БОРИВОЈ РАДАКОВИЋ, КЊИЖЕВНИК ИЗ ЗАГРЕБА ГОСТ ВРАЊА

Сексуалност је била Борин покретач

ДУША ГРАДА

Неретко се дешава да драмски писци имају по коју замерку која се односи на редитеље који се усуде да њихове текстове режирају. Какав је ваш став о томе?

Позоришна представа није рад једног креативца него цијелог колектива у којем се поштују ингеренције. Као писац ја обављам први дио посла и особно се никад нисам петљао у оне дијелове који слиједе, посао редитеља, глумаца, сценографа, костимографа. Редатељка Андреа Лазић у мом је тексту квалифицирано и квалитетно издвојила водвиљску димензију мог текста и направила чисту комедију која непрекидно силном енергијом хита према експлозији на крају, а мени се њезино читање веома допало. Уопћено говорећи, режисер и глумци имају право интерпретирати текст, није допуштено само извртање слике свијета коју има аутор.

 

Боравили сте у Врању неколико дана. Разгледали сте град. Из ког угла сте га посматрали? Какве утиске из Врања сте понети?

Ох, боравио сам прекратко да стекнем неки јачи дојам. А углови су били разни, гастрономски, културни.  Мене је занимала душа града, а захваљујући господину Бојану Јовановићу, глумцу позоришта Бора Станковић, као и директору казалишта Ненаду Јовићу, сазнадох штошта о мукама казалиштараца у Врању, о њихову изгорјелом казалишту и, нажалост, спором раду и проблемима везаним уз његову обнову. Упознао сам групу глумаца ентузијаста који унаточ томе што немају своју зграду раде одличне представе и поништавају све предрасуде о провинцији и њезину минорном положају у односу на центар.

 

Посетили сте и кућу Борисава Станковића. Колико су по вама значајна таква здања и на који начин би Врање и држава требало да брину о њима?

Збиља не бих себи допустио да не посјетим Станковићеву кућу. Не, не мислим да тамо и даље живи његов дух, али тај скроман музеј у простору његове куће ипак говори о њему и његову времену. Нисам довољно квалифициран да говорим како би и што требали чинити град Врање и држава, али свакако мислим да писац величине Боре Станковића заслужује далеко богатији музеј.

 

За вас еротика није табу тема. О томе говорите у вашим књигама. Чини ли вам се да и у Бориним делима има еротских сегмената? Уколико има, колико је смерно и сведено писао о томе?

Секс и тјелесност Бори Станковићу никако нису били табу него чак и покретачи. Он је као натуралист и био позван да говори о нагонима, али своје ликове није претварао у звијери него у људе којима су сексуалност, а с њоме и Ерос и животност спутани, ускраћени или осујећени обичајима и притиском средине. Бора Станковић је у своме времену итекако надмашивао и пуки реализам, а камоли сентиментализам у књижевност нарочито у творби женских ликова. А ја, кад би требало да истакнем неки од његових ликова, одабирем покојникову жену, Аницу.

 

Ако се освренемо на дела Боре Станковића и покушамо да пронађемо нит која повезује ваш опус са његовим, обојица говорите о менталитету, и разликама између богатих и сиромшних и односу према мањинама. Зашто се и у српском и хрватском  друштву до данас није ништа променило?

Да, неких ствари из Станковићевог времена данас више нема, али је много оних које су дошле као новум а да у друштвеном и обичајном смислу и даље остају што су биле и некоч, пљачка, неправда, грабеж.

 

Са Хрвојем Освадићем и Ненадом Ризвановићем покренули сте FAK фестивал  који подразумева поприличан ангажман. Приредили сте  антологију лезбејске поезије “Двије” а у сарадњи са Mattom Thorneom i Tonyjem Whiteom  зборник “Croatian Nights”. Да ли је ваша мисија покушај “рушења” предрасуда  које имамо о сексуалности, а при том не знамо шта је узрок?

Што год било, мени су у писању увијек на првом мјесту књижевност и језик, а тек послије на ред долазе остале ствари. Ипак, јест, често говорим о сексуалности јер сматрам да се сексуално неслободним појединцем лакше манипулира и влада. Кршћанска цивилизација у којој живимо у старту осуђује тјелесност као гријех врло лако допушта приказивање убијања или мрцварења тијела, али се згража и забрањује приказе тијела која уживају. Та изопаченост кршћанске цивилизације напросто зове да јој се човјек руга, па ја тај зов и слиједим.

 

Колио су ’rock and roll’  и punk  музика утицала на вас да свет или свакодневицу гледате голим оком?

Мени је највише значио и на мене је најјаче утјецао punk. Изравност, жестина, енергија! Не скривај се као политичар иза фраза, што ће ти алегорија ако си храбар, реци изравно, пљуни јасно: Punk’s not dead!

 

Шта је суштина ваше књижевности? Не би се рекло да је само сексуалност и еротика.

Ма наравно, сексуалност као извор мотива и тема свакако је важна, али никако не и једино подручје мог интереса. Увијек сам говорио о тренутној политици, трудио се да осрамотим политичаре. Наравно, немам илузија. Ништа ја њима не могу, али, ето, весео сам кад их исмијем или увриједим. О, то је тако љековито.

НИСАМ ЈУГОНОСТАЛГИЧАР

Сврстани сте међу постмодернистичке књижевнике. Прихватате ли meinstrim  као ток догађаја, и обазирете ли се на његов развој?

Некако се трудим да будем препознат као писац нечега што се зове БПМ (beyond postmodernisam), нечега што доалзи након те фазе сувремене умјетности. Одбијам иронију, дражи ми је хумор, не желим рециклирати, радије ћу нешто смислити. А о meinstrimu све најгоре. Чудим се младим писцима који имају премало жеље да донесу нешто ново и радије одабиру што су већ други уходали.

 

Дегутантно је питати вас јесте ли југоносталгичар. Да ли је култура  та која поред предрасуда, социолошког и субјективног, прави искорак само кроз призму говорног подручја?

Нисам носталгичар ни у којем смислу, па нити у том. Нажалост, сви видимо да оно што смо гордо називали културом и што смо обожавали као наднаравно нематеријално, биће данас, више нема моћ. Замијенила ју је забава. И све оно што се од културе очекивало, данас обављају забава и естрада. Ако хоћете, чак и пробијање баријера између двају говорних подручја. Хајде, ни то није лоше. Култура нас дијели- естрада нас спаја.

 
ПРОФИЛ

Боривој Радаковић (1951) рођен је у Земуну, а живи у Загребу. Дипломирао је југословенску и компаративну књижевност на Филозофском факултету у Загребу. Објавио је роман Сјај епохе  (1990), књигу прича Не, то нисам ја (1993/1999) и збирку прича Порно (2002). Познат је и као драмски писац. Комад о навијачима загребачког Динама, Бад Блу Бојсима, Добродошли у плави пакао био је позоришни хит у Хрватској, као и његова друга драма, Мисс небодера за мисс свијета. Обе драме извођене су у загребачком казалишту Керемпух. Његова трећа драма Кај сад?, за коју је добио низ награда у Хрватској, постављена је на великој сцени Београдског драмског позоришта у режији Егона Савина. Боривој Радаковић превео је читав низ важних наслова из савремене енглеске књижевности. Један је од организатора и селектора ФАК фестивала у Хрватској. Овдашња публика се први пут сусрела са аутором на фестивалу ФАК-ЈУ! у Београду, септембра 2001. Сматран доајеном нове хрватске књижевне сцене, Радаковић је стекао култан статус код млађе урбане публике и «интелектуалнијег» читатељства склонијег страсно заиграном језику. Његов језик је фасцинантна магма у којој се прожимају страст и ратио, традиција и лудизам, док у његовој полилингвистичкој страсти посебно место заузима интерес за сленг и дијалекте.

 

 

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske