АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА: ИГОР ИРИЋ, ПРОГРАМЕР

Чешка је рај на земљи

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Захваљујући тој „справици“ и тој „гумици“, на крају осмог разреда, у низу од неколико недеља, победио сам на општинском, регионалном, републичком и савезном такмичењу основаца програмера. Дуго ће ми у сећању остати Савезно такмичење у Макарској, 1990. године, последње у  оној великој Југославији, на коме су учествовали основци - прваци шест република, са кога сам у Врање донео златну медаљу.

Четири године касније, као ученик Гимназије „Бора Станковић“, учествовао сам на савезном такмичењу из два предмета: информатике и математике. У Петници сам био други средњошколац из информатике, а у Ивањици такође други из математике.

Захваљујући томе, 1994. године, припала ми је част да браним боје наше земље на пет међународних такмичења. Из информатике на Првенству Балкана у Грчкој и на Првенству подунавских земаља у Румунији. Из математике „Балканијада“ је те године била у Новом Саду.

Нажалост, средњошколска репрезентација Југославије те године, због санкција, није учествовала на информатичкој и математичкој олимпијади, па нисмо путовали у Шведску и Хонг Конг.

 

ЕНГЛРСКИ, ЕНГЛЕСКИ: Тако је почела прича која траје и данас овде у Брну, у Републици Чешкој, у којој сам више од девет година –од октобра 2007.  године. Овом почетку морам додати нешто за шта су веома заслужни моји родитељи, Љиљана и Радоман. Неколико пута су ми, посебно у гимназији, рекли да ће ми опростити лошу оцену из сваког предмета, али из енглеског језика никако. Ја сам то њихово звонцање: „енглески, енглески…“, најбоље разумео „лутајући“ по рачунару. Бићу искрен - највише захваљујући баш тој „справици“ и тој „гумици“, био сам ђак генерације и у „Вуковој“ и у Гимназији.

 

ПРЕД ИСКЉУЧЕЊЕ: Не, не… пролеће 1994. године, моја генерација не сме да заборави. Тада је Министарство просвете променило начин полагања средњошколске матуре, што је код нас изазвало бунт и обуставу наставе. Просветним властима највише су пркосили београдски матуранти, посебно из Прве београдске гимназије. Одмах за њима су били матуранти из врањске гимназије. Како сам тада био председнк одељенске заједнице, по „функцији“ сам био један од вођа тог ученичког протеста. Штрајк је односе у школи довео до усијања - пала су и прва искључења из школе. И моја „исписница“ је била и написана и потписана. Али, преко ноћи, Министарство просвете је одлучило да врати стару матуру. Тако су захтеви нас штрајкача били испуњени у потпуности.

 

IBM: На Математичком факултету у Београду учио сам онолико колико сам проценио да ће ми бити довољно у животу. Потом сам нешто радуцкао и тезгарио по Београду, а у исто време помно пратио конкурсе познатих светских компанија. Тако сам 2007. године, после конкурса и провере мог знања, стигао у IBM и Чешку. IBM или „велики плави“ како га популарно зову, је светско чудо. То је светски технолошки гигант који постоји 100 година и запошљава око 400.000 радника широм света. Радити у таквој компанији је привилегија.

У IBM-у сам стекао и огромно техничко знање и искуство. Неколико година сам радио као технички вођа једног тима и био дизајнер нових система. Ту сам научио и како „изнутра“ раде велике светске компаније и шта је важно у великом бизнису.

Онда сам, у једном тренутку схватио да ми је то било довољно, па сам напустио IBM. Сада радим у једној такође великој међународној фирми на тзв рачунарским системима „у облаку“ (енг. Cloud computing). То је технологија која представља велики изазов - као администратор, немам никакав физички додир са својим рачунарима. Али, у исто време, то је технологија која уклања многе баријере и отвара многобројне несагледиве могућности.

БРНО И ПИВО: Брно је изузетно динамичан град са преко 80.000 студената на 14 универзитета. Ако неко у Србији има прилику да добије неку стипендију, искрено препоручујем да овде настави школовање. Чешки језик се научи брзо, а студирање је квалитетно.

Брно је уређен и организован град, који својим житељима нуди бројне садржаје за релаксацију и пуно места за уживање. Људи овде воле да се проводе, а пиво подједнако страствено пију и мушкарци и жене. Просечан Чех попије око 150 литара пива годишње, што је, кажу овде, највише на свету. С тим у вези је и једна анегдота: кажу да просечан Чех годишње препешачи 2.000 км, па им онда дође седам литара пива на 100 км.

Моје пивнице овде у Брну су оне које имају столове за којима сам себи точим пиво из више точилица.

Град има прекрасно уређено вештачко језеро, у коме се зими ниво воде „спусти“, па оно постаје огромно клизалиште. Ту је и базен дуг 500 метара, неколико огромних шумовитих шеталишта..., а сви ти садржаји посебно су посвећени деци, о којима овде сви брину.

 

УРЕЂЕНА ЗЕМЉА: Ческа Република је земља где сваки град, планина или језеро, изгледају као из бајке. Земља је препуна очуваних замкова предивне архитектуре, земља створена за излете и уживање. Чеси зато, у својој химни с правом кажу да је „Чешка рај на земљи“.

То је уређена земља чијим је становницима веома стало да поштују законе. Ми, странци, имамо позитивно искуство са свим административним службама са којима смо се срели. Све је једноставно и без велике бирократије. Посебно позитивно искуство имамо са болницом у којој су рођена наша деца. То смо препознали и доживели пре седам година када смо добили прво дете и када нисмо довољно добро знали чешки језик. Осим тога, Чеси су поносни на свој правосудни системом, за који кажу да је врло ефикасан. За тешка кривична дела - убиство, криминал, пљачке - пресуде се доносе за непуних пола године, а казне за починиоце су високе и најчешће максималне.

 

ЈЕЛЕНА, ПЕТАР, МАРКО И ДУШАН:Овде сам искрену срећу нашао у својој породици, свом стану који сам купио прошле године и свом послу. Супруга Јелена и синови Петар, Марко и Душан су оно што испуњава мој живот. Супруга ради у компанији „Луфтханза“. Не, није она стјуардеса J, Јелена ради у ћерка компанији као тикетинг агент.

Захваљујући чешком социјалном систему, Јелена већи део времена проводи кући са нашим дечацима, јер овде родитељ може да остане са малим дететом до његовог трећег, односно четвртог рођендана, што је непроцењиво за развој детета.

Иначе, наша деца иду у чешки вртић и чешку школу, јер смо препознали вредности чешког образовног система. Најстарији син Петар је сада први разред и одлично се уклопио у школске обавезе. Деца овде у први разред полазе са шест година и од првог разреда уче енглески језик.

 

СЕСТРА ИРИНА: У Чешкој ми је добро, чак савршено, али су ми Србија и Врање стално у души. Сви моји су тамо – породица, рођаци, другови, пријатељи. Волео бих да ми је барем мало ближа сестра Ирина. Она је други разред Средње економске школе  у Врању. Похађа је са генерацијом годину дана старијом, јер је током школовања „прескочила“ један разред. И наравно, као и брату, енглески и рачунари јој иду од руке. Ирина је у Брну била за дочек Нове 2016. године, када су Петари Марко две недеље уживали у њеном друштву. Сви једва чекамо следеће дружење.

 

МИКИ, ДЕКИ, ИКА: У Врање последњих година долазим ретко. И када дођем, остајем кратко,али довољно да видим другаре. Чак и када им не бих споменуо имена, они би знали о коме се ради. Моји другари су Мики Цветковић, бата Деки Станисављевић, Ика Томић, са којима је и најкраћа седиљка уз пивце и порцију ћевапчића, увек доживљај за памћење. Тада се по правилу   присетимо целе наше дивне генерације, са којом сам данас у контакту захваљујући друштвеним мрежама.

 

 

ПРОФИЛ

Рођен је 1975. године у Пријепољу, на тромеђи Србије, Црне Горе и БиХ. У Врању је живео од пете година и ту завршио основну школу и гимназију,у којима је био ђак генерације. Као ученик освојио је више награде из математике и информатике на домаћим и међународним такмичењима. Са непуних 15 година, 1994. добио је награду „Седми септембар“. После студија информатике на Математичком факултету у Београд отишао је у Брно, у Чешку Републику, на место програмера у централи компаније ИБМ за Европу. У Брну је, са супругом Јеленом, дипломираним економистом, добио синове Пета (7), Марка (6) и Душан (1).

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske