Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

NEBOJŠA DESPOTOVIĆ DESPOTKO, ARHITEKTA I MUZIČAR

Vranje doživljava urbanističko silovanje

Arhitekturom, vašim primarnim zanimanjem ste počeli da se bavite nakon demokratkih promena, 2000. godine. Na koje projekte ste posebno ponosni?

Ponosan sam na sve što smo uradili, moji prijatelji Zoran Stojević i Dimitrije Mladenović zajedno sa mnom, kao autorski tim pod imenom „Grad“ od 2003. godine do danas. Tokom tog perioda od realizovanih projekata izdvojio bih fabrike SANCH , GEOX, Top Sofa, zatim rekonstrukciju Pozorišta „Bora Stanković“, kao i rekonstrukciju centralne pešačke zone, a od nerealizovanih projekata fabriku Zamber i kompletnu rekonstrukciju OŠ „Dositej Obradović“.

Kako kao arhitekta ocenjujete Vranje? Šta bi turisti obavezno trebalo da vide, a šta ne?

Bolno pitanje za mene. Mislim da je Vranje dobrim delom doživelo urbanističko-arhitektonsko silovanje, koje traje još od završetka Drugog svetskog rata. Za mene je najveća greška izgradnja solitera u samom centru grada krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Trebalo je, po meni, sačuvati autentičnost grada od zgrade Monopola pa do trga „Belo Jagnje“ u Gornjoj čaršiji. Ta linija je trebalo da ostane autentična kakva je i bila, a trebalo je primeniti stroga urbanističko-arhitektonska pravila koja bi striktno definisala šta i kako graditi u toj zoni.

 

Na koja zdanja bi trebalo da smo ponosni?

Grad je trebalo širiti po obodima, posebno kolektivno stanovanje i na taj način sačuvati sve ono što je bilo vredno i što bi sada, verujem, dolazilo do izražaja na jedan poseban način. Jedan od objekata koji je poseban dragulj u gradu je i zgrada Načelstva, jedna od jako retkih zgrada u srpskoj profalnoj arhitekturi u srpsko-vizantijskom stilu i na taj objekat bi trebalo posebno da se ponosimo. Pored zgrade Načelstva, tu je  i kuće Bore Stankovića. Bojim se da nismo mnogo toga sačuvali u reprezentativnom stanju koje bi turisti mogli da posete u ovom trenutku. Žao mi je Haremluka posebno, kao i Amama.

 

Kako se po vama grad i nadležne institucije brinu o spomenicima kulture koji su pod zaštitom države?

S obzirom na period kroz koji ovaj deo sveta i Evrope prolazi i s obzirom na socijalno-ekonomsko-političku situaciju, pitanje je koliko je sredstava moguće odvojiti za discipline kao što su kultura, sport, umetnost. Za mene je veći problem kako se mi sami kao građani ophodimo i prema spomenicima kulture, a i prema nasleđu koje su nam preci ostavili. Na žalost, mišljenja sam da su u ovom periodu borba za opstanak, kao i lični interesi pojedinaca trenutno daleko primarniji od spomenika kulture, nasleđa, ili bilo čega drugog vezano i za kulturu i za umetnost i za sport.

 

Sudeći po vašoj radnoj biografiji dali ste značajan doprinos u popularizacii rok i pop kulture. Isti slučaj je i sa arhitekturom. Šta ih povezje?

DESPOTOVIĆ:Ono što je zajedničko u muzici i arhitekturi, takođe je zajedničko i u svim ostalim disciplinama u kojima je prisutno bilo koje stvaralaštvo, odnosno kreativnost bez obzira kakav je način izražavanja. Za razliku od nekih drugih disciplina, muzika i arhitektura, ma koliko apstraktno delovalo, su veoma povezane. Arhitektura je okamenjena muzika. Svi elementi koji su prisutni u muzici prisutni su i u arhitekturi - forma, kompozicija, ritmika, harmonija, pa ako hoćemo i melodija. Takođe bih naglasio i uticaj na čoveka koji imaju i muzika i arhitektura, koje zajedno mogu da se svrstaju slobodno u najplemenitija dostignuća ljudske civilizacije. Spomenuo bih i ono što i muzika i arhitektura nose sa sobom, odnosno u sebi pored svega ostalog, a to je jedan jasan i definisan identitet podneblja na kojem su nastajale.

 

Muzikom ste počeli da se bavite od detinjstva, svirajući na klavirskoj harmonici. Zašto se u vama stvorila odbojnost  nakon šest godina izvođenja muzike na harmonici?

Svi instrumentisu predivni, bez obzira kog su tipa. Klavirska harmonika spada u grupu harmonsko-melodijskih instrumenata i kao i klavir najpregledniji  je instrument za sviranje tako da je za prvu spoznaju muzike dobar put, i ja sam osnove muzike naučio preko harmonike. Kako sam rastao tako su interesovanja u muzici počela da se šire, a paralelno s tim muzika koja se izvodila na harmonici počinjala je da ide u pravcu koji se meni nije dopadao, što je malo kasnije izraslo u nešto što se zove turbo folk, uprkos predivnom muzičkom nasleđu koje imamo, posebno ovde u južnoj Srbiji i Makedoniji. To je bio period od moje šeste do dvanaeste godine.

 

Prvi bend u kom si svirao je bio školski gimnazijski orkestar u četvrtom  razredu Gimnazije. Reč je o sastavu “High-School Rollers ”. Kako je došlo do ideje da osnujete bend?

Gimnazija je pripremala priredbu, pa su bile različite sekcije, pored literalne, glumačke, bila je i muzička. Tako da smo se sakupili nas četvorica, Nešila (bubanj), Djela (gitara), Dedža (bas) i ja. Probe smo imali u Gimnaziji, u kabinetu za odbranu i zaštitu. Imali smo samo jedan nastup u gornjoj kasarni, a nakon toga smo se Nešila i ja posvađali s profesorom i prestali da budemo deo toga. Odmah nakon toga nam se pridružio Levak i formirali smo trio. Ime “High-School Rollers“ je tako i nastalo jer smo se Nešila i ja još školovali u Gimnaziji. Nakon toga pridružio  nam se Neša na basu i to je bilo to.

Gitara je instrument na kome do danas svirate. Šta se u tom vremenskom periodu dešavalo na muzičkoj sceni grada? Koji  rok bendovi su tada još imali svirke?

To je bio period devedesetih. Ja sam pred odlazak u vojsku  išao na časove gitare kod čika Bobija koji me je uveo u ozbiljnije bavljenje muzikom. Koliko je to bilo “ludo” vreme s jedne strane, toliko je bilo puno bendova koji su bili aktivni u tom periodu i svirke su bile češće nego danas. Možda ću i da zaboravim nekog da pomenem zbog toga i unapred se izvinjavam. Tada su bili aktivni „Jolly Jumper“, „Crne Sove“ ili“ Uvela ruža“, „Radno vreme“, „Poslanici“, „Grimorijum“, „Krug“, „Paranoja“, „Skladište gluposti“, „Bob Rock“, „Zapalenje pluća“. Svirke su bile uglavnom u sali Doma Kulture iznad galerije, na stadionu Doma JNA, kao i u sali i bašti Doma JNA, zatim u Ćoški, Pribojčićevoj kući, Aleksandrovačkom jezeru.

 

Prvi album snimili ste 1998. Nastupili ste i na Zaječarskoj gitarijadi, Nišvilu, Vranju. Kako sa ove distance gledate na taj period?

Kao na žal za mladost. Šalim se naravno. Svakako divan period po svim pitanjima vezan za muziku.  To je razdoblje mog života kad sam bio najposvećeniji muzici, definitivno. Album je sniman početkom februara 1998. godine u Chameleon studiju u Novom Sadu u produkciji Božidara Nikolića, mog velikog prijatelja. Imali smo pripremljen materijal za taj debi album i koji je trebao biti izdat za ITMM. Omot za izdanje je bio gotov, uradio ga je  Čedomir Cvetković Čedica, ali nije bilo novaca za spot, koji tada nije mogao da se snimi u domaćoj režiji kao danas, a mi nismo hteli izdanje bez odgovarajućeg videa i čekali smo na to, nažalost u međuvremenu desilo se bombardovanje i band se raspao.

 

Šta se dešavalo nakon raspada benda? Vaša ljubav prema gitari ni tada ne jenjava. Prestali ste sa javnim nastupima 2008. Zašto?

Mi smo svirali s Levakom u različitim postavama do 2008. Kako nismo imali kontinuitet, nije bilo razloga forsirati. Jedno vreme nisam bio aktivan s nastupima, ali kasnije smo krenuli da sviramo kao instrumentalni trio “The Spot » od 2010. Činili smo ga  Danijel Mujakić Muja, Milan Petković i ja.

Nastupili ste doduše i sa sastavom „ Tress Diabolos” u vranjskom pozorištu. To je po mnogima bila svirka za pamćenje. Kako ste je vi doživeli?

Ja nisam bio član „Tress Diabolos“ , ali sam im se pridružio na toj svirci na molbu svog najboljeg prijatelja, pokojnog Nebojše Petrovića Levaka. Svirka jeste bila drugačija od onoga što se sviralo pre i drago mi je zbog toga, zato je i za pamćenje, a doživljaj te svirke je toliko intiman da bih ga zadržao za sebe, oprostite mi…

Pojavili su se bendovi “Nežni Dalobor”, sastav koji je formiran u Vranju a svi članovi žive i rade u Beogradu, potom “Cardinal Point”, „Mud Factory“, “Southern District”. Koji bend biste izdvojili slušajući zvuk i naravno tekstove?

Za mene je svaki kreativni autorski rad dobar i za pohvalu. Da li se to nekome sviđa ili ne, to je drugo pitanje. Svakako mi je drago da vidim i čujem sve što je nastalo u ovom gradu, a posebno se radujem svakom novom iskoraku koji čine oni koji dolaze za nama.

 

 Ko je Nebojša Despotović, arhitekta ili muzičar?

Zanimljivo pitanje, a ja bih odgovorio da je Nebojša Despotović samo običan čovek kao i svi ostali koji nas okružuju.

 

 

 
DEVEDESETE

Pre nego što ste otišli u vojsku, upisujete Arhitektonski fakultet u Skoplju, a završavate ga na Univerzitetu u Prištini. Kako su devedesete godine, kada smo bili izloženi inflaciji, protestima, i drugim društveno-političkim okolnostima uticale na vašu generaciju?

Apsolvirao u roku, a onda zaključio da je bolje biti u životu tri godine duže student nego penzioner, tako da sam malo produžio apsolventski staž. Na žalost, mogu slobodno da kažem da su devedesete dosta pogubno delovale na moju generaciju, a da su se posledice počele osećati tek kasnije.

 

PROFIL

Nebojša Despotović je rođen 30. aprila 1972. godine u Vranju. U braku je sa suprugom Sanjom od 1997. Početkom 2000. upisao je poslediplomske studije na beogradkom Univerzitetu, gde je apsolvirao 2001. godine. Otac je sedamnaestogodišnjeg sina Predraga  i trinaestogodišnje ćerke Eve.

 

 

Pratite VRANJSKE na VIBERU:
http://chats.viber.com/vranjske