Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

MIRJANA MITIĆ, PREVODILAC ZNAKOVNOG JEZIKA

Priznajem, ja sam sebična osoba

 

RADOST I STREPNjA

VRANjSKE: Šta je bio pokretač da počnete da se bavite učenjem znakovnog jezika?

MITIĆ: Jednostavno mi se učinio interesantnim,naročito kada bih na ulici ugledala ljude koji tako komuniciraju. Osetila sam potrebu da naučim znakovni jezik. Kasnije se to iskristalisalo kada sam shvatila da tim znanjem mogu stvarno pomoći ljudima sa oštećenim sluhom i gluvima u rešavanju određenih problem, ali i da im omogućim da normalno funkcionišu u „čujućem“ društvu i budu deo njega.

 

Kada ste se prvi put susreli sa osobama koje ne čuju ili su nagluve?  

- Sve je počelo kada sam 2006. godine otišla u Savez gluvih i sekretarici Snežani Simonović rekla da želim da naučim znakovni jezik. Ona je kazala da članovi  imaju subotom uveče druženje u prostorijama Saveza gluvih, da ja tada dođem i da će me ona predstaviti. Iskreno, pred upoznavanje sa članovima moja osećanja su bila pomešana, počev od uzbuđenja, radosti, strepnje  i straha kako će to sve proći, da li ću im se svideti, kako ću da ih razumem i da li će me prihvatiti, ali i da li ću moći da  i ja njih prihvatim.

 

Osećali ste neku vrstu strepnje, pa čak i straha u susretu sa ljudima koji su gluvi ili nagluvi. Kako ste to prevazišli?

-Strah i strepnja su nestali  kada sam ugledala  radostan osmeh devojke mojih godina sa kojom me je Snežana prvo upoznala, a zatim i sa ostalim članovima.To je Dragana koja mi je sada dobra prijateljica. Ostali su me pitali ko sam,  koliko imam godina, gde živim. Nikada neću zaboraviti   parče papira i olovku  koje smo koristili onda kada mi nije uspevalo da ih razumem kao i  oni mene. U takvim situacijama počela bih sa egzibicijama i gestovima, kako bi se bolje sporazumeli. Sada kad razmislim, to su bili i prvi koraci ka pantomimi. Sve u svemu, za mene je to bio jedan radostan i drag susret koji  je duboko urezan u mom sećanju.

 

Dugo volontirate u Međuopštinskoj organizaciji gluvih i nagluvih. Kako Vam iz sadašnje vizure deluju počeci?

-Svaki početak je težak. Bilo je potrebno dosta strpljenja i razumevanja sa  obe strane, ali kada su se sklopile kockice i kada se shvatilo da svi imamo isti cilj i dobru nameru, počelo je lepo da funkcioniše.  Rečju, to  je zabavno i poučno putešestvije koje još uvek traje.

 

Šta devojka poput Vas treba da ima u sebi, kakvu emociju, da bi godinama bila volonter?

- Dobra i jaka volja, zatim istrajnost ali i odlučnost, jer  ako sam se za nešto odlučila da radim i u to uložila sebe i svoje vreme,onda je poželjno da to radim  najbolje što znam. Ukoliko se, pak, vodim filozofijom da je svako dobro delo u stvari sebično delo, jer se  zbog toga dobro osećam, onda vam mogu reći da sam veoma sebična osoba.

 

Koji je najjednostavniji način da se uspostavi dobra komunikacija sa gluvim i nagluvim osobama?

- Prvi korak je poznavanje znakovnog jezika kako bi se uopšte uspostavila komunikacija, a to je osnova. Shvatila sam tokom godina da tu postoji obostrano učenje i prenošenje znanja.  Smatram da su meni gluve osobe  prenele više znanja i iskustva o životu od kojih je najdragocenije  ono kako se čvrsto stoji na nogama i kada nam život nije baš naklonjen.

 

Šta je kasnije bio Vaš motiv da završite pored ostalog i školu znakovnog jezika na smeru prevodilac znakovnog jezika  kao i kurs za obuku tumača srpskog znakovnog jezika?

-To je bila podrška od strane samih članova Saveza i moje porodice da se što više usavršim i napredujem u tom pogledu kako bih  mogla gluvim licima lakše i na bolji način da omogućim prevođenje.

 

Kako se, zapravo, uči znakovni jezik? Na šta se posebno obraća pažnja u školi i na kursevima znakovnog jezika?

- Na preciznost pokazivanja znakova, samog stava prevodioca prilikom tumačenja, ali najviše na prevođenje reči od reči. Priča se takođe o problemima sa kojima se prevodilac součava prilikom prevođenja.  Ukoliko govornik koga prevodimo brzo priča ili guta reči uči se šta je neophodno preduzeti u tom slučaju. Po meni su najvažnije  diskusija i polemike o tome, kada i gde je tokom prevođenja poželjno izaći iz uloge prevodioca i jednostavno pomoći gluvom licu  kao čovek čoveku.

 

Postoji li razlika između znanja znakovnog jezika za srpski i ostale jezike?

-Kako da ne. Kod ostalih jezika -engleskog, francuskog i ruskog postoje određena gramitička pravila, rodovi na koje se možete uvek osloniti. U srpskom znakovnom jeziku toga nema. Postoji više znakova za jednu reč, ali i jedan znak ima više značenje. Znakovni jezik stalno prolazi kroz neke reforme tako da se stalno pojavljuju novi znaci ili se pak vraćaju stari, a mi  kao prevodioci bi trebalo da imamo uvid i u jedne i druge, kako bi razumeli članove koji obično kombinuju i nove i stare znakove.

 

Upoznali ste mnogo ljudi kako  na festivalu pantomime tako i na takmičenjima u folkloru. O čemu razgovarate sa kolegama tumačima?

- Da, naravno. Tu su moje kolege prevodioci skoro iz svih gradova u Srbiji, kao i gluvi članovi iz  drugih organizacija.  U razgovorima se dotičemo svakojakih tema, počev od porodice, zdravlja , raznih projekata za gluva lica kako bi društvo u kome živimo bilo upoznato  čime se mi bavimo i sa kojim sposobnostima i mogućnostima raspolažemo.Zahvaljujuć i P(h)antum festu, prijateljstva su se proširila i u Americi, Francuskoj, Rumuniji, Bugarskoj i naravno Makedoniiji. Tamo sam i stekla  prave prijatelje.

Kada već govorimo o P(h)antum festu, kakva je saradnja sa Trajčetom Georgijevim, rediteljem iz Makedonije, koji sarađuje sa  Savezom nekoliko godina?

- Imam veliko poštovanje prema njemu jer gluve  nije  prihvatio  kao lica sa invaliditetom već sebi ravnima, zbog čega je uvek izvlačio i tražio maksimum od njih ali nije štedeo ni mene kao prevodioca. Uzajamno  se pomažemo u objašnjavanju osnovnih pokreta i pravila u pantomimi kako bi gluva lica to mogla što bolje da predstave i prenesu publici. Prošle godine smo  nastupali sa Šekspirovim  „Hamletom“. Bilo je naporno jer smo prvi put nastupali sa celovečernjom predstavom dok smo ranijih godina imali etide. Naporno je bilo i meni jer sam pored prevođenja imala jednu ulogu u predstavi. Na kraju je sve dobro ispalo, svi su bili zadovoljni naročito publika .

 

Folkorni ansambal Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih osvojio je brojne nagrade i priznanja. Kakva iskustva imate sa tih takmičenja?

- Na tim takmičenjima zna da bude interesantno i naporno ali na kraju, lepo jer smo skoro  uvek najbolji i to zahvaljujući Dejani Cvetković, koreografu, sa kojom već nekoliko godina sarađujemo. I upravo na tim takmičenjima sam naučila da čovek treba da  bude spremam na neke nepredvidive situacije koje se gotovo uvek dese.

 

Kako oni „čuju“ muziku da bi mogli da uhvate ritam?

-Za muziku, naročito u folkloru, najvažniju ulogu ima goč, jer gluve osobe osećaju vibracije i tako hvataju ritam. Pored sekretarice Snežane i koreografkinje Dejane,  ja sam tu sa strane , cupkam u ritmu, čime im ulivam veću sigurnost u igri jer me u svakom trenutku  mogu videti i ispratiti  ritami i pokret koji sledi. To naročito važi na takmičenjima gde je nervoza često prisutna.

 

Učestvujete u svim projektima Organizacije gluvih i nagluvih u Vranju. Kako ostvarujete saradnju sa učesnicima tih projekata?

- Da, kao stalni saradnik uključena sam u brojne projekte koje organizuje Savez gluvih. Saradnja sa učesnicima postoji  i mimo projekata što omugućava  da se određene aktivnosti kvalitetnije realizuju kroz projekte.  Kada ih  realizujemo, saradnja se nastavlja.

 

Jeste li se ikada sa nekim posvađali iz organizacije?

- Koliko me sećanje služi mislim da nisam. Naravno, dolazilo je do sukoba mišljenja, ili se  prilikom objašnjavanja u brzini pogreši znak pa dođe do nesporazuma i pogrešnog shvatanja u prevođenju,  ali se to uvek rešava u hodu.

 

Radite u centru za korekciju sluha i vida i savetnik ste za sluh. Slučajnost?

-Nije slučajnost. Firma iz Beograda me je kontaktirala upravo zbog mog rada sa gluvim ljudima i ponudila posao za poziciju savetnika za sluh. Naravno, prihvatila sam. Za mene je to značilo bolje razumevanje gluvih i nagluvih ljudi, jer je firma nudila medicinsku obuku o funkcionisanju ljudskog slušnog organa, kao i psihoanalizu gluvih i ljudi sa oštećenim sluhom, a pritom su  mi dali mogućnost i alat da im pomognem.

 Hoćete li u budućnosti  nastaviti da volontirate i bavite se onim što volite?

- Iskreno, prestala sam da bilo šta planiram ali volontiranje i članovi Saveza gluvih su postali deo mog života i deo moje porodice tako da ću uvek biti tu za njih.

 

 

Izborni predmet u školama

Preko projetka Školica znakovnog jezika , ostvarili smo  saradnju sa OŠ “Svetozar Marković” , čije je rukovodstvo prepoznalo značaj znakovnog jezika i čiji su đaci bili polaznici Školice, gde smo videli da su deca zainteresovana za učenje znakovnog jezika. Možda bi bilo poželjno da se znakovni jezik uvede kao izborni predmet u školama pa da deca odluče da li će ga pohađati. Tako je u drugim zemljama. Srbija kasni u svemu, pa i u ovome.

 

PROFIL

Mirjana Mitić, rođena je  14. oktobra 1986. u  Vranju. Završila je primenjenu informatiku kao studijski program Visoke škole primenjenih strukovnih studija u Vranju i bila je student generacije. Od   2007. godine bila je na specijalističkim studijama, na Visokoj školi primenjenih strukovnih studija u Čačku, gde je  tri godine kasnije diplomirala na studijskom programu za elektrotehniku i računarstvo.  Govori engleski i ruski jezik. Sebe opisuje kao  odgovornu, ambicioznu, društvenu, komunikativnu osobu, sposobnu i za samostalni kao i za timski rad. Bavi se fotografijom, svira gitaru i obožava da čita. Voli putovanja, biciklizam, streljaštvo..

Pratite VRANJSKE na VIBERU:
http://chats.viber.com/vranjske