Друштво

Носилац ђачке медаље

Владимир Милићевић, учитељ у ОШ „Ратко Вукићевић“ у Нишу

 

***

„Тај 5. јун 2014. године заувек ће ми остати у сећању. Био је то најјачи утисак у мојој каријери и један од најлепших дана. Генерација ученика која је одлазила направила ми је у Спомен парку Бубањ изненађење какво нисам могао ни да замислим. Цео догађај је толико тајанствено био организован да ни у једном тренутку нисам знао шта се спрема и шта ме чека. Одликован сам од стране својих ученика златном медаљом која ће ми увек остати у неизбрисивом сећању и која и данас заузима посебно место у мом дому и у мом срцу“, поверава се учитељ Влада.

Он је до сада извео шест генерација ђака а у септембру се спрема да дочека и седму генерацију првака. Велико стрпљење и бескрајна љубав, вели, одлике су које сваки учитељ мора да има.

***

-Трудим се да будем пажљив и обазрив и да их,  осим читању, писању, и рачунању, прво научим поштовању, толеранцији и љубави . Да им пружим основу образовања, али да науче и да уважавају једни друге. Трудим се да ученици поштују правила рада и понашања и да поштују како вршњаке тако и старије. Тај први осећај који се стекне на самом почетку школовања значи много у даљем одрастању. Много лепих и правих ствари које данас примењујем у свом раду са децом су свакако заслуга мојих дивних учитељица. То је печат који се урезује и никад не бледи“, каже он.

***

Милићевић и данас памти прву учитељицу Кају Остојић која га је тако лепо и топло примила у ђачкој клупи Основне школе ,,Вук Караџић“ у Врању.

„Иако је после мог завршеног другог разреда отишла у пензију, својим искреним односом и топлим погледом задобила је моје поверење и љубав коју носи та професија. Моја друга учитељица звала се Вукица Костић.  Иако је била доста млађа од прве учитељице , била је одважна, сигурна и поносна жена. Имала је све позитивне особине које красе једну личност. То су прве и најважније особе у мом одрастању које су увек служиле као пример на који начин се треба односити према деци, како је битно и веома значајно да се она осећају сигурно  и уважено“, открива учитељ Влада.

***

И наставници који су му касније предавали, памти,  били су веома одговорни, свестрани и пуни љубави према својим ученицима, тако да су појачали жељу коју је имао од почетка школовања – да једнога дана и сам постане просветни радник.

Током школовања у Врању, живео је код својих родитеља који и данас поносно и уздигнуте главе шетају градом. Родитељи су ти који су  се увек трудили да његовом брату Мирославу и њему створе могућност за безбрижно одрастање у породици која је пружала топлину и сигурност.

***

„Моје детињство је било срећно и забавно. Породица је место где научиш да живиш, а онда кад створиш своју, учиш и друге како да живе, да буду срећни и прави људи. Од малих ногу бавио сам се спортом, играо сам фудбал и то доста успешно. Нисам жалио себе ни једног тренутка већ сам настојао да пружим максимум  својих могућности. То се тада много ценило тако да сам и у друштву увек био добро прихваћен. Након завршене основне школе, 1987.године уписао сам Педагошку академију “Иво Андрић“. За време школовања нисам проводио време забављајући се, него сам радио како би себи омогућио лепши живот. Истовремено сам се школовао и радио по кафићима, пицеријама а касније и ресторанима“, открива Владимир.

***

Завршио је Вишу педагошку академију али је његов први званични посао био трговачки путник, у то време јаког предузећа из Владичиног Хана „Делишес“. Био је задужен за територију Косова и Метохије, посао је био веома одговоран и динамичан, упознао је и стекао многа пријатељства а својим ангажовањем ширио је мрежу купаца и бележио одличне резултате. А онда су се отворили други путеви и живот га је одвео за Ниш 1997.године.

„Учитељ сам желео да будем од свог раног детињства. Жеља ми се остварила па сам напустио сам Делишес и запослио се на радном месту које сам са неизмерним задовољством дочекао. Прва школа у којој сам почео да радим звала се ,,Моша Пијаде“ (данашња ,,Краљ Петар Први“), па сам после годину дана прешао у ОШ „Топлички хероји“ у Житорађи.  Радио сам и у сеоским школама, а скоро 10 година сам учитељ у ОШ „Ратко Вукићевић“ у Нишу.  До сада је прошло шест генерација ученика, а од 1. септембра стиже седма генерација. Поносан сам на чињеницу да сам у досадашњем раду био учитељ око 170 ђака“, открива Владимир.

***

Са супругом Лидијом, која је такође учитељица – као у бајци - створили су дивну породицу. Од троје деце, двоје су по рођењу –Врањанци.

“Моја супруга је учитељица у истој школи и мој највећи заштитник и покретач у животу. Она је беспрекорно добра и вољена особа која своју племенитост, љубав и огромну снагу даје несебично деци, а она на најбољи начин то узврате. Наша породица је петочлана. Ћерка Кристина је најстарије дете, има 21 годину и будућа је учитељица. Рођена је у Врању, као и средњи син Вељко који има 17 година. Једино је најмлађи син Лука, који има 13 година, рођен у Нишу“, вели Владимир.

И дан данас када се на улици сретне са бившим ђацима, ерупција радости не изостане.

„Стално наилазим на ученике које сам учио и који кад ме виде не крију срећу и радост. Мој животни мото је: 'Живи и ради поштено и одговорно а бумеранг среће ће те кад тад стићи’.  Најбитније ствари у животу се не могу купити. То су пре свега здравље и срећа а свако има и нешто треће. Бити добар човек - то је важно, истиче Владимир.

 
НАСТАВНИК БОРА

 „Изузетно ми је драга личност и Бора Динић, мој разредни старешина из средње школе наставник географије. То је човек кога краси невиђена доброта, он је најискренији пријатељ својих ђака, особа коју су деца неизмерно волела и због које су многи пожелели да то школовање траје много дуже како би што више времена проводили заједно. Њему дугујем посебну захвалност. Замислите, који би разредни старешина дао свој нови аутомобил свом бившем ученику да у Врање довезе своју будућу супругу са веридбе из Житорађе код Прокупља. И то није све, него да остави возило да неко у то време може да опстане или заради на неки други начин довозећи робу из Бугарске наредна три месеца. То је био незабораван гест због којег захвалност до краја живота дугујем наставнику Динићу“, поверава се Милићевић.

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

 Генерација ученика која је одлазила направила ми је у Спомен парку Бубањ изненађење какво нисам могао ни да замислим. Цео догађај је толико тајанствено био организован да ни у једном тренутку нисам знао шта се спрема и шта ме чека

 

 „Учећи друге, учимо и поштујемо себе, љубав се мора осетити према деци која знају да на најбољи начин ту љубав неизмерно врате...  Учитељ је неко ко пре свега мора да воли децу и свој посао да би се бавио једним од најзахтевнијих занимања. Својим односом према деци, радом са њима, пружа им задовољство, усрећује их и треба да буде узор својим ученицима. Први учитељ је свакако личност веома важна и одговорна, као фигура, он је увек на првом месту и ту улогу мора оправдати на најбољи начин јер то деца заслужују“.

Овако збори Владимир Милићевић (45), родом Врањанац, учитељ у Основној школи „Ратко Вукићевић“ у Нишу и просветни радник који је имао ту част у каријери да га одликују – ђаци! А та ђачка медаља - не крије - најдраже му је и највредније признање за свој рад.

Људи или претња

МИГРАНТИ И ВРАЊАНЦИ

СПИНОВАЊЕ

Е сад, Врањанци...

 Нису само коментари у питању, оваква, па и радикалнија „решења“ о мигрантима у врањском Мотелу, али и генерално о мигрантској кризи, можете чути у свакој врањској механи, на сваком врањском сокаку. И то неизбежно доводи до питања – да ли су Врањанци, који иначе слове за мирољубив и гостопримљив свет, у сусрету са првим искушењем показали и своје друго лице, лице ксенофобије и нетрпељивости према другом и другачијем, који је притом у љутој невољи?

Као што се и очекивало, у одбрану васколиког врањанства од мигрантске пошасти и окупације мотела, прве су барјак подигле организације – срБске узданице попут „Образа“ и „Наших“, а врањски одбор „Двери“ тим поводом је издао и саопштење за јавност, у коме се између осталог каже:

„Српски покрет Двери се најоштрије противи отварању било каквих прихватних центара за мигранте у Врању, попут овог који је најављен, и за чије сврхе се реновира Мотел „Врање“. Сматрамо да у тренутку када суседна Македонија под притиском албанских политичара најављује тужбу за геноцид против Србије, а коалициони партнери Александра Вучића у такозваној влади Косова најављују формирање војске Косова, отварање мигрантских центара на југу Србије представља додатни ризик за сигурност грађана на овом подручју“.

Из тих разлога „Двери“ траже да одлуку по овом питању донесу грађани Врања на локалном референдуму. Ово већ садржи и јаке политичке импликације, па „Двери“ настављају у том тону:

„Они би без проблема одобрили и одлагање нуклеарног отпада на депонији Метерис, када би добили такво наређење из Сурдулице или Београда. Ако на то додамо и њихову склоност према корупцији и вероватну намеру да појединци из свега извуку личну материјалну корист, сматрамо да се њихов суд о томе шта угрожава безбедност грађана Врања, а шта не, не можемо ослонити. Уверени смо да ће и сви они који су из неког интереса, страха, или вере у лажна обећања, дали свој глас СНС-у или СПС-у, ипак добро размислити кад је у питању директно угрожавање њих и њихове деце”.

 

Градоначелник Врања, Слободан Миленковић мисли да се то само „спинује“ и каже да је у питању неутемељен страх од нечега што је, нада се он, пролазно. Да ли је било неких угрожавања, реторички се пита Миленковић, на чему се заснивају овакве тврдње?

„Сетите се само колона миграната које су овуда пролазиле 2014. и 2015. године; многе сам и лично збрињавао на ортопедији. Није било никаквих инцидентних ситуација, али то не значи да не треба водити рачуна да до таквих ситуација не дође“, каже градоначелник.

Миленковић наводи пример Бујановца, где су у фабрици „Светлост“ смештени мигранти, и истиче да негативних појава није било.

„Биће сигурно појединачних испада, као и до сада, али се то не сме генерализовати. Уосталом, верујем у надлежне органе који ће целу ситуацију пропратити како ваља. Грађанима бих поручио да се подсете пакла рата кроз који смо и ми прошли, таласи миграција су ишли према западу, тако да ми није јасна та појава ксенофобије која се јавља на друштвеним мрежама“.

Ивана Хаџи Стошић, из Ромског центра за демократију каже људи повезују мигранте са исламом и радикалним исламизмом а не са људима који беже од рата, бомби и страдања. Као да и ми као нација нисмо прошли кроз исти егзодус пре само 20 година. „Они ће силовати нашу децу“,  што се најчешће чује након снимка колективног силовања девојчице у Немачкој или ће почети да нас разносе бомбама. Мигранти се не посматрају као људи већ као претња.

„Да ли смо ми сами спремни за људе који са собом доносе и своју сопствену културу? Имала сам ту срећу да боравим у Сирији пре рата и не могу описати лепоту те земље, њихову гостопримљивост и доброћудност. Сиријци беже од рата. Да ли ћемо се показати као добри домаћини, чиме се врло често поносимо, нашом јужњачком културом и менталитетом. Мигранти су странци, али је ксенофобија растућа што показује и истраживање које је спровео Ромски центар за демократију у оквиру пројекта СТОП, подржаним од стране ЕУ“, каже Стошићева.

Како победити страх од непознатог са толиком медијском кампањом око радикалног исламизма и миграната? Мигранти, каже саговорница, нису радикални исламисти, они само траже бољи живот као и многи од нас. „Едукација локалног становништва о богатству суживота са људима различитих култура, религија, националности и раса је кључ прихватања ових људи и истовремено подсећање на речи Патријарха Павла:'Будимо људи'.

За извођача радова на реновирању Мотела на тендеру је изабрано ГП „Банковић“, већ знаменито по својим радовима на Институту за мајку и дете, Банку матичних ћелија и „смрдљивим зградама“ у Београду, те обнови врањског позоришта. Оваквим одабиром, изгледа да смо нашли одговор на мигрантску кризу – формула „оплатол“.

„Ма, шта ће нам још мигранти – пита се један стари овдашњи коленовић, редован гост Мотела у његово златно доба – па ми Врањанци смо си мигранти у Врање“!

 
ЗОРАН ДИМИЋ, ФИЛОЗОФ

Друштво у развалинама

„Мене не чуди то што Врањанци исказују ксенофобичност према најави да ће се у бившем Мотелу формирати Центар за привремени смештај избеглица. Наша држава у целини, а нарочито локална заједница у Врању, представљају једно друштво у развалинама. Ни много јача, кохерентнија и конзистентнија грађанска друштва у стабилним западним демократијама не могу да се изборе са проблемом избеглица и врло често на њега  реагују ксенофобично. Отуда не чуди што се то дешава и овде у Врању“, каже доктор филозофије Зоран Димић.

- Дакле – наставља Димић - ја бих волео да сада можемо да теоретишемо о проблему једног ксенофобичног друштва на мало озбиљнији начин. Али, за то нам је потребна претпоставка да уопште имамо друштво. Међутим, проблем Србије, а нарочито Врања, је управо у томе што нам пред нашим властитим очима сваким даном убрзано нестаје било каква назнака друштва, а остаје убога раја којом манипулише такозвана „политичка елита“.

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Ма, шта ће нам још мигранти – пита се један стари овдашњи коленовић, редован гост Мотела у његово златно доба – па ми Врањанци смо си мигранти у Врање

 

„То су највероватније Сорошеве зликовачке невладине организације које само уништавају Србију и не мисле јој добро. А од мигранти можемо само да очекујемо, ако се населе у Врање, за десетак година ће добијемо једно две-три џамије. А за 15 године, ће почнев полако да ги исељавав врањанци!“

„Господину Александру Вулину ако учини овако нешто и СВАКОМ ДРУГОМ судити због уништавања Србије на различите начине истог тренутка када сјаше са власти и кривично гонити до затворске казне од 20 година! Вулине падобранцу отвори тај мотел са неким инвеститором а не са мигрантима! Стаљинов подмладак, нема шта!“

Ово су само неки од безброј коментара (које објављујемо у оригиналу) Врањанаца, објављених на друштвеним мрежама и сајтовима медија, а поводом уступања Мотела „Врање“ Комесаријату за избеглице и миграције, па ће у овом некада репрезентативном угоститељском објекту бити смештени мигранти из ратовима захваћених подручја, те се Мотел у те сврхе реновира.

Због оваквих коментара, чији број узима забрињавајуће размере, неки медији су чак били принуђени да због увредљивог вокабулара, ширења расне, верске и националне мржње, са својих ФБ страница уклањају постове са ставовима који су у супротности са овим говором мржње, уз образложење да „овакве реакције на мигрантско питање показују да у делу нашег друштва и даље постоје дубоке наслаге неразумевања, мржње и толеранције у односу на темељне цивилизацијске вредности, а посебно забрињава што се међу онима који су коментарима који отворено пропагирају ксенофобију посебно истичу појединци који се старају о васпитању младих“. Па се још и извињавају саговорницима, због вокабулара коментатора – „туђи срам да те не једе“ – што би рекли стари Врањанци.

Туристички биро за запошљавање

НА КРИЛИМА ПОЛИТИЧКЕ МОЋИ

НЕТО ПЛАТЕ

То се може јасно закључити из докумената о трансферу средстава из Града према ТОВ-у, где се јасно наводе цифре које град плаћа новозапосленима, а које уопште нису мале. Те плате се крећу од 14.000 динара па до 41.000 . До данас, град је на основу запошљавања само петоро радника, за пет месеци исплатио из своје касе, додуше бруто, око 220.000 динара месечно, илли око 1,1 милион динара. Цифру ваља дуплирати за дупли број радника, што опет није мало.

Као да је то мало, или, како директори воле да кажу, као да је обим посла драстично увећан, овде по разним уговорима, привременим, повременим и сличним пословима, на одређено или како већ, ради још најмање осморо људи, као мало где по Врању. Чак и по закону та ситуација не би могла да стоји, јер фирма у Србији, кад јој се повећа обим посла, може да запосли до 10 одсто од броја већ постојећих радника, што је овде премашено. Очекивано, нико не види проблем у овој ситуацији јер сви учесници утакмице, од градских челника до директора ТОВ-а и његових запослених, учествују у партијској подели плена и сматрају то нормалним понашањем. Уз то, у ТОВ-у изгеда има и злоупотреба финансијских ресурса, осим ако и то није договорено на вишем месту. Али, треба поћи редом да би се читава ситуација схватила на прави начин.

Закон је хтео да од Нове године Скијалиште, Дирекција и Управа Бање морају да буду ликвидиране. Власт је нашла решење, па је Скијалиште прикључено ТОВ-у, Дирекција „Водоводу“ а Управа Бање је прешла на самофинансирање. Додуше, мора се рећи да је власт установила принцип који  и прави разне проблеме на терену: „Нико не сме да остане без посла“. Пошто су ликвидиране фирме већ запошљавале на одређено или привремено, захтев је био да се и ти људи преведу на плату када пређу у нову фирму. И све би било у реду, и закон сит и партијски играчи на плати, да се у ТОВ-у није догодила чудна ситуација - тамо су на 10 одсто нових радника право полагали и ЈС и СДПС. Мука је у чињеници да су то мањински партнери коалиције, па и немају где да запошљавају осим у ТОВ-у. И, ето белаја.

Директор ТОВ-а Саша Иванов не спори да има осам нових радника, али тврди да су они ту по два основа - зато што су неопходни за остварење планова који су пред фирмом, и зато што су наслеђени од Скијалишта.

„Разумео сам да је највеће зло то привремено запошљавање. Сада су људи запослени на одређено, на по три месеца, и уклопљени су у систематизацију. Нама су потребни туризмолози, и зато сам ставио рампу на партијско запошљавање. Имали смо људе на буџету, али не и стручњаке“, објашњава Иванов.

Помало чудно, сад испада да су у ТОВ-у, док га он није преузео, радили правници и економисти, да је сличан профил запослених био и у Скијалишту, а да нигде није било туристичких радника. И сад је то исправљено, ту су туризмолози, причају и енглески... Само, шта ли раде они стари радници кад ови нови коло воде? Како открива Иванов, поново је почео са радом Дом на Бесној кобили, па  се тамо ради у две смене - конобар, кувар, рецепционар и туризмолог, плус возач комбија. То са комбијем је интересанто - ТОВ га је добио као донацију, али сад па има возача који је запослен у фирми. Опет, сматрају у ТОВ-у, боље и то него да на превоз приватницима одлазе милиони, какав је то био случај раније у Скијалишту.

ОДРЕЂЕНО И НЕОДРЕЂЕНО

Да је ситуација помало чудна потврдио је и Александар Стајић, шеф СДПС-а  и помоћник градоначелника, који каже да у ТОВ-у има укупно девет радника на одређено.

„Дејан Манић је тражио да прихватимо петоро лљуди ииз Скијалишта на одређено, и ми смо то учинили. Запослена су још три туризмолога, један од њих магистар, и возач комбија. Ништа посебно није урађено и нико нов није примљен.  Нема никаквог партијског запошљавања, ни људи преко потребног броја“, каже Стајић.

И тако, има девет људи не само преко броја, него преко дуплирања броја запослених, али, ето нема нових запошљавања, а камоли да су она партијска. Има ту још један проблем - Скијалиште, иако је ликвидирано, још увек ради. Ради, јер се ствари морају довести у ред пре него што се фирма ликвидира. И сад, у просторијама Скијалишта ради ликивидациони тим на челу са Бобаном Петковићем, али и још шесторо људи који му помажу у том послу, међу којима је и Дејан Манић, ранији директор Скијалишта. По ком систему су па они бирани?    

„Ја сам се папиролошки обезбедио, јер сам писао ликвидационом управнику и он  је тамо добио људе које је писмено тражио“, објашњава Иванов.

Сад, друга заинтересована страна, Јединствена Србија, боље речено њен челник Дејан Манић, имају помало другачије мишљење о читавом проблему. Он каже да је у Скијалишту било осам људи на одређено, а коалициони договор подразумевао је да се запосле њих седам.

- У ТОВ-у су запослили само четири, али су зато запосили неке друге, који, по мени, немају везе са планином. Ми смо само тражили поштовање коалиционог споразума. Ето, запослили су жену која је проглашена за технолошки вишак у Скијалишту, што није у складу са законом, и то за стално“, објашнава Манић.

По њему, није у реду да у Инфо центру, или оном киоску поред РТВ Врање ради четворо људи на приход од око 20.000 динара годишње, ал ајд сад.

НИКО ПОЈМА НЕМА

И тако, ствари иду својим током, али, мало шта се овде са сигорношћу може закључити, осим да је Град био дарежљив пема ТОВ-у, па не само да му је број запослених увећао са 12 на 32, него му је одобрио и још нова и нова запошљавања. Једни тврде пет, други осам, трећи девет...   На крају,  све се плате разликују, а како је то могуће ако су сви новозапослени туризмолози?

Мука је велика, људима се мора помоћи, понека и партијска вајда овајдити, и онда уопште није чудно да оваква и сличне приче уопште постоје. Чудно је што званични органи на њу пристају, печатирају је и праве се да је све у реду. Чекај  још ово да решимо, па ће видимо, синтагма је која одзвања многим овдашњим главама. А на питање „докле више овако“ вероватно нико не одговара због просте  чињенице да не зна одговор. Или, српскије речено, нико појма нема.

 

 
ТОВ И ВРАЊСКА ПЛУС

Посебна прича везана за ТОВ води ка најмлађој локалној телевизији, „Врањској плус“. У два наврата са рачуна ТОВ-а овој медијској фирми, са скромним, готово невидљивим програмом, на рачун је упаћено по 100.000 динара. Први пут паре су им пренете за праћење „Фијакеријаде“, а други пут зато што су пратили „Дане Вања у Београду“. Сад, Иванов нема јасан одговор на питање зашто баш  „Врањска плус“, по ком основу, којим квалитетом су то заслужили, да ли је било јавног позива, тендера или било чега слиичног што би онемогућило да се ради као некада, када се двоје људи договоре, направе пословно  технички споразум и државне паре иду тамо где их они упуте. 

„Они медијски прате. Све то потиче из Града и ми радимо колико можемо на томе. Имамо већника и градоначелника, и то морамо да поштујемо. Што се каже, то се спроводи. Медијски прилози су нам потребни за промоцију и архиву“, објашњава Иванов.

Он сматра да би све било боље решено да је конкурс за суфинансирање медија изашао нешто раније, крајем прошле године, и да би то било избегавање свих дилема везаних за ово питање.

Но, у Граду тврде да ствари не стоје баш тако. Мића Младеновић, већник за туризам и партијски друг Саше Иванова, каже да Град не сноси никакву одговорност за пословање неке поједине фирме.

„О том питању немам никакву информацију, нисам потписник ничега и немам шта да кажем о том послу. Градско веће није одлучивало о томе, јер није ни било никаквих захтева“, каже Младеновић.

Власница „Врањске плус“ Мирјана Додић није одговарала на телефонске позиве. Било како било, паре легоше, по основу уговора две заинтересоване стране, на њихов рачун. По закону или не, неко ће једном и расчивијати.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Из градског буџета је, на основу запошљавања само петоро радника, за пет месеци исплаћен 1,1 милион. Цифру ваља дуплирати за дупли број радника, што опет није мало

Туристичка организација Врање локална је фирма са највише директора смештених у најмање просторије у граду. У три канцеларије, плус простор Скијалишта, сваки дан поред актуелног директора Саше Иванова борави још најмање четворо људи који су раније били директори ове фирме. Али, као да је то мало, од Нове године број запослених  се скоро утростручио. У време када је палицу овде преузео Иванов, поуздани „Симпов“ кадар, у ТОВ-у је радило 12 људи, од којих су најмање двоје и раније били директори фирме. Сила политике одлучила је да се ТОВ-у прикључи и ликвидирано Скијалиште „Бесна кобила“. И, десило се - фирма са 12 запослених одједном је добила још 20 нових радника, од тога два бивша директора.

Народ против вештака

СЛУЧАЈ ЦИВКАРОВСКИ-КАНАЧКИ

 

НОВО ВЕЋЕ

Док је обичан, са аспекта познавања права лаички свет коментарисао како су потенцијалне затворске казне, изречене првостепеном пресудом лекарима Цивкаровском и Каначком „благе, превисоке или таман по мери“, четири месеци након одлуке Основног суда у Врању да их осуди на по три године ефективне затворске казне (уз забрану бављења лекарским позивом, обојици на период од пет година), Апелациони суд у Нишу, надлежан да одлучује по жалбама, укинуо је првостепену, осуђујућу пресуду. Подсећања ради, обојица су неправноснажно осуђени из разлога што су 8. јануара 2011. године, у времену од 20.30 до 4.45 часова, на Дечјем одељењу Болнице у Врању, као дежурни лекари оториноларингологије (Цивкаровски) и анестезиологије (Каначки), наводно направили стручне пропусте у лечењу малолетне Д.М. (5), што је за последицу имало смрт детета.

У решењу нишког Апелационог суда (Кж.1 98/17), од 15. марта ове године, каже се да се „усвајањем жалби бранилаца оптужених укида пресуда Основног суда у Врању (К.бр.253/12) од 7. новембра прошле године и предмет враћа на поновно суђење“.

„Али, другом кривичном већу“, кључан је детаљ из решења Апелационог суда у Нишу.

Ова ствар занимљива је из тог разлога што непосредно виши суд (у овом случају Апелациони у Нишу), врло ретко одређује да у поновљеном поступку мора судити други, а не онај судија или веће које је донело првостпену одлуку. Апелациони суд је, најпре, одлучујући по жалбама бранилаца, „нашао“ да су направљене „битне повреде кривичног поступка“ из члана 438, став 1, тачка 11 Законика о кривичном поступку (ЗКП). У закону пише да се та повреда састоји у томе што је „пресуда неразумљива“. Изрека побијане пресуде, сматрају у апелацији, „неразумљива је у погледу постојања обележја кривичног дела из члана 259, став 4, у вези са чланом 251, став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика. Да би се укопчало шта значе наводи Апелационог суда, неопходно је вратити се на детаље из првостепене судске одлуке.

„Оптужени Цивкаровски и Каначки у оглашени кривим да су, приликом лечења Д.М, „очигледно несавесно поступали, иако су били свесни да могу проузроковати погоршање здравственог стања малолетне девојчице, али су олако држали да до тога неће доћи“.

„Нису препознали животну угроженост детета и чињеницу да претходно дата медикаментозна терапија не доводи до побољшања, нису извршили детаљне прегледе из домена своје специјалности“, писало је у првостепеној, сада укинутој пресуди врањског суда

У образложењу те, неправноснажне пресуде донете у Врању, конкретно је наведено да лекар Цивкровски „није прегледао дете како би на основу прегледа „поставио дијагнозу акутне упале грленог поклопца ждрела“. И како би са колегом Каначким „направио план лечења, организовао хитан транспорт детета у операциону салу и благовремено, без одлагања, припремио неопходне инструменте за ургентну трахеотомију“. Замерено му је у првостепеној пресуди да „није од оптуженог Каначког захтевао да предузме интубацију, ради обезбеђења проходности дисајног пута, пре него што би он обавио ургентну трахеотомију“.

НЕШТО НИЈЕ ЈАСНО

Каначком је у првом степену спочитано да „није постигао договор са оптуженим Цивкаровским да овај малолетну Д.М. пребаци у операциону салу, како би се покушала интубација у присуству специјалисте ОРЛ (Цивкаровског), спремног да учини хитну трахеотомију у случају да поступак не успе због отока грленог поклопца и околног ткива, звог чега је збрињавање дисајних путева Д.М. одложено за најмање 30 минута“.

„Због тога је дошло до губитка драгоценог времена и даљег погоршања здравља оштећене, што је директно резултирало смртним исходом“, писало је у првостепеној пресуди.

Накнадни покушаји трахеотомоје „обављени су прекасно“, писало је у истој пресуди, „у фази када је дошло до неповратног оштећења животно важних органа (мозга и срца) и наступања смрти услед угушења“, због „потпуно затворених горњих дисајних путева у почетном делу гркљана“.

Оваква изрека првостепене пресуде је за Апелациони суд у Нишу била „неразумљива“. У чему се та неразјмљивост огледа, па најпре „у противречним радњама за које су оптужени оглашени кривим“, наводе из Апелације.

„Из чињеничног описа радњи извршења кривичног дела, произилази да је обавеза оптуженог Цивкаровског била да захтева од оптуженог Каначког да предузме одређене радње у вези са лечењем оштећене, а да је истовремено Каначки био у обавези да се о томе договори са Цивкаровским. Нејасно је, дакле, да ли је у конкретној ситуацији требало да постоји договор њих двојице, или је реч о пропусту Цивкаровског који није издао налог Каначком“, образлажу „неразумљивост“ првостепене пресуде из Апелационог суда.

Нишлијама није била јасна још један ствар. Наиме, тврде да из описа радњи произилази, али да је „остало нејасно да ли је реч о саизвршилаштву или не“.

„Чињеница је да се оптуженима ставља на терет, а у вези с тим су и оглашени кривим за по једно кривично дело „тешко дело против здравља људи“, из члана 259, став 4, у вези са чланом 251, став 3  увези са ставом 1 Кривичног законика (КЗ). Међутим, из изреке произилази да су оптужени поступали као саизвршиоци и да су из нехата заједнички извршили кривично дело (њихове радње су биле повезане и међусобно условљене, те захтевале координисано поступање), што изреку пресуде такође чини неразумљивом“, констатује суд у Нишу.

Ценећи наводе првостепене пресуде о не/савесности двојице лекара приликом лечења, Апелациони суд доводи у питање конструкције из првостепене пресуде „о очигледно несавесном поступању“, образлажући да се „савесност у поступању претпоставља, а несавесност доказима утврђује“. Они тврде да су докази у прилог несавесности „изостали у побијаној пресуди“, па је оцена о „очигледној несавесности“ од стране апелације квалификована као „паушална“.

У решењу Апелационог суда тврди се и да се „битне повреде одредаба кривичног поступка“, састоје између осталог и у томе што је чињенично стање утврђено „само на основу налаза судско медицинских одбора медицинских факултета у Београду и Нишу и на исказима представника та два одбора саслушана на главном судском претресу“.

„Чак су и одбране оптужених доведене у везу са вештачењима два судско-медицинска одбора, не и са осталим доказима, јер је на 27. страни првостпене пресуде наведено да одбране бранилаца нису прихваћене „јер су у супротности са налазима и мишљењима судско-медицинских одбора“. То је у супротности са чланом 419, став два Законика о кривичном поступку (суд је дужан да на основу савесне оцене сваког доказа појединачно и у вези са осталим доказима изведе закључак о извесности постојања одређене чињенице)“, наводе из Ниша.

ЈОШ НЕКИ ЛЕКАРИ

Они замерају првостепеном суду да је превидео „разлику у вештачењима два судско-медицинска одбора из Београда и Ниша“. Наиме, због закључка врањског суда да оба вештачења, београдско и нишко, „упућују на пропусте Цивкаровског и Каначког“, првостепени суд „одбио је је предлог бранилаца оптужених да и Судско-медицински одбор у Новом саду обави вештачење како би се отклониле суштинске разлике“. Апелациони суд сматра да је то важно, „посебно у погледу евентуалне одговорности лекара Десанке Миленковић и Славка Живковића“.

„Њих комисија вештака из Ниша такође означава као лекаре чији су пропусти у директној узрочно-последичној вези са смртним исходом, за разлику од Одбора у Београду који пропуст види једино у поступањима оптужених Цивкаровског и Каначког“, наводи Апелациони суд.

Додаје се да је „неприхватљиво образложење да је кривична пријава против других лекара одбачена, јер је битно утврдити њихову улогу и да ли је она заиста у узрочној вези са описаним пропустом оптужених у лечењу“.  

„Посебно је требало водити рачуна о томе да задатак вештака није да утврђује да ли постоји кривица на страни оптужених или не, већ само да дају мишљење о томе да ли су оптужени поступили супротно правилима струке, а да је утврђивање постојања кривичног дела и кривице оптужених искључиво у надлежности суда. Из образложења првостепене пресуде произилази да су у овом предмету пресудили вештаци“, замерају из нишког суда.

На крају се констатује да нишки суд враћа предмет на поновно суђење првостепеном суду, „али другом судском већу“, налазећи да је „то нужно ради отклањања наведених битних повреда поступка, правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања“, по чему је врањски суд „обавезан да поступи“, посебно у погледу „противречности налаза и мишљења вештака медицинске струке“.

Некоме ће можда бити занимљив детаљ да је апелациони тужилац у Нишу, у допису КТЖ 135/17 од 26. јануара ове године, предложио да се жалбе бранилаца окривљених одбију као наосноване, а првостепена пресуда потврди. Како то није уважено, а првостепена пресуда је у наставку укинута,  поновни поступак против лекара Дарка Цивкаровског и Славише Каначког почеће 16. јуна пред кривичним већем којим ће председавати Александра Тошић-Арсић.

 
 

ДРАГАН СТОЈАНОВ

ЗАДОВОЉНИ СМО

Уз констатацију да су тимови одбране задовољни укидањем пресуде у Апелационом суду у Нишу, адвокат Драган СТОЈАНОВ, један од бранилаца лекара Каначког, образлаже да је то задовољство последица тога да је нишки суд уважио њихове примедбе.

„Апелациони суд је у свом решењу констатовао оно што смо ми тврдили током читавог поступка. Задовољни смо и што је промењено веће које ће убудуће поступати и надамо се да ће нови предсдник већа утврдити да ли је и ко је све од присутних лекара пропустио да предузме одређену радњу, па да се на основу свега правилно и потпуно утврди чињенично стање“, наводи Стојанов. 

 

 

ЈОВАН АЛЕКСИЋ

СУДИ СЕ ОПТУЖЕНИМ ЛИЦИМА

Пуномоћник породице покојне Д.М, адвокат Јован АЛЕКСИЋ, констатује да је уобичајена ствар да виши суд укине пресуду нижег, па и да Апелаациони суд одреди да се суђење понови пред другим већем, односно председником већа.

„То је законска могућност. Моје искуство, међутим, говори да то није баш честа појава“.

Алексић држи до става да су у целој причи „кључни налази и мишљења судско медицинских одбора из Београда и Ниша“.

„Сви остали докази су ирелевантни. Изненађен сам коментаром Апелационог суда, јер се овакви предмети и пресуђују на основу експертских налаза вештака. Подсећам, оба одбора говоре о кривици двојице лекара и њиховим стручним пропустима. Треће, супер-вештачење, које је тражила одбрана, по мом мишљењу је непотребно“, наводи Алексић.

Алексићу је чудан и захтев Апелационог суда за проширење евентуалне одговорности на друге лекаре.

„У овом предмету постоје оптужена лица. То су два лекара и њима се суди. Тих других лекара нема у оптужници и они не могу бити део овог предмета, јер нису ни оптужени. То је строго формална ствар и утолико ме више чуди став Апелационог суда“, закључује Алексић.

 

СТОЈАДИН СТАНКОВИЋ

ДВА СЛУЧАЈА ПРОМЕНЕ ВЕЋА

Председник Основног суда у Врању Стојадин СТАНКОВИЋ, одговарајући на питања редакције Врањских, наводи да „виши суд, у поступку одлучивања по жалби, може у складу са законским одредбама одредити да у поновном поступку пред првостпеним судом поступа друго веће“ нижег суда.

„У овој години, таквих случајева је било укупно два, рачунајући и предмет за који сте тражили информацију“, наводи Станковић, уз опаску да би за пружање информације о броју оваквих случајева у последње три године, што су Врањске тражиле, „било потребно више времена“.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Иако су на оптужници само оториноларинголог Дарко Цивкаровски и анестезиолог Славиша Каначки, Апелациони суд у Нишу обавезао је Основни суд у Врању да ново кривично веће и нови судија, у поновљеном поступку, испитају да ли су пропусти још неких лекара „у директној узрочно-последичној вези са смртним исходом“ петогодишње Д.М.

Укидање првостепене пресуде и враћање предмета на поновно суђење, као расплет по жалбама адвоката-бранилаца лекара Дарка Цивкаровског и Славише Каначког није новост, нити нешто неуобичајено, али је свакако нека врста куриозитета за локално правосуђе да ће, кад све крене испочетка по истом предмету, судити нови судија и ново судско веће. Јер, такви су случајеви ретки. Апелациони суд у Нишује нашао да је промена већа „нужна ради отклањања битних повреда поступка“. Као и у сврху „правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања“.

По решењу Апелационог суда у Нишу, којим се укида првостепена пресуда Основног суда у Врању, већ је поступљено, па ће уместо Драгане Станковић-Тасић у поновљеном поступку судским већем председавати Александра Тошић-Арсић.

Боле ме кости за Врањем

Бобан Величковић, грађевински инжењер

СТАРИ СЛОН

Некако логично, разговор и почињемо причом о Врању.

Примећујемо да за Врањанце кажу да и када оду из Врања, заправо га никада не напуштају.

“Баш тако. Са мојим пријатељима који су живели у Врању, а сада су у Нишу и Београду, углавном се срећем тамо, јер се у већим градовима живи убрзано и обавезе нам не дозвољавају да се виђамо. Када се видимо шалимо се ‘Боле ме кости к’о старог слона за Врањем’. Имам срећу да у Врање могу да одем увек кад пожелим. Врло често идем у Врање, месечно једном, двапут. Тамо проводим време са мајком, братом, и пријатељима. Често у шали кажем да овде радим, а тамо живим, иако се тај “живот” сведе на викенд у Врању, које је за мене симбол опуштености и дружења са драгим људима, и повод за неке наше приче”, каже помало озарено господин Величковић. 

 

Занимало нас је како памти Врање свог детињста, а како му се оно чини сада.

 

“Схватам да је прошло време, да свако време носи неке своје карактеристике. Када смо били млађи другачије смо гледали на ствари. Сада млади људи свуда па и у Врању имају неке друге потребе, али чини ми се да на сличан начин гледају на ствари око себе у смислу некаквог заветовања на вечно пријатељство - никада нећемо отићи одавде, увек ћемо се држати заједно... Обзиром на околности, можда је сада у односу на време када сам ја био млађи израженија жеља за одласком из града. Врање се није много променило у визуелном или тачније у урбанистичко-архитектонском смислу и захтева једно генерално сређивање. Када се средина уреди онда расту и жеље да се у њој и остане. У том смислу бих више волео да има више промена”, појашњава.

 

Животни пут га је одвео у Ниш. Иако је волео историју, посебно историју Византије, определио се за студије грађевине. Историја је остала његова љубав а грађевина професија.

 

“У Нишу сам открио љубав према зидању и грађењу. Ниш ми је јако пријао и то се веома одразило на мој студенски живот, јер сам заиста у једном периоду имао значајну улогу у студентском активизму, као и у  протестима 1991-1992., а касније сам се орјентисао на међууниверзитетску сарадњу, посебно са  свим грађевинским факултетима бивше Југославије. Живот и студирање у Нишу су ми омогућили контакте са људима који су увек били активни, желели да створе неко боље сутра а временом се испоставило да су својом жељом да мењају свет заиста то и успели у својим срединама, у својим професијама и , који су ми касније у животу много помогли”, описује наш саговорник своје студентске дане и пријатеље које је стекао за цео живот.

 

Будући да су то биле турбулентне деведесете, за време студија издржавао се радом у полупрофесионалним студентским организацијама али и у тениском клубу. Помоћ родитеља се наравно све време подразумевала. Како после дипломирања није добио посао у струци, по савету блиске пријатељице и уз добре препоруке, конкурисао  је за последипломске студије у Немачкој, на Рурском универзитету у Бохуму на одсеку Рачунског инжењеринга и постао стипендиста престижне немачке фондације  !!!!!!!!!!!ДААД (Деутсцхер  Академисцхер  Аустаусцхдиенст). Каже да је на то веома поносан, будући да је само шест, седам колега из Србије у то време и из те бранше добило ту престижну стипендију. У Немачкој се врло брзо уклопио. Тамо је само учврстио своје врлине  ред, рад и дисциплину. Захваљујући њима након положених свих испита, за  шест месеци је написао и одбранио магистрарски рад.

 

“Кад сам магистрирао имао сам могућност да користим још шест месеци стипендију, да радим на докторату, или да радим  послове које су могли да раде студент, али дугорочно  тамо нисам видео себе.  Носталгија али и жеља да знање применим у својој земљи  допринели су да се након две и по године вратим у Врање, што је  изненадило  моје познанике и пријатеље”, каже.

 

Кроз смех препричава анегдоту да су га, када се вратио, многи питали: ‘Шта, не мога ли да се снађеш у Немачку?

 

“У међувремену су се у Србији десиле промене. Ја сам успео да се запослим у компанији Србијаводе у Нишу. О  таквом послу сам маштао као и сви моји пријатељи у то време, да могу да купим стан, ауто, да приуштим себи летовање; и мени су се те жеље као на филму остваривале. У компанији Србијаводама сам радио на различитим инжењерским пословима али сам на крају напредовао до позиције члана тима главног надзора на извођењу радова на изградњи чувене бране Селова код Куршумлије (што није било уобичајно за младог инжењера). Истовремено сам радио на међународним пројектима од којих је најуспешнији био један од Темпус пројеката који смо реализовали заједно са Грађевинским факултетом из Ниша и истоврсним факултетима из Граца (Аустрија) и Вајмара (Немачка), где сам имао прилике да тамошњим студентима пренесем наша искуства и да од њихових запослених у институтима и од професора сазнам и научим нешто ново”.

КАЗАХСТАН

Немирни дух, жеља за усавршавањем и напредовањем га тера даље. Из Компаније Србијаводе одлази у Астану, главни град Казакстана, где је био директор једне кипарске компаније.

 

Живот и рад у Казакстану су му  у лепом сећању. Са поносом говори о јединственом пројекту на којем је тада радио. О том периоду живота прича са одушевљењем. С разлогом. Тамо је упознао своју садашњу супругу, Милицу,  са којом живи у срећном браку у коме су добили сада већ петогодишњег Милутина и једноипогодишњу Неву.

 

“Са толиким предрасудама говоримо о тој земљи, а оне су углавном базиране на холивудској филмској продукцији. Међутим, Казакстан је једна велика земља, скоро већа од Европе. Њихов стандард је сличан нашем, али су они до њега дошли узлазном путањом, за разлику од нас! Тамо живи око тридесет одсто Руса, остало су Казаци. Богати су сваким елементом периодног система . У перпесктиви, Казакстан је  Немачка средње Азије. Тамо је живео  Солженицин (у гулагу код града Екибастуза) и написао чувени Архипелаг гулаг. Био сам и у граду Семипалатинску у коме се налази највећи полигон за нуклеарне пробе на свету на коме је бачено 456 нуклеарних бомби (340 подземних и 116 надземних)! Обишао сам већи део Казахстана и тешка срца сам напустио ту дивну земљу и тај дивни народ.. Руководио сам изградњом   важних пројеката, а један од најважнијих је Велодром (хале за бициклистичке трке за 10.000 гледалаца), импозантно здање  које има облик кациге. Ми смо радили пројекат и конструкцију хале, а финалне радове су обавили Италијани”.

 

Након три године боравка у Астани враћа се у Србију, сада у Београд где се трајно настанио. Добио је посао директора компаније Колубара и руководиоца изградње тунела за евакуацију атмосферских вода Земун Поља. Будући да је реч о новој технологији, сличној оној којом је пробијен чувени Готхард тунел у Швајцарској, да би овладали технологијом обишао је десетак локација у Европи и испратио цео процес производње машине, инсталације и пуштања у погон.

 

“Овај пројекат ми је много помогао у стицању професионалне репутације, тако да сам се убрзо нашао на листи пожељних менаџера интернационалних компанија. Једна од њих је и аустријски Порр, која је у то време добила посао пројектовања и изградње моста на Ади у Београду где сам за време изградње био на позицији техничког директора а пре завршетка моста постао и директор те компаније за Србију и Црну Гору”, каже.

Када се Порр повукао из Србије, дилема да ли остати у Србији или ићи даље у свет поново је постала актуелна. Обзиром на његова честа путовања по бивлшем СССР-у и Европи, а и чињеницу да је засновао породицу, одлучио је да остане у Србији и да прихвати позицију извршног директора компаније !!!!!!!!!!!Милленниум теам, која је лидер у изградњи гасне инфраструктуре, али итекако присутна и у другим областима грађевине, посебно у сфери комуналне инфраструктуре. Један од важнијих пројекта у којем је компанија за коју ради учествује је свакако и пројекат Београд на води.

 

СРЕЋА

Наметнуло нам се питање, како неко са таквим професионалним референцама и могућношћу да ради било где у свету, ипак одлучи да живи и ради у Београду?

 

“Код нас се  руководећи менаџмент јако цени, мој дугогодишњи рад, знање и искуство али и познавање климе на тржишту код нас и у иностранству, праћење трендова и стално усавршавање, помогло ми је да будем препознат као потенцијал који професионалци, људи који инвестирају у велике пројекте или их изводе, најбоље уоче.

Због сталних понуда за различите послове,  нисам имао потребу да идем негде у Амазонију јер тамо треба и живети.. Имам увек дилему да ли се вратити стриктно у инжењерске воде у иностранству или остати у  управљачкој сфери овде у Србији. За сада сам се одлучио да останем овде. Али је врло охрабрујућа чињенца да имате могућност избора, да можете да одете, што је, у неку руку и трагедија наше земље, када нам одлазе млади, обаразовни људи који И нису добили праву шансу”.

 

У том контексту, питамо га шта би поручио младима који одлазе из земље?

 

“Ја сам присталица тезе да би свако требало провери да ли може да живи и да се професионално развија негде у свету, не зато да би отишао  да се спасе, већ једноставно да  се пронађе или схвати да је бити свој на своме најбоља опција за њега. Кад је све лепо, онда је даљина лакша, али у животу има и тужних ситуација, када би требало да будете са својим најближима, када сте им потребни. Никада нисам наметао своје ставове нити оспоравао туђе мишљење, у том духу ћу васпитавати своју децу , али мислим да  породичне вредности морају да се врате на сцену, јер једино тако и друштво може да буде боље. Можда не разумем родитеље који саветују децу само да оду, иако разумем да много људи тешко живи. Неко ће рећи, лако је мени са позиције неког који је, за наше прилике успео, да саветујем друге који имају егзистенцијални проблем, али мислим да у Србији има простора да људи могу да се снађу и требало би да направимо друштво у коме сви могу да живе а и да се помогне онима који не могу да се снађу ”.

Питамо га за животни мото. Мало размишља, па каже: “Можда она изрека: ‘Водите рачуна шта желите, можда вам се жеље и остваре’”.

Питамо га да ли је срећан човек?

“Јесам”, одговара као из топа!

Заиста импозантна каријера и живот. И све је стало у само четрдесет осам година живота.

 
 

ВРЕМЕ

Рекло би се да имате све, да ли за нечим жалите, што сте пропустили, да ли за нечим чезнете?

 

“Недостаје ми време. Лепо је кад чујете да неко ради посао који воли. Ја волим свој посао. Велики је дисбаланс између жеља и могућности у нашем животном веку. Кад смо млади имамо времена а немамо могућности, сада имамо могућности али немамо времена. Жао ми је што више времена не проводим са породицом. Чини ми се да ће деца јако брзо да одрасту и да ће да прође то време, јер сам   заокупљен послом. То ми недостаје...”, каже помало сетно.

 

 

ОПУШТАЊЕ

Обожава путовања са породицом и пријатељима. Настоји да годишње бар два пута отпутује негде. Присећа се најновијег пута у Барселону, где је боравио више пута, те је сада био у својству “неформалног” туристичког водича.

 

Осим хроничног недостатка времена недостаје му и простор - у смислу природе, зеленила. Жељу за природом надомешћује када са пријатељима у Врању  теренским возилима обилази околне пределе. Обожава и планинарење, али опет, време је ту главни кривац, што не може да се посвети том ужитку.

 

Опушта га музика. Слуша радио. Некада је тренирао рукомет, сада не иде на утакмице, прати ТВ преносе. Воли позориште и често иде на представе са супругом. Чита, углавном дела из области историје, филозофије. Када уграби време, посети и понеки концерт. “Обузела нас је култура шопинг молова, немамо времена да се посветимо лепим стварима”, констатује.

 

 

 
 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

О свом раду у Србији и иностранству, зашто се увек радо враћа Врању,  граду свога детињства и младости, породици која је за њега центар света и како је после много година успешне каријере одабрао Београд као сталну “базу”

На интервју у једном ресторану код београдске Комбанк арене, недалеко од његовог стана, стиже тачно у минут. Мало касније ћу схватити да је то вероватно последица његовог живота у Немачкој, где је био на последипломским студијама, а која га је, према сопственом признању, још више утврдила у  прецизности, тачности, одговорности и раду.

Видно расположен, опуштен, непосредан. Потпуна супротност од онога, како би неко замишљао строгог инжењера, директора високог ранга у једној реномираној грађевинској компанији. Још један од примера да су остварени људи врло једноставни, непосредни и ослобођени и трунке препотентности. 

Као традиционалиста, сматра да су породица и “корени” врло битни за човека, те  разовор почињемо о Врању, граду у коме је одрастао и живео до одласка на студије у Ниш. Иако је рођен у Урошевцу на Косову, у Врање, родни крај свог оца стигао је као дете. Себе сматра Врањанцем, срце му је тамо, Врање осећа “својим”, градом где му и сада живи мајка, брат, рођаци, пријатељи, са којима је  врло близак.

Нове технологије спутавају креативност

АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА: МИРОСЛАВ ЂЕРИЋ, В.Д. ДИРЕКТОРА ШАФ

 

 

 

ШАФ ЈЕ СРБИЈА: Сада имамо солидну технику, квалитетне предаваче који раде са децом, правимо анимиране филмове, учествујемо на разним фестивалима код нас и у свету и увек изнова показујемо знатижељнима како негде тамо у провинцији постоји тако успешна дечија школа.

И не само то: када се негде у свету, у нашим стручним круговима, данас помене Србија, одмах иза тога иде констатација да је у тој земљи дечији анимирани филм доживео невероватну експанзију, захваљујући, веровали или не, Школи анимираног филма из Врања. Толико, да се зна.

А ми, с временом напредујемо, мењамо се, постављамо себи нове циљеве... како би задржали и оправдали статус који су, у Србији и региону, стварале генерације врањских аниматора.

 

ОДОЛЕВАМО ПРИТИСЦИМА: Ми иначе радимо у различитим техникама анимације (цртани, колаж, пластелин, пиксилација...). Анимација, баш као и друге класичне форме уметности, има проблема у овој новој ери техничке и технолошке револуције. Доступност неконтролисаних информација преко друштвених мрежа и интернета уопште, не оставља деци и младима много ни времена ни начина за бављење нечим креативним.

Упркос таквој друштвеној клими, ШАФ одолева свим тим притисцима и успева да привуче децу и младе и да држи корак са светом.

Број филмова у нашој продукцији сваке године се повећава као и нове технике анимације. Како би се што више приближили својој циљној групи, пратимо и ослушкујемо њихове потребе и веома често правимо излете у друге форме уметничког стваралаштва као што су графити, музика и сл.

 

СВЕТ ЈЕ МАЛИ: Ми смо организатори међународне манифестацију Златни пуж, у оквиру које се бијенално одржавају Интернационална дечија радионица анимираног филма (ИДРАФ) и Светски дечији фестивал анимираног филма. До сада смо, током трајања ИДРАФ-а, угостили познате светске аниматоре ангажујући их као предаваче, али и децу и њихове менторе као учеснике и госте из Јапана, САД, Канаде, Мексика, Египта, Швајцарске, Норвешке, Белгије, Шпаније, Италије, Бугарске, Шведске, Украјине, Бугарске, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе...

Велика нам је част да смо више пута радили са Боривојем Бордом Довниковићем (чувени Балтазар), па Сајоко Киношитом, Пенчо Кунчевим, Роби Енглером, Дејвидом Ерлихом...Част нам је и задовољство да смо одрастали и сазревали са тим људима који се с радошћу сећају времена проведеног у Врању.

У тој нашој мисији помогли су град Врање јер се финансирамо из градског буџета, затим Министарство културе, Министарство омладине, канцеларија УНИЦЕФ у Београду, Амбасада САД у Београда, Италијански институт за културу... Наш рад подржавају многи и из владиног и из цивилног сектора. Сарађивали смо са УСАИД-ом, Координационим телом за југ Србије, Црвеним крстом...

 

РАДИОНИЦЕ: У току године организујемо неколико радионица које се одржавају у Врању или у неком од градова Србије где покушавамо да покренемо рад сличних школа. До сада смо организовали радионице у Трстенику, Приштини, Нишу, Новом Саду, Београду, Чачку, Панчеву, Крагујевцу, Јагодини, Ћуприји, Бујановцу, Лозовику, Врањској Бањи, Босилеграду. Радионице трају у просеку седам дана ако смо дислоцирани из Врања, а ако радимо у Врању онда и више месеци јер се рад организује два пута недељно.

До сада  смо радили две мултиетничке радионице у Бујановцу са децом српске, албанске и ромске националности. Једна је била под покровитељством Координационог центра за југ Србије, а друга уз помоћ амбасаде САД из Београда. Радили смо и са децом са посебним потребама, са децом предшколског узраста, са ученицима врањске Гимназије, са сеоском популацијом, Војском Србије.

 

ШАФ ТИМ ДАНАС: Кроз ШАФ је прошло преко 2.500 талентованих дечека и девојчица. Свако од њих у овој креативној радионици оставио је неки свој траг и дао допринос у развоју школе. Овде ћу поменути само тренутни тим ШАФ-а са којим већ годинама радим предано, уз напомену да су неки ту од самог почетка.

Дакле, данас су ту: Нела Ћурчија, графички уредник, Снежана Трајковић, уредник програма, Сета Величковић Цветковић, организатор културних активности, Горица Антић административни помоћник и Славољуб Симоновић техничар расвете и тона. То је екипа спремна за нове изазове, а све на радост деце  и добробит анимације која нас је све опила.

 

 

 

 

ФИЛМОВИ

Од 1986. године у продукцији ШАФ настала су 153 филма. То је благо које не поседују ни највеће светске дружине анимације. Да побројим десет филмова којима се ми у ШАФ-у поносимо:

 „Кутија“,1987. цтрани филм, групе аутора, први анимирани филм у продикцији ШАФ-а.

 „Анимирани буквар“, 1996. филм, групе аутора, добитник је многобројних диплома, признања и награда на разним светским фестивалима.

 „Чудна лопта“, 1997. колаж групе аутора, настао на Првој интернационалној дечјој радионици анимираног филма у организацији ШАФ-а.

„Кад је вода болесна, цео свет је болестан“, 1988. цртани филм, групе аутора, први који смо урадили у оквир умеђународне асоцијације АWГ.

„Љубав побеђује рат“, 1999. цртани филм који су радили војници на                   положају током НАТО бомбардовања Србије.

 „Крстаћи“, 1999. први наш документарни филм.

„Свако дете има право на породицу“,  2000. филм групе аутора урађен у сарадњи и под покровитељством УНИЦЕФ-а.

 „Причао чаробној линији“, 2001. колаж, групе аутора из  предшколске установе »Наше дете«.

„Загризи мамац“ 2003. први анимирани спот у песку за                                                                                                                                                                                                                                                                                                    истоимену песму Врањске рок групе Џоли џампер.

 „Српско.албански речник“,  2003. цртани филм, групе аутора, урађен на Првој мултиетничкој дечијој радионици анимираног филма у Бујановцу.

 

 

НАГРАДЕ

Са многобројних смотри и фестивала у земљии иностранству, ШАФ-ове просторије краси преко 200 различитих награда и признања. Да побројим неколико најзначајнијих:

*СРЕБРНА ПЛАКЕТА, за анимирани филм „Кутија“ на савезном фестивалу уКоњицу 1988.

*ПРВА НАГРАДА на 20. Међуклупском фестивалу аматерског филма  у Бачкој Тополи 1991.

* GRDAND PRIX филму „Бројкеи слова“, на смотри у Нишу 1991.

*ЗЛАТНА МЕДАЉА филму „На вашару“ на 29. Ревији уМајданпеку 1992.

*ДИПЛОМА на 29. ревији филмског и видео стваралаштва деце Југославије у Врању 1994.

*НАГРАДА 7 СЕПТЕМБАР СО Врање за изузетне резултате у области образовања и културе 1997.

* GRDAND PRIX за филм “Чика Глиша“ на 31. Ревији  филмског и видео стваралаштва деце Југославије у Београду 1998.

*СРЕБРНИ ВИТЕЗ филму „Анимирани буквар“  на 7 Фестивалу словенских и земаља у Кијеву 1998.

*ЗЛАТНА МЕДАЉА на 41. Републичком такмичењу научно-техничких и радова у Кладову 1999.

*ДИПЛОМА АСИФЕ за 15 година успешног рада са децом, октобар 2002.

*ПОВЕЉА на 50. Југословенском фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду 2003.

* ПРВА НАГРАДА на Фестивалу на четири реке у Карловац 2008.

*  СРЕБРНИ ПУЖ за филм  "Женска страна историје" на Интернационалном фестивалу у Врању 2008.

* GRDAND PRIX  43. Ревија филмског стваралаштва деце и омладинеСрбије у Београд  2014.г.

* СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ за филм “Животиње би хтеле” на Интернатионалној смотри у Балчик, Бугарска, 2015.

* КОНСТАНТИНОВ ЗЛАТНИК, прва награда филму „Десет“ у Нишу 2015.

* АНИМАТОР ФЕСТ, Јагодина, 3. фестивал анимираног филма деце и младих,  2015.

GRAND PRIX филму “Цветко и Цветица” на Аниматор фесту у Јагодини 2016.

*CXIYOKO Интернационални фестивал, 2.награда за филма “Ми можемо баш све” и 1. место, цртеж за маскоту фестивала.

 

 

ПРОФИЛ

Рођен је1976. године у Врању где је завршио основну и средњу школу, а потом је стекао звање дипломираног инжењера архитектуре. Члан је Школе анимираног филма од 1988. године.

Од 2007. године је у сталном радном односу у ШАФ-у као асистент водитеља, а касније и као заменик директора.

На последњем фестивалу "Златни пуж" у Врању био је члан селекционе комисије и директор. На Дан ослобођења Врањске Бање 2015. године добитник је Захвалнице за допринос развоју, угледу и афирмацији Градске општине Врањска Бања.

Ожењен је и има две ћерке.

 

 

 

 

 

 

 

           

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Када се негде у свету, у нашим стручним круговима, данас помене Србија, одмах иза тога иде констатација да је у тој земљи дечији анимирани филм доживео невероватну експанзију, захваљујући, веровали или не, Школи анимираног филма из Врања. Толико, да се зна    

 

ПОЧЕТАК: Давне 1988. године, на предлог моје наставнице ликовне културе, уписао сам се у Школу анимираног филма (ШАФ). Не сећам се детаља, али се добро сећам да је било доста деце као у кошници. У тадашњим просторијама ШАФ-а,у старом делу Дома културе, било је тесно јер нас је било много, али смо били подељени у групе , где је свака радила свој анимирани филм .

У тајанствени свет анимације увео нас је тадашњи водитељ ШАФ-а Мирослав Мики Симоновић. Први филм на коме сам радио звао се “Лисица и ждрал”, а сваки члан групе, сходно својим могућностима, добијао је део посла који треба да уради. Бавити се тада анимираним филмом за нас је била само још једна нова, мало другачија  секција. Ни слутили нисмо да ШАФ постаје међународна институција, а да смо ми пионири развоја српске анимације.

 

КУТИЈА: Први анимирани филм “ Кутија “ настао је на радионици коју је тада водио прави маг анимације, Едо Лукман из Чаковца, Хрватска. Било је то марта 1987. године, чиме почиње и званични рад школе.

Данас, 30 година касније, можемо с поносом истаћи да је ШАФ као институција референтна дечија школа анимације не само код нас већ и у свету. Ми немамо циљ да школујемо филмске режисере, мада су неки од чланова то и постали, али окупљати децу око неке идеје, учити их анимацији, заинтересовати их да воле филмове, па још и да их праве - то је велики задатак који са задовољством  прихватамо.

ШАФ је као школа члан АСИФА, светског удружења аниматора и под покровитељством је УНЕСКО-а, због чега смо ми јако активни кад год АСИФА организује неки интернационални пројекат.

50 НАЈМОЋНИЈИХ ЖЕНА ВРАЊА

 

 

1. Љубинка Буба Миловановић, председница НВО „Животна помоћ“:

Од 2001. године, када је, у право време, формирала НВО „Жвотна помоћ“, из године у годину је била све присутнија у јавности. За то време је, уз помоћ међународних и домаћих донатора, поделила много хране, лекова, одеће и обуће онима којима је то било потребно. Све то време од власти на свим нивоима није се растајала. Својевремено је са министром Млађаном Динкићем била „на ти“, а сада Александару Вулину, министру рада и социјалне политике, Буба Миловановић прави протокол и сатницу када он крене према Врању или југу Србије. Овде ће остати упамћено да је на отварању њене трафике, врпцу пресекао нико други него Вулин уз чинодејство комплетне градске политичке елите. Током  једног таквог боравка министра и његове свите у Прешеву, некоме од присутних отела се реченица „ово ли је другарица Вулин“.

У последње време у медијима је била прилично присутна због непознанице како је фирма Традиција југа, у којој је наводно само менаџер, дошла у посед приватне куће од преко 100 квадрата Влајка Јовића, бившег директора Јумка. Не зна се да ли је већа непознаница то или како су Буба и ова фирма добиле лукративан посао исхране избеглица.

 

2. Данијела Трајковић, виши јавни тужилац:

Ова Сурдуличанка је правним и професионалним стазама дошла на листу најутицајнијих жена у Врању и Пчињском округу, што данас није ни мало лако. У нашем новогодишњем избору пласирала се на седмо место у конкуренцији правих вукова на јавној сцени какви су Мирољуб Алексић, Драган Стевановић Боске, Славиша Булатовић…На том путу остаће запамћена њена борба са ОО СПС у Сурдулици и Новицом Тончевим.  За све време од када је у правосудним институцијама, госпођа Трајковић је истрпела силне политичке буре и олује. Остала је усправна и неиспрљана са ореолом екстремно поштеног тужиоца, правника пар екселанс, цењеног и педантног тужиоца. Они који је боље познају кажу да је Данијели Трајковић друго име „Закон“.

 

3. Зорица Јовић, градска већница за културу и портпаролка Градског већа:

Она је, ни крива ни дужна, „од извора два путића“, који често прате наше судбине, одабрала онај прави – политички. Као дипломирана економисткиња и професорица из Средње економске школе, на крилима напредњачке еуфорије, долепршала је до фотеље једне од функција у локалној власти која је стално на оку јавности: час као локална министарка за културу, образовање, информисање и верска питања, час као портпаролка Градског већа. Просто човек не може ТВ да упали од ње. У недостатку личне харизме за сада још плива разним стиловима, мешајући политички и професионални

 

4. Јелена Алексић, менаџерка људских ресурса у БАТ:

„Ако у Врању постоји жена-манаџер тако искрена, одана, предана и посвећена послу, професионалац од главе до штикле, онда је то Јелене Алексић“, записала је једна колегиница. Јелена је до сада, у тој великој и моћној светској компанији показала да је менаџер са великим словом „М“ – хладна, одмерена, достојанствена, а надасве суви професионалац. Зато је сви цене и поштују: у компанији и граду подједнако. Јелена је прави доказ како једна жена, са претерано великим списком дневних обавеза, може стићи све да заврши и да поврх свега буде особа врло посвећена породици.

 

5. Љиљана Антић, директорка Болнице:

Иако је од именовања на важну функцију протекло мање од пола године, Антићка је већ сада славодобитник: остаће уписана и упамћена као прва жена на челу врањске Болнице у њеној историји. Колеге је познају као тиху, одмерену, васпитану особу, чак лафицу, која је успела да се таквим врлинама издигне међу „вуковима у белим мантилима. Као и сви живи људи, и она у Здравственом центру има своју опозицију

која јој што-шта импутира.

 

6. Сунчица Денић Михаиловић, деканица Педагошког факултета:

Овде је дошла као песникиња са Косова, да би потом учењем и само учењем, досегла до доктора наука и фотеље декана Педагошког факултета. Дакле, треба рећи и подвући да је госпођа Денић школски пример академске грађанке која је богату стваралачку каријеру изградила искључиво стрпљивим, мудрим и одмереним радом, све степеник по степеник. Таквом личном стратегијом успела је да у јавности изгради своје име, звање и титулу, свој препознатљив код,

чиме је затворила уста стручњацима опште праксе који су је ословљавали са „Церина жена“, што је иначе типично за паланачко Врање.

 

7. Драгана Накић, функционерка ГрО Јединствене Србије:

За релативно кратко време, госпођа Накић, дипломирана политиколошкиња, успела је да се, на јавној сцени, вине „небу под облаке“. На поплочаној политичкој стази, путу који је сама одабрала, зарад сопственог циља, није разликовала ни време, ни средства, ни људе. Зато је, јавили су медији, зарадила две кривичне пријаве. Но, тај мистериозни политички ход Накићеву је довео до врхова локалног естаблишмента. Она је тренутно у чекаоници одаје на чијим вратима пише „помоћник градоначелника“. За сада јој, на том путу, кладионице нису баш наклоњене. Но, Накићева је и млада и амбициозна, ко зна шта она још може да смисли.

 

8. Мирјана Додић, директорка ТВ Врањска плус:

Не може се рећи да Мирјана Додић има иоле успешну новинарску или менаџерску каријеру, али јој то није сметало да отвори  моћну телевизију за коју се прича да је напредњачка. Но, по принципу „тиха вода брег рони“, или још боље да „вода увек нађе пут“, Додићева је добила много више од онога што у животу није тражила. Онима, којима памћење није боља страна живота, треба подсетити да је ова „газдарица Врањске плус“ почела као Титова пионирка  и председница омладине у локалном СПС. Следећа њена степеница звала се „Слободна реч“.

 

9. Драгана Илић Марковић, кандидаткиња за председницу Вишег суда:

Уз њено име у овој причи не стоји без разлога да је кандидат за највишу функцију врањског Вишег суда. Она је пре свега дугогодишњи искусан судија кривичар, која има најмање укинутих и преиначених одлука.

Октобра прошле године, са још четворо колега, конкурисала је за упражњено место председника Вишег суда. Тај предлог је Високи савет судства ставио у процедуру. Он је сада у чекаоници Скупштине Србије, а према досадашњем искуству, требало би да се догоди чудо а да она не буде изабрана за председника.

 

10. Јована Антић, начелница Имовинско правне службе:

За Јовану злобници кажу да је у Врању познатија као супруга Ненада Антића, актуелног заменика градоначелника Врања или једноставније - „Антина жена“. Упућени међутим кажу да је то грех, „јер је Јована десет пута способнија од свог супруга“ и додају да је факултет завршила са високим просеком, да је добар архитекта коју колеге цене и уважавају, да је из добре породице. Њен најјачи адут је да је то изузетно способна жена, јако оперативна, посвећена свом послу и која за напредовање у није користила политику, као њен муж.

Шта више, они који је добро познају кажу да је пред Јованом блистава каријера, али никако она политичка.

 

 

 

11. Слађана Стојановић, директорка филијале Пореске управе

12. Драгана Алексић, сувласница породичне Винарије „Алексић“

13. Сузана Мишић Станковић, директорка Гимназије „Бора Станковић“

14. Маја Јањевић Сивиеро, директорка Фабрике намештаја „Топ Софа“

15. Ивана Ђорђевић Медодијев, власница ТВ Инфо пулс

16. Милица Петковић, вф основног јавног тужиоца

17. Јелена Стојковић, дописница Вечерњих новости

18. Бобана Станимировић, председница ГО СРС

          19. Данијела Микић, председница Форума жена ГО СПС

20. Гордана Димитријевић, директорка Радничког универзитета

………………………………………………

21. Весна Милетић, шеф Одсека за информисање у  градској управи

22. Миљана Окиљевић Николић, шефица Дописништва РТС

23. Гордана Салатић, власница Педијатријске ординације „Медисан“

24. Маја Митић, градски омбудсман

25. Марина Стојановић, начелница. Одељења за опште послове

26. Лидија Петровић, директорка филијале Сосијете женерал банке

27. Светлана Трајковић, директорка Високе школе примењених струковних студија (ВШПСС)

28. Драгана Арсић, директорка Центра за социјални рад

29. Светлана Рајачић, директорка за људске ресурсе у Фабрици обуће „Геоx“

30. Тања Стрхињић Николић, менаџерка Програма УНДП

………………………………………………

31. Марија Јанићијевић, судија Основног суда

32. Радмила Ђорђевић, глумица Позоришта „Бора Станковић“

33. Марија Манасијевић, власница Офтамолошке ординације „Ленс“

34. Данијела Милосављевић, градска већница за социјална питања

          35. Нела Цветковић, извршна директорка ЈП Комрад

36. Весна Михајлвић, директорица филијале Поштанске штедионице

37. Нела Димитријевић, професорица, потпредседница ГО ДС

38. Катарина Ристић, шеф маркетинга у предузећу Плави камену

39. Ивана Хаџи Стошић, председница Ромског центра за демократију

40. Ана Петровић, капитен ЖОК Врање

………………………………………………

41. Ива Лаковић, етнолог у Народном музеју

42. Драгана Ристић Младеновић, директорка Музичке школе

43. Гордана Јовановић, директорка Медицинске школе

44. Ивана Костић, директорка Апотекарске установе

45. Светлана Стојановић, директорка Завода за јавно здравље

46. Милена Станковић, јавна бележница

47. Маја Јовић, шефица  локалне пореске администрације

48. Дејана Богдановић, директорка Центра за локалне услуге социјалне заштите

49. Данијела Цивкаровски, власница Велнес центра       

50. Весна Маринковић Станковић, сликарка

 

 

 

У КОНКУРЕНЦИЈИ СУ ЈОШ БИЛЕ:

Марина Ђорђевић (већница), Весна Терзић (ПУ), Лидија Ристић (Петник), Љубица Здравковић Џонов (РТВ), Слађана Алексић (Врањска плус), Јадранка Ајановић (здравство), Милена Антић (здравство), Нада Стошић (здравство), Елизабета Бета Манасијевић (Апотека), Споменка Стоилковић Ђуровић (здравство), Мирјана Савив (образовање), Весна Ђорић (образовање), Александра Манић (образовање), Сузана Алар (образовање), Весна Петриц (Библиотека), Љиљана Стризе (сликарка), Ружица Стошић (ССС) итд.

 

 

 

НАЈМОЋНИЈЕ ЖЕНЕ У СРБИЈИ

Недељник „Блиц“крајем априла објавио је традиционалну листу 300 најмоћнијих у Србији. Са те листе издвајамо 10 најмоћније жене. Број испред имена је место кандидаткиње на тој листи.

2. Јоргованка Табаковић, гувернерка народне банке;

12. Викторија Боклаг, ген. директорка компаније СББ;

13. Зорана Михајловић, министарка и п. председница Владе;

16. Драгиња Ђурић, председница ИО Банке Интеза;

19. Ана Брнабић, министарка за државну управу;

21. Силвија Вернети, ген. директорка ФЦА групавије;

23. Драгана Маркович, директорка Преске управе;

24. Ингебор Офстхус, ген. директорка Теленора;

25. Нела Кубуровић, министарка правде и

36. Марија Русева, председница ИО Сосијете женерал банке

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Причу пред вама назвали смо женска политичко-пословна елита Врања, у преводу најутицајније жене у Врању. С подужег списка од око стотину њих, анкетама, упитницима, разговорима, сачинили смо ову табелу са 50 дама од којих су многе у својим фирмама, компанијама, на својим радним местима, алфа и омега.

Заједнички именитељ за све њих јесте да су, захваљујући вредносним судовима, поприлично присутне у јавности. На странице новина и портала, у радијске и телевизијске емисије, дакле у врхове друштвене хијерархије у Врању, довели су их политичка, економска и друштвена моћ.

Уз то, ове даме, свака на свој начин, поред материјалног и политичког богатства, поседују натпросечно знање за различите послове које обављају на радним местима.

На овој листи „50 најутицајнијих“ највише је госпођа из локалне самоуправе, чак 10, потом осам из здравства, по пет из привреде и правосуђа, по четири из културе и информисања итд.

Како год, ово је наша листа са којом ћете се сложити или не, јер је нормално да сваки читалац има своју листу. Прихватамо као факат да је поприличан број ових дама на листу стигао „политичким стазама“, али подсећамо да је у нас много паметних жене које беже од политике.

Оженио сам Индијанку

БОЖИДАР НОВКОВИЋ, ВРАЊАНАЦ НА АЉАСЦИ

"Некима су узели кофер и већ их транспортовали у Енкориџ, само што ми нисмо отишли. Одлучили смо да потражимо директора аеродрома, да нам да бесплатне карте. Успели смо да се нагодимо да сваког од нас, једног по једног, пусте у авион у коме има слободно место", каже Новковић.

ВРАЊСКЕ: Како сте дошли на идеју да из Ниша, у коме сте студирали на Факултету спорта и физичког васпитања, одете у Америку?

НОВКОВИЋ: Хтео сам да одем на четири месеца. Одлуку сам, међутим, променио после само тридесетак дана проведених на Аљасци, кад сам видео да конобар може да заради 3.000 до 3.500 долара месечно. У Америку сам отишао преко агенције и прво сам почео да радим као конобар у пицерији у мом Енкориџу. У опису посла ми је било да сипам воду, а кад муштерије оду да подигнем чаше и сто припремим за следеће госте. Почетна сатница је била 8,75 долара, радио сам осам сати дневно, са опцијом плаћеног прековременог рада. У почетку сам буквално по цео дан био на послу, радио дупле смене. За прековремени рад плаћали су ми 50 одсто више од регуларне сатнице.

Како сте се у почетку снашли у Америци?

Помагали су ми Американци, нарочито на послу. У пицерији су ми колеге биле и Порториканци и Шпанци, док су власници и сервери били углавном Американци, због језика и споразумевања са радницима. Имао сам базично знање кезика, могао сам да се снађем, разумео сам и умео да кажем понешто, што ми је било довољно у почетку. У почетку сам мислио да ће ми бити тешко без породице, девојке и друштва, али није било тако. Највећи проблем ми је био што сам отишао сам и кренуо, што се каже, од нуле.

ПЛЕМЕ АТАБАСКАН

Ко вам је, осим колега са посла које сте поменули, представљао подршку кад вам је било тешко да пребродите удаљеност од породице и пријатеља?

Постао сам велики пријатељ са Росом, сином бившег НБА играча Боба Мекада. У мом Енкориџу не постоје разлике тог типа; немамо расисте, гејеви слободно шетају улицама, мултиетничка смо средина. Најзаступљенији су Индијанци. На северу Аљаске живе Ескими, а југ насељава племе Атабаскан.

Зашто баш Аљаска?

Од 50 или 60 потенцијалних дестинација изабрао сам Аљаску јер волим природу, а многе дивље животиње заштићене су законом. Нормално је да на аутопуту видите медведа или лоса, што се мени десило. Ако на Аљасци убијеш животињу, идеш у затвор, а ако убијеш човека, можда се и извучеш. Агресивне су женке лоса, ако поред себе имају младунце. У другим случајевима нема проблема. Још један од разлога мог избора, можда најбитнији, је тај што су овде највеће зараде од свих 50 савезних америчких држава. Просечна минимална цена сата је 9,75 долара. Поређења ради, у Мајамију, на Флориди, просечна сатница је само три.

Да ли вам је рад у пицерији једини посао за две године боравка у Америци?

После четири месеца рада у пицерији, истекла ми је виза, септембра 2015. Затим сам радио у грађевинској фирми. Ту је плата била већа, 15 америчких долара по сату, док су радници са искуством били плаћени више. На конструкцији зграде радило је пет фирми, а она у којој сам ја радио имала је седморицу запослених – једног Француза, Ирца, Мексиканца и по двојицу Срба и Американаца. Свака од фирми задужена је за посебне делове зграде: за врата, прозоре, малтерисање, за израду подова, инсталацију струје и слично. Колега и ја смо радили потпору и заштиту од земљотреса.

Где сте још били запослени?

Трећи посао радио сам у истом периоду кад и прва два. У питању је инсталација прозора и врата. Тај период је доста компликован јер је власник фирме, иначе Амариканац, на Србе гледао искључиво као на просту радну снагу. Исплаћивао је и мању дневницу од зарађене, хтео је да превари. Радио сам и овај посао, као и остале, са цимером Милошем и са рођеним братом власника који, не воли Србе. Није било пријатно јер је долазило до свађи. После три месеца дао сам отказ због, пре свега, напете атмосфере. Кратко сам радио и послове са терасама и оградама, од фебруара до маја прошле године. Власник фирме је био Србин који је на Аљасци већ 30 година, а који на своје земљаке гледа као на своју децу.

 

Да ли сте изнајмљивали смештај?

Док сам био на програму !!!!!!!!!Work and Travel, нас седморо је живело заједно. Сви они су се после одселили, па сам нашао другог цимера Милоша, из Прокупља. Пошто ми је егзистенција била доведена у питање, морао сам да радим неколико послова истовремено, у једном периоду чак четири! Од децембра 2015, кад је стао посао, радио сам грађевину по позиву. У међувремену сам радио и у компанији за "лендскејпинг", односно уређивање и улепшавање дворишта и траве, а зими се врши чишћење снега. Нешто радимо по позиву, ти послови трају по један дан, а имамо и куће које одржавамо у току целе сезоне, по уговору. Почетна сатница била је 12 долара, док сам касније, као менаџер, зарађивао 16. Радио сам са још тројицом колега, имао сам и пикап возила којима смо превозили запослене и вршили услуге. Надгледавао сам послове, обучавао и кориговао раднике.

Схватили сте, ипак, да је све ово "на кратком штапу" и да зарада није задовољавајућа?

Почетком ове године схватио сам да су ови послови физички и ментално презахтевни и да је све заправо "пресипање из шупљег у празно". Радио сам само да бих платио трошкове, без радног стажа и других бенефиција. Решио сам да учим и полажем тестове за добијање сертификата у области фудбала, или "сокера", како га они зову, искључиво за младе узраста од 11 до 19 година. Поред фудбалских правила, морао сам да учим и о педагогији, јер је мој посао пре свега васпитно-образовни.

ВАИКИКИ

Радите у локалном спортском савезу?

У просторијама Спортског савеза Енкориџа на Аљасци имам своју канцеларију, али могу да радим и од куће. Мој посао је проналажење спонзора, заказивање утакмица и суђење мечева младих од 11 до 19 година. Средином марта почео сам да радим и као физиотерапеут, што подразумева масаже, опоравак од повреда и инсталирање инструмената за лечење. Не долазе само фудбалери, већ и спортисти генерално, али и старији људи.

 

Кад сте упознали вашу супругу?

Кејтлин сам упознао јула 2015, два месеца након што сам дошао у Америку. Венчали смо се септембра исте године, пре него што ми је истекла виза. Она је Индијанка, из племена Атабаскан. Ради у банци, а упоредо с тим и шминка у слободно време. Бави се и моделингом, док по позиву рекламира гардеробу за бутике, коју не враћа, остаје у њеном власништву. За Индијанце је у Америци све је бесплатно, здравство, школовање и друго.

Имате ли времена да путујете?

Једно од најзанимљивијих је свакако путовање на Хаваје. После неколико месеци када сам стално радио, за рођендан сам са женом отишао на десетодневни одмор, на острво Оаху. У питању је Хонолулу, главни град Хаваја, и једна од најпознатијих плажа на свету – Ваикики. Много је исплативије на одмор отићи на Хаваје него доћи у Србију; повратна карта за Хаваје је 500, а до Србије 1.700 долара.

 
 

ЦЕНЕ

Можете ли да направите паралелу цена производа у Србији и Америци?

Аљаска и Хаваји су најскупље америчке државе, због царине, јер је Аљаска одвојена од Америке, и све што прође Канаду дође нама на наплату. Али смо, са друге стране, једина држава која не плаћа таксе. Цене хране се не разликују много у односу на Србију, док је обућа вишеструко јефтинија у САД. Ресторани су скупи, али је у култури Американаца да оставе бакшиш конобару 20 посто у вредности рачуна. У Енкориџу не постоје расне, верске нити било какве разлике, али има и много више бескућника по улицама него у Србији.

 

 

КЛИМА

Постоје предрасуде код Срба да је на Аљасци константно хладно и да нема сунчаних дана. Какве су, заправо, временске прилике у овој држави?

Све је исто као у Србији. Ја живим у јужном делу, имамо четири годишња доба, с тим што зима траје шест месеци, од средине новембра до почетка маја. Најхладнији месец је фебруар, са температурама и до минус 25 степени. За неког би могло да представља пробем то што је у току зимских месеци углавном мрак. Тада ноћ траје и до 20 сати, за разлику од летњих месеци када уопште нема мрака. Јесен и пролеће трају по месец и по дана, а лето три, када температура може да достигне 30 степени у плусу.

 

ПРОФИЛ

Божидар Новковић рођен је 14. маја 1992. у Врању. Уписао је најпре београдску Спортску гимназију, на којој завршава прву годину, а затим се враћа у Врање и уписује Гимназију "Бора Станковић", где је матурирао је 2011. Исте године одлази у Ниш на студије и уписује Факултет спорта и физичког васпитања. Преко  програм !!!!!!Work and Travel путује за Америку, према сопственом признању, на само четири месеца, а тамо је и данас, и не планира да се врати у Србију.

 

 

 БСК И ЗВЕЗДА

Да ли сте тренирали фудбал у Београду током средњошколских дана, као својевремено у Бујановцу и Врању?

Фудбал сам, у седмој години, почео да тренирам у БСК из Бујановца, а кад сам се 2004. са породицом преселио у Врање, прикључио сам се Динаму, све до прве године средње школе. Након основне, уписао сам Спортску гимназију и играо у Црвеној звезди и Бежанији. Наступао сам за млађе категорије Звезде, конкуренција је била заиста јака. Најпознатија имена која могу да издвојим из тог тима су Андреј Мркела, који је играо још и за ОФК Београд и Рад, касније и у иностранству, као и Александар Ковачевић, дефанзивни везни, некадашњи првотимац Звезде. Нашли су ми приватни смештај, али је било далеко од стадиона и тренинг центра. Устајао сам у пет ујутру да бих стигао на тренинг у осам, а било је напорно јер смо тренирали и у четири поподне.

А како памтите период проведен у Бежанији?

Након Звезде сам прешао у Бежанију. Због велике конкуренције дошао сам на десетодневну пробу. Живео сам у том периоду на Бањици. Звали су ме после истека пробе и рекли да сам задовољио критеријуме клуба. Нисам потписао професионални уговор, већ сам имао чланску картицу. После неколико месеци, због приватних проблема сам се вратио у Врање.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Ја живим у јужном делу, имамо четири годишња доба, с тим што зима траје шест месеци, од средине новембра до почетка маја. Најхладнији месец је фебруар, са температурама и до минус 25 степени. За неког би могло да представља пробем то што је у току зимских месеци углавном мрак. Тада ноћ траје и до 20 сати, за разлику од летњих месеци када уопште нема мрака. Јесен и пролеће трају по месец и по дана, а лето три, када температура може да достигне 30 степени у плусу

"На путу за Аљаску морали смо да спавамо на аеродрому у Минеаполису, у огромном тржном центру. Испред продавница легло нас двадесетак, углавном Срба, мада је било и неких Бугара. Сви смо ишли за Енкориџ. Тражили смо да нам бесплатно дају ћебад, душеке и храну, јер нам је побегао авион, њиховом кривицом, а нисмо имали где да преспавамо ноћ", причу почиње Божидар Новковић, Врањанац који је 2015. на Аљаску отишао "на пробу", на четири месеца, а већ је пуне две године у Енкориџу, највећем граду ове савезне државе, дому око 400.000 људи.

Кад је први пут путовао за Америку, преко Париза, прича нам млади Врањанац, у Минеаполису је, са још двадесетак људи, махом сународника, провео читавих седам сати! Зауставили су их цариници, само зато што су из Србије, убеђен је наш саговорник. Проверавали су детаљно да ли су им папири важећи. У међувремену им је одлетео авион. Већ су већ имали карте, а кад су на аеродрому тражили да их сместе у други авион, рекли су им да морају да чекаају сутрашње летове. Пропале су им скупоцене карте.

Између истока и запада

АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА: ДР ЗОРАН СТАМЕНКОВИЋ, ДИЗАЈНЕР СИЛИЦИЈУМСКИХ ЧИПОВА

За три месеца, колико сам боравио и радио, успео сам да научим неколико немачких речи, да попуним пореску пријаву и оставим добар утисак у институту где сам радио као гост-истраживач. Ово последње је био довољан разлог да се после краће паузе вратим и проведем још скоро девет месеци у истом институту (једном од преко педесет у саставу Fraunhofer  заједнице института – Fraunhofer Gesellschaft).

БЕТОВЕНОВА КУЋА: Поред свакодневног истраживачког посла, имао сам времена да шетам густим четинарским шумама и да обиђем Петерсберг (са резиденцијалним хотелом за пријем високих гостију немачке Владе), као и шест брежуљака (познатих као Siebengebirge) на десној обали Рајне. Посетио сам и Бетовенову родну кућу у самом центру Бона и, наравно, познати југословенски ресторан са роштиљем у који ме је одвео мој станодавац (и пријатељ) господин Кункел. За то време, у Србији (где је била моја породица) из дана у дан прилике су се погоршавале великом брзином.

ДАЛЕКИ ИСТОК: Професионални изазов и све мање наде у бољи живот у Србији, два су главна разлога да се после две године поново нађем у Немачкој, али овога пута на далеком истоку, на самој граници са Пољском, у Франкфурту на Одри (ФФО). Наиме, након неколико препорука и размењених е-маил порука, позван сам да, поново као гост-истраживач, проведем три месеца у Институту за микроелектронику (ИХП).

ВОЗ: Почетак је био више него необичан. Путујући међународним возом Берлин-Варшава, замало нисам сишао из воза са пасошем у коме су немачки погранични полицајци маркирали моје напуштање немачке територије. На сву срећу, осмелио сам се да им објасним да ја заправо силазим у Франкфурту на Одри и не напуштам Немачку. Од тада, у шали, моје колеге у институту овај „мањи“ Франкфурт понекад зову Франкфурт на Излазу.

Након три месеца, потписао сам први једногодишњи радни уговор са институтом (без да сам писао било какву молбу и подносио копије диплома) и одлучио да се преселим у Берлин где ми се убрзо придружила породица. Тако је почело моје петогодишње (скоро) свакодневно путовање возом на релацији Берлин-ФФО-Берлин.

КИЛОМЕТРИ: То је значило да живим, прецизније, спавам у Берлину, а радим у Франкфурту на Одри и преваљујем сваки дан више од 200 км. Наравно, нисам био једини. Воз је увек био пун људи који путују на посао (или с посла), на факултет, у школу… и читају књиге или новине, пишу, уче стране језике, праве своје недељне и дневне планове и размишљају о ономе што су постигли, а још више о ономе што нису. Након пет година, наставио сам да се бавим истим спортом (Немци га зову „пенделн“: ићи тамо-амо), али сам воз заменио сопственим аутомобилом.

БЕРЛИН: Међутим, пресељење у Берлин је значило и много веће шансе за остале чланове моје породице. Ћерка и син су након само шест месеци у припремној школи, наставили школовање у једној од најбољих берлинских гимназија, увелико захваљујући и ангажовању њеног директора, а супруга је уз интензивно учење немачког језика завршила и специјалистички курс за подучавање одраслих рачунарским вештинама и почела да ради као инструктор у Центру за обуку жена у Креузбергу, културном центру Берлина, у коме живи много имиграната и младих.

Након осам година, супруга се вратила својој професији инжењера електронике. Данас ради и на обезбеђењу квалитета процеса и информационих технологија у Немачкој железници. Наша деца су одрасли људи ; ћерка је професор шпанског и енглеског језика, син је машински инжењер, а супруга и ја смо поносни бака и дека једногодишње унуке Миње.

ЗИД: Живимо на километар од некадашњег Берлинског зида (дугог скоро 168 километара) у бившем Америчком сектору подељеног Берлина. Често викендом џогирам стазом која се зове „Berliner Mauerweg” (Берлинци радо шетају и возе бицикл овом стазом), а радним даном прелазим ову бившу границу између Источне и Западне Немачке у близини аеродрома Schoenefeld  где се, у време Берлинског зида, налазио један од малобројних граничних прелаза, два пута, одлазећи и враћајући се с посла. За нас, супругу и мене, Берлински зид подигнут 1961. године као да није ни постојао, мада смо скоро вршњаци. Шетамо, купујемо и одлазимо у музеје, биоскопе и ресторане у оба дела града. Наш „пасат“, симбол технолошке и техничке (над)моћи аутомобилске индустрије Западне Немачке, чест је гост у радионици господина Запкеа из источног Берлина. Исто тако, данас је могуће видети популарног Трабија, понос некадашњег ДДР-а, на улицама западног Берлина. Са нашим комшијама Немцима на левом крилу поставили смо ниску ограду (не зид) која раздваја заједничку башту. Између нас и комшија на десном крилу (пореклом из Хрватске) готово и да нема ограде, само зимзелено растиње, а „роловану“ траву смо купили и постављали заједно јер само тако достигли потребан минимум за кућну испоруку. Све ово ми улива наду да у Европи (и на Балкану) више никада неће бити подела и зидова. Између нас и комшија на десном крилу (пореклом из Хрватске) готово и да нема ограде, само зимзелено растиње, а „роловану“ траву смо купили и постављали заједно јер само тако достигли потребан минимум за кућну испоруку. Све ово ми улива наду да у Европи (и на Балкану) више никада неће бити подела и зидова.

 
 

ПРОФИЛ

Зоран Стаменковић је рођен 1960. године у Врању. Објавио је више од 130 научних радова, као и три поглавља у монографији Computer Engieering Handbook  у издању америчке издавачке куће !!!1!ЦРЦ Пресс. Др Стаменковић је учесник више националних и европских научно-истраживачких пројеката чија укупна вредност прелази 10 милиона Евра. Члан је програмског одбора више научних конференција и Управног одбора симпозијума ДДЕЦС. Регионални едитор је научно-техничког часописа  Journal of Circuits, Systems, and Computers.

Ожењен је, отац ћерке и сина и деда једногодишње унуке Миње .

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

На четвртој години студија очарао ме свет силицијумских чипова, а та чаролија  траје и данас. Почео сам давне 1984. године, као инжењер за обезбеђење квалитета у Фабрици полупроводника ЕИ Ниш. Данас са породицом живим у Берлину, а радим у Франкфурту на Одри  преваљујући свакога дана више од 200 километара

 

ЧАРОЛИЈА: Моја прича почиње 28. јануара1960. године, у Врању. Родитељи, мајка Милица, учитељица, рођена у Преображењу и отац Божидар, наставник, рођен у Бресници, донели су ме из врањског породилишта у још незавршен стан у  Врањској Бањи. Ту сам завршио основну школу и 1974. године кренуо у врањску гимназију. Студије на Електронском факултету у Нишу сам започео 1978. године, а завршио 1983. године као студент  генерације.

Професионално сам се определио на четвртој години студија: очарао ме свет силицијумских чипова, а та чаролија још увек траје. Почео сам давне 1984. године као инжењер за обезбеђење квалитета у Фабрици полупроводника Електронске индустрије Ниш. То је била прва фабрика (тада) најсавременијих силицијумских чипова у источној Европи.

Након пет година рада на развоју ЦМОС чипова, изабран сам за асистента на Катедри за микроелектронику Електронског факултета у Нишу (један од њених оснивача је академик Нинослав Стојадиновић). Магистрирао сам 1990. а докторирао 1995. године на тему приноса силицијумских чипова и, као наставник (доцент и ванредни професор), радио до 2001. године на Електронском факултету у Нишу.

НЕМАЧКА: Од 2001. године живим и радим у Немачкој. Међутим, Немачку и њен главни град Бон, први пут сам посетио 1997. године. Тада је то био (а данас је још више) миран град у срцу једног од најгушће насељених европских региона -  Рајнске области са близу двадесет милиона становника. Путујући возом долином Рајне од Франкфурта ка Бону (брзином од 180 км/х која је за мене била фасцинантна), нисам могао да одвојим поглед од винограда, као лењиром исцртаних и покривених мрежама за заштиту од птица. А, онда, на бонској железничкој станици су ме љубазно дочекали мој домаћин, господин Глаесер, и његова супруга и одмах разбили моје предрасуде о хладним Немцима.

Нико као Ревка и Себастијан

РОМИ ПРОСЛАВИЛИ ЂУРЂЕВДАН

 

СМРТНИ ГРЕХ

Почетак Ромског бала поводом Ђурђевдана беше заказан за 20 сати, у понедељак. Већ је десет увече, а сала Омладинског културног центра празна, чекају се омладинци. Чланови бенда у елементу, бејаху они и пре рока на бини, распевавање и штимовање инструмената мора проћи беспрекорно. Ту су још и момци из обезбеђења, лако се дају препознати. Њихов је задатак да малолетницима не дозволе унос алкохолних пића и да реагују и на најмањи знак проблема. За сада нема разлога за њихову реакцију. Прођосмо контролу на капији, препознаше новинаре редари, кад на улазним вратима папир са правилима понашања на игранци, таксативно наведено шта се сматра "смртним грехом". Строго се забрањује уношење алкохола у салу у стакленим флашама, једна је од наредби Организационог одбора, који је удесио комплетан спектакл. То можда значи да су оне са пластичном амбалажом пустали на игранку. Такође је наглашено да ће омладинке и омладинци испод 17 бити контролисани, али и да се никако не сме десити да малолетна лица у сали пију тај алокохол. Редари су такође дужни да сваки вербални конфликт и насиље пријаве полицији. Роми не трпе пороке. Деки мало-мало па организује, обавештава, предлаже, а слушају га сви – од редара и техничког особља до момака из бенда. Љут беше што спази опушке цигарета на поду, те упути значајан поглед младићима који, не часећи часа, покупише пикавце. Метнуше и три столице и осмислише импровизовану говорницу. Са ње ће се обратити касније Дејан, да прогласи мисицу и мистера. Наше "Звезде" врше последње припреме пред долазак омладине; већ је заминало 22, сваког часа треба их очекивати. И пристижу лагано, у омањим групама се позиционирају у сали ОКЦЕ, углавном заузимајући периферна и места не баш лако уочљива. Све време момци из групе  раде свој посао, жаре бубњеви, кларинет и саксофон, гласне жице двојца за микрофоном напрегнуте до пуцања. Паркет подрхтава, бубне опне одавно, не чују се унутра ни сопствене мисли. Један старији господин папиром зачепи уши, вели лакше му овако. Упитасмо организатора Бајрамовића да ли је број децибела превелики, он нам рече да "није гласно, него прегласно".

"Рекао сам им два пута, али момци кажу да је оваква ситуација јер је сала празна", слеже раменима Деки.

Напуни се простор, пристигоше људи, као да је било каквог договора. Сад већ говоримо о респектабилном броју. Најпре се снајке у'ватише  у коло – једно, друго, пето – а онда и омладинци, све некако бојажљиво. Од модних елемената, за сваког има по нешто. И кратко и голо, и скраћено и децентно, и елегантно и спортски. Од женских патика и штикли, свих боја, преко хаљиница, фармерица, мајичица, до кошуља и сакоа. Неки се и даље држе по страни, можда сумњају у своје плесне квалитете. Од пића на менију су вода, кока-кола, швепс, ултра енерџи, а неки посетици успеше да унесу и вотку. Нагласимо да су у питању пунолетна лица, те да нема разлога за бригу, чак је и по правилима понашања. Ту и тамо виде се и по неке лименке пива. Време пролази, за час дође поноћ, полако се склања импровизована говорница и понеки реквизит, али "Врањске звезде" грувају са стејџа. Људи су и даље ту, не намеравају да напусте журку, музика не стаје, као да ће до дубоко у ноћ.

ЗАКАЧАЉКЕ

Ово је последњи од три дана празновања Ерделеза. Све поче још у суботу, барабар с првим петловима, у шест ујутру. Место окупљања је централни трг у Горњој чаршији и плато код споменика Бакији Бакићу. Активност малобројних суграђана контролише патрола комуналаца; препаркирују се, мењају локацију, све протиче у реду. Питасмо господина из оркестра Екрема Мамутовића, који ће забављати масу, какав је план и којом ћемо маршрутом касније до Казанђола. Вели, ићи ће се до реке, али ако нема кише. Свако-мало погледе упућујемо ка небу. Не би ваљало да сад крене провала облака. Репетираше трубе Екрем и компанија, крену будилица и незаобилазно "Изгубљено јагње". Звуци трубе зову становнике Чаршије на терасе, миле главе кроз прозоре. Чланови оркестра складно обучени, бордо панталоне и кариране кошуље доминантне, али много више импресионира склад њихових музичких инструмената. Што би реко Тома Влајинац: "Пручка утепује!". Пристиже и освежење, пакети пива и минералне воде слажу се јадан на други покрај Бакијиног лика и дела. Одсвираше ромске хитове, оплете се и колце, па нешто пре седам правац Казанђол, на традиционални уранак. Улицама и стазама, кроз шуму, пређосмо на другу страну реке. А тамо, одмор, пре свега за трубаче. Окрепише се и закитише травкама, познатим "закачаљкама". Закитише и Декија. Краћа пауза, па путем до места поласка. Враћамо се до Бакије, а успут, као и док смо ишли ка Казанђолу, звуци трубе одјекују ваздухом, погађају сваки слушни живац. Опет иста процедура. Музика, коло, а мирис ракије и пива шири се ваздухом. Свеопшту радост и весеље прекину тужан израз на лицу Екремовог десетогодишњег сина Добрија, коме је од превише музицирања оштећено платно на бубњу.

"То је због страственог музицирања", дошаптава Деки Бајрамовић.

За суботње поподне планирано је и присуство градоначелника Слободана Миленковића, који је „испоштовао“ домаћине и ручао са њима. Како нам објасни Цане Рачиповић, домаћин овогодишње славе, он је после ручка хитно морао да отпутује. Стижемо у 17 часова на договорено место, а тамо простор око бине, са које већ допиру звуци трубе, оивичен жуто-црном траком, као она којом полицајци изолују место злочина. На озвучењу би Екрему могле да позавиде и највеће домаће музичке звезде. Чује се све до центра. Приметисмо човека који на тераси ради гимнастику, можда очекује и аплауз масе. Опет полицијска патрола чека, за случај нужде. На уличним тезгама продају се шећерна вуна и слаткиши за децу.

"Роми су једини народ у свету који није водио рат. Погледај шта је ромска лепота", поносан је старији човек, који у једној руци држи флашу пива, а у другој семенке.

Не траже Роми, каже, много – "само музику, да имамо да поједемо и попијемо".

Одлазимо са лица места, а путем нас и даље прати Екрем.

 
ОБИЧАЈИ

Станислав Раћиповић Цане, домаћин овогодишње славе, истакао је да је традиција прославе Ђурђевдана у Врању дуга између 30 и 40 година. Тог дана, 6. маја, иде се на уранак, а обичаји се практикују код реке.

"Жене из сваке куће обавезно спремају јагње, сармице и остало, и ту храну деле сиромашнима по махали. Старије, морам да кажем, више знају да спремају него ове младе", рекао је за Врањске Раћиповић.

"Још од памтивека се масовно излазило на реку, обавезно је умивање на реци. А ова травка се зове "закачаљка", прави се од ораха и црвене врбе", додаје Раћиповић.

 

 

ВРАЊСКЕ ЗВЕЗДЕ

"Врањске звезде" је бенд који забавља присутне у Сали ОКЦЕ. Постоји седам година, а броји девет чланова. Два су мушка вокала, а од инструмената укључена су два синтисајзера, бубњеви, тарабук, гитара, саксофон, кларинет и бас-гитара. Чланови бенда су Илија, Никола, двојица Стефана, Емануел, Мирослав, Александар и двојица Станиша.

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Жута топ мајица, браон сукња и црне чизмице, сва сетлуцава и шљокицама прикривена. Добитна комбинација, очито довољно да се, према стручном оку судија, издвоји од преосталих седам претенденткиња за ласкаву титулу

С нестрпљењем се исчекује проглашење најлепше и најлепшег. ОКЦЕ је на ногама. Тишина. Чује се само глас Бајрамовићев, већника за националне мањине. Као предсавник врањских Рома, Дејан добио задатак да прогласи најубу девојке, момка и пара. Кад обзнани вољу жирија и прогласи чисту "петицу", Ревку Еминовић, за мисицу, те јој на главу метну круну, егзалтирана младеж настави да пада у севдах. Стање екстазе достиже врхунац. Донесоше јој хоклицу, попе се млада Ревка и тад поче ускликивање. Чуше се спорадични коментари да је избор фингиран, те да има за круну подобнијих кандидаткиња. А Ревка – елегантна. Жута топ мајица, браон сукња и црне чизмице, сва сетлуцава и шљокицама прикривена. Добитна комбинација, очито довољно да се, према стручном оку судија, издвоји од преосталих седам претенденткиња за ласкаву титулу. Након неколико нумера у изведби "Врањских звезда", уследи и избор за мистера. У конкуренцији кариране црвено-црне кошуље и комбиниација у којима доминира светло плава и тегет боја, титула најлепшег и погледи девојчица припадоше Себастијану Стефановићу, момку у беж сакоу и панталонама, и златним дубоким патикама. Падоше честитке, и њему председник жирија Слађан Стојилковић дарива симболичан поклон, додуше без цвећа, букети су резервисани само за даме. Брзо се млађани Себастијан нађе на раменима двојице другова, неће он на хоклицу. Опет ред ромских хитова, бенд је „набријан“ да се покаже у пуном светлу. А и треба оправдати велики новац уложен у младе наде локалне музичке сцене. Признање за најсимпатичнијег пара, тачније допадљивијег у конкуренцији тек два, припаде Стефани Ћеримовић и Едварду Алијевићу.