МИРЈАНА МИТИЋ, ПРЕВОДИЛАЦ ЗНАКОВНОГ ЈЕЗИКА

Признајем, ја сам себична особа

 

РАДОСТ И СТРЕПЊА

ВРАЊСКЕ: Шта је био покретач да почнете да се бавите учењем знаковног језика?

МИТИЋ: Једноставно ми се учинио интересантним,нарочито када бих на улици угледала људе који тако комуницирају. Осетила сам потребу да научим знаковни језик. Касније се то искристалисало када сам схватила да тим знањем могу стварно помоћи људима са оштећеним слухом и глувима у решавању одређених проблем, али и да им омогућим да нормално функционишу у „чујућем“ друштву и буду део њега.

 

Када сте се први пут сусрели са особама које не чују или су наглуве?  

- Све је почело када сам 2006. године отишла у Савез глувих и секретарици Снежани Симоновић рекла да желим да научим знаковни језик. Она је казала да чланови  имају суботом увече дружење у просторијама Савеза глувих, да ја тада дођем и да ће ме она представити. Искрено, пред упознавање са члановима моја осећања су била помешана, почев од узбуђења, радости, стрепње  и страха како ће то све проћи, да ли ћу им се свидети, како ћу да их разумем и да ли ће ме прихватити, али и да ли ћу моћи да  и ја њих прихватим.

 

Осећали сте неку врсту стрепње, па чак и страха у сусрету са људима који су глуви или наглуви. Како сте то превазишли?

-Страх и стрепња су нестали  када сам угледала  радостан осмех девојке мојих година са којом ме је Снежана прво упознала, а затим и са осталим члановима.То је Драгана која ми је сада добра пријатељица. Остали су ме питали ко сам,  колико имам година, где живим. Никада нећу заборавити   парче папира и оловку  које смо користили онда када ми није успевало да их разумем као и  они мене. У таквим ситуацијама почела бих са егзибицијама и гестовима, како би се боље споразумели. Сада кад размислим, то су били и први кораци ка пантомими. Све у свему, за мене је то био један радостан и драг сусрет који  је дубоко урезан у мом сећању.

 

Дуго волонтирате у Међуопштинској организацији глувих и наглувих. Како Вам из садашње визуре делују почеци?

-Сваки почетак је тежак. Било је потребно доста стрпљења и разумевања са  обе стране, али када су се склопиле коцкице и када се схватило да сви имамо исти циљ и добру намеру, почело је лепо да функционише.  Речју, то  је забавно и поучно путешествије које још увек траје.

 

Шта девојка попут Вас треба да има у себи, какву емоцију, да би годинама била волонтер?

- Добра и јака воља, затим истрајност али и одлучност, јер  ако сам се за нешто одлучила да радим и у то уложила себе и своје време,онда је пожељно да то радим  најбоље што знам. Уколико се, пак, водим филозофијом да је свако добро дело у ствари себично дело, јер се  због тога добро осећам, онда вам могу рећи да сам веома себична особа.

 

Који је најједноставнији начин да се успостави добра комуникација са глувим и наглувим особама?

- Први корак је познавање знаковног језика како би се уопште успоставила комуникација, а то је основа. Схватила сам током година да ту постоји обострано учење и преношење знања.  Сматрам да су мени глуве особе  пренеле више знања и искуства о животу од којих је најдрагоценије  оно како се чврсто стоји на ногама и када нам живот није баш наклоњен.

 

Шта је касније био Ваш мотив да завршите поред осталог и школу знаковног језика на смеру преводилац знаковног језика  као и курс за обуку тумача српског знаковног језика?

-То је била подршка од стране самих чланова Савеза и моје породице да се што више усавршим и напредујем у том погледу како бих  могла глувим лицима лакше и на бољи начин да омогућим превођење.

 

Како се, заправо, учи знаковни језик? На шта се посебно обраћа пажња у школи и на курсевима знаковног језика?

- На прецизност показивања знакова, самог става преводиоца приликом тумачења, али највише на превођење речи од речи. Прича се такође о проблемима са којима се преводилац соучава приликом превођења.  Уколико говорник кога преводимо брзо прича или гута речи учи се шта је неопходно предузети у том случају. По мени су најважније  дискусија и полемике о томе, када и где је током превођења пожељно изаћи из улоге преводиоца и једноставно помоћи глувом лицу  као човек човеку.

 

Постоји ли разлика између знања знаковног језика за српски и остале језике?

-Како да не. Код осталих језика -енглеског, француског и руског постоје одређена грамитичка правила, родови на које се можете увек ослонити. У српском знаковном језику тога нема. Постоји више знакова за једну реч, али и један знак има више значење. Знаковни језик стално пролази кроз неке реформе тако да се стално појављују нови знаци или се пак враћају стари, а ми  као преводиоци би требало да имамо увид и у једне и друге, како би разумели чланове који обично комбинују и нове и старе знакове.

 

Упознали сте много људи како  на фестивалу пантомиме тако и на такмичењима у фолклору. О чему разговарате са колегама тумачима?

- Да, наравно. Ту су моје колеге преводиоци скоро из свих градова у Србији, као и глуви чланови из  других организација.  У разговорима се дотичемо свакојаких тема, почев од породице, здравља , разних пројеката за глува лица како би друштво у