Душан Николић, доктор наука физичког васпитања и спорта

Одумирање врањске кошарке

Овим речима маркира најзначајније проблеме у врањској кошарци  Душан Николић (28), доктор наука у области физичког васпитања и спорта који је ово престижно академско звање стекао са 28 година. За време докторских студија и након тога, овај Врањанац који живи у Нишу објавио је двадесетак стручних и научних радова у домаћим и страним часописима а коаутор је и књиге “Баскет 3 на 3" која се одлуком Наставно-научног већа Факултета спорта и физчког васпитања Универзитета у Нишу, користи као уџбеник и извор наставног и испитног материјала предмета “Баскет”.

Николић као проблеме врањске кошарке наводи и недостатак стручних кадрова као и несистематски рад у периоду раста и развоја.

“Средства се морају одвајати и за школовање стручних кадрова. Тренутно у Врању немамо младе људе који су заинтересовани за тренерски посао у кошарци. То и не чуди, с обзиром на то да се и даље пажња поклања сениорима и новац троши без јасног циља. Што се тиче несистематског рада у периоду раста и развоја, треба поменути да је Врање један од ретких градова који нема базичне спортове: атлетику, пливање и гимнастику. Такође, Врање је један од ретких градова који нема школице спорта које могу да буду веома корисне за развој базичних моторичких способности”, каже саговорник.

Према његовим речима, познато је да су сензибилне фазе (јасно дефинисани периоди погодни за развој одређених моторичких способности) јако важне у процесу одрастања и престављају основу за касније специфичне способности.

“Уколико се поменуте фазе не искористе, спортиста неће никада достићи свој генетски максимум. Сматрам да у Врању не постоји јасан план и програм у оквиру клубова који обраћа пажњу на поменуто”, наводи Николић.

Он је школовање започео у ОШ "Први мај" из Вртогоша, одељење у Катуну, да би га од петог разреда наставио ОШ "Радоје Домановић" у Врању а потом и у врањскојГимназији "Бора Станковић". Факултет физичке културе и спорта у Нишу уписао је 2007.године, где је и стекао поменуто академско звање. Ас ве време школовања пратила га је  - кошарка…

“Током школовања у Катуну, живот на селу без мобилних телефона и компјутера подразумевао је да време проводимо напољу играјући фудбал. У то време пратили смо и наступе кошаркашке репрезентације Југославије на ЕП 1995. године у Атини, ОИ 1996. године у Атланти, ЕП 1997. године у Барселони, СП 1998. године у Атини. Успеси наше репрезентације учинили су да се јави интересовање за кошарку. Међутим, нико од мојих вршњака није хтео да замени фудбал па сам био принуђен да сам шутрам на импровизованом кошу у свом дворишту.

Након тога је уследио рат 1999. године, током којег су у мојој кући спавали војници Војске Југославије. С обзиром на то да нису имали пуно посла у току дана, као припадници последње борбене линије, играо се баскет. Тако сам коначно добио ортаке за баскет, а све је било налик филму "Небеска удица". Играли бисмо док се не појаве авиони, а онда сви у склониште”, сећа се Душан.

 Некадашњи генарални секретар ФИБЕ Бора Станковић једном је изјавио: "Да није било Другог светског рата, не знам да ли би се кошарка развила у Југославији онако како се развила", алудирајући на играње кошарке за време окупације у Београду када су се појавили пионири југословенске школе кошарке. Слично томе, играње баскета са војницима за време рата 1999. године допринело је да Душан заволи кошарку. Прве елементе кошаркашке технике научио је управо од војника.

“Када сам уписао пети разред у Врању почео сам да тренирам кошарку за школску секцију код професора Драгана Радичевића. Успеси репрезентације на ЕП 2001. године у Турској и СП 2002. године у Индијанаполису допринели су да кошарку заволим још више. Убрзо сам тренинге наставио у Економцу, са тренерима Цветком Симоновићем и Ненадом Петровићем. Од 2002 до 2007. године наступао сам за КК Југ из Врања, а кошаркашка знања стицао од тренера Дејана Петровића и Срђана Николића. У то време био је веома интересантан градски дерби између млађих категорија Југа и Економца, који је окупљао од 1.500 до 2.000 гледалаца. Од 2004. године постао сам стандардни играч сениорске селекције. Кошарку смо играли из љубави. Добијали смо патике, сендвиче, понекад вечере и џепарац за путовања. Међутим, у то време нисмо били свесни да нам је кошарка дала много више од тренутног задовољства: васпитање, спортски дух, упорност, карактер, борбеност. Сви кошаркаши из моје генерације су данас успешни, образовани људи”, истиче са поносом Николић.

Гимназијски дани у Врању били су дани кошарке и тренинга: два пута а некада и три пута дневно.

“У то време нисам био превише заинтересован за школу и све време сам поклањао тренинзима и кошарци. Устајање у пет ујутру, трчање, туширање, школа па поподневни тренинг са екипом, а после тренинга баскет у крају са друштвом. Такав начин живота био је јако напоран. Дешавало се да од премора преспавам часове у последњој клупи. Знали су то и професори, нису замерали, вероватно су осећали ту енергију и жељу за успехом. Али, са последњим данима у гимназији већ сам знао да професионални кошаркаш нећу да будем. Разлози су многобројни. Ако сад са стручне стране погледам моје тренинге у то време могу рећи да сам радио све оно што није требало, а нисам оно што је требало. Вероватно је недостајало и талента, ко зна. Коцкице се нису сложиле и на мени је било да бирам: студирање, аматерска кошарка или посао. Као гимназијалац и спортиста нисам био стручан за било који посао, кошаркаш - аматер нисам желео да будем. Изабрао сам студирање и нисам погрешио”, напомиње Душан.

Уписао је Факултет спорта и физичког васпитања у Нишу и престао са активним играњем кошарке.

“Спремање првих испита било је јако напорно. Недостајала ми је кошарка у то време, коју је заменио баскет испред зграде. У почетку нисам имао велике амбиције са факултетом и испитима. Циљ је био положити испит било којом оценом. Сећам се да сам испит Теорија физичке културе спремао данима. Нисам мого да запамтим две дефиниције.  Недостајала ми је концентрација, фалили су тренинзи, другарство, путовања са екипом. Недостајала је и навика за учењем. Прва оцена из поменутог испита била је осмица. Како сам полагао испит за испитом расли су ми самопоуздање и амбиције, а учење је било све лакше. Заволео сам предмете, заволео сам струку. Сву енергију, упорност, мотивацију које сам имао за тренинге усмерио сам ка испитима и факултету. То је оно што ми је дала кошарка и спорт. Нисам волео да губим утакмице на терену, а на факултету нисам волео да не знам и да падам испите”, искрен је Душан.

 У другој и трећој години студија вратио се кошарци и утакмицама. Играо је за КК "БСК Јуниор" из Бујановца без тренинга. Играње у Бујановцу била је рекреација, дружење и прилика да се склопе нова пријатељства која и данас трају. У то време тренер у Бујановцу био је Синиша Стошић из Лесковца. Некадашњи професионални играч и тренер од кога је, каже, много научио.

Дипломирао је 2011. године просечном оценом 8,72 и исте године уписао мастер студије које је завршио 2012. године са просечном оценом 9,3. Научно-истраживачки рад, као и жеља за новим сазнањима постакли су га да упише докторске академске студије 2012. године. 

“Након уписивања докторских студија професори Драгана Берић и Миодраг Коцић понудили су ми да, као студент докторских студија, будем ангажован у настави као сарадник на предметима Кошарка и Баскет. Било је право време да се теорија примени у пракси. Као сарадник у настави на овим предметима био сам ангажован од школске 2012/2013. Тада сам ангажован и у Комисији за реализацију припремне наставе за упис студената у прву годину основних студија, као и Комисији за реализацију пријемног испита за упис студената у прву годину основних студија. Захваљујући поменутим професорима, њиховим инструкцијама, њиховом несебичном преношењу знања употпунио сам своја која сам стекао током студија. Докторску тезу, под називом Комплексни тренинг младих кошаркаша одбранио сам 30.марта 2017. године са својих 28 година и стекао научни назив Доктор наука - физичко васпитање и спорт. Докторске академске студије, спортске науке завршио сам просечном оценом 9,71”, напомиње Душан који је за време докторских студија и након тога објавио око 20 стручних и научних радова у домаћим и страним часописима.

У текућој школској 2016/2017. години, ангажован је као сарадник у настави на поменутим предметима.

Николић не крије да се нада се некој лепшој будућности кошарке у Врању.

“Оно што радује јесте успех који су недавно постигли пионири КК Југбаскет са својим тренерима Марјаном Станојковићем и Ненадом Стајићем, а то је пласман међу 16 најбољих екипа у Србији. Поменуте тренере сматрам једином светлом тачком у врањској кошарци. Показали су знање, квалитет, жељу за радом и да не постоји сујета међу њима. Треба им пружити подршку и надати се да ће се појавити још неко од млађих ко ће им се придружити на путу развијања кошарке у Врању. Врање то заслужује”, закључује Душан Николић.

 
 

У припреми нова књига

“Циљ ми је да наставим своје усавршавање, да наставим са научно-истраживачким радом. Тренутно припремам књигу Техника кошарке, надам се да ће бити готова за неколико година и да ће својим квалитетом, поред публикације код нас у Србији завредити и превод на неколико страних језика”.

 

 

Животни мото

Могу да прихватим неуспех, али не могу да прихватим да престанем покушавати (Мајкл Џордан).

 
МОТОРОМ ПО БАЛКАНУ

“Возим “Yamaha Drag Star” 1100цм а мотором путујем од 2011. године. Вожња мотором за мене представља слободу. Осећај је непроцењив – то могу разумети само моторциклисти. То је један вид рекреације, тренуци када се сјединим са природом и заборавим на све проблеме.Волим дуга путовања која трају од 15 до 20 дана. Путујем са својом девојком Александром и пријатељима Белчом, Џонијем, Николом. План пута никад немамо. Знамо само да је полазак из Врања и да је циљ Врање, али уколико је могуће да повратак не буде истим путем. До сада сам обилазио Грчку (Закинтос, Крф, Лефкада, Кефалонија, Коринт, Атина, Волос, Ханиоти, Ставрос, Патра, Лоутраки, Лептокарија, Игуменица, Метеори), Македонију (Охрид), Бугарску (Несебар, Банско, Ћустендил), Албанију (Саранда), БиХ (Вишеград, Требиње, Сарајево), Црну Гору (Подгорица, Будва, Херцег Нови, Бар, Острог, Жабљак). Најузбудљивије је било путовање кроз Албанију. Успомена за цеоживот. Ту авантуру смо доживели мој кумашин Негован и ја. На једној пумпи усред Албаније у неком планинском месту питали су нас одакле смо. Сећам се да сам се скаменио и бојажљиво одговорио из Србије. Добили смо тапшање по леђима и кока колу. Сан ми је путовање мотором око света”, вели Душан.

 
ФИЗИЧК ПРИПРЕМЕ

“Педесетих и шездесетих година двадесетог века било је уобичајно да се спортисти, који се баве екипним спортовима, као што су фудбал и кошарка, уводе у спортску форму једино играњем датог спорта. Нешто касније, такмичари и тренери су успех појединих екипа и спортиста почели да приписују веома интензивном тренингу усмереном ка развоју физичких квалитета. Како су захтеви такмичења на свим нивоима постали већи, порасло је и интересовање за физичку припрему спортиста као суштинске компоненте тренажног процеса. Данас је немогуће замислити врхунску кошарку без адекватне физичке припреме”, објашњава Душан.

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske