АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА: СРБОЉУБ ЈАНКОВИЋ

Цел живот бегам

 

 

 

 

 ВОДЕНИЦА: Врањанци знајев куде је тој, али да ли се сећав долинче што иде нагоре од чесму и напуштену воденицу, туј близу. Омало кућенце ушушкано међу грањке, скоро да се не види од пут. Ту смо се крили, рипали у вир испод воденицу, остављали торбе кад побегнемо из школу.

Први комшија и другар из разред и ја, све дечје враголије смо радили заједно.  Његов татко, радник у Новоградњу,  васпитавао је своју децу хоклицом, коју окрене наопачке и насади гу на главу синчићу свом - гледао сас своји очи. Тада смо сами куповали уџбеници за школу, а сви су од позади имали одштампану цену. Његов татко му даде паре да купи теј књиге и запрети да ће ради хоклица ако украдне паре. Купимо ми књиге, друг израчуна колко може да украдне, а остало сас књиге ,нас двојица пред татка. Он сваку окрене и крене да сабира.  Дође до негде и погреши, па испочетак, и опет погреши. Ја се стиснаја на хоклицу и трнем. Што ће бидне ако тачно израчуна? А татка му срамота, неће да покаже да не уме да сабере десетак троцифрени бројеви, гурне папирче у страну и рече: “Добро, али немој да сам овеј књиге куповаја за џабе, ај сг оћу да прилегнем”.

Не бива, мој друг је понављао тај разред, татко је уштедео паре за нове књиге, а ми смо га три дана крили у онуј воденицу, носили да једе и, како би данаске рекли - посредовали између две зараћене стране - док његова мајка неје, плачући, некако измолила мужа да се закуне да неће да га бије кад дође дома. 

У тој време мој татко си купи једно убаво кућиче на други крај, чак у Загребачку, и ми се одселисмо. Што је после било сас туј породицу и мог друга, и сг се понекад запитам.

ЗАНАТ:  Дође време за средњу школу. Ја тедо да идем у гимназију, ал оћеш - не давав. Рече ми човек: “А, бе што ти оћеш у гимназију, кад татко ти има земљу? Ако оћеш да учиш иди си у економску, пољопривредну, школу ученика у привреду. Гимназија је за овија градски што немав земљу.” И такој, отидо си ја на занат. Тамн се беше отворила нова фабрика Симпо. Далеко, на станицу чк, али што ћеш. Сваки дн пре подне на работу, а после подне у школу. Школа лка, сас две свеске савијене у задњи џеп, али работа?  Пре него што питамо смемо ли да идемо, јер смо све очистили, алат спремили, мајстор ће или да се изгуби негде, или је нешто много заузет. Улегнемо ми у аутобус који нас вози до град и тамн да крене мајстор с прозор звизне и тражи да се врнемо, па нам покаже нешто што није урађено како треба. Док тој урадимо, аутобус отидне и ми морамо пешака до дома. Е, такој се тад учио занат. 

 

КОРЗО: Што би рекнаја наш Бора - године идев, син раснаја, пораснаја, дошла младос, замирисале девојке. А девојке, знаје се. Корзо је било нешто најважније и најбоље  што је могло да се доживи у теј године. Ако неси увече на корзо, мора да ти се нешто десило. „Да неси болан?“ - било је прво питање кад те видев другари.

Девојке и онија што оћев да промрдав ноге, шетав по две-три све у круг,  нагоре-надоле, од Пошту па све до СДК или Кондића фотографа. Остали стојив са стране, увек у групу, која је мање више иста, тек ту и тамо се придода неки који неје био ту или је стасао да излегне на корзо. И сви на корзо имају своје место.  То му дође као посед, своја територија, место за које знаш да ће да нађеш  тога кога тражиш, јер његово место је тој - и готово. 

 

АПОТЕКАРКА: И тако, неки стоје код Баба Дике, неки куде Циврића, неки на ћошку куде Новоградњу. Моје место је у почетку било испред апатеку, што би рекла моја мајка. Не без разлога. У апотеку је работила најубава девојка за коју сам ја знаја у цело Врање. Мора да је била неку годину старија, али то ми није сметало. Плава, нежна, па онакој у бели мантил, ма не могаше да одвојим очи од њума . Не сам смеја да улегнем унутра, само гледам и чекам да излегне и прође поред мене. Она неје шетала на корзо. Одма си отидне негде, а несам ни могја да гу замислим како се, без везе врти нагоре-надоле . Еее, тој корзо.  Бог и душа. Не знам како је сг, можда је слично, не би ме чудило.

 

ЉУБАВ:  И такој, дн по дн, скоро све па исто, док не поче да примећавам како ме једно убаво девојче упорно гледа, кад год прође поред нас, сас своје две другарице, а она увек у средину. Беше једно лето, ја се прави Тоша, а она не попушта.

Такој она и туј вечер шета сас другарице али, приметим ја, не у средину него на крај, и тој сас наше стране. И кад беше поред мене, она из све снаге тресну штиклом у земљу. Срећа, у здњи час повуко ногу. Испаде брука: девојче теше да нагази момка, па промаши. Паприче љуто - одма се наљути, увреди и више не теја да ме гледа.

Али не за длго. Испаде да једн мој другар с посла под кирију живи у њину кућу и он не упозна кад се видосмо заједно на корзо. Ете, такој поче једна убава љубавна прича.

 

ЋОШКА: Од тг смо си заједно шетали, ишли сас друштво по кафанчики, а највише смо волели да идемо у Ћоску. Неје долеко од Оџинку, а много фино. Трава, зеленило, може да се шета, а и да се седне, попије нешто и гледа на панораму од Врање, онакој одозгоре.  Све се лепо видело, цело Врање, чк доле до Мараву, ма и још подалеко и онеј планине преко Мараву.

Нема куће толко близу, па душу дало да си се и мазимо помалко, а да не бодемо очи на онија што волив да испирав уста.  Било је и сликување, на зидић, уз канделабер, на траву. Још ги чувам теј убаве сликице.

Имашем и другара Циска. Много смо се дружили и волели да играмо шах. Отиднемо такој у Ћоску и уз неко пиво млатимо си онеј фигуре по цел дн. А да игра бидне занимљива, чашћавамо се узајамно сас сви изрази који ни паднев на памет.

 

2. МАЈ: И још беше једн обичај: кад дође други мај, знало се - излет у Ћоску. И тој свечано, сас породицу, или као ми момачки. Сви си одаберев неко место и крену прича, весеље, једење и пијење. Бидне и музика. Неки играв лопту, девојке се шетав да ги виде момци, и такој цел дн. Уживанција права. А сг, чујем да нема ништа од тој, да је Ћоска некако запустела, а ја не могу да верујем. Ако је такој мене је много жал за тој и ћу да молим и да тражим да ву се врне стари сјај. Да људи можев да одмарав, шетав и уживав у поглед на наше убаво Врање. Тој ћу морам сам да се уверим, да ли је такој. За овј пут доста. У здравље ми били.                                                             

 

ПРОФИЛ:  Србољуб Јанковић  је рођен 1950. године, у селу Моштаница , надомак Врања. Био је радник „Симпа“, а онда је, крајем   седамдесетих, отишао у Београд, где је након неколико година, нашао посао у Савезном СУП-у. У пензији је од 2000. године. Интересују га књиге, сликарство, и позориште. Хоби му је планинарење. Живи у Београду.

 

 

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske