Аутобиографија о другима

Како је Анђела добила ново срце

МИРЈАНА НУХУЈЕВИЋ, ПРОФЕСОРКА ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА У ПЕНЗИЈИ

 

ЗОВЕ СЕ АНЂЕЛА: Месец новембар пре неколико година. Звони ми мобилни:

„Здраво Мики. Да те замолим нешто да ми помогнеш“!

„Наравно, шта треба“? одговорих.

”Једна породица из села Боровац код Бујановца има велики проблем. Скупљају паре за девојчицу која мора да добије ново срце иначе ће умрети. Зове се Анђела“, прича она тако сва узбуђена.

„Полако, шта ти ја ту требам“?

„Девојчица треба да иде у Беч на преглед, а породици су потребни преводилац и помоћ да се снађу. Можеш ли…“?

„Наравно…само да видим са директором због одсуства са посла“.

Истога дана договорила сам се са мојим директором, па јављам да је све уреду.

 

ЛЕТИМО ЗА БЕЧ: Одлазим у Београд. Упознајем се са Анђелом, једном дивном и тихом девојчицом која скупља снагу пред пут. Ту је и њена уплашена мајка Марина. Лет за Беч је у рану зору. Нас три долазимо на аеродром и укрцавамо се. Док летимо ја је наравно забављам. Са Бечког аеродрома таксијем идемо до клинике АКХ.

Налазимо одељење за дечју кардиологију. Упознајемо се са лекарима, сестрама и начелницом одељења. По пријему одмах крећу прегледи. Андјела је лоше. Поврати и то мало хране коју стави у уста. Мајка Марина је забринута. Ја такође, без обзира што су у клиници сви невероватно љубазни.

Сутрадан се настављају преглед и сакупљају резултати њеног општег здравсвеног стања. Дежурна докторка објашњава да ће сви налази бити на столу начелнице, која ће дати коначан одговор на кључно питање – да ли је Анђела кандидат за ново срце. Марина је већ прилично нервозна.

„Буди опуштена, нема фајде од секирације. Мораш да покажеш да си јака и да ћеш све издржати. Плачи после кад нико не види“, кажем јој.

 

ПРОФЕСИОНАЛАЦ: Онда Марину хватам за руку. Зове нас начелница. Скоро да се завршава разговор, а докторка нам не каже имамо ли срце или не. Марина скрхана излази, а ја остајем. Молим докторку да попричамо нас две. Она пристаје, али ми каже да је стање тешко. Питам је да ли је лечење могуће са неким захватом или апаратом. Каже не, само ново срце.

А ново срце је злата вредно. Не може да се добије тек тако. Пацијент мора да испуни и друге услове сем здравствених. У том тренутку ја кажем себи:

„Одавде нећу изаћи док је не убедим“.

Процењујем да је др Миха амбициозни професионалац, па зато играм на ту карту. Наводим аргументе у том смеру. Дуго смо, дуго причале. Поздрављамо се срдачно као да се годинама знамо, али ми она ништа не обећава. Знам само да ће се сутра састати са тимом који ће донети одлуку.

Те ноћи нисам спавала. Освануо је дан одлуке. Јутро дочекујем забринута и у сузама. Ноге као да су пуне олова.

 

ОДЛУКА: Таксијем долазим на клинику и поздрављам се са Анђелом и Марином. Убрзо нас зову на састанак са тимом за трансплантацију. Хватам Марину за руку:

„Хајдемо по срце” – кажем и пођосмо ходником.

„Ај, помози боже”? рекосмо обе.

Улазим са широким осмехом. Др Миха, нам представља др Цукермана, вођу тима за трансплантацију срца. Срдачно се поздрависмо. После неколико реченица, он нам саопштава:

„Донета је одлука да Анђела добије срце“.

Сва срећна преведох ово Марини и нас две само што нисмо полетеле. Онда још неколико реченица од којих је једна јако важна.

„Да ли Анђела зна за трансплантацију? Не желим да се ради на детету које не зна шта ће му се догодити“, био је јасан доктор.

„Нема проблема докторе. Сада ћемо јој рећи“ и сви кренусмо ходником. Марина и ја улазимо прве. Мајка загрли дете и скоро у плачу рече:

„Сине, добићеш ново срце”!

„Истина ли је мамо“?, сва срећна упита Анђела.

Др Цукерман се задовољно насмешио.

„Супер, мало стрпљења, али да ми обећа да ће ми после операције послати слику како игра одбојку“.

Пре растанка са доктором, Анђела и Марина су пристале да се болесно срце уступи  за научне сврхе.

 

СРЕЋА: Оне су остале тамо, а ја се пресрећна враћам авионом у Београд, а онда у Врање. Децембар је протекао у контактима са људима добротворима у прикупљању преостале суме новца за трошкове операције. За то време, Анђели је било све горе. Ја сам на распусту. Онда, 3. јануара, звони ми мобилни телефон. Зове ме Марина из Београда.

„Имамо срце, звали су, одмах дођи“, рече сва срећна и додаде да је за њих две из Беча хитно послат мали авион, а да ја дођем редовном линијом.

Са Анђелиним оцем Славољубом из Београда стижемо у Беч. Јављамо се Марини. Налазимо је изгубљену и уплакану.

„Не знам где је Анђела, нисмо стигле ни да се поздравимо како треба. Не знам да ли је сада и жива“, у плачу и сузама изговара Марина.

Смирујем је. Онда се код особља распитујем где је Анђела, јер Марина не зна. Добијам инфомацију да је трансплантација завршена и да је Анђела на интезивном одељењу за дечје болести.Трчим назад до Марине и Славољуба да им то кажем.

 

ДОБРЕ ВИЛЕ: „Операција је успела. Знам где је Анђела“, кажем.

Убрзо, улазимо на одељење за дечје болести. Примају нас љубазно. Славољуб је у шоку. Он остаје ту, а нас две облачимо заштитне мантиле, стављамо маске. Улазимо у собу и проналазимо Анђелу. Прикључена је на апарате. Сестре су ту око ње, негују је као добре виле. Дозволили су ми да је фотографишем.

Атмосфера је скоро нестварна. Марина је поред свог детета. Нешто јој шапуће. Осећаји су помешани – и плаче ми се, и смејала би се од среће.

Улази др Миха. Ја јој се захваљујем.

„Немојте мени, захвалите се њему, он је радио трансплантацију“, каже и показује у човека у белом мантилу.  

Он прилази Анђели, скупи руке и помно погледа да ли је све уреду.  

Ја гледам у његове руке. Скоро би их пољубила. Моменат је магичан. Анђела је била једном ногом у гробу. Зато тада, у оном полумраку и тишини, ја нисам видела човека – видела сам Белог Анђела. Видела сам чудо и скоро да сам осетила додир Белог Анђела.

Марина дрхти, збуњена је, захваљује се Белом Анђелу, а он се осмехује и каже да је све уреду. И одлази.

 

ПАЛА ЈЕ У КОМУ: Пети је јануар. Марина је сутрадан Анђели купила обећане минђуше. Када смо отишле код ње, она нас је препознала. Била је жедна. Марина је бројала капи воде којима јој је влажи усне.

Одлазимо поново за Бадњи дан и чекамо да уђемо. Пролазе минути, не зову нас. Хвата нас зебња. Марина је узнемирена. Коначно се врата отварише.

„Пала је изненада у кому. Не знамо шта се десило“, тихо рече дежурна докторка.

Укочила сам се. Како сада да то преведем Марини и Славољубу?

„Шта је било“?, пита Марина уплашено.

„Пала је у кому“, рекох, немјући куда.

Славољуб поче да плаче, а Марина запомага.

“Убићу се ако Анђела умре“.

”Урадићемо све шта треба. Имајте веру и наду да ће све бити добро”, смирује нас докторка.

 

СПАСИЛАЦ: Марина ипак постаје очајна. За њу баш на Божић ни једна реч више није утеха.

„Немогу да преживим”, рече и паде.

Колицима је возимо у ординацију за хитну помоћ. Пао јој је шећер због шока. Када је дошла себи, затражила је да сво троје одемо у православну цркву да запалимо свеће и да се молимо Богу за Анђелино здравље.

„Чува је Анђео, преживеће“, рекох Марини. која је у рукама држала молитвеник. Анђео је ипак спасио Анђелу, па сам ја тако могла да кренем у Београд, па у Врање. Марина и Славољуб су остали у Бечу.

И тако се све завршило у најбољем реду. Данас Анђела има здраво срце, иде у средњу сколу, прелепа је.

У овом казивању о постојању Белог Анђела и његовој чудотворној моћи да спаси једну малу душицу, желим да искажем захвалност свима који су несебично, људски и безрезервно дали свој допринос и били помоћници Белом Анђелу да обави свој посао како треба.

 

ПРОФИЛ:

Мирјана Нухијевић је  родјена у Врању 1955. године.

Завршила је врањску гимназију, а дипломирала на Филозофском факултету у Приштини. Професор је енлеског језика и научни и стручни преводилац.

У својој радној каријери од тридесет и шест година радила је као секретарица у фабрици „ Коштана“, као професор у основним школама и у Народном универзитету у Бујановцу.

После 2000. године, радила је на реализацији иностраних програма за УСАИД/ЦХФ Интернатионал Сербиа, Пчињсји округ, затим као фацилитатор, промотер економског развоја, вођа тима за економски развој и подизање капацитета, за УН Хабитат ПБИЛД, у Бујановцу на пројекту “ Безбеднији градови”, ( Медведја, Прешево и Бујановац) и Стратешко планирање за безбедније градове. Била је и консултант, за !!!!!!!!!!НГО ЛифеАид, Врање и Царитас, Луxембург, затим асистент менаџера на пројекту “Економско оснаживање и креирање могућности самозапошљавања Рома и других угрожених група у општини Владичин Хан и Врање.

Мајка је два одрасла сина, сада је у пензији.

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Анђела, девојка из села Боровац код Бујановца, већ је једном ногом била у гробу. Онда су људи добре воље сакупили толико новца колико је било потребно да јуј се трансплантацијом угради туђе срце. Тај посао је на клиници у Бечу урадио „Бели Анђео“. Данас је Анђела лепа и здрава средњошколка

 

Шта знате о Белом Анђелу?

- У хришћанском учењу Бели Ађео отелотовљује поруке – веру, љубав и наду, он има чудотворну моћ, поглед на њега је вера у спасење.

Да ли Бели Анђео постоји?

- Да, постоји ! Ја сам га упознала и видела како чини чудо!

 

Афера „Др Крстајић“

АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА: РАДОВАН ТОМИЋ, ПЕНЗИОНИСАНИ СЛУЖБЕНИК СУП (3)

 

МОЋАН ЧОВЕК: У једном тренутку мој колега је споменуо  „гинеколога др Крстајића“. Ја му одговорих да и ми имамо гинеколога др Крстајића. Онда он каже мени да је њихов др Крстајић велики стручњак и ужасно моћан човек, да је био члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе (ЦК СК ЦГ) и да је штета што су га политичари отерали. Ја му одговарам да је наш Крстајић из варошице Сурдулица, још већи стручњак и још моћнији човек и као бетон јак комуниста.

Наравно, брзо смо утврдили да говоримо о истом човеку. Онда мени пријатељ каже да су га њихови отуда отерали. Како и зашто? Он је у размишљањима ишао далеко испред осталих. Нудистичка плажа у Улцињу и још неки садржаји те врсте, били су његов пројект.

 

КРСТАЈИЋ СТИЖЕ У СУРДУЛИЦУ: Онда је, скоро преко ноћи, др Крстајић нестао с јавне сцене. Недуго затим, у медијима и јавности процуриле су вести да му је Јанко Мугоша, тадашњи секретар ЦКСК Црне Горе рекао: „Купи се бруко једна да не каљаш парију и Црну Гору. Нађи неђе неко слепо црево да не знамо више за тебе“.

Како је он смислио да му је Сурдулица то „слепо црево“ и како је тамо стигао, то су појединости којих се не сећам. Али чим је стигао, цела Сурдулица је чула ко је др Властимир Крстајић.

Но, чим је стигао он се у Сурдулици брзо идентификовао као велики стручњак, патриота, уман и паметан човек. А како је тек умео да прича, било је задовољство слушати га.

Мала и сиромашна Сурдулица раширених руку је прихватила таквог човека. После краћег времена осим што је био шеф Гинеколошког одељења, именован је и за директора Болнице, а поврх свега уживао је такво поверење политичара да је, као прави монарх, за све имао одрешене руке.

 

КРЕЋЕ ПРОЈЕКАТ: За релативно кратко време, само он зна како, др Крстајић није хипнотисао само Сурдулицу и југ Србије, него Србију, Бугарску, Македонију, Косово...Као одборник СО, када је долазио на седнице, сви у сали су га, у знак поштовања, поздрављали устајањем, а он је свуда, захваљујући политичарима, у рукама имао „и нож и погачу“.

И онда, др Крстајић је  проценио да крене у реализују пројект. У Болници је оформио Одељење за лечење стерилитета.

То Одељење је било чудо. Мене је Крстајић лично водио да ми покаже. Један део је био као замак, а онај други је личио на свемирски брод. Тамо није било чега није имало, а запослени су функционисали као да је реч о Немачкој или Америци.

Тако је то функционисало неколико година. Сви путеви нероткиња водили су за југ Србије и малу варошицу Сурдулицу. А приче о женама које су по повратку из Сурдулице рађале децу, шириле су се брзином муње.

 

ОЗНА СВЕ ДОЗНА: У једном тренутку клупко је почело да се размотава, а ми смо интензивирали наш оперативни рад. Податке из Бара, Улциња и Црне Горе добили смо одмах по његовом доласку, а увелико смо радили и овде на овом терену. Коцкице нашег мозаика почеле су да се слажу.

Његове услуге нису биле ни мало јефтине, а породице које нису имале децу, нису жалиле новац. Зато су Крстајићева клијентела, скоро по правилу, биле супруге имућних људи: политичара, директора, адвоката, доктора,официра, професора, моћних занатлија.

Женама које заиста нису могле да роде, он је ту немилу чињеницу саопштавао са жаљењем и на исувише професионалан начин.

Крстајић је имао опрему којом је лако долазио до дијагнозе. Толико и ништа више. Све после тога је носило његов лични печат, а потом било предмет дебеле полицијске истраге, у којој смо, из више извора, дошли до скоро невероватних података.

 

ОПЕРАЦИЈА „КРСТАЈИЋ“ ПОЛИЦИЈСКИ ПРОЈЕКТ: Била је то највећа и најсуптилнија акција коју је реализовала велика екипа полицијских стручњака из Лесковца, где је било наше седиште и наравно нас из Врања. Имали смо пуну подршку од Владимира Петковића, првог човека полиције, секретара Међуопштинског СУП-а, а акцијом је непосредно руководио мој пријатељ Владимир Петковић, такође Лесковчанин.

У припреми смо испланирали сваки детаљ и позицију сваког оперативца, а резултати истраге су били својврстан досије са којим су касније биле упознате наше колеге из оне велике Југославије.

Са нама у Сурдулици, на ногама су, као запете пушке, били и сви други, јер је ова операција у ствари била један велики полицијски пројект на коме се, као од шале, могло да докторира и у Паризу. Били су ту тужилац Радисав Станојевић, судија Миле Златковић, Заруја Цветкович, шеф полиције из Сурдулице и читава екипа оперативаца из Сурдулице, Врања и Лесковца.

 

СТАВИО САМ МУ ЛИСИЦЕ НА РУИКЕ: Сећам се одлично претреса  његовог стана, који је био код Бензинске пумпе. Ту смо поред свега тражили писане и друге трагове из посла, затим штедне књижице и новац. Стан је био петособни, добијен разбијањем зида и спајањем два двоипособна, право тркалиште. У стану не зна се шта није било од намештаја, кућне технике, уметничких слика.

Исте ствари смо тражили и у његовом кабинету у присуству самог Крстајића. Сећам се, да је претресу  присуствовао његов заменик, који се од туге ударао рукама у груди, а намигивањем и гестикулацијом нас наводио где шта да тражимо.

Када смо све обавили показали смо му налог за привођење, односно за хапшење. Када је схватио шта се догађа, погледао ме је и рекао: „Када сам те први пут видео, знао сам да ћеш ми ти ово урадити“.

Онда сам му ставио лисице на руке, притворили га у станицу у Сурдулици , а одатле „марицом“ пребацили у врањски затвор. 

 

САМ СЕБИ ПРЕСУДИО: Оптужница је брзо написана, јер тужилац имао брдо материјала. а цео предмет је дошао у руке судије Душана Митровића, пред којим је продефиловао велики број оштећених, сведока, вештака.  На крају процеса Крстајићу је изречена казна од четири године строгог затвора.

Смештен је у једну самицу и 24 сата био под будном оку затворских стражара. Једнога јутра стражар је, по распореду пошао да га изведе ушетњу, отворио је врата његове самице и имао шта да види: Крстајић је висио обешен о прозор, а око врата је му је био везао поцепан чаршаф.

Тако је окончан један процес о коме је Југославија брујала две-три године. Мој закључак је да је он тек у затвору схватио шта је урадио. Тада је код  њега  наступила криза савести, а у њему је проговорио човек и зато је дигао руку на себе и сам себи тако пресудио.

 

 
„ИЗВОЂАЧИ РАДОВА“

У једном полицијском извештају стоји (да интерпретирамо), да су инспектори, током вишемесечног оперативног рада, саслушала велики број жена за које се знало да су, као нероткиње, биле Крстајићеви клијенти и да су се из Сурдулице враћеле „излечене“.

Једне су, пошто им је гарантована тајност података, једва дочекале да се исповедају; друге су са болом у души и сузама у очима, причале о гнусним „терапијама“ на Одељењу за лечење стерилитета, али и на неким другим суптилнијим локацијама. У неколико случајева било је тешко доћи до података јер су неке госпође, те „методе“ лечења стерилитета, због ситуације у породици, криле себе самих. Ипак, притеране доказима уза зид, признавале су и потписивале изјаве пред којима је застајао дах. У свим тим случајевима, уместо лекова и лечења, терапија су били такозвани „извођечи радова“.

 

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Случај гинеколога из Сурдулице узбуркао је југословенску јавност. Од лекара који је, наводно, успешно лечио стерилитет, дошло се до хапшења, пресуде и на крају самоубиства у затвору

 

ПОЛИЦАЈАЦ НА ОДМОРУ: Тамо неких седамдесетих био сам са породицом и пријатељима био на одмору у Улцињу. И како полицајац да прекрати „досадни одмор“, него са полицајцем. Ја сам у Бару имао колегу са факултета и решим да га тог лета нађем.

Наравно, нашао сам га, а наше дружење је било и лепо и корисно. Причали смо о свему и свачему, а он ме је, као прави гостољубљиви Црногорац, водио да видим све што је било занимљиво и интересантно.

 

Руковао сам се са Титом

АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА: РАДОВАН ТОМИЋ, ПЕНЗИОНИСАНИ СЛУЖБЕНИК СУП-а (2)

 

 

ДНЕВНИК: Моје правило, али и правило свих у служби било је да сваког тренутка, сваки од нас, мора да има сређену, ажурирану и употребљиву евиденцију свих догађаја и случајева. Уместо садашњих рачунара, компјутерских програма, рачунарске базе података. Ми смо све радили ручно и „пешке“, али са срцем, љубављу, душом и максимално били одани и посвећени послу.

Као човек на челу службе, ја сам водио уредан, прегледан и систематизован дневник (види фотографију). Ту сам, свакога дана, шта год да се догодило, уносио оперативне податке. Рецимо, 1972. одине, када сам „отворио“ дневник, имали смо 56 кривичних дела из домена општег криминалитета. Следећих година тај број је стално растао онако како је расло Врање и како је јачала његова привреда.

Ево неких белешки из дневника, да не помињем учеснике и последице, због којих смо поднели кривичне пријаве: несрећа на раду, убиство, смрт тровањем, саобраћајна несрећа, превара, покушај силовања, сумњива смрт, самоубиство вешањем, злоупотреба службеног положаја, угрожавање безбедности у саобраћају, завођење, убиство у покушају, тешка крађа, навођење на самоубиство, паљевина, убиство детета, пољска крађа, угрожавање сигурности, разбојништво, тешка телесна повреда…Ту су датум, време, које пријавио или начин откривања, извршилац, оштећени, последице. Онај чије је име ушло у овај дневник, ако је имао и грам савести и морала, тај више није могао мирно да спава.

ПОЗДРАВИО САМ СЕ С ТИТОМ: Јосип Броз Тито је три пута боравио у Врању. Сваки од тих долазака за нас је био догађај за памћење, који и данас буди емоције.

Први пут 7. јуна 1957. године, када се „Плави воз“, по повратку из Македоније, зауставио на Железничкој станици у Ристовцу.

Други пут 5. марта  1959. године,Тито је у Врање стигао из Грчке по повратку из вишедневне посете неким земљама Африке и Азије.

Међутим, за нас је најзначајнија трећа посета од 5. марта 1959. године, када је Тито, у пратњи више најближих сарадника, стигао специјално у Врање и ту се задржао, колико се сећам, пет сати. Ту посету ће памтити многи грађани, радници Памучног комбината и политичари.

На Железничкој станици су били велика бина, микрофони, црвени тепих, заставе, цвеће. Тита је дочекала делегација града Врања коју је предводио Драгољуб Митић –Митке, тадашњи секретар Комитета.

Ја и Миливоје Савић, начелник Службе за сузбијање криминалитета, били смо  задужен да стојимо на бини и да будно мотрим на сваки покрет и потез политичара. Они су ту да раде свој посао, а нама је речено „хомо, хомини, лупус ест“ и тачка. Нема више шта да питамо. Остало нам је да радиш свој посао да нам  главе не би завршиле тамо негде.

Ту се догодило нешто о чему ми у Служби нисмо разговарали, а што ћу ја памтити целог живота. Ја ту стојим као укопан, гледам, не трепћем. У једном тренутку видим да ми Тито пружа руку. Ја иступим један корак и поздравим се са њим и Јованком. Мојој срећи у том тренутку није било краја.

 

ЕНЦЕ И ПАСКА: За време Титове посете настале су и оне две анегдоте које су се дуго препричавале. Једна о је украденом говору којим се Светислав Стојковић Енце, председник општине Врање, обратио Титу и гостима, а друга о „домачинском“ разговору Јованке Броз и Енцетове супруге Паске, за време вечере у Памучном комбинату. Шта је од тога истина?

Енце је Тита дочекао у центру, пред Поштом. Пре тога он је свој протоколарни говор прочитао најближим сарадницима из општинског руководства, како му нешто не би промакло. Енце је иначе био веома духовит и јако предузимљив човек. Прича се да је по завршетку читања, тај примерак говора онако театрално, мало и провокативно, али намерно, ставио у унутрашњи џеп сакоа окаченог у канцеларији. Онда је неко од љубоморних политичара, иначе његових сарадника, украо тај говор. Енце је међутим дочекујући Тита, када је пришао микрофону, из задњег џепа панталона извадио други примерак говора.

Другу причу су Енцетови најближи сарадници, којима није „припало“ да се сусретну са Титом, наместили његовој супрузи Паски. Прича се да су Јованка и Паска, с пуно задовољства причале о неким темама. У том разговору наводно, Паска је питала Јованку Броз нешто у смислу „А, бе, Јованке стависте ли ви купус“?. То, наравно, није истина. Енцетова госпођа је претходно на „тренингу“ добила све инструкције шта, када и како да прича и пита.

(У следећем броју: Како сам ухапсио чувеног др Крстајића из Сурдулице)

 
СЕЋАЊЕ НА КОЛЕГЕ

 

Један од неколико разлога због којих, са мојим бременом од 85 година, пишем ове редове, јесте велики број анонимних припадника полиције, који су у моје време све своје знање, умеће и врлине, стављали на располагање држави и служби. Уз дозу страха да некога не заборавим, хоћу да поменем неке којих већ нема, али и оне који броје последње године живота.

Да пођем од Службе општег криминалитета и мојих сарадника који већ почивају. То су: Милорад Крстић, инспектор за тешке крађе, који у послу није познавао ни брата, ни побратима, ни кума; Станко Стошић, такође инспектор за тешке крађе и Радомир Трајковић, инспектор за крађе.

У пензији су: Божа Ристић (реферат, крађе), Радован Златковић (крађе), Властимир Стојановић (малолетничка деликвенција), Предраг Поповић (контрола и појачани надзор над криминалцима) и Милован Копривица (крвни деликти).

Код њих је били спискови људи који су починили крађе, сумњивих и склоних малтретирању грађана. Они су штитили сваки кућни праг, окућницу, возила, приносе на селу, стоку и бринули о безбедности грађана.

Из Службе привредног криминала, умрли су: Влајко Лазаревић, Миливоје Савић, Ранко Миленковић, Милутин Стевановић из Владичиног Хана и Света Михајловић, који је нешто касније био заменик начелник СУП.

У пензији су Станиша Ристић, Зоран Станојковић, Радомир Ристић (сада адвокат) и Момчило Младеновић из Дубнице.

Какви су то били капацитети, добро знају бројни директори, шефови и референти који често нису имали мирна сна.

Успех и пун резултат у нашем послу просто су били немогући без добре асистенције са милицијом. Ти милиционери су били виспрени, образовани и честити људи, велики домаћини, а изнад свега прави професионалци, у потпуности посвећени послу. Одавно међу живима нису: заменик командира Милован Ђајић, позорник Милосав Гордић, оперативац Драгомир Стоиљковић, шеф дежурне службе Златко Антић, стручњак за саобраћај и човек семафор Славко Крстић, затим Добри Стојиљковић, Воја Стаменковић, Чеда Стојиљковић, Сава Маринковић и Драгутин Деретић.

Захваљујући бенефицираном радном стажу (за годину службе имали смо 16 месеци) и данас се мање-више успешно боре са животом наши другови: Воја Миљковић који је био „татко на милицију“, Бошко Станковић човек који је поред посла био  задужен за хумор и забаву, Ђорђе Стаменковић, Живорад Јовичић, Мирослав Николић, Мирко Јовановић, Радисав Николић и Милош Стојковић из Прешева.

Велика је штета што је посао ових људи касније деградиран неким погрешним потезима у Служби и што данас милиција није на нивоу на коме је била.

 

 

 

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Титов долазак на Железничку станицу. О разговору Паске и Јованке Броз. Шта сам бележио у дневнику од 1972. године? Како смо у Врањској Бањи открили банду превараната из Новог Сада. Ко су живи и умрли припадници Службе, моји пријатељи инспектори и милиционера?

БАНДА ИЗ НОВОГ САДА: Једнога дана 1975. године, у поподневним сатима, добијамо из Врањске Бање занимљиву информацију. у хотел „Железничар“, са пет приватних аутомобила, стигла је ненајављено једна група из Новог Сада у којој су пет мушкараца и пет жена. Речено нам је да се понашају доста раскалашно, а на основу неких мање видљивих података, сигурно нису мужеви и супруге.

Пошаљемо ми екипу оперативаца која је брзо сазнала да су то преваранти из неких новосадских фирми. Одабрали су Врањску Бању, која је далеко од Новог Сада, да се ту, у тишини кестенова, са швалеркама да се мало опусте. Сви су били са луксузним аутомобилима, елегантно обучени, жене дотеране, друштво са много пара.

Увече ми пустимо да се ствари одвијају како су они замислили, а све их држимо на оку. Направили су гала вечеру на којој је недостајало само рибљих јаја на око, а пио се искључиво виски. Није прошло дуго, а они су направили прави шоу програм у коме се није знало шта ко ради. Врхунац забаве је био када су оне жене, са по 100 грама веша на себи, почеле да играју по столовима, а мушкарци да праве скандал. Рекли су нам у ресторану да код њих није дошла мања група а да је направила већи рачун. 

Ми смо за то време на рецепцији хотела покупили личне карте и идентификовали цело друштво. Брзо смо сазнали све оно између редова – ко су, шта су и зашто су дошли у Врањску Бању. Наравно, хитно смо јавили колегама у Новом Саду, који су већ увелико трагали за њима, а сви су иначе били стари „познаници“ полиције..

Друштво је у ситне сате завршило кафанску оргију и сви су отишли у своје собе да „одморе“ и одспавају. Када су се тог јутра пробудили, на рецепцији хотела „Железничар“ чекала их је повећа екипа новосадских полицајаца. Дали су им времена само да измире кафанске рачуне, а онда су их спаковали у марицу.

Крцун ме буди сваке ноћи

АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА: РАДОВАН ТОМИЋ, ПЕНЗИОНИСАНИ НАЧЕЛНИК СЛУЖБЕ ЈАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ МЕЂУОПШТИНСКОГ СУП-а ВРАЊЕ

 

 

ПОЉОПРИВРЕДА: У пензији сам већ 27 година. Удаљио сам се од службе, а колико могу, радим неке послове у пољопривреди. Ипак, кад год помислим на полицијску службу, прво ми пред очи дођу Лазаревац, новембар 1964. година и погибија Слободана Пенезића Крцуна, председника Извршног већа Скупштине Републике Србије, што је данашњим политичким речником речено, председника Владе Србије. Да подсетим, Крцун је погинуо у саобраћајној несрећи, код Лазаревца, на Ибарској магистрали, тако што је службени аутомобил у коме је био са још двојицом високих функционера, при великој брзини, слетео са клизавог пута и закуцао се у дрво.

Кажу да је то био једини Србин који пред Титом није стајао мирно и са њим знао да полемише. Зато су се, после његове погибије, у јавности појавиле разне теорије о овој саобраћајки. Оно што је мало познато, јесте да су после тог удеса страдали многи припадници службе, велики број честитих полицајаца. Ја се и данас питам хоћемо ли и када сазнати где су и како завршиле наше колеге, бројни припадници службе. Више пута сам се ноћу будио и дуго размишљао шта бих ја радио да сам на било који начин био укључен у причу о погибији.

 

ЈА, ПОЛИЦАЈАЦ: Школовао сам се у Загребу. Криминалистичку методику и тактику предавао ми је академик проф. др Томислав Марковић, стручњак кога је тада Европа уважавала. Научио нас је да нам светиње у послу буду: рад, ред, дисциплина и правда.

Када сам почео да радим, мом ресору су припадале Служба јавног реда и мира, Криминалистичка служба и Саобраћајна полиција. Сваки оперативац је имао своју фирму у привреди за коју је био задужен и коју је познавао је до детаља. Тако смо штитили друштвену имовину. Посао је био комплексан, посебно од времена када је овуда прошао магистрални пут и када је 60-их година почела индустријализација Врања и овога краја.

ЖЕНА, ДЕЦА, КОМШИЈЕ: Био сам млад и амбициозан, пун снаге и енергије. У интересу службе, ја сам тада знао сваку улицу и сваки сокак у Врању, сваку кућу, ко где станује, ко је када прошао улицом, где је тај и тај путовао, где је био и шта је радио, шта је ручао, како је живео са комшијама, са женом, каква су му била деца…

Током рада сам формирао своју картотеку која је, после сваког случаја, имала нова имена и нове чињенице. Свако ко је данас нешто направио, сутрадан је добио картон у тој мојој фиоци. Потом сам на случајевима из те фиоке завршио факултет. Зато, када бих се поново родио, опет бих био полицајац – истражитељ и аналитичар.

 

ПРЉАВИ НОВАЦ: Одмах по завршеном факултету и првим оперативним радњама на терену, схватио сам да зрно знања боље пробија од зрна челика. Тада сам научио да су први и најважнији сведоци на сваком увиђају – трагови са лица места. Ако тога нема, ако нема доброг увиђаја, нема ни добре пресуде. Вербални сведоци нама нису много значили. Знате оно „данас реко, сутра пореко“. А када је на лицу места пронађен траг, предмет,... е то је доказ. Па још када је на сваком случају ангажована цела служба, сви њени делови... Правда је тада на дохват руке.

За све време проведено у служби, ја нисам имао ни једну одбачену пријаву из тужилаштва. За све те године, ни један судија ме није позвао на суочење или да дам допуну. У суду и тужилаштву тада су радили прекаљени правници, прави професионалци, одважни и послу предани људи: Миле Златковић, Мића Димић, Радисав Станојевић…

Данас у великом броју случајева, тај пут до правде посут је новцем, прљавим новцем. Зато ми се данашња адвокатура гади.

 

АЗБУКА: У моје време оперативни рад је био азбука. Полицајац је морао да буде оперативац, да уме да контактира са свима, од дрвосече до председника општине. Код свакога је морао да има ауторитет. Полицајац који у животу није био окружен пријатељима и који није имао информације у глави, џепу, фиоци, није био за полицију. Изузетно су ретки тада били они који су залутали у полицију.

Мој полицајац је у послу морао да ради за тим, да буде део тима. Морао да буде храбар, ефикасан, енергичан, да из њега зрачи патриотизам. Једном речју, такав полицајац је мора да има прво здрав разум, друго, храбро срце и треће- чисте руке.

Тада, на територији оне велике Југославије од Триглава до Ђевђелије, ја нисам чуо да је неко из службе кривично одговарао. А погледајте данас какав ауторитет има полиција. Покушајмо да велики број њих данас „сместимо“ у формуле и правила понашања тог времена.

 

ПРЕВРТАЊЕ КОСТИЈУ: Учили су нас: Ко се дрзне на друштвену имовину, тај је завршио каријеру. Као у Савезу комуниста, ако си се огрешиш о неке моралне принципе, о демократски централизам, и тамо си завршио каријеру.

У то време је сам систем, његова идеологија, свест о друштвеним вредности, поставио нека правила и неке стандарде који су, посебно у нашој служби, били издигнути на висок ниво. Није тајна да се тада много водило рачуна када ће ко бити запослен на неком одговорном послу, у предузећу, посебно у некој државној служби. Када политичари направе списак људи за неку фирму, за неку службу, он је обавезно долазио код нас да проверимо моралну и људску подобност сваког појединца. Таквих спискова је било многу у Симпу, Јумку, Коштани, Заваривачу, Благодату, Веми, Конфекцији, Здравственом центру, у просвети… Наша реч није била последња, али је била обавезна и поштовала се.

У исто то време, када смо ми некога примали у службу, када је требало некоме да поверимо неки реферат, онда смо морали и кости његових предака да преврнемо у гробу.

 

ОВОЛИКО ЗА ПОЧЕТАК: Пре сваке друге приче, пре неког наставка (уколико вам се ово чини занимљивим), морао сам да објасним нека општа начела, неке принципе који су тада владали у друштву, полицији и Служби јавне безбедности. Морао сам, на крају крајева, и себе да профилишем, како би читаоци знали с ким имају посла.

Наравно, нека наредна прича била би конкретнија, била би везана за догађаје и људе, па би свакако била и занимљивија. Ја сам спреман и за такав облик комуникације, јер мислим да свакој истини није место у бункерима или под земљом.

 

 

ПРОФИЛ: Радован Томић је рођен 1932. године, у селу Нови Глог, општина Трговиште. После Више гимназије у Врању, најпре је у Загребу завршио Вишу школу унутрашњих послова, а потом Факултет безбедности у Скопљу. У Службу јавне безбедности Међуопштинског СУП Врање дошао је 1. маја 1960. године, пошто му је дебело прочешљана биографија. У тој служби је постао суви професионалац и експерт за јавну безбедност, кога су колеге уважавале, цениле и поштовале. Пензионисан је 1989. године. Има сина и ћерку.

Fivestar: 
No votes yet
Body intro: 

Био сам млад и амбициозан, пун снаге и енергије. У интересу службе, ја сам тада знао сваку улицу и сваки сокак у Врању, сваку кућу, ко где станује, ко је када прошао улицом, где је тај и тај путовао, где је био и шта је радио, шта је ручао, како је живео са комшијама, са женом, каква су му била деца…

ДА ВАМ НЕШТО КАЖЕМ : Читајући ову вашу рубрику, у једном тренутку сам рекао себи да би можда и ја у њој нешто корисно могао да напишем. Обављао сам дуго година одговоран, сложен, деликатан, али и занимљив посао. Сећања на то на који начин и како сам га обављао, чини ми се да би била интересантна за многе категорије ваших читалаца. Посебно би било занимљиво упоредити профил полицајца у моје, и ово време данас, а с тим у вези и начин обављања и квалитет посла .

Други разлог због кога пишем је моје мишљење да неке људе и појаве из периода динамичног развоја Врања, не би требало тек тако заборавити. Мислим чак да би било добро нека сећања, неке папире, фотографије…показати јавности. Наравно, и данас уз дозу мере шта и како треба презентовати.

Тек што сам самога себе убедио да то учиним, одмах сам наишао на два велика проблема - како направити селекцију у гомили те грађе и како да све то стане у једну новинску причу. Мени се, без претеривања, чини да би за то био потребан и фељтон, али не фељтон само због фељтона.