Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

MARKO STAJIĆ, KARIKATURISTA, UMETNIK

Ovo je vreme vampira

 

EMOTIVNI BEZDAN

Kada ste počeli da se bavite karikaturom? Odakle to interessovanje?

 

- Za karikaturu sam se zainteresovao još u Srednjoj umetničkoj školi u Nišu, ali sam tek kasnije, tokom studija slikarstva u Prištini ozbiljnije i skoro svakodnevno počeo da crtam karikature svojih kolega i profesora. U jednom, za mene delikatnom i emotivno teškom periodu krajem 2005. godine, počeo sam intenzivnije i mnogo ozbiljnije da crtam i pristupam portretnoj karikaturi i tada sam napravio neke od svojih najboljih karikatura. “Bacio sam se” tada na ovaj vid izražavanja želeći, intuitivno i potpuno nesvesno, da pronađem izlaz iz emotivnog bezdana u koji sam bio, skoro potpuno propao…Ovo sam shvatio tek kasnije, kada je vremenska distanca donela sa sobom i emotivni otklon, pa sam svoju tadašnju situaciju mogao objektivno da analiziram.

 

Šta je presudilo da se ozbiljnije prepustite tom poslu?

 

- Serija karikatura, nastala u periodu od 2005. do 2009. godine, donela mi je prvog Pjera 2010. godine i uvela me u svet ozbiljnog bavljenja portretnom karikaturom. Upoznao sam sve naše vrhunske karikaturiste i dobio dodatnu motivaciju od njih da nastavim da se aktivnije izražavam na ovaj način. Razgovori sa majstorom karikature, koji je prošle godine uvršten u listu TOP 20 svetskih karikaturista, Tošom Borkovićem (Večernje Novosti) najviše su uticali na mene da se ozbiljnije prepustim karikaturi, koju sam ranije tretirao kao hobi. Inače, još dva puta sam bio u najužoj konkurenciji za nagradu Pjer i konačno sam je po drugi put dobio 2016. godine, što za mene predstavlja veliku čast i satisfakciju, imajući u vidu da karikaturisti ne samo u Srbiji, već u svim republikama nekadašnje SFRJ, ovu nagradu smatraju Oskarom karikature i velikim priznanjem. Ove godine će biti 50 godina kako ova nagrada postoji.

 

A slikanje?

 

- Što se tiče slikarstva, ja uzimam kao početak profesionalnog bavljenja njime decembar 1997. godine i moje prvo izlaganje na kolektivnoj izložbi ” Novogodišnji izložbeni salon Vranja” u galeriji Narodnog muzeja. Bio sam tada na trećoj godini srednje umetničke škole i izložio sam dva portreta, tako da ću krajem ove 2017. godine obeležiti 20 godina profesionalnog umetničkog rada, koji je započeo u mom rodnom gradu.

 

Kako ljudi reaguju kada vide svoju karikaturu?

 

- Kada je karikatura vrhunski urađena, bez uvredljivih konotacija, sa naglašavanjima koja su realna, svaki neiskompleksiran čovek reaguje sa osmehom i veoma pozitivno. Kao što smo mogli da vidimo u poslednje vreme, najmanje se smeju karikaturi političari i to oni koji imaju vrhovnu vlast.

 

Do kakvih je promena u odnosu prema umetnicima i umetnosti  u Srbiji, doveo 5. oktobar?

 

- Dan koji pominjete, tzv. “revolucionarni datum” u Srba, doneo je u sferi kulture iste promene kao i u ostalim oblastima; a to znači “vrlo temeljne promene”, tj. potpuno urušavanje institucija kulture i to skoro do temelja! Pogledajmo šta se dešava sa muzejima, koji su zatvoreni upravo nakon petooktobarskih “promena”! Već nekoliko generacija izlazi sa umetničkih fakulteta, a da nikada nisu kročili u Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Šta ti mladi ljudi mogu da očekuju ovde? Kako da se afirmišu? Umetnička udruženja ULUS I ULUPUDS su funkcionisala mnogo bolje devedesetih nego danas što takođe mnogo govori o sadašnjoj situaciji. Većina mojih mladih kolega, na žalost, razmišlja kako da ode odavde, a to je katastrofalna situacija u perspektivi za čitavo društvo. Eto, to su tekovine političkih promena 5. oktobra, koje su donele jedan period okupacije, koji traje već dugo, a naše izbavljenje se i ne nazire…

 

Kako komentarišete odnos trenutne vlasti prema umetnicima u Srbiji i to što sve više prostora u medijima zauzimaju starlete, kriminalci i ljudi iz tog društvenog miljea? Mislite li da vlast može i da li bi trebalo da utiče na medije u tom segmentu?

 

- Mislim da ova vlast dotiče samo dno što se tiče odnosa prema kulturi, njenim institucijama i ljudima koji se kulturom bave na bilo koji način. Za ove vlastodršce danas, kultura je nešto potpuno nepoznato, suvišno i samo još jedna nepotrebna stavka u budžetu, što oni jasno pokazuju količinom budžetskog novca koji usmeravaju na institucije kulture. Mi vidimo da se danas na političkoj sceni polako okupljaju neki ljudi iz prošlosti, za koje smo mislili da ih više nikada nećemo videti u javnosti, a kamoli da smo mogli zamisliti i njihovo ponovno aktivno učestvovanje u javnom i političkom životu!? Međutim, upravo to se dešava pred našim “širom zatvorenim očima”!

 

Na šta vam danas liči politička scena?

- Politička scena sve više liči na onu iz devedesetih, mediji isto tako, a pucnjave i kriminalni obračuni su sve češći. Rekao bih da mi sada živimo “povampirene devedesete” i to ne samo u Srbiji, već u čitavom regionu koji obuhvata bivše jugoslovenske republike. Uostalom, vampiri su oduvek bili odlika i specifičnost našeg podneblja, pa izgleda, počinjemo prema njima da se odnosimo sa posebnim pijetetom, vodeći se po inerciji mišlju da sve što dugo traje  mora da vredi; iako znamo da oni jedino žele da nam posisaju i to malo krvi što nam je preostalo. Ima jedan izvanredan film Romana Polanskog koji se zove “Bal vampira”…

 

MOJE SKLONIŠTE

Ranije, mnogo ranije, većina fabrika imala je skulpture i slike istaknutih umetnika iz SFRJ. Šta je sa tom tradicijom danas? Ili su i to samo neke od uspomena na malo lepša vremena, za kulturu?

 

- Da, to su samo uspomene na neka malo lepša vremena za kulturu! To su, takođe i uspomene na fabrike, od kojih je samo to i ostalo-USPOMENA!

 

Koliko se razlikuje život u Beogradu od života u Vranju?

 

- Život u Beogradu se razlikuje pre svega u ponudi sadržaja iz oblasti kulture i to je ono što mi je najvažnije. Takva je situacija, da je u Beogradu (eventualno Novom Sadu) danas jedino moguće zadovoljiti neke potrebe i standarde koji su neophodni čoveku koji se bavi mojim poslom i želi da napreduje i razvija se. Na žalost, takvo je trenutno stanje stvari.

 

Da li biste mogli da nastavite život u rodnom gradu?

 

- U mom prethodnom odgovoru je već sadržan deo odgovora i na ovo pitanje. Jedino bi neki krajnje nepovoljan sticaj okolnosti mogao da me vrati u ovom trenutku u Vranje. Beograd je postao moje sklonište i dom mojoj porodici; moja dva sina su rođena ovde, važni ljudi i prijatelji su mi ovde kao i moj atelje.

 

Kome rado dolazite ovde?

 

- Roditeljima, prijateljima i uspomenama.

 

Posmatrano iz vašeg ugla, kakvo je Vranje danas? Šta uvek pomislite, primetite kad dolazite u rodni grad?

 

- Kad dolazim u rodni grad uvek primetim sve zapuštenije građane, a sve uhranjenije političare! Slična je situacija i u “prestonici”.

 

Da li vam Vranje nedostaje?

 

- U Vranje dolazim dva do tri puta godišnje i to je za sada sasvim dovoljno. Taman da sa prijateljima i familijom obnovim naš dijalekat!

 

Koliko u njemu “živi” kultura?

 

- Ona živi jedino u nekim ljudima koji pokušavaju da svoju kreativnost i talenat nekako ispolje i održe u životu. Ja imam čast da neke od njih poznajem i budem njihov prijatelj. Situacija je teška i oni ne dobijaju nikakvu šansu da se njihov glas čuje i evntualno utiče… Oni u Vranju žive INKOGNITO - kao da ne postoje!

 

Mislite na vaše kolege?

 

- Više mislim na gradske institucije i regulatorna tela u skupštini koja održavaju takvo stanje, nego na same umetnike. Mada, Udruženje likovnih umetnika Vranja postoji i pored ostalih sam i ja učestvovao u njegovom osnivanju, ali ne funkcioniše nikako. To takođe doprinosi utisku da ti ljudi (umetnici i uopšte ljudi u kulturi) u stvari, ne postoje.

 

Nije na zavidnom nivou položaj umetnika u Srbiji?

 

- Umetnici u Srbiji se uglavnom tretiraju kao samonikli korov, koji uglavnom može samo da smeta! Ako pritom nisu miljenici nekih vladajućih struktura (poput pojedinaca) i imaju nešto smisleno da saopšte - onda ih treba potpuno saseći i zgaziti.

 

Kao umetnik, šta težite da prenesete ljudima preko vaših radova?

 

- Preko svojih slika i crteža pre svega želim da svedočim istinu o nama i našem vremenu, onako kako je ja doživljavam i shvatam. Pre svega želeći da lični doživljaj i iskustvo, obradim i uobličim tako da ono odražava širu i sveobuhvatniju sliku vremena u kome živim. Ta moja istina je za sada prilično neprijatna i uznemirujuća. Crteži ilustruju ono što govorim.

 

Koja je suština umetnosti?

 

- Komunikacija na nivou intuicije i emocije!

 

Šta smatrate vašim najvećim uspehom do sada?

 

- Moj najveći uspeh je moja porodica i dva sinčića Nikola (4) i Vid (2).

 

Po čemu ćete pamtiti 2016. godinu?

 

- Prethodnu godinu ću pamtiti po nagradi Pjer, koju sam po drugi put dobio i po potvrđenom prijateljstvu sa nekim ljudima.

 

INOSTRANSTVO

Kakav je vaš stav prema društvenim mrežama?

 

- To je mač sa dve oštrice. Ja prilično koristim Fejsbuk, ali se trudim da to bude pre svega u kontekstu onoga čime se bavim. Danas svaka svetska galerija ili muzej ima svoju stranicu na fejsbuku i tu čovek zaista može dosta lako i brzo da se informiše o svemu što ga zanima. Svetski umetnici su takođe prisutni na ovoj mreži, tako da se i nečiji rad i profesionalna aktivnost može pratiti ovim putem. To su pozitivne strane društvenih mreža, po mom mišljenju.

 

Dok su negativne?

 

- Negativne strane znamo koje su: razni neprimereni sadržaji, maliciozni tekstovi i fotografije, na koje čovek hteo - ne hteo naleće, isprazne polemike oko još ispraznijih sadržaja i uopšte svaka vrsta gluposti koja je svojstvena čoveku, može se u velikim količinama naći tamo! Ali ja ne mislim da su društvene mreže negativne, već ih mi, ljudi, takvima činimo, jer ih oblikujemo svojim sadržajem u stvari! One su ogledalo nas i u tom kontekstu su već postale predmet raznih socioloških istraživanja i studija.

 

Koji su vaši ciljevi u daljem radu?  

 

- Moj prvenstveni cilj je da nastavim da se bavim svojim poslom (ako se to uopšte može nazvati poslom) i da izlažem što više u inostranstvu. Mislim da će taj angažman van granica Srbije, pa i regiona Balkana, za mene biti vrlo plodonosan…Videćemo. Za sada se nisam mnogo angažovao, ali evo u maju ove godine biće izložba moje grupe C4 u Parizu, koja će trajati mesec dana. Mislim da je to dobar početak!

 

Do čijeg mišljenja vam je stalo kada je u pitanju vaš rad?

 

- Stalo mi je do mišljenja svakoga ko stane ispred mog dela i posmatra ga makar nekoliko minuta.

 

 

 

ČITAM, GLEDAM, SLUŠAM

- Uvek čitam nekoliko knjiga, a trenutno su to “Ispovesti” Sv. Avgustina i “Vajanje u vremenu” Andreja Tarkovskog, koju čitam po drugi put.

Što se muzike tiče, mogu reći da sam od početaka rokenrola, preko roka sedamdesetih i džeza, došao do toga da mi sada najviše prija i svakodnevno slušam muziku Baroka (Baha, Hendla, Vivaldija, Telemana, Monteverdija, Lilija, Ramoa itd.) Takođe mnogo slušam RADIO BEOGRAD, sva tri programa, koji obiluje izuzetnim emisijama. Stare radio-drame, u interpretaciji vrhunskih jugoslovenskih glumaca, rađene po delima velikih pisaca, naročito volim da odslušam.

Od televizijskih programa, pratim nekoliko emisija kao što su Beokult, Metropolis, Skica, Sasvim prirodno i izuzetne dokumentarne emisije na kanalu RTS3 kojih ima svakodnevno.

 

 

PROFIL

Marko Stajić rođen je 16. oktobra 1978. godine u Vranju. Srednju umetničku školu "Djorđe Krstić" završio je u Nišu 1998. godine, a zatim slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Prištini. Sa grupom umetnika mlađe generacije, 2012. godine u Beogradu osnovao je umetničku grupu C4 čiji su članovi: Aleksandar Todorović, Miloš Djorđević, Aleksandar V. Branković, Milan Nenezić i Mihael Milunović. Član je i ULUPUDSA sa statusom samostalnog umetnika. Živi u Beogradu.

Izlagao je na devet samostalnih i više od trideset kolektivnih izložbi. Angažovan je od kompanije „Novosti“ za crtanje portreta-karikatura u okviru manifestacije „Noć muzeja“ – 2011/ 2012/2013. godine u Beogradu.

 

 

Pratite VRANJSKE na VIBERU:
http://chats.viber.com/vranjske