AЛЕКСАНДАР ЗЛАТКОВИЋ, МЕНАЏЕР ДИРЕКТОР АГРИКОЛ БАНКЕ У НИШУ

Стављам каменче у ципелу

Детињство а и тинејџерско време проводи у Оџинки, визави Ђокино кафанче, у трговачкој породици. Одатле је, најпре, свакодневно табанао од Црнотравске, где му је кућа, до „Змајеве“ школе, да би касније кроз Призренску одлазио у Гимназију.

У најстаријој институцији просвете у граду, Аци је најдражи предмет била – математика!  Али тада  је себе видео у белом мантили стоматолога. Од свега остало је понешто. Математика, као темељна у економским наукама.

После завршетка Гимназије одлази у Ниш и уписује Економски факултет. Било је то 1994.године. Пре уласка у факултетски амфитеатар, годину дана борави у Београду и Панчеву, као војник диверзант – извиђач.  На факултет, у бруцошкој улози, враћа се 1995.године.

-Редовно сам учио, трудио се да не изгубим годину и успео у томе, редовно сам студирао, али сам апсолвентски стаж својевољно продужио годину дана. Током студија био сам потпредсеник AISEC, студентске организације за размену студената. У трећој и четвртој години студија, пак, стручни предмети су ми букавлно, студентски речено, одговарали.

 

У основној школи имао је срећу да га уче учитељица буде Будимка Арсић и учитељ Драган Стошић, а њих у вишим разредима наслеђује Душан Русимовић, наставник ликовног који му је био и разредни старешина.

– Имао сам, заиста, среће. Од таквих људи сам много тога научио, али понајвише како ваља тражити себи пут у животу. Помогли су           ми да схватим сву вредност знања. И, живот је потврдио да су њихови савети били истински злата вредни. Већ тада сам научио да брзо ступам у комуникацију са људима и околином уопште, што ми је, касније и те како било од користи.

 

Кад је дипломирао почео је да ради код свог оца Славољуба у његовој приватној фирми  „Златко комерц“.

- И буквално, почео сам од нуле; био сам магационер, па физички радник и стигао до носиоца организације целокупног рада комерцијале очеве фирме. Плата је износила, ако се добро сећам, око 23.000 динара и била је нешто већа од тадашњег минималца, а далеко испод просека, али се нисам бунио. За тих петнаестак месеци много сам научио у комерцијали, што сам касније користио. Половином 2004.године добијам позив од Националне штедионице за место стручног сарадника за правна лица. То ми је први контакт са банкарством који и данас траје- истиче Златковић.

Тог тренутка је био свестан да је рад у банци прилика за стицање новог знања, понајвише

практичног, поготово што је то било време трансформације ондашњег СДК у банку. Врло брзо

почиње да ради и са физичким лицима. Предано је радио што није промакло оку

препостављених и  са само 29 година живота бива именован за контролора, што је неформално

значило – заменик шефа екпозитуре.

Само годину дана откако  се први пут сусрео са бакарством, Александар  је унапређен у шефа експозитуре. А тек је био у тридесетој години живота!

-Мислим да сам тек тада схватио да је банкарство мене пронашло, иако ми је план био да као економиста радим у приватном бизнису.

Данас, после десетак година проведених у банкарству каже:

 - Никада не бих мењао овај посао, који је, иако нимало лак, изазован, али и посао који испуњава човека, само ако му се предаш и својски га радиш .Тада резултати не могу да изостану а и дражи су. А успешност банкара, убеђен сам, огледа се у чињеници колико клијент има поверења у њега, а поверење је number one овог посла.

 

Врло брзо, 2007.године тадашња ЕФГ Еуробанка  преузела је Националну штедионицу, а Златковић је и даље остао на челу експозитуре у Врању, али се ту не задржава.

 „Меридијан банка“, која је била у саставу Кредит Агрикол банке, 2008. године му нуди место директора филијале у Врању. Нормално,  и за нови изазов је био спреман. На тој функцији остаје до 2013.године.

 

Упркос томе што му је каријера банкара од почетка на узлазној линији, ниједног тренутка није одустајао да се и даље теоријски усавршава.

Постдипломске студије на нишком Економском уписује 2005.године, да би три године касније уз своје име придодао титулу магистра. И одмах пријављује докторску тезу на тему – Финансирање привредног развоја земаља западног Балкана. Из руку првог човека нишког Универзитета, Драгана Антића, познатијег као Џони, Врањанца, добија диплому којом је промовисан у доктора економских наука. Било је то у марту 2014.године, у време када је био руководилац главне филијале Kredit Agricole bank за југ Србије (Пирот, Прокупље, Лесковац и Врање) са 25 запослених.

Питамо га да ли са највишим академским звањем можда  планира рад у професури на факултету. Застао је на тренутак, вероватно није очекивао такво питање, али се брзо снашао:

 - За сада ништа, али пракса запада је да су професори на факултету људи из праксе! Мада сам једно време, два семестра, радио као предавач на Високој школи струковних студија у Врању, не напуштајући банку, наравно. Морам да признам, рад у банкарству ми је баш помогао код магистратуре, а поготово у припреми докторске дисертације. Много ми је лакше било да спознам комплетну проблематику макроекономије, њену примену у пракси, а и да је сагледам, што би се рекло, изнутра. На другој страни,  усавршавање, мислим на магистартуру и докторат, много ми је помогло код доношења појединих одлука на послу. Некако си сигурнији, а прилика ти је да теорију и практично потврдиш - објашњава.

 

Из угла првог човека Кредит Агрикол банке у Нишу, за наш банкарски систем каже да је високостабилан, јер већина банака су економски здраве.

-Озбиљне банке су својевремено дошле у Србију и временом постале изванредан економски сервис привредника, али ништа мање и становништва уопште, оних које ми у банци називамо – физичка лица. Данас, сведоци смо да је дошло до рапидног пада каматних стопа. Рецимо, данас је камата на стамбене кредите испод три процента, што доскаро није било замисливо. Али, тржиште ствара свеукупни амбијент, па тиме и у банкарству.

Додаје да по традицији у штедњи грађана и даље предњачи девизна, иако је камата на динарску штедњу већа. И оно што је посебно важно, наравно, пријатно изненађује чињеница да обе врсте штедње стално расту.

- Један од разлога због кога се клијент определи за неку за банку, свакако је сигурност банке и јачина групације у којој се налази.

И даље није сигуран да ли је он пронашао банкарство или оно њега:

- Но, без обзира на то, слажемо се.

 

ТАТА, КАД ДОЛАЗИШ

- Имам дивну породицу која ми у појединим тренуцима баш недостаје. Они су у  Врању, а ја овде, у Нишу.

Отац је троје деце, али признаје, миљеницу су му деветогодишње близнакиње Милица и Љубица за које је на неки посебан начин везан.

-Дешавало се да ме нека од њих већ у понедељак поподне или уторак, иако смо били заједно до недеље, позове телефоном и готово чудно топлим гласићем ме приупита: „Тата, када ћеш доћи?“ и потпуно ме разоружа. Шта да јој одговорим, већ одмах, након завршетка радног времена, седнем у ауто и правац Врање. И вече проведем са њима. Сутра, раном зором, натраг на посао. Син Душан, дванаестогодишњак, ученик је шестог разреда основне, у „Змају“, наравно, као и његови родитељи. Три године млађе близнакиње Милица и Љубица, ученице су трећег разреда.

 

Знамо се целог живота

Марину, ћерку познатих математичара, јер  отац Стаменко био је универзитетски професор, а мајка Перса је 'најтежи предмет' предавала у ОШ „РадојеДомановић“, данас  своју супругу упознао је 1982.године, када су имали тек седам година. Било је то у првом разреду основне, у „Змају“. Иако нису били у истом оделењу лепоокоа Марина запала му је за око. Говорили су му тада, они старији, „ма, дечја посла“. Међутим, живот их је на најлепши начин демантовао. Љубав је, сећа се Аца, „за јес“ кренула у четвртом гимназије и данас траје. Крунисали су је браком 2003.године.

Марина је интерниста врањске Болнице.

-Срећан сам, свакако, јер подршка породице у овим некако чудним временима има неку посебну лепоту и чврстину. Супруга и ја смо одувек имали много међусобног поверења и били огромна подршка једно другом. Вероватно се у томе крију наше, нисам нескроман када кажем, успешне каријере.

 

ВОЛИМ ВРАЊЕ

-Баш волим своје Врање, то је мој град и увек стављам знак једнакости између Врања и мог имена. Зато је и носталгија стално присутна. Можда је разлог што је моја породица остала у Врању. Буквално, сваки слободан тренутак, а о дану да и не говорим, проводим у Врању. Са породицим, углавном, али и са другарима из школе. Окупљамо се у сада већ култном Cafe cafe кафићу, онде у Бранковој. Најчешће кафенисање је у друштву са Дејаном Симићем, познатим урологом на ВМА, Игором, професором на нишком Економском, као и са Игором Златковићем, успешним младим врањским адвокатом.

Време проведено са њима, а понајвише у кругу породице је истинско „пуњење батерија“.

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske

Коментари

Velikog menadzera ste nasli i direktora da intervjuisete za primer. Kad zaribao na Ekonomskom fakultetu nije stavljao kamence, nego se okumio sa asistentom i polozio sve ispite. Kad trebao da se zaposli okumio se sa URS. Bas je uspesan, kako u koju banku udje ona propadne. A poznat je i po odnosu sa klijentima i iznosenju poslovne tajne banke. Uzmes u banku kredit, pozajmicu, deponujes sredstva i cela carsija zna.

E crni, zalosni, zlobni micko.Budale ne treba traziti one se same javljaju!

Veoma je lepo pročitati ovakav tekst. Priča o uspešnom sugrađaninu ume i te kako da motiviše mlade ljude da napreduju. Pogotovu što je na pomolu januarski ispitni rok.

Zasto ne mogu ostaviti komentar?????

Prvi milion niko nije zaradio sam pa ni ovaj bankar.
Srecom ima jakog tatu pa je prvo novcima avanzovao a onda i stranacka veza urs i veze i vezice i sve i svasta...da ne pocinjemo
Sve se zna

I uredite malo ove tekstove, greške na sve strane.