Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

Srđan Nikolić, nekadašnji ministar trgovine i turizma u Vladi Srbije

Nije Beograd toliko strašan

 

ODRICANjA I AFIRMACIJA

- Odricanja je bilo, želje za afirmacijom takođe, to ne mogu da krijem, jer ukoliko nema te želje, kao nekog podsticaja, džaba silna imenovanja i funkcije. Bitno je da čovek ima to da potkrepi, da se dokaže znanjem, sposobnošću, inovativnim pristupima, i tek onda je uspeh zagarantovan, onda možeš da budeš ponosan na rezultate koji su ostvareni na svim tim funkcijama – kaže Nikolić i dodaje da iskreno veruje da je značajno uporište svakog uspešnog čoveka stabilna porodica.

Na mesto ministra u Vladi Mirka Marjanovića izabran je 1994. godine, posle godina hiperinflacije i uvođenja “Avramovog dinara”. Tu Vladu danas ocenjuje kao jaku i kao vladu koja se bavila ponajviše ekonomskim pitanjima.

- Taj period ministarskog delovanja, sa jednom od retkih vlada koja je imala četvorogodišnji mandat, imala je tu pozitivnu konotacija u smislu ispunjavanja osnovnih obaveza izvršne vlasti u svim segmentima. To je bila jaka Vlada i dešavanja u te četiri godine su težila stabilizaciji ekonomskih prilika u zemlji – kaže Nikolić, koji je u to vreme bio zadužen za trgovinu i turizam, što je podrazumevalo nadležnosti nad tržišnom inspekcijom, robnim rezervama i očuvanje stabilnosti  cena kao i urednim snabdevanjem tržišta.

Kako kaže, ponosan je na taj period ministrovanja “kada se afirmisao tržišni princip poslovanja sa stabilizacijom ekonomskih prilika u sektoru snabdevanja, cena, robnih rezervi i popuni deficitarnom robom”.

Takođe, vrlo značajnim trenutkom u svojoj karijeri smatra i radno angažovanje u EPS-u, posebno što je to bilo u periodu  bombardovanja 1999 godine, kada je elektroenergetski sistem bio vrlo ugrožen, a EPS kao sistem činio sve da se to što pre prevaziđe i uspostavi stabilnost.

Nikolić je prve dve godine svoje političke karijere u Beogradu živeo sam, posle čega sa njim u glavni grad prelaze supruga Bosa i dvoje dece. Kako kaže, “senku” na uspeh bacaju odricanja i teret koji je podnela porodica, a koja je zbog ranijih poslova navikla da je on često na putu i odsutan.

- Bio sam vrlo odsutan i dok sam radio u Jumku, to je zahtevalo odricanja, nemogućnost prisustvovanja porodičnom životu, propuštanje dečijih događaja i manifestacija, možda i po malo odsustvo uticaja na vaspitanje i obrazovanje. Taj deo je supruga preuzela na sebe, kako bih ja mogao taj svoj deo da uspešno odradim. Verujem da bračnom životu uvek postoje periodi kada jedan vodi, a drugi prati, pa se posle nekog vremena taj odnos i uloge promene. U našem slučaju, na taj period odricanja gledali smo kao na neku neminovnost sa kojom se svako mlado ambiciozno biće, koje veruje da svojom krativnošću daje doprinese razvoju oblasti  kojom se bavi, suočava. A sreća je utoliko veća kada imaš osobu da te isprati u svim tim tvojim poduhvatima – kaže Nikolić.

On dodaje da je i u poltici uvek nastupao sa pozicije privrednika, a ne kao klasični političar.

- Svuda gde sam bio, i kao narodni poslanik i kao ministar nisam se pojavljivao ni predstavljao kao klasičan političar, sa pričom koja ima široku, globalnu, političku konotaciju. Uvek sam se trudio da nastupam sa pozicije privrednika i čoveka koji iza sebe ima rezultate. Ništa tu nije bilo magla, već je imalo uporište u rezultatima iz prethodnog perioda – objašnjava.

To što je Vranjanac mu je, naglašava, sa jedne strane i donekle pomoglo u karijeri, jer je tadašnja Vlada imala tendenciju decentralizacije vlasti i “razbijanja mita o tome da je što južnije to tužnije”, ali i to što je tih godina Vranje uz Gornji Milanovac bilo specifično po razvijenoj privredi.

- Činjenica je ipak da nije previše ljudi iz Vranja participiralo u najvišim organima  izvršne vlasti , svega nekoliko nas. Dragan Tomić i ja u Vladi, gospodin Mitić pre toga u Izvršnom veću i jedno kratko vreme kao ministar, kao i gdin Mile Pešić. Nema tu mnogo predstavnika Vranja, imajuću u vidu rezultate vranjske privrede u to vreme, a i sam značaj Vranja  – smatra Nikolić.

DOLAZIO SAM BEZ VOZAČA

Nikada nije imao kompleks zbog toga što je iz unutrašnjosti, jer je od početka svoje karijere često boravio u Beogradu, a dodaje da se taj problem prevazilazi nivoom opšte kulture, edukacijom, usavršavanjem i društvenom aktivnošću u raznim segmentima.

- Nije Beograd “strašan”, samo je stvar obostranog razumevanja. A ja sam nekako oduvek verovao da treba uvažiti to da je Beograd stariji i od nas i naših načina života, navika i uverenja, i da je to grad sa istorijom i tradicijom koju treba poštovati i kroz taj oblik i načina života i ponašanja, kulture i obrazovanja. Beograd je grad velikih mogućnosti, a na nama je da te prilike i mogućnosti prepoznamo i iskoristimo. Supruga i ja smo veliki ljubitelji kinematografije pa tako nema premijere, niti značajnijeg koncerta na koji ne idemo, ili knjige koju ne pročitamo – otkriva.

On dodaje i da je odnos Beograda prema njemu možda bio drugačiji i zbog toga što je u njega odmah došao na visoku poziciju, ali da svejedno nikada nije imao probleme sa saživljavanjem sa Beogradom niti osećaj provincijalca, stoga i stečeni veliki broj poznanika i prijatelja.

Ni Vranjanci ga, dodaje, nisu drugačije gledali kad je postao ministar, jer se nije iritantno ili neprikladno ponašao pa da izazove prezir kod okoline.

- Neretko sam i svojim kolima dolazio za Vranje, bez vozača, bez obezbđenja, boravio dole i družio se s ljudima i po kafani, na korzou, na Pržaru, najnormalnije i kao takav sam i ostao upamćen u odnosima sa  drugarima. Trudio sam se da pomognem svima koji su mi u to vreme pomoć tražili, kod  mene niko nije naišao na zatvorena vrata – tvrdi Nikolić i uz smešak dodaje da ljudi uvek vole da budu bliski vlasti i ljudima koji tu vlast čine.

 

PROFIL

 

Detinjstvo i mladost  Nikolić je proveo u Vranju gde je završio OŠ “Jovan Jovanović Zmaj”, kao prva generacija koja je tu školu i upisala nakon izgradnje, a kasnije i Srednju ekonomsku školu. Ekonomski fakultet u Nišu završio je sa 22 godine i tako postao, po njegovom saznanju, jedan od najmlađih ekonomista u Srbiji. Odmah po diplomiranju zaposlio se u Jugobanci Beograd u filijali u Vranju, odakle prelazi u Opštinu Vranje, gde radi na mestu načelnika za privredu i finansije, a od 1988. nalazi se u vrhu upravljačke strukrure Pamučnog kombinata Jumko, posle čega postaje narodni poslanik i ministar. Odlazi u JP EPS kao zamenik generalnog direktora, bio je i direktor Minel Kotlogradnje, a danas je radno angažovan u Srpskoj banci.

 

 

Nedostaje mi miran život

Nikolić je iz Vranja otišao pre više od 20 godina, danas sve manje ide, jer su mu roditelji, otac Krsta i majka Rada, odavno umrli, a rođeni brat Dragan živi u Nišu, gde radi kao redovni profesor na Pravnom fakultetu. Za Vranje ga i dalje vezuje krug prijatelja, sa kojima se češće viđa u Beogradu.

- Rodbinski me malo toga veže, više je to krug prijatelja – Mire Stojčić, sa kojim je moja supruga Bosa školski drug još od obdaništa, pa slikar Jovica Dejanović, Zoran Knežević, pa Dejković bankar, i tako taj krug prijatelja.

Iz Vranja mu nedostaje miran život koji pamti iz perioda 60-ih I 70-ih godina.

- Vranje je specifična sredina. Ja pamtim Vranje iz nešto mirnijeg i stabilnijeg perioda. Zaljubljenik sam  i poznavalac dela Bore Stankovića i osećam taj duh Vranja i žao mi je što se to negde pogubilo, ne samo to iz Borinog vremena što je normalno obzirom na protok vremena, nego ono Vranje iz mog vremena. To se sa promenom okruženja, događanjima koja su zavisila ne samo od Vranja, izmenilo do neprepoznatljivosti – kaže Nikolić.

 

PORODICA I KAFANA

Pored mnogobrojnih obaveza koje i danas ima, najveću radost Nikoliću pričinjavaju porodična okupljanja sa suprugom Bosom, sinom Milošem, koji je osnivač Libertarijanskog kluba Libek, i kćerom Kristinom, koja je menadžer u start-ap kompaniji Strawberry energy.

