НЕБОЈША ДЕСПОТОВИЋ ДЕСПОТКО, АРХИТЕКТА И МУЗИЧАР

Врање доживљава урбанистичко силовање

Архитектуром, вашим примарним занимањем сте почели да се бавите након демократких промена, 2000. године. На које пројекте сте посебно поносни?

Поносан сам на све што смо урадили, моји пријатељи Зоран Стојевић и Димитрије Младеновић заједно са мном, као ауторски тим под именом „Град“ од 2003. године до данас. Током тог периода од реализованих пројеката издвојио бих фабрике SANCH , GEOX, Top Sofa, затим реконструкцију Позоришта „Бора Станковић“, као и реконструкцију централне пешачке зоне, а од нереализованих пројеката фабрику Замбер и комплетну реконструкцију ОШ „Доситеј Обрадовић“.

Како као архитекта оцењујете Врање? Шта би туристи обавезно требало да виде, а шта не?

Болно питање за мене. Мислим да је Врање добрим делом доживело урбанистичко-архитектонско силовање, које траје још од завршетка Другог светског рата. За мене је највећа грешка изградња солитера у самом центру града крајем седамдесетих година прошлог века. Требало је, по мени, сачувати аутентичност града од зграде Монопола па до трга „Бело Јагње“ у Горњој чаршији. Та линија је требало да остане аутентична каква је и била, а требало је применити строга урбанистичко-архитектонска правила која би стриктно дефинисала шта и како градити у тој зони.

 

На која здања би требало да смо поносни?

Град је требало ширити по ободима, посебно колективно становање и на тај начин сачувати све оно што је било вредно и што би сада, верујем, долазило до изражаја на један посебан начин. Један од објеката који је посебан драгуљ у граду је и зграда Начелства, једна од јако ретких зграда у српској профалној архитектури у српско-византијском стилу и на тај објекат би требало посебно да се поносимо. Поред зграде Начелства, ту је  и куће Боре Станковића. Бојим се да нисмо много тога сачували у репрезентативном стању које би туристи могли да посете у овом тренутку. Жао ми је Харемлука посебно, као и Амама.

 

Како се по вама град и надлежне институције брину о споменицима културе који су под заштитом државе?

С обзиром на период кроз који овај део света и Европе пролази и с обзиром на социјално-економско-политичку ситуацију, питање је колико је средстава могуће одвојити за дисциплине као што су култура, спорт, уметност. За мене је већи проблем како се ми сами као грађани опходимо и према споменицима културе, а и према наслеђу које су нам преци оставили. На жалост, мишљења сам да су у овом периоду борба за опстанак, као и лични интереси појединаца тренутно далеко примарнији од споменика културе, наслеђа, или било чега другог везано и за културу и за уметност и за спорт.

 

Судећи по вашој радној биографији дали сте значајан допринос у популаризации рок и поп културе. Исти случај је и са архитектуром. Шта их повезје?

ДЕСПОТОВИЋ:Оно што је заједничко у музици и архитектури, такође је заједничко и у свим осталим дисциплинама у којима је присутно било које стваралаштво, односно креативност без обзира какав је начин изражавања. За разлику од неких других дисциплина, музика и архитектура, ма колико апстрактно деловало, су веома повезане. Архитектура је окамењена музика. Сви елементи који су присутни у музици присутни су и у архитектури - форма, композиција, ритмика, хармонија, па ако хоћемо и мелодија. Такође бих нагласио и утицај на човека који имају и музика и архитектура, које заједно могу да се сврстају слободно у најплеменитија достигнућа људске цивилизације. Споменуо бих и оно што и музика и архитектура носе са собом, односно у себи поред свега осталог, а то је један јасан и дефинисан идентитет поднебља на којем су настајале.

 

Музиком сте почели да се бавите од детињства, свирајући на клавирској хармоници. Зашто се у вама створила одбојност  након шест година извођења музике на хармоници?

Сви инструментису предивни, без обзира ког су типа. Клавирска хармоника спада у групу хармонско-мелодијских инструмената и као и клавир најпрегледнији  је инструмент за свирање тако да је за прву спознају музике добар пут, и ја сам основе музике научио преко хармонике. Како сам растао тако су интересовања у музици почела да се шире, а паралелно с тим музика која се изводила на хармоници почињала је да иде у правцу који се мени није допадао, што је мало касније израсло у нешто што се зове турбо фолк, упркос предивном музичком наслеђу које имамо, посебно овде у јужној Србији и Македонији. То је био период од моје шесте до дванаесте године.

 

Први бенд у ком си свирао је био школски гимназијски оркестар у четвртом  разреду Гимназије. Реч је о саставу “High-School Rollers ”. Како је дошло до идеје да оснујете бенд?

Гимназија је припремала приредбу, па су биле различите секције, поред литералне, глумачке, била је и музичка. Тако да смо се сакупили нас четворица, Нешила (бубањ), Ђела (гитара), Деџа (бас) и ја. Пробе смо имали у Гимназији, у кабинету за одбрану и заштиту. Имали смо само један наступ у горњој касарни, а након тога смо се Нешила и ја посвађали с професором и престали да будемо део тога. Одмах након тога нам се придружио Левак и формирали смо трио. Име “High-School Rollers“ је тако и настало јер смо се Нешила и ја још школовали у Гимназији. Након тога придружио  нам се Неша на басу и то је било то.

Гитара је инструмент на коме до данас свирате. Шта се у том временском периоду дешавало на музичкој сцени града? Који  рок бендови су тада још имали свирке?

То је био период деведесетих. Ја сам пред одлазак у војску  ишао на часове гитаре код чика Бобија који ме је увео у озбиљније бављење музиком. Колико је то било “лудо” време с једне стране, толико је било пуно бендова који су били активни у том периоду и свирке су биле чешће него данас. Можда ћу и да заборавим неког да поменем због тога и унапред се извињавам. Тада су били активни „Jolly Jumper“, „Црне Сове“ или“ Увела ружа“, „Радно време“, „Посланици“, „Гриморијум“, „Круг“, „Параноја“, „Складиште глупости“, „Bob Rock“, „Запалење плућа“. Свирке су биле углавном у сали Дома Културе изнад галерије, на стадиону Дома ЈНА, као и у сали и башти Дома ЈНА, затим у Ћошки, Прибојчићевој кући, Александровачком језеру.

 

Први албум снимили сте 1998. Наступили сте и на Зајечарској гитаријади, Нишвилу, Врању. Како са ове дистанце гледате на тај период?

Као на жал за младост. Шалим се наравно. Свакако диван период по свим питањима везан за музику.  То је раздобље мог живота кад сам био најпосвећенији музици, дефинитивно. Албум је сниман почетком фебруара 1998. године у Chameleon studiju у Новом Саду у продукцији Божидара Николића, мог великог пријатеља. Имали смо припремљен материјал за тај деби албум и који је требао бити издат за ИТММ. Омот за издање је био готов, урадио га је  Чедомир Цветковић Чедица, али није било новаца за спот, који тада није могао да се сними у домаћој режији као данас, а ми нисмо хтели издање без одговарајућег видеа и чекали смо на то, нажалост у међувремену десило се бомбардовање и банд се распао.

 

Шта се дешавало након распада бенда? Ваша љубав према гитари ни тада не јењава. Престали сте са јавним наступима 2008. Зашто?

Ми смо свирали с Леваком у различитим поставама до 2008. Како нисмо имали континуитет, није било разлога форсирати. Једно време нисам био активан с наступима, али касније смо кренули да свирамо као инструментални трио “The Spot » од 2010. Чинили смо га  Данијел Мујакић Муја, Милан Петковић и ја.

Наступили сте додуше и са саставом „ Tress Diabolos” у врањском позоришту. То је по многима била свирка за памћење. Како сте је ви доживели?

Ја нисам био члан „Tress Diabolos“ , али сам им се придружио на тој свирци на молбу свог најбољег пријатеља, покојног Небојше Петровића Левака. Свирка јесте била другачија од онога што се свирало пре и драго ми је због тога, зато је и за памћење, а доживљај те свирке је толико интиман да бих га задржао за себе, опростите ми…

Појавили су се бендови “Нежни Далобор”, састав који је формиран у Врању а сви чланови живе и раде у Београду, потом “Cardinal Point”, „Mud Factory“, “Southern District”. Који бенд бисте издвојили слушајући звук и наравно текстове?

За мене је сваки креативни ауторски рад добар и за похвалу. Да ли се то некоме свиђа или не, то је друго питање. Свакако ми је драго да видим и чујем све што је настало у овом граду, а посебно се радујем сваком новом искораку који чине они који долазе за нама.

 

 Ко је Небојша Деспотовић, архитекта или музичар?

Занимљиво питање, а ја бих одговорио да је Небојша Деспотовић само обичан човек као и сви остали који нас окружују.

 

 

 
ДЕВЕДЕСЕТЕ

Пре него што сте отишли у војску, уписујете Архитектонски факултет у Скопљу, а завршавате га на Универзитету у Приштини. Како су деведесете године, када смо били изложени инфлацији, протестима, и другим друштвено-политичким околностима утицале на вашу генерацију?

Апсолвирао у року, а онда закључио да је боље бити у животу три године дуже студент него пензионер, тако да сам мало продужио апсолвентски стаж. На жалост, могу слободно да кажем да су деведесете доста погубно деловале на моју генерацију, а да су се последице почеле осећати тек касније.

 

ПРОФИЛ

Небојша Деспотовић је рођен 30. априла 1972. године у Врању. У браку је са супругом Сањом од 1997. Почетком 2000. уписао је последипломске студије на београдком Универзитету, где је апсолвирао 2001. године. Отац је седамнаестогодишњег сина Предрага  и тринаестогодишње ћерке Еве.

 

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske