника 2. априла?    

Гласаћу за кандидата грађанске опције. Откад имам право гласа, тако гласам, за кандидата грађанске опције.

А то је?

Кандидат грађанске опције!

 

ЖИКА ПАУК ЈЕ ИМЕНОВАО ПЕЈИЋА ЗА КОРДИНАТОРА КАМПАЊЕ ВУКА ЈЕРЕМИЋА

Ваш колега др Слободан Пејић је кординатор кампање за Вука Јеремића, каже да се доследно држи одлука врха СДС!?

„Круг двојке“ у СДС у Београду је са 8:6 одлучио да подржи Вука Јеремића, дакле, без консензуса је донео такву одлуку. Недавно је Пејић рекао „да не зна за кога ће гласати Андонов, али зна за кога ће остали чланови СДС“. Није рекао да га је пре одлуке Председништва странке да подржи Јеремића, Жика Анђелковић, звани Паук, у кафићу „Демоде“ именовао за координатора. Толико о његовом „доследном“ поштовању одлука врха странке. Дакле, нема право да се позива на Бориса Тадића, то је лицемерно, али друго и не очекујем од бивших „јуловаца“, поштовалаца лика и дела Слободана Милошевића, јер сам се годинама борио против његовог режима.

 

Признајем грешку за Ђиласа

Памтимо да сте се определили за Ђиласа на челу ДС, ваше прве странке, али сте 2014. стали уз Тадића. Како објашњавате овај политички салто мортале?

Тада сам погрешио и признао грешку, па нико није безгрешан, једино је Бог савршен. Није узалуд речено да је човек савршен у својој несавршености. Али, 2014. сам исказао принципијелност и променио странку да не бих ушао у власт. Стао сам уз Бориса Тадића кога сматрам великим државником, највећим у Србији последњих деценија. То је истина о мојој принципијелности и, како сте рекли, биполарности, да сам напустио моју једину политичку љубав, Демократску странку, само да не бих био у власти са социјалистима.

 

ДР ДУШАН ЈОВАНОВИЋ НОВИ ПОВЕРЕНИК СДС

Председништво СДС именовало је др Душана Јовановића, специјалисту трансфузиолога, за повереника ове странке у Врању. Како сам и даље члан СДС, пратићу све активности у врањском одбору и сачекати да се организују страначки избори на нивоу Градског одбора у Врању, Општинског одбора у Врањској Бањи и месних одбора на територији Града“, каже Игор Андонов, заменик градоначелника Врања. 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Заборавља се колико су ружних речи на рачун СНС изрекли овдашњи социјалисти, о Вучићу, лидерима врањског одбора. То је било страшно, али сада све те водеће личности врањског СПС одједном говоре хвалоспеве о „башибозуцима“, „неписменим напредњацима“, „конобарима“ и то само зато да би били део власти и на том путу не питају за цену

 „Знам шта о уласку врањских социјалиста у градску власт мисле Драган Стевановић, први напредњак Пчињског округа, и 99 одсто чланова СНС, који су свесни да СПС има само једну идеологију, власт и владање, али шта ће бити, не знам, јер круг двојке у Београду жели да буде господар живота и смрти и у удаљеном Врању“, истиче у разговору за Врањске Игор Андонов, заменик градоначелника Врања и још увек члан Социјалдемократске странке Бориса Тадића.

Исплатићу дуг према радницима

СРЂАН ДЕЈКОВИЋ, ВЛАСНИК КОМПАНИЈЕ САНЧ

 

Санч је данас у стопроцентном власништву фирме YU Shoes еxпорт-импорт д.о.о Врање, чији је пак стопроцентни власник Срђан ДЕЈКОВИЋ, дугогодишњи законски заступник и директор Санча. Према подацима Народне банке Србије (НБС), дубиоза Санча у моменту писања овог текста (28. фебруар) износила је близу 478 милиона динара (око 3,9 милиона евра). YU Shoes -а је блокиран на износ од 56,6 милиона (460.000 евра), а Дејковићева фирма у Бору Санцх-Еаст д.о.о. 23 милиона (преко 180.000 евра),

„Последње две цифре су јемства и њима не треба да се увећава износ дуговања“, објашњава Дејковић на почетку разговора за Врањске.

Врањске: Кад „обичан смртник“ чује да је неко, макар било и предузеће, дужан око 4,5 милиона евра, забезекне се. Да ли су ове бројке НБС тачне?

Дејковић: Подаци са сајта Народне банке су тачни.

 

ПЛАН РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ

 

Каква је структура блокаде?

У њу улазе све пореске обавезе, које износе око 200 милиона динара, од чега су 60 милиона камате, или 1,7 милиона евра. Постоје блокаде од око 1,5 милиона евра од стране пословних банака, због неизмирених обавеза у вези са кредитима које смо подигли за две инвестиције у периоду 2010-2012. за фабрике у Врању и Бору.

 

Ту су и обавезе према радницима?

Да, око 1,3 милиона евра су наша дуговања према радницима за неисплаћене плате, а ту улазе и дугови према добављачима.   

 

Зашто је и YУ схоес, оснивач Санча, у блокади?

Та фирма је била купац првобитног предузећа од страних оснивача из Италије и потом оснивач Санча д.о.о. По уговору о кредиту са појединим банкама, била је јемац Санчу, па су све банке као средство обезбеђења узимале и имовину фирме оснивача, односно YУ Схоес-а. Зато је у блокади. Исти случај је са фирмом у Бору.

 

Како фирма Санч тренутно послује у условима блокаде?

Санч тренутно послује знатно смањеним капацитетом и обимом производње. Радимо неке услуге, што на име измирења дугова према партнерима, што за исплату зарада радницима. 

 

Да ли је то у складу са законом? Како фирма послује са „тродуплом“ блокадом, мислимо на Санч, фирму оснивача и предузеће у Бору?

Радимо само услуге. Фактуришемо услугу, а приход иде за исплату личних доходака преко наменског рачуна. Плаћање иде асигнацијом која је дозвољени вид плаћања за фирме у блокади. Преко услужне производње, одржавамо контакт са тржиштем.

 

Шта је са планом опоравка предузећа који сте најавили 2015. и како то да неко од крупних поверилаца својим захтевом за измирење потраживања већ није одвео Санч у стечај?

Позвали смо се на законску могућност да фирма која уђе у финансијске потешкоће може да приступи изради тзв. Унапред припремљеног плана реорганизације (УППР). То је у складу са Законом о стечају.

 

И?

Већ годину и нешто дана налазимо се у фази припреме коначне верзије УППР-а. Предали смо две верзије плана, обе су повучене јер нисмо могли да их до краја дорадимо, због временског теснаца у време пореске инспекције која је у нашој фирми трајала око годину дана.

 

НЕМА СТЕЧАЈА

 

Да ли сте спремили трећу верзију?

Да, 30. јануара ове године предали смо трећи УППР за који очекујемо став Привредног суда у Лесковцу. Допунили смо га 17. фебруара и очекујемо највероватније усвајање овог плана. Он  је остварив.

 

На чему заснивате оптимизам?

План се базира на реалним основама, а не представља само списак лепих жеља. Што је најбитније, наши најкрупнији повериоци су спремни на сарадњу и динамику отплате наших дугова према УППР-у. Да је супротно, нека би банка или било који крупнији поверилац већ поднео захтев за стечај и продају имовине Санча. То се до данас није десило.

 

Шта УППР конкретно предвиђа и ко га је израдио?

Овлашћена агенција је израдила УППР, а он тачно и прецизно предвиђа ко су повериоци, колики су износи наших дуговања према њима, када ће и на који начин дугови бити враћени. У плану се тражи  сагласност поверилаца да приступе судским рочиштима за усвајање УППР-а.

 

Да ли су сагласни?

Добра је вест да са повериоцима немамо проблема, да показују разумевање, како страни партнери, тако и банке, Пореска управа и остали.

 

Шта каже УППР о редоследу намиривања поверилаца?

Постоје четири класе поверилаца. Најпре су ту хипотекарни повериоци, односно пословне банке, следи Пореска управа, па радници са примљених последњих дванаест месечних зарада. И као последња четврта класа су повериоци који немају никакво средство обезбеђења, а имају потраживања, као и радници којима се дугује за плате.

 

Шта предвиђа ваш план у вези са пореским обавезама?

Најбитније је да УППР предвиђа да се оне измирују, да свим бившим и садашњим радницима надокнадимо заостале обавезе по основу доприноса како би људи могу да повежу радни стаж. То нам је приоритетан циљ, јер је та обавеза и доста велика.

 

Постоји ли нека врста упоришта, гаранције да ће УППР бити успешан?

Да. То је чињеница да смо у време успешног пословања редовно плаћали све обавезе и измиривали их претежно од бизниса који смо успели да сачувамо и задржимо до данас. То повериоцима даје сигурност. Спремни су да отпишу део дугова у оквиру УППР и то је планом предвиђено.

 

А неисплаћене плате запосленима?

Биће исплаћене, како онима који су тужили фирму, тако и онима који нису. Сви су они за нас исти, јер те обавезе свакако стоје и не бежим од њих. Иако су својим обуставама рада умногоме допринели оваквом стању.

 

Ипак, Санч вероватно никад није био у тежој ситуацији?

Што се тиче бизнис плана, ми у овом тренутку имамо идентичну суму обавеза као кад смо кренули да градимо фабрику у Врању. Ако смо успели тада, сматрам да је план реалан и да није све тако црно.У 2011. и 2012. години смо успешно измиривали месечне ануитете од 50.000 до 70.000 евра.

 

Неко би рекао да је УППР, у предузећима са оваквом дубиозом, само средство за куповину времена?

Да смо хтели да купимо време, да препродамо фабрику или сачувамо некретнине, ми бисмо то са неким нашим партнерима до сада урадили. Мени као власнику, није то циљ.

 

Претпоставимо да је план усвојен. Шта следи?

Са услужне производње, која нам тренутно служи само да исплатимо зараде, усвајањем УППР-а прешли бисмо на израду класичног производа. Поједини партнери желе обнову сарадње са нама, како продавци репроматеријала, тако и некадашњи купци, јер наш производ има тржиште.

ОДЛИВ РАДНИКА

 

Има ли конкретних назнака за те послове?

Добијамо упите и писма о намерама партнера који желе да са нама сарађују. Наша предност је што ми имамо тржиште. На томе и базирамо УППР, за разлику од предузећа која израђују УППР да би тражила тржиште. То је огромна разлика.

 

Кад је УППР усвојен, шта се дешава са финансијском блокадом?

Уводи се мера забране продаје имовине и деблокира се рачун. Заказује се судско рочиште, на коме повериоци гласају и изјашњавају се о својим захтевима и намерама. Уколико се сагласе повериоци по свим класама, који полажу право на педесет одсто од укупних потраживања, онда крећемо да радимо по УППР-у.

 

Ко прати реализацију плана?

Поступајући судија Привредног суда у Лесковцу и комисија поверилаца. Они брину о имплементацији и сваког месеца објављијиваће извештај о спровођењу плана на сајту Агенције за привредне регистре.

 

Да се вратимо у прошлост, како је Санч од узорне фирме дошао у ову ситуацију, шта је био узрок?

Проблеми су почели већ 2012. године, када је најављен долазак у Врање другог страног послодавца у нашој бранши. Одмах су поједини повериоци почели да буду обазриви према нама и нашим обавезама. Неке банке почеле су да подижу „ограде“ за давање даљих краткорочних кредита за пословање.

 

Обавезе и дугови крећу да се гомилају у периоду 2013-2015. година. Имали сте тада око 550 радника?

Да, али многи радници су седели овде у фирми, а били су пријављени код другог послодавца. Дошло је до гомилања пореских обавеза, а по уговору са СИЕПА-ом (владина Агенција за страна улагања, п.а), нисмо смели да отпуштамо раднике до краја 2013. године.

 

И, шта се онда десило?

Десило се у исто време да нам новопридошле фирме у бранши, потпомогнуте огромним субвенцијама, узимају раднике, а да ми због обавеза о броју радника по уговору са СИЕПА морамо да ангажујемо необучене људе за ову врсту производње.

 

Шта су биле последице?

Пад обима производње, пад прихода, повлачење наших дугогодишњих партнера из посла.

 

Зашто су се партнери повукли?

Најпре, због одлива радне снаге. Уплашили су се да више нећемо моћи да одговоримо уговореним контингентима испоруке, што се потом показало и у пракси.

 

Део радника обуставио је рад 28. марта 2014. године?

То су учинили ненејављено и незаконито, иако сам их упозорио да последице могу бити катастрофалне. И убрзо после те обуставе рада, фирма је ушла у финансијску блокаду у којој се налази до данас.

 

Колко сте тада дуговали радницима?

Две плате. Да није било обуставе и да смо задржали обим производње, повратили бисмо динамику исплата личних доходака, јер бисмо очували континуитет производње и послове.

 

Незадовољни радници су се, по обичају, обрушили на пословодство, на вас лично. Да ли су били у праву?

Није овде ништа рађено напамет, без добрих процена и анализа. Не прави се без доброг бизнис плана фирма за 550-600 радника у коју је инвестирано око 2,3 милиона евра. И све то вам подрже банке са страним капиталом.

 

ОПТИМИЗАМ

Говорите о томе да је менаџмент најмање крив за оно што се десило?

Говорим о томе да смо имали уговор са ино-партнером до 2023. године, дакле сигурну производњу. Имали смо заступништво италијанског бренда, континуирани посао без икаквих проблема, запошљавали смо 150 радника приде у кооперацији.

 

И свима сте редовно плаћали?

Плате су биле редовне. Све обавезе према држави и свим повериоцима су уредно сервисиране.

 

И онда је кренуло по злу. Зашто?

Отишли су радници, пао је физички обим производње. А имали смо уговоре са страним партнерима условљене роковима испоруке. И са пословним банкама динамику исплате ануитета, односно рата кредита. Све је одједном било угрожено.

 

Фирма ипак постоји, није ликвидирана, није у стечају. На који начин је поставити на здраве ноге?

Наш план предвиђа да реорганизацијом можемо да изађемо из пословних проблема са неких 250-300 пари обуће дневне производње у првој години УППР-а, а да се надаље повећава до 400-500 пари дневно у петој години, и да даље расте. За то нам је, према анализама, потребно ангажовање 65 до 70 радника.

 

Колико запослених сада имате?

Тренутно у предузећу ради њих 65 укупно, заједно са администрацијом и помоћним особљем.

 

У шта се уздате?

Неколико фирми са нама жели стратешко партнерство, то је велика ствар. Наши некадашњи ино-партнери из Италије, који су некада били власници Санча, нису нас напустили. Изражавају спремност да нам и даље пружају подршку у вези са техничком реализацијом модела и дизајна ципела. То је за нас велико охрабрење и довољно за почетак оздрављења фирме.

 
ЗАРАДЕ КАСНЕ

Казали сте да Санч тренутно запошљава 65 радника. Исплаћујете ли редовно зараде?

Да будем искрен, касни се. У 2016. години исплатили смо четири, пет плата мање него што је требало. Међутим, искрено се надамо да ћемо направити некакву конструкцију која ће нам омогућити да то надокнадимо.

Како?

Ако буде усвојен УППР, он предвиђа да се радницима који су у фирми последњих годину дана зараде за последњих дванаест месеци исплате одмах, тако да ће њихов положај бити колико-толико олакшан.

 
ОСТАВИЛИ СУ НАС НА ЦЕДИЛУ

Како се догодило да највећа фабрика обуће у Србији буде „заборављена“ од локалне самоуправе. Довели су вам конкуренцију из иностранства у истој бранши?

Не знам. Нико из локалне самоуправе ме никада није позвао ни на какав разговор, а довели су инвеститора из иностранства у моменту када је наш уговор са СИЕПА-ом још увек био на снази. Дато им је 9.000 евра по раднику, нама 2.000. Са око пет милиона евра их је локална самоуправа частила бесплатном пратећом инфраструктуром. А ми смо све то унапред платили око 400.000 евра од властитих пара.

А како је реаговао ваш италијански партнер за кога је ишло скоро 40 одсто производње, што је обухватало 70-80 одсто производње у вашем обиму?

Од својих људи, који су у фабрици у Врању били присутни 24 сата дневно, добили су информацију да долази до одлива радника, да не можемо да испунимо континуитет производње и рокове испоруке. До краја 2014. смо морали да одрадимо посао за њих, запоставивши све друго, а онда су они „препаковали“ своју производњу у Албанију.  

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

У наша дуговања улазе пореске обавезе од око 1,7 милиона евра, дуговања према пословним банкама по основу кредита од 1,5 милион и око 1,3 милиона дугујемо добављачима и радницима за неисплаћене плате. Имамо УППР који чека на усвајање, а план предвиђа да са неких 250-300 пари обуће дневне производње изађемо из пословних проблема у следећих пет година.

Шокантно звучи вест да је до пре четири, пет година једно од најуспешнијих, а у то доба по производним капацитетима и највеће обућарско предузеће у Србији, врањски „Санч“ (у оригиналу Sanch д.о.о.), запао у финансијску дубиозу од око 4,5 милиона евра и да је опстанак предузећа, према актуелним финансијским параметрима, у овом моменту неизвестан. Санч је више од деценије био узорна фирма која је на врхунцу запошљавала близу 600 радника, од тога свега десетак људи у манаџменту и администрацији. Значај и пословни кредибилитет фирме препознала је 2008. држава па је, у време када је министар економије и регионалног развоја био Млађан Динкић, одлучила да са 600.000 евра подстакне изградњу нове фабрике и запошљавање још 300 радника.

Ово није филм

ДЕЈАН ИВАНОВИЋ И ПЕТАР СТЕФАНОВИЋ: КОШАРЕ, НАША ПРИЧА

 

КАРАУЛА И ТИТО

Прича око Кошара годинама је експлоатисана у домаћим медијима, често преко границе доброг укуса. Јова и Пера кажу да Кошаре није само караула која се као „везивно ткиво“ провлачи кроз сваку причу рата на Косову.

„Караулу је градио Тито Албанцима у инат, да виде где смо у односу на њих. Иначе она не представља никакву значајну стратешку тачку, напротив. Саграђена је тако да буде лак плен приликом агресије, што се и испоставило 1999, кажу наши саговорници на почетку приче.

На почетку желе да истакну још једну важну ствар - држање младих ремаца, голобрадих двадесетогодишњака, редовне војске коју је рат затекао на караули и око ње без опреме, отрцаних униформи и адекватног наоружања:

„Та деца су прави вукови, највећи ратни јунаци. Како су се само храбро држали, напуштени од свих, остали су са нама до краја“, кажу Стефановић и Ивановић.

Нису у регион Кошара, додају, отишли да спасавају младу војску, како се понегде чује, већ да стабилизују граничну линију са Албанијом коју су заузели борци ОВК, у чему су и успели:

„То што 63. падобранска освоји то остаје, нема повлачења. И коте које смо тада заузели смо сачували до краја рата. Косово и Метохију нисмо изгубили на оружју него на папиру сведоче наши саговорници.

Обојица су деведесетих постали припадници 63. Падобранске као редовни војници, а са својом бригадом су, кажу, касније прошли сва ратишта бивше Југославије. Тако су и на Косово, објашњава Ивановић, отишли како би „бранили своју државу, народ и веру“. Њега су из бригаде телефоном позвали уочи почетка бомбардовања 24. марта те 99. Није се ни за тренутак двоумио, иако му је син у то време имао тек шест месеци:

„Јавио сам се у околину Ниша,  где смо били дислоцирани са нишког аеродрома. Ту смо остали десетак дана да се спремимо, а одатле у једно селу близу манастира Дечани, у некадашње дечије одмаралите. И ту боравимо кратко, па одлазимо у Јуничке планине, близу албанске границе“, сећа се Ивановић.

„У 63. нема добровољаца из осталих јединица. У бригади смо само ми, припадници 63“, надовезује се Стефановић.

Ту близу границе направљена је база и у њој се стационирало можда шездесетак припадника бригаде, подељених у неколико тимова од по највише 15 војника, врхунски припремљених и опремљених.

Њихов задатак био је да поврате важне коте дуж границе и да касније чувају тај положај. Из базе се, под пуном опремом тешком педесетак килограма, одлазило на терен где се остајало и по недељу дана. Сећају се да тако тежак терен нису видели-планина обрасла буковом шумом која се осваја милиметар по милиметар. Непријатеља много- ОВК помогнут НАТО бомбардерима и плаћеницима, сурова клима, киша...

„Дешавало се да се нас двојица налазимо на двадесетак метара један од другог, а да се данима не видимо. Ујутру су војници бунцали од хладноће, неконтролисано дрхтали“, сведоче.

Људи, додају, само знају за караулу Кошаре, која је заузета још на почетку рата. На њој је била редовна војска:

„Око хиљаду припадника ОВК упало је на караулу са брда Маја глава, која се налази на албанској страни. Околина карауле била је минирана, па су прво пустили стоку преко минског поља, после чега су је брзо заузели. Све се то дешава у рану зору када је на караули било 70 наших војника, углавном младе редовне војске. Пружали су јуначки отпор, а ко није погинуо повукао се“ – говори Стефановић.

Оно што је било много важније, осим карауле ОВК је заузео и врх Раса Кошаре на територији Србије, односносно Косова, са кога се види цела Метохија, изузетно важан стратешки положај.

„Наш задатак био је да повратимо коте на овој планини и да стабилизујемо линију према Албанији“.

Та планина је, настављају саговорници, била главна стратешка тачка Метохије.

„Одозго, са својих положаја, могли су и камењем да нас гађају, није им било потребно оружје“ – сликовит је Петар.

Планина се освајала центиметар по центиметар. Дешавало се да по цео дан седе у склоништу, али кад би се освојило неко упориште ОВК, повлачили би се у базу а за њима су долазиле свеже снаге да чувају и обезбеде заузето.

„Ишли смо тамо где је најпотребније и до краја рата једино нисмо освојили коту на врху планине“.

Кажу да су припадници 63. падобранске обучени тако да поштују непријатеља. Наши саговорници истичу да су и припадници ОВК били одлично обучени и опремљени. Никада их нису омаловажили, а то према албанском народу не чине ни сада:

„И тамо неког је родила мајка, он је дошао да се бори за своје идеале, а ми за своје. Зато ми је најјезивије било кад чујем људске крике у ноћи, без обзира са које стране. А често се није знало у оној шуми где смо ми а где они, и поред одличне радио везе и уиграности“ – сведочи Дејан.

ПОВЕРЕЊЕ

Због тога је, наглашавају обојица, најважније поверење у саборца јер главу чува сазнање да је поред тебе неко коме верујеш:

„Увек, у сваком моменту, ми знамо ко нам је са леве и десне стране, ко испред а ко иза. У оној шуми, у мраку, кад приметиш да некога нема на свом месту, знаш да постоји проблем. Никада нисмо оставили мртвог или рањеног друга“.

Петар се сећа како је сатима кроз шуму низбрдо извлачио рањеника:

„Моја опрема педесет кила, толико и његова, па плус моја и његова тежина. Није реално да се толики терет повуче, али у тој ситуацији ради адреналин, добијеш неку снагу, та вера и оданост терају те даље“ – прича Петар.

Наглашавају да се рат у коме су учествовали уживо много разликује од сличних сцена на филму. Најближе противнику нашли су се на двадесетак метара очи у очи.

„Ко каже да се не плаши, да га није страх, тај лаже“ – тврди Дејан.

Тај страх је заправо рационалан и без њега је тешко преживети. Тај страх те тера да радиш оно за шта си обучен. Доживели су да им бомбе и меци лете преко главе, гледали како меткови погађају другове поред њих:

„Сећам се да сам у заклону таман појео месни нарезак и спремао се да запалим цигарету, кад је метак погодио у ногу саборца поред мене. Дешавало се да не знамо где се тачно налазимо, због магле, кише а често и ниских облака, страшно јер не знаш одакле да се браниш, одакле је дошао хитац“ – сећа се Ивановић.

Падобранска бригада осим по обучености својих припадника, позната је и по савршеној организацији:

„У позадини је наша логистичка подршка. Нема шансе да се деси да на терену останеш без цигарета, а камо ли без муниције. Дисциплина врхунска. По доласку са терена у базу обавезно је бријање сваки дан. Али зато нам ништа није недостајало, ни у бази ни на терену, не може да се деси на нешто фали“.

Док ово причају, саговорницима се враћа сећање на младу војску са карауле у подераним и неусловним униформама.

„И тако неопремљени херојски су се борили. А нас су гледали као на ванземаљце. Нама са искуством је лакше. Знаш да направиш склониште, да се сакријеш иза обореног стабла која су тамо огромна, тројица не могу да га обухвате. А та деца била су препуштена себи“.

Додају да су отишли да се боре за државу, али наглашавају да кад си на ратном терену онда се прво бориш за пријатеља до тебе јер знаш да ћеш тако и ти да сачуваш главу.

Њихова група вратила се у околину Ниша непосредно пре краја бомбардовања, пошто је урадила 90 одсто зацртаних задатака. Потписивање примирја их је сачекало тамо:

БЕЗ ПОЛИТИКЕ

„На пушку ни један метар земље од оне коју смо нас двојица са саборцима освојили није изгубљен, а примирје је у мени изазвало двострука осећања. С једне стране драго ти је што ћеш да видиш породицу, сина који је имао шест месеци, а с друге ти жао што задатк није обављен до краја“ – прича Ивановић.

Говоре трезвено, без патриотског „патоса“, не уплићу идеологуију и политику. Кажу да немају ратне трауме, али зато имају здравствене проблеме:

„Није лако кад си недељу дана у униформи, која се на теби суши“, објашњава Петар.

Јова каже да му се после рата нагло погоршао вид и да је добио вене на ногама.

„Неколико мојих ратних другова није могло да има децу. Не тврдим да је то последица терена, али кад се само сетим касетних бомби којима су нас одозго гађали сваке ноћи...“, додаје.

Жао им је што нигде у Србије ни једна улица, трг или макар сокак нису понели име хероја са Кошара, или што нигде нема споменика посвећеног жртвама.

„Чули смо да постоји иницијатива да се негде направи споменик свима који су дали животе у том рату. Овим путем желимо да подржимо ту идеју, са посебном жељом да тај споменик пре свега буде посвећен младим војницима“, поручују.

 
КРВАВА БИТКА

На православни Велики петак, 9. априла 1999, у 03.00 почела је масовна артиљериска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима ВЈ. У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи и ватру су координисали јако добро обучени припадници француске Легије странаца. Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе. Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада се на првој линији налазило нешто мање од 200 припадника ВЈ. Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача. После подне је ОВК заузео врх Раша Кошарес и одмах прешао у дефанзивну тактику. То му је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до тог врха.

Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19.00 припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички Си-Ен-Ен и британски Би-Би-Си, су одмах пренеле да је велики број припадника ОВК ушао у напуштену караулу.

Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле. Те позиције су биле лакше за одбрану. Током следећег дана су стигла и појачања за Војску Југославије у људству и у артиљеријском оруђу. Једна група припадника ОВК се налазила изнад позиција ВЈ да би ометала и пресецала комуникације и успела је да уништи једно борбено возило.

Током ноћи, ОВК је напао позиције ВЈ на врху Опљазу, покушавајући да сломи отпор војника ВЈ, међутим, сви напади су одбијени уз велике губитке, иако су имали подршку албанске артиљерије.

Следећих дана ОВК је покушавао да сломи отпор друге одбрамбене линије ВЈ али ни ти напади нису имали успеха. ВЈ је довела специјалце, ратне ветеране из прошлих југословенских ратова, као и неколико артиљеријских оруђа.

Албанска артиљерија наставила је да бомбардује позиције ВЈ са Маја Главе и Раша Кошареса. Команда ВЈ је одлучила да уради изненадни контранапад. На дан 14. априла војници ВЈ кренули су у напад на Маја Главу. Растојање између два противничка рова није било веће од 50 метара. ВЈ није успела комплетно да заузме Маја Главу, али је прекинула албанско артиљеријско деловање са тог врха. На Маја Глави фронт је стабилизован до краја рата, без икаквих промена на линијама.

Током априла на Раша Кошаресу није било никаквих промена на линијама фронта и обе стране су трпеле значајне губитке. Војници ВЈ од артиљеријског деловања, а Албанци од неуспелих јуриша да сломе одбрамбену линију ВЈ.

(wикипедиа)

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Двојица Врањанаца, 18 година од почетка бомбардовања, сећају се дана проведених у околини карауле Кошаре где су, као припадници резервног састава 63. Падобранске бригаде, заједно са саборцима успели да стабилизују линију фронта према Албанији. Обојица кажу да је поверење, осим искуства, оно што чува главу у таквим ситуацијама

Не желимо да причамо „Рамбо причу“, да величамо своје заслуге, да мистификујемо догађаје и да себе представљамо као некакве хероје. Хоћемо да нашим суграђанима пренесемо догађаје онако како се заиста дешавало током бомбардовања 1999“.

Овако започињу причу Дејан Ивановић звани Јова Змајевац и Петар Стефановић-Пера Дорча, који су као припадници резервног састава чувене 63. Падобранске бригаде Војске Србије, два и по ратних месеци провели у региону Кошара, у Метохији, на граници са Албанијом.

Како су чобани постали индустријски радници

АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА: АЛЕКСАНДАР МИКИЋ, ИСТОРИЧАР ИЗ СУРДУЛИЦЕ

 

 

ФАБРИКЕ ЉУДИ: Селима која данас припадају општини Сурдулица, историја нкако није била наклоњена. Од њиховог настанка она са њима никада није била на „ти“. Сва су углавном формирана у 19. веку на безбедносим приниципима, а најчешће у планинским врлетима. Са протоком времена, нека су постала праве „фабрике за производњу људи“. Статистика је забележила да је из Новог Села, од 1945. до 1990. у свет, трбухом за крухом, отишло 590 породица. Зашто су и куда одлазили?

Од вајкада, сваки нови дан и сваки посао, надама и мислима, на кућном прагу, али и на имању, започињали су обраћањем Свевишњем и са његовим именом на уснама. У колективном сећању остало је записано да су ти горштаци и лети и зими, рано одлазили на починак. То је и било праведно после напорних и целодневних радова у домаћнству, на њивама и ливадама, у шумама. Само у ретким приликама, најпре свеће, а онда петролејске лампе су се, до неки сат у ноћ, очајнички бориле против мрака.

Живот тог човека је био тежак, али узвишен. Сеоске куће су тако често „мирисале“ на свадбе и рађања. Главна успомена урезана у живот мушкараца, била је одлазак у војску. Иза њих су остајали хоризонти њихових села, а они су одлазили у свет њима далек и стран, да се отаџбини одуже.

Планина приближи човека прво себи, па небу. Само су на планини ноћи тако простране и мрачне, а јутра тако сјајна и звездана. Над њима стоји небо, непомично и вечно. А планински људи су велика тајна, као звезде. Између човека и неба нема препрека осим облака.

Живот се помера према природи, у додиру је са сунцем, сав у зеленилу и свако јутро окупан новом свежином. Лепота живљења није само у чистом ваздуху и леденим изворима, који испирају изнутра,већ у сталним напорима који никада не падају тешко. Сточарство, пољопривреда и шумарство јесу основа њиховог привређивања, А њихова лица говоре колико је мало потребно да човек буде срећан, и колико баш то мало њима недостаје.

 

ЖИВОТ ЈЕ СТАО: Данас се планинска села постепено, али сигурно гасе. Нестало је ђака, нестало је омладине, па нестају и села.Затворене су или се затварају школе, које су, са задружним домовима, још само пре седамдесетак година, са великом надом градили домишљати и вредни мештани.

Ново Село најбоље подупире ту причу: на крову школе рупа, зјапе распукли зидови, унутра на поду оборена пећ, карта оне Југославије бачена на клупу, а преко ње наслаге прашине. Сеоски светионици и даље су црква из 1938, године, и сеоска слава Петровдан.

„Широм земље и света расута је памет из Новог Села. Тамо негде нас има толико да то не можемо људски да похватамо“, прича Горан Станковић, председник Месне заједнице.

Некада велика планинска села, чије су архитекте биле човек и природа, у којима је свом снагом пулсирао живот, сада животаре са по неколико старачких домаћинстава. Сва личе једно на друго као јаје на јаје. У центру сваког од тих села иста слика: оронуле зграде месне зједнице и задружног дома, а на њиховим зидовима ветар се игра старим и умрлицама. Споменик палим борцима из народноослободилачког рата је у хаосу, путеви су разровани, смеће разбацано на све стране.

„Иста слика је у Стајковцу. Када су последњи млади одавде отишли пре 30 година, живот је стао“, сведочи пензионер Мића Микић.

Остатак сеоског живљења, скоро по правилу, припада несређеној згради у којој је смештена сеоска продавница. Свака је средиште „јавног живота“, установа од „посебног значаја“. У смирај летњег дана ту долазе мештани да предахну, да једни друге питају за здравље, да утоле жеђ, да говоре о летини, о ценама стоке, о тешкој данашњици и неизвесној сутрашњици живота на селу. Ту се, за импровизованим столом, или на пластичним гајбама, уз пиво или шљивовицу, дорађују политичка, филозофска и друштвена питања и села и државе и планете.

Ту на дневни ред дођу и Брисел, и Вашингтон, и Москва...

И сеоских продавница је све мање и мање, а ни по чему се не разликују: на једној страни посуђе од најјефтинијег порцелана, ексери летвари, пар пиротских опанака, нешто мало пластике. На другој, најосновније животне намирнице, па пиво и сокови и ролне јефтиног тоалет папира.

 

НОВИ ОДЛАЗАК: Каква је будућност тог планинског краја? Долази ли можда време неких села која смо давно заборавили? Њихова незагађена природна средина већ увелико привлачи све који мисле о здравој храни. Многи би сада, да у овој планинској средини потраже спас, ако и њу неким чудом они неразумни уј међувремену не загаде. За почетак ће, моћда баш у Новом Селу да уберу неки плод са неке крошње дрвета, да изваде нешто здраво из земље. У другој фази ће повратници да поправљају шарку на прозору сеоске куће, да чисте сеоска дворишта, да осмехом дочекају пролећно јутро.

Они би, уз неке добре сељачке манире, могли да буду градитељи неког новог живота.Ти крајеви са маргина пружају нам данас више свеже крви и енергије од свега другог. Све те планине, реке, брда, ливаде... јесу лепота неког новог живљења, јесу цела филозофија неког новог постојања.

Данас ми сваки нови одлазак на село увек пробуди посебна осећања. Даром судбине, јер сам одрастао уз те тежаке, часне људе са рукама тврдим као кора, везао сам себе за њих. Сељаци су за мене синоним часног и узвишеног. Ради њих сам научио и онај стих да су „у орача црне руке, а бела погача“.

  

                                   

ПРОФИЛ:

Александар Микић је рођен 1984. године у Сурдулици, гдеје завршио основну и средњу школу. Историју је дипломирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Ради као наставник историје у Основној школи „Вук Караџић“ у Сурдулици. Бави се истраживањем и проучавањем историје и етнологије Југоисточне Србије.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Када сви оду, из села последња „иде“ продавница. Она је институција,

средиште јавног живота, установа од посебног значаја. У смирај летњег дана ту долазе горштаци да предахну, да једни друге питају за здравље, да утоле жеђ... Ту се, за импровизованим столом, или на пластичним гајбама, уз пиво или шљивовицу, дорађују политичка, филозофска и друштвена питања и села и државе и планете.Ту на дневни ред дођу и Брисел, и Вашингтон, и Москва...

 

ВРЕМЕНА СЕ МЕЊАЈУ: Баш тако разумеју живот горштаци у планинским врлетима од Чемерника и Варденика, на правцу север/југ и широком појасу који зовемо Власинска висораван, што се ослања на границу са Бугарском. Ново Село, Горње Романовце, Вучаделци, Млађинце, Битврђа, Топли Дол, Мачкатица,  Стајковце, Кијевац, Власина... јесу станишта тог одлазећег човека.

Они који су остали код својих кућа, проповедају широким душама о оном старом добром времену и овом, новом и по свему чудном. Тамо где путеви стидљиво пресецају гудуре, камене громаде, брда и планине богато обрасле шумом, човек се за живот све време припрема, премда би било нормално да се ту од рођења живи.

Као по неписаном правилу, за младе који су поникли на селу, бољи живот долазио је прилично касније. Идући му у сусрет, признавали би сами себи да је боље било где и касније, него нигде и никада. А када се укрсте животна стварност, жеље и снови, у грудима се редовно јави бол који пробуди сећање на родни праг, на детињство и претке, огњиште и старе међе. Па још када проговори њихова душа, као у сну покушавамо да од предака, који су надасве били бољи од нас, добијемо одговор на оно генерацијско питање - да ли смо им достојни наследници?  

А, историја збори: село Колуница избрисано је са демографске карте. Отуда се већ дуго не чују ни глас ни плач, ни певац, ни кокошка. На огњишту је израстао коров, а међу зидове се уселила помрачина. Кише су одавно спрале сву белину с кућа, са сивих дувара опада облеп, са крова пада ћерамида, а подно нагнутих зидова обрасла је  коприва. Кроз прозор протичу дани, као што је некада отицала песма из фруле пастира. Где одоше ти људи? Којом реком живота отпловише?

Истраживања су показала да је, у другој половини 20. века, индустријски развој оне нам социјалистичке Југославије, сломио традиционалне и патријахалне вредности живота. Они који су кроз живот прошли као ђаци-пешаци, отишли су да потраже неко боље место за живот. За кратко време, некадашњи чобани, косачи и пастири, постали су градске занатлије, индустријски радници, професори, лекари, научници, јавне личности...

Трудим се да пробудим машту

АНА ЗЛАТКОВИЋ, ГРАФИЧКИ ИНЖЕЊЕР И ДИЗАЈНЕР

 

Како сте добили посао у овој новосадској компанији?

Аплицирала сам на велики број конурса. Када сам се најмање надала добила сам позив из ELDER-а, успешно прошла њихову проверу способности преко конкретно постављених радних задатака, и била примљена.

ВЕБ ДИЗАЈН

Објасните нама који нисмо у том свету, шта је, заправо, графичко инжењерство и дизајн?

Графичко инжењерство и дизајн (ГРИД) један је од најмлађих департмана на Факултету техничких наука у Новом Саду. Изучавају се графичке технологије у техничко-технолошком, али и естетском и економском смислу путем предмета који се баве технологијама штампе и репродукције, обликовањем и пројектовањем свих врста графичких производа, израдом мултимедијалних садржаја (текст, слике, графике, анимације, видео и аудио секвенце), израдом амбалаже и слично.

 

Какве могућности нуди приликом будућег запошљавања?

ГРИД пружа велику могућност приликом избора посла. Ова делатност се може применити у графичкој, амбалажној или медијској индустрији. Такође се јавља све већа потреба у савременим технологијама: веб-дизајну, информационим технологијама и слично.

 

У вашем блогу има речи и о веб и блог дизајну, односно о критеријумима којима се водите. Шта је суштина веб дизајна?

Веб дизајн је визуелно средство у служби презентације идентитета појединца или фирме. Добро дизајниран сајт тако постаје најмоћније оружје комуникације и продаје услуга или производа.

 

Колико времена посвећујете писању блога, и колико је он важан у комуникацији са потенцијалним клијентима?

Блог редовно одржавам. На њему представљам своје радове, дајући тако прилику да потенцијални клијенти процене моју креативност и стручност. Блог је битан у комуникацији са клијентима, преко њега потенцијалне пословне партнере упознајем са оним што сам досад урадила.

 

Графички дизајн подразумева маркетиншке услуге и продајни материјал, књиге, брошуре... Колико је захтевно да се све то уклопи у једну целину која је допадљива, ефектна и, најважније, интересантна потенцијалним пословним партнерима?

Време које је потребно за осмишљавање дизајна је релативно. Све зависи од описа посла и захтева клијената. Такође је веома битна слобода коју добијам приликом израде пројеката, могућност да се креативно изразим. Стварање се увек везује и за тренутну инспирацију.

 

На шта се мисли кад се каже "визуелни идентитет"? И колико је важно да водимо рачуна о њему?

То је начин на који нас други виде. Зато је битно да уз помоћ визуелног идентита представимо себе у што бољем издању.

 

Шта мислите, како други виде вас, читајући блог или анаизирајући ваше радове? Шта потенцијални клијенти могу да очекују?

Ја се трудим да кроз радове пренесем енергију и пробудим машту. Боје су посебно значајне у мом изражавању, као и мале ствари које нам улепшавају стварност. Клијенти од мене могу очекивати идеје, прецизност и посвећеност.

 

КРЕАТИВНОСТ И ОРИГИНАЛНОСТ

Са колико људи сарађујете у фирми? Колико је важно имати добру комуникацију са колегама?

Тренутно сарађујем са петоро колега и колегиница. Комуникација међу нама је јако важна, рад у креативној агенцији захтева тимски рад и позитивну енергију.

 

Креативност у послу којим се бавите је, чини се, најбитнија. Дешава ли се да немате решење за неки проблем, и како решавате тај тренутни мањак инспирације?

Слажем се са вама. Уколико дође до мањка идеја, у опуштеној атмосфери причамо о проблему, разматрамо различите идеје и тражимо решење. Добра идеја захтева време, а потребно је испродуковати много идеја да би се дошло до оне која је најоргиналнија, али и довољно добра да одговара својој намени.

 

Можете ли да нам опишете један свој радни дан?

Мој радни дан креће у осам сати ујутру провером пристигле поште. Затим отварам листу послова и бирам онај који је најхитнији. Остајем на том избору ако одмах имам идеју како ћу посао урадити. За неке пројекте је довољно пар сати док неки од послова могу да се раде недељама, месецима. Након одрађеног посла консултујем се са креативним директором и испоручујем клијенту. Атмосфера у радном простору је увек опуштена, уз музику и разговор са колегама.

 

Радите и као "фриленсер"?

SKAnnA је, у ствари, потпис који користим кад радим "фриленс" послове. У периоду када сам остала без посла, кренула сам да сама налазим клијенте у Врању и Новом Саду, а и сада то радим у слободно време. Кренула сам и са "онлајн фриленс" пословима за иностране клијенте.

 

Из којих делова света вас контактирају клијенти и које услуге су им потребне?

Клијенти се јављају из свих делова света. У другим земљама постоји велика потражња за дизајном веб-сајтова, апликација, изградњом визуелног идентитета – логоа...

 

Колико је тешко у Врању наћи клијенте којима су потребне услуге у вези са графичким дизајном? Да ли сте сарађивали са појединцима, или сте имали искуства и у раду са фирмама којима су биле потребне ваше услуге?

Мало је теже наћи клијенте, али потреба за дизајном свакако постоји. У Врању сам сарађивала са појединцима, као и са неким фирмама.

 

ФОТОГРАФИЈА

 

Колико вас посао оптерећује и остаје ли вам слободног времена за опуштање, разоноду и хобије?

Радним данима сам осам сати на послу, док остало време користим за "фриленс" послове, опуштање и дружење.

 

Шта вас је подстакло да почнете да се бавите и фотографијом?

Њоме сам кренула да се бавим још у средњој школи. Затим сам на факултету учила о фотографији, што ме је нагнало да упишем курс фотографије Edon Photo радионице у Новом Саду. Учествовала сам са три фотографије на групној изложби у Спенсу 2009, у организацији Еdon Photo радионице. Моје две фотографије су објављене у онлајн магазину "Frenzy Spark Magazine" Nо.3. Такође сам направила и свој мини фото-студио где фотографишем у слободно време.

 

Шта волите да фотографишете?

Све! Пејзаже, места која обилазим, људе, све оно што ми привуче пажњу и што препознам као занимљиво. Квалитетна фотографија је у очима посматрача.

 

Да ли сте пре уписа на факултет имали додирних тачака са графичким дизајном, као што се, примера ради, фотографијом бавите од средњошколских дана?

Не, нисам имала додирних тачака. Али, некако се избор наметнуо, моја је процена била да ће ме студије оспособити за врсту посла од које ћу моћи да живим, али и који пружа слободу креативног стварања.

 
ПРОФИЛ

Ана Златковић је рођена 30. августа 1989. у Врању. Након ОШ "Јован Јовановић Змај" (1996/2004) и врањске Гимназије "Бора Станковић" (2004/2008), уписала је Факултет техничких наука у Новом Саду, на смеру Графичко инжењерство и дизајн – ГРИД (2008/2012). Након дипломирања je уписала мастер студије на истом факултету, које је завршила 2014.

У периоду 2013/2014. похађала је стручну праксу у фирми Алфа Плам. Радила је и у врањској компанији MINEM CARGO PACK (2014/2015), а од марта 2016. запослена је у ELDER Creative Agency у Новом Саду.

Ради и као "фриленсер" (freelancer – особа која обавља посао по уговору за неку компанију, али није запослена у њој).

 

 

ИСТРАЖУЈЕМ, КОРИГУЈЕМ, ПРИЛАГОЂАВАМ

Можете ли нам објаснити како тече процес реализације једног пројекта, од оних почетних идеја, до финалног производа који можемо видети на интернету?

Први корак од ког крећем је читање и разумевање брифа, односно описа посла који добијем од клијента. Скицирам након тога почетне идеје, истражујем, коригујем, прилагођавам, све док не конципирам јединствено и оргинално решење. Након тога крећем са израдом пројекта све док не добијем мени допадљиво решење за које процењујем да ће задовољити потребе клијента. Решење је потребно образложити клијенту и дати му времена да се саживи са идејом коју му нудим. Они понекад имају додатне захтеве која је потребно уградити у оно што је дотад урађено. Процес усаглашавања са клијентом је битан. Неопходно је да нађем начин да он буде задовољан, а да опет задржим идеје које препознајем као смислене.

 

Одакле се све информишете и које изворе користите при истраживању и разумевању брифа?

Од клијената увек захтевам прецизан и детаљан опис посла. Све информације које су ми потребне за почетак пројекта тако прикупљам.

 

 

ДИВНО ИСКУСТВО У АЛФИ

Каква су вам искуства са стручне праксе у Алфи? На којим пословима сте били ангажовани?

У Алфа-Плам сам радила у служби конструкције, као дизајнер. Било је то интересантно искуство, учила сам о индустријском дизајну и сарађивала са запосленима из свих делова производње. Упознала сам дивне људе. Нажалост, провела сам мало времена, било је неопходно да се вратим у Нови Сад и довршим мастер студије.

 

 

ОПУШТАЊЕ

ВРАЊСКЕ: Која су вам омиљена места за изласке у Новом Саду, а где се проводите кад дођете у Врање?

ЗЛАТКОВИЋ: У Новом Саду волим велике концерте и фестивале, а када их нема онда реге у "Космосапиенсу", СКА у "Црној кући", "Фабрици" или добар  трибјут у "Герили". Најлепше су журке лети у "Борисовом атељеу" на Петроварадину. У Врању волим да одем у "Shamrock Irish Pub" или кафић "The RIFF".

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Боје су посебно значајне у мом изражавању, као и мале ствари које нам улепшавају стварност. Клијенти од мене могу очекивати идеје, прецизност и посвећеност

"Живот у Новом Саду је у неким сегметима другачији него у Врању: културна дешавања, фестивали, животни стандард... Новосађани су тихи, затворенији, можда емотивно хладнији и окренути својим животним циљевима и породици. Врањанци су, са друге стране, дружељубивији, бучнији и своје животе деле са другима. У Врању је једноставније живети, све је на дохват руке. Новосађани су више окренути заштити животне средине и културних вредности", каже Ана Златковић из Врања, графички инжењер и дизајнер, која од марта 2016. године ради у новосадској компанији ELDER Creative Agency.

Живите и радите у Новом Саду, у фирми ЕLDER Creative Agency. Шта нам можете рећи о њој?

ЕLDER Creative Agency је мала агенција са селективним тимом посвећених дизајнера. Наш приступ је софистициран и прецизан, а наши стандарди се мере успехом и унапређењем наших клијената, као и њихових производа. Радим као UI (User Interface) дизајнер.

Срце ми затрепери кад омиришем самсу

ЉУДИ: МАРИЈА МАНАСИЈЕВИЋ, АСИСТЕНТ НА ФАКУЛТЕТУ ЗА ПРАВНЕ И ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ

 

РАВНИЦА

У Врање, као и већина “исељеника”, долази неколико пута годишње, а посета је резервисана пре свега за породицу, која је Марији, како каже, највећа подршка у животу, али и за пријатеље, са којима ма где да живе, кад се нађу у Врању уз кафу у Бранковој улици, “настављају тамо где су стали када су отишли”.

“Сматрам да се љубав према Врању не доказује само честим доласцима. Врање се може волети и на даљину. Срце ми затрепери сваки пут када чујем танану песму Станише Стошића, омиришем самсу или наслутим звук даира у врањанском чочеку. То вам војвођанска равница не може пружити”, каже Марија.

Њено регуларно радно време се не уклапа у смене од девет до пет, па у шали додаје да то њеном деди делује неозбиљно. Рад на факултету ипак подразумева флексибилност, па на послу некада проведе два, а некада осам сати, ако не рачуна део припрема за часове и рад на истраживањима, одговарања на мејлове и остале обавезе које обавља код куће.

На почетку студија Марија није имала намеру да уплива у академске воде, већ је била усмерена на студије и прилагођавање на нову средину, што је с временом донело добре резултате и на завршној години студија. Тако је 2010. године добила прилику да ради као демонстратор, а затим буде и сарадник у настави.

“Било је изазовно снаћи се у новој улози, будући да сам у том тренутку држала часове студентима који су само годину-две млађи од мене. Уз менторство професора са којима сам сарађивала, почела сам да градим себе као предавача и тражила свој стил”, каже Марија која је паралелно са послом студента сарадника похађала мастер студије и бавила се научно-истраживачким радом, да би 2012. године постала асистент.

“Остварење тог циља носило је са собом пуно одрицања, напора, али и задовољства”, признаје.

Своје студенте жели и да упозна, не само да им пренесе знање, како би одређене садржаје прилагодила њиховим интересовањима, јер сматра да на тај начин граде међусобно поштовање и  уважавање и да самим тим комуникација на часовима, али и ван њих може бити отворенија. 

“Најбољи део мог посла је онај који се тиче рада са младим, креативним људима. Инспиративни су и терају ме да се стално усавршавам. Осим тога, рад на факултету пружа много слободе у раду, у реализацији наставних и ваннаставних активности. Сматрам да се улога нас предавача не састоји само у преносу знања из књига, већ је потребно укључити и онај васпитни део образовања, који подразумева пренос неких значајних људских вредности”, објашњава.

Као пример наводи организовање филмско-психолошких матинеа, које организује већ две године, а на којима са својим студентима гледа документарне или култне филмове, после којих дискутују о психолошким феноменима приказаним у њима.

Поред рада са студентима, Марија се радује и научно-истраживачком раду и сарадњи са професорима од којих учи, али и учешћу на бројним научним скуповима у земљи и иностранству.

Она додаје да је важно да се у оквиру својих истраживања бави друштвено релевантним темама, какве су тренутно суочавање друштва са мигрантском кризом, породичним насиљем, промоцијом предузетништва, јер “наука сама по себи није у вакууму, већ постоји зарад унапређења наших живота”.

ЖОНГЛИРАЊЕ ОБАВЕЗА

Поред рада у настави, наша саговорница је при крају докторских студија психологије, на којима се бави проблемима предузетника у Србији.

Она каже да је своје обавезе на студијама уклопила са испитима на послу, јер је то време када је мање оптерећена предавањима. Марија додаје да јој је за припрему часова некада било потребно више времена, али да уз искуство од скоро седам година сада то није велики проблем.

“Организација времена је кључна, а на усвајању те  вештине још увек радим”, смеје се и додаје да је у њеном послу најтеже то што мора да подели свој фокус на наставу, науку, администрацију и да то “жонглирање”, уз приватне обавезе, уме да буде прави изазов.

Када је у питању докторска дисертација, која је у финалној фази писања, ту је потребна “дисциплина кичме”, односно континуирани рад и свакодневно писање.

Ипак у мору обавеза, Марија један дан викенда одваја за одмор, дружење и изласке, једном речју “пуњење батерија”.

- Уживам у кувању, вожњи бицикла по граду, читању, фотографисању и плесу, па се трудим да сваки викенд зачиним овим задовољствима. Физичка активност ми много значи, па сам после различитих фитнес програма изабрала да се опробам у аеро јоги, специфичној врсти јоге која укључује вежбање на љуљашци. Наравно, када год уграбим прилику, трудим се да отпутујем негде, јер са сваким новоосвојеним меридијаном потпуније спознајем себе и околину – завршава Манасијевић.

ПРАВДА ЗА ЈУЖЊАКЕ

Иако сматра да је одрастање у Врању, где је стекла пријатеље за цео живот, обликовало и оставило трага у виду “јужњачког моџоа”, ова Врањанка се без великих тешкоћа уклопила у Војводину.

Каже да јој је у Војводини у почетку све било чудно, “од говора, преко темперамента, до начина живота” и да се суочавала са својим стереотипима о Војвођанима и њиховим о “Србијанцима”, али да се уз помоћ пријатељица са којима се доселила брзо инфилитрилала међу те ‘резервисане, културне и успорене Новосађане  и “брзо увидела колико су стереотипи заводљиви".

 “Своје новосадске пријатеље волим да учим врањанском дијалекту, поклањам Борине књиге, све то уз самсу, која је незаобилазни део свих наших славља”, каже.

У почетку јој је инпоновало када неко са ким се упознаје каже да никада не би претпоставио да је јужњакиња, али да је данас  ситуација мало другачија.

“Реагујем на такву опаску. Користим сваку прилику да са поносом искажем свој врањански идентитет”.

Марија је једно своје истраживање посветила “неправедном етикетирању” јужњака због дијалекта у медијима, чиме је, како каже, покушала да “истера правду за јужњаке”, што сматра својим начином борбе за побољшање слке о југу Србије.

Иако свој родни град воли, тренутно нема планове да се у њега и врати.

“И поред моје сентименталне везаности за Врање и југ, сматрам да мој родни град не пружа значајну перспективу младима. Разлози су познати: партијско запошљавање, непотизам и ниски стандард”, јасна је.

 

Образовање у Србији деградирано

Млада асистенткиња сматра да је образовање у Србији деградирано, почевши од основне школе до факултета и да промоција других критеријума при запошљавању урушава идеју о важности образовања, чиме се обесмишљава процес припреме за радно ангажовање.

“Та припрема се у нашој реалности најчешће своди на припадност одређеним политичким партијама. Са друге стране, поседовање одређене дипломе, поготову оне највишег нивоа, постао је статусни симбол међу политичарима, те се гротескно  даје на важности титулама које су испразне јер су стечене преко ноћи и на веома упитан начин”, каже Манасијевић.

Она у деградацији образовања види и разлог због којег млади људи у све већем броју одлазе из Србије.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Своју академску каријеру психолошкиње гради међу Лалама и Сосама у Новом Саду, али је изузетно поносна на свој врањански идентитет

Марија Манасијевић је асистент на предметима из области социјалне и организационе психологије на Катедри за пословну психологију на Факултету за правне и пословне студије др Лазар Вркатић у Новом Саду. Поред тога, ова Врањанка је задужена и за координацију студентске праксе у организацијама и средњим школама за студенте пословне психологије.  Тренутно завршава докторске студије психологије на Филозофском факултету у Београду.  

Врањанци имају менталитет Хрвата

ЕВА МЕШТРОВИЋ, УМЕТНИЦА

 

ИНДИЈЦИ И ЈАПАНЦИ

“Ни сама не знам зашто сам дошла у Врање. У Хрватској није било оваквих радионица. Заправо, има их, али су скупе и ничему те не науче. Онда сам чула за врањску радионицу и нисам се двоумила” – признаје.

ВРАЊСКЕ: Дошли сте без предрасуда у Врање и Србију.

МЕШТРОВИЋ: Ниједну поделу ја не правим. Не разликујем црнце од белаца, нити католике од муслимана, Индијце од Јапанаца, Хрвате од Срба. Не познајем границе јер ја их нисам цртала, припојавам се религијама и не клањам киповима. Апсурдна је било каква подела. Није битно одакле је неко и куда неко иде, битно је шта носи у себи и шта преноси на тај простор у ком тренутно борави.

 

Причаћемо о томе касније. Када се први пут јавило интересовање за сликање?

Све је почело у шестом разреду основне школе, када ме професорица ликовне културе неправедно прозвала и запретила да ће посебно обратити пажњу на мој рад. Заинатила сам се и исцрпно радила недељу дана на цртежу. До тада нисам била свесна својих способности и талента. Када је видела мој цртеж, само је рекла да жели разговарати са мојим родитељима и отада ме магијски привлачи тај посао да ја нисам могла престати да се бавим тиме. То је нешто што је у мени клијало и одједном се само отворило.

ЧАРОБНИ СВЕТ

Да ли вас је неко спутавао и одговарао од тог пута?

Баба са очеве стране није веровала у мене. Никада се нисам издвајала ни по чему, говорила је. Била сам повучена и тиха, и мислила је да нећу успети. Најважније је да у себи нешто јако, истински желимо, онда ћемо то и остварити. Ја сам веровала у себе и моја професорица која ми је рекла за средњу уметничку школу за коју до тада нисам знала да постоји.

Средња уметничка школа у Сплиту, одсек графички дизајн.

Заљубила сам се у старе графичке технике. Дала сам се томе до максимума и желела да из тог предмета извучем највише. Мораш искористити садашњи тренутак и узети што више од онога што ти се у датом моменту пружа. Живот нам стално нешто пружа, питање је колико смо ми спремни да то нешто узмемо. Ја сам ушла у неки шаблон, опседнутост и нисам престајала да сликам сваког дана и ван школе.

Нажалост, само десет дана пред ваш пријемни испит за упис на Академију, изгубили сте оца. Велика је снага била потребна да наставите даље.

Време се креће, тече и не чека. Имала сам јаку жељу и као што кажете, огромну снагу. Колико год звучало апсурдно, највеће ствари се рађају из највеће боли. А ниједна нам бол није дата, да је ми не можемо надићи.

Колико су вам познанство са Весном и рад у Ликовној радионици помогли око уписа на Академију?

Много, и не само у техничком смислу. Нас две константно учимо једна од друге. Данас између нас постоји каква нераскидива веза настала у моменту када је мени била потребна помоћ за припремање испита. Све ствари које је требало савладати, савладала сам на занимљив начин. Научила сам да нас ништа не може спутавати док стварамо. Стекла сам самопоуздање и ослободила се ранијих стега. У радионици добијеш полет у леђа, не будеш згрчен и ту нема никаквих ограничења. Ликовна радионица одише дечјом искреношћу. Она је ту ради других. Не само у ликовном сегменту. Заједно су полазници од 7 до 77 година. Сви се дружимо и учимо о животу, о стварању. У њој влада хармонија и заједништво. Ликовна радионица је нуклеус који чува и гради талентоване људе. Дивно, чаробно место пуно деце.

Постоје ли у Хрватској радионице попут ове у Врању чији сте члан?

Оваквог типа не. Постоје приватне школице које држе уметници, а ти људи су често препуни ега, поноса и узимају грдне новце деци да их сместе у једну просторију где их уче да цртају, а никад не дају свој максимум. Држе нешто своје по страни. Данас су људи доста материјализирани, нажалост и гледају све кроз нешто материјално и заметила сам да постоје те мале приватне радионице које по једном сату узимају доста новца, а мислим да људи не извлаче много из тога. И то траје кратко. Овде деца кад дођу остају годинама, или могу да се врате ако напусте радионицу у једном периоду.

Који се мотиви најчешће виде на вашим сликама?

Мотив није битан, већ осећај и енергија коју слика носи. Само желим да човека додирне и да осети нешто кад види моје слике. Да га сликом дотакнем. Сликам тако да чистотом и прозрачношћу покажем да смо ми више од онога што мислимо да јесмо. Ликови на мојим сликама, танани су и суптилни, многи их називају анђелима. То су етерична бића осликана на белим сликама, светлијег колорита. Комбинујем различите материјале, тканине, прахове, земљу.

Имате ли циљ коме тежите у животу?

Цео живот је једно велико трагање. Мој највећи изазов је да за живота пронађем себе. Желим представити уметност да је она игра, креација, енергија, контакт са нечим вишим, али све то треба осетити, јер се не да речима испричати. Свако на неки њему својствен начин сведочи о својој егзистенцији. Ја овако остављам траг постојања. Уметност спаја људе, она је спојила Весну и мене, и спојила ме са осталим дивним људима из Србије. Желим показати да границе не постоје, да разлике између људи не постоје. Весна је, током боравка у Хрватској причала како јој је непријатно колико јој је пријатно ту где се налази. Исто је и са мном кад дођем у Врање.

У ВРАЊУ СУ МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ

Границе за вас, кажете нигде не постоје. Нема их ни у уметности?