- Vrlo sam ponosan na njihov nivo obrazovanja, kulture i na karijeru koju su, iako mladi, već izgradili. Počeli su sa sopstvenim inicijativama, privatnim biznisom i aktivnostima još kao studenti, govore po nekoliko jezika i dosta putuju po svetu. Najvažnije je da rade ono što vole i što su sami izabrali. Strawberry se bavi proizvodnjom solarnih uređaja za javne površine u “pametnim gradovima”, a glavna poslovna aktivnost im je u Londonu gde takođe imaju svoj ogranak. O Miloševom LIBEKu su “Vranjske” već pisale u septembarskom broju   – kaže Nikolić i dodaje da svojim privatnim uspehom smatra i brak sa Bosiljkom-Bosom koji traje duže od 30 godina.

Sa njom voli da putuje, ali i da ide u pozorišta i bioskope, s tim što je njegova velika ljubav, još sa Aleksandrovačkog jezera, ostala pecanje i ribolov, pa sada slobodne dane pored ostalog provodi u bavljenju tim hobijem.

- Mora da se ima i neki odušak i ventil – priznaje.

Osim na pecanju, slobodno vreme voli da provodi sa prijateljima, u kafićima i kafanama na Vračaru i da sa njima analizira dnevna i globalna politička dešavanja iako već duže politički zvanično nije aktivan.

 

RECEPT ZA JUMKO

Nikolić je od 1988. do 1994. godine bio zamenik generalnog dirktora Jumka za ekonomsko-finansijske poslove. Kako kaže, firma tada nije bila uspešna sama od sebe, već zbog uspešnog menadžementa koji je njome upravljao.

- Jumko je imao zaokružen tehnološki proces, od predionice, tkačnice, konfekcije, dorade, trikotaže, sve ono što je trebalo da ima jedna tekstilna kompanija sa 12.500 zaposlenih, sa izuzetno visokim stepenom izvoza, sa solidnim primanjima koja su bila daleko iznad republičkog proseka, a “iha- haj” u odnosu na tekstilnu industriju Srbije – kaže Nikolić.

On dodaje da ne misli da je Jumko došao do kraja, ali da fabrika vuče probleme još od 2000. godine pa i pre toga – npr. neadekvatne privatizacije, za koju kaže da je “dosta trapavo izvedena”. Tu se mora dodati i uticaj raspada Jugoslavije, propadanje i drugih tekstilnih fabrika koje su bile kupci prediva, tkanine i konca, kao i izmena vlasničke strukture, a možda i preglomaznost u odnosu na produkciju koja se tada ostvarivala. Ova tema zahteva ozbiljniju analizu.

- Imam utisak da se nekako ispustio period kada je mogao da se koncipira drugačiji razvoj Jumka. Okružnje, ekonomski sistem i ta liberalizacija koja je bila u tom periodu, sigurno da je doprinela da se polumonopolski položaj koji je Jumko imao na neki način ugrozi. To je bila ekspanzija polulegalne robe iz Kine sa jaknama koje su imale začuđujući dampinško niske cene, tako da Jumko pod tim uslovima nije mogao da konkuriše – kaže Nikolić.

On dodaje da ga raduju pokušaji da se proizvodnja pokrene i da je Jumko još u vreme privatizacije posle petooktobarskih promena mogao da se specijalizuje.

 

MALA PREDUZEĆA SU SPAS

On kaže i da je Vranje bilo specifiočno po tome što je nekada imalo veoma veliki broj zaposlenih i jaku privredu (čak 27 hiljada), a da sada oporavak te privrede vidi pre svega kroz otvaranje većeg broja malih preduzeća. Kao primer takvog razvoja navodi klastere manjih obućarskih preduzeća, koja su nastala posle gašenja “Koštane”.

- Situacija sigurno može da se popravi. Neće to biti istim metodama i neće biti ono što je nekada bilo, jer je i oblik vlasništva prevaziđen - nema više državne i društvene svojine. Preduzetnički duh bi morao da bude prisutniji i da efektuira mnogo većim brojem malih kompanija koje će se pojaviti i iskoristiti privredne potencijale koje kraj ima. Privreda Vranja će se sigurno osposobiti da to bude niz uspešnih manjih kompanija, firmi, ali ne i konglomerata kakvi su bili Simpo, Jumko, Koštana, DIV – kaže Nikolić i dodaje da Vranje ima intersantan strateški položaj, komparativnu prednost u poljoprivredi, ali i da se nada da će imati bolje infrastrukturne mogućnosti kada bude konačno završen auto-put.

 

Pratite VRANJSKE na VIBERU:
http://chats.viber.com/vranjske