Смисао уметности је у томе да вас не ограничава, не спутава и не побија ништа што желите да испољите, на начин који ви изаберете. Платно јесте ограничено димензијама, али простор унутар тог платна је безграничан. Драж уметности је да нема границе. Сматрам да је теорија уметности апсурдна. Не постоји ниједна дефиниција која ће рећи што је уметност, као што ни за живот нема дефиниције. Уметност је постојање, а оно је без дефиниције.

Боравили сте једну годину у Врању и сада често долазите. Какав је менталитет Врањанаца?

Менталитет се не разликује од Хрвата. Врање ми је као кућни кауч. Невероватна је чињеница да немам осећаја да сам у другој земљи. Од најмлађих до старијих, ја имам пријатеље, створила се ту нека синергија. Људи су топли, срдачни, сви ме грле на улици, зову на пиће. Осећа се оно што желим да створим кроз свој рад. Да није битна религија. Све су то предрасуде и политика. Људи су, међутим, другачији. И ако постоје они који размишљају другачије, ја на њих нисам наишла и не занимају ме, као ни политика. Ове људе које сам упознала, које знам, пријају ми, друге нисам осетила. И Врањански сам научила, па је најсмешније кад помешам све.

Можете ли нам рећи ваше утиске о ликовној сцени Врања?

Није битна величина једног града, већ колико ће град изнедрити величине од људи. Смешно је мислити да у малом граду нема перспективе. Ви имате море талентованих људи. Само треба омогућити дисање у овом граду. Ако је неко уметник, дише кроз уметност, ако је неко балетан, он дише кроз плес за који му је потребан одговарајући простор. Ја овде не видим простор да би се људи после факултета могли вратити. Због тога су у безнађу јер не виде простор и не знају како да делују. А својим деловањем, човек се развија. Врање сигурно има једну од јачих ликовних сцена.

Шта је са културом, колико она живи?

Душа града је у култури, између осталог у позоришту. Да би било шта функционирало, треба кренути од поштовања одређених рокова. Шта би се десило кад не бисмо плаћали рачун за струју или било који други? Људи на власти који кажу да ће позориште бити изграђено до неког рока, треба то испоштовати и урадити. Глумци труле, као и њихов рад. Велику могућност има овај град за процват културе, само треба младима дати прилику. Улаже се у некакву спољашњост града, у улице, то сам ново видела и ништа више. Погрешни људи на погрешним функцијама, неће урадити много. Човек који је усавршио области из културе, пустити га да ради свој посао, па ће можда резултирати на боље.

Да ли је ситуација у Хрватској другачија?

Идентична је. Стање је исто тако лоше. Али, са друге, лепше стране, култура и уметност су нас, ево, спојили. Као да рат никада није постојао. Истребимо га и заборавимо на њега, ако знамо шта је он и ако смо свесни шта нам је донео.

КОМУНИКАЦИЈА СА СЛИКОМ

Колико дневно радите?

Не радим сваки дан, али повучем по једну линију. Не волим превише копирати материју. Уметност је за мене нешто много дубље и интимније. Толико је интимни опус стваратеља да ме срам причати о њој. Гледала бих по неколико сати у дело, сликала и на минус два, рука би ми промрзла. Не радим механички, како би се неко томе дивио. То је погрешно.

Шта онда ви радите док стварате?

Успостављам комуникацију са сликом. Некад ћутим, некад се свађам, некад плачем уз њу. То су необјашњива и јако променљива стања. Ја сам обичан човек као и сваки други, једнако вредан живљења и ово је мој начин кроз који дишем. Задирем у властити свет, а свака слика је један велики део тражења. Сваки човек пролази кроз духовна тражења, а за мене је духовност нешто што ме вуче ка напред, проналажење самога себе, задирање у себе. Тежим ка том тражењу, још увек трагам.

Колико човек у уметности испољава своју природу?

Сврха уметности је пут ка самом себи. Сваком уметнику, његово дело је одраз његове особености, дубоких мисли, осећаја, његових светова, снова, жеља. С тога је свако дело посебно иако се у очима посматрача или слушаоца дели на добро и лоше. Док се други диве или ругају, или буде неке своје осећаје, оно право истинско значење, она дубина, чежња, срећа или бол кроз дело, живе у уметнику. Бити сликар, не значи само лепо сликати, бити песник, само лепо писати. У све треба пренети себе, своје осећаје, своју особност. Уметност је данас, рекла бих, бити човек.

У шта верујете?

Верујем у снагу својих снова. Ментална зрелост је ту, али је и дете које храним, присутно у мени. Животна мисао ми је да песмом забележим осећаје, сликом оживим неживо, а фотографијом овековечим пролазни тренутак. Понекад сањам да сам лик из цртаћа где свака боја има осећај, сваки лик главну улогу. Цртаћ пун апстракције, баш онакав каквим дефинишем уметност. Све пуно боја, живо и једнако вредно, прожето дубоким осећањима. То нешто живо, ја преносим из снова на папир. Само оно што радимо из љубави, радимо слободно, ма колико патње проистекло из тога.

Написали сте књигу “Трагови у бескрају”. Желите да и на тај начин оставите свој траг?

Мислим да ће остати. Књига је насталајала од девете године мог живота. Ја бих то пре назвала комуникацијом са самом собом. Често су ми надолазиле мисли о уметности, написала сам много цитата. Све што сам видела, а болело ме, преточила сам на папир. Промоција књиге била је овде, у Врању 2015. године и то на хрватском језику писана. Добила сам изванредне критике.

У књизи говорите о великој људској предрасуди, затрованости и незадовољству. Шта мислите да је узрок томе? Зашто људи не причају о срећи, већ, како сте написали, о мржњи?

Људима данас недостаје комуникације. Не комуницирају довољно са другима, како би боље упознали и себе и друге. Много су постал рањиви и онда се окрену лошим стварима и таквим мислима. Не схватају да је смисао у кретању напред, у сталном учењу.

Поред сликања, бавите се и фотографијом?

Имам сталну потребу за стварањем. Тиме овековечим пролазни тренутак. Пуштам осећај да ме води, јер је најчистије кад те у нечему води осећај. Ако је опчињеност за свакодневним напретком, ја сам највећи болесник, јер уметност је потреба попут хране коју једемо сваки дан да бисмо опстали.

Постоји ли нешто на шта сте најпоноснији?

Стварам да бих егзистирала на овом свету. Признања су ми небитна, она су краткорочна. Слава је велика замка и пролазна ствар, То ме не занима. Да имам велики број изложби, да излажем по светским галеријама… Ниједно од тога не представља приоритет. Мој највећи изазов је да за живота пронађем себе.

Можете лид а нам објасните теорију да је душа одлика ума.

Мисао о нечему обликује нешто што ми привидно јесмо. Мисао је моћна. Оно што мислимо, то јесмо. Реч је неуништива као и душа, и то је њихова спона. Зато су повезане. Једна од најважнијих лекција је научити мислити. Мисао има моћ да те излечи, а исто тако и да те разболи. Највеће умеће је умеће мишљења.

 
ПРОФИЛ

Ева Мештровић рођена је 30. августа 1994. године у Задру. Одрасла је и живи у Сплиту где је завршила Средњу школу ликовних уметности, одсек графички дизајн. Имала је две самосталне изложбе. Прву у Галерији европског парламента у Сплиту, а другу као најистакнутији ученик врањске Ликовне радионице.

Учествовала је у више од десет групних изложби. Радила је плакат за Еколошку радионицу и за Ликовну радионицу у Врању. Поред сликања бави се фотографијом и писањем. Много чита. Студент је треће године Академије примењених уметности у Ријеци. Сваку паузу између предавања на факултету, сваки распуст, искористи да дође у Врање.

 

 

 

 

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

 

Врање ми је као кућни кауч. Невероватна је чињеница да немам осећаја да сам у другој земљи. Од најмлађих до старијих, ја имам пријатеље, створила се ту нека синергија. Људи су топли, срдачни, сви ме грле на улици, зову на пиће. Осећа се оно што желим да створим кроз свој рад

 

И док други буду причали о мржњи, ја ћу причати о љубави. И док други буду истицали националност и цртали границе, ја ћу и даље бити припадник планете земље – јасна је Ева Мештровић, двадесеттрогодишња Сплићанка, девојка судбински везана за Врање.

Ева је у Сплиту завршила средњу уметничку школу уз препоруку професорке која је препознала њен велики таленат. Након средње школе, желела је да се посвети учењу, вежбању и сликању, да уради све што је потребно за упис на факултет. Преко друштвене мреже сазнала је за Ликовну радионицу у Врању, и тако ступила у контакт са Весном Маринковић Станковић, водитељком радионице, која је Еву довела у Врање 2013. године. Тако је млада Сплићанка постала члан врањске Ликовне радионице. Са циљем да се припреми за пријемни испит и упис на Академију примењених уметности. Што је и постигла годину дана касније. На својим изложбама, а имала је до сада две самосталне, увек је у улози посматрача. Уверења је да се о свом делу може сваког дана изнова учити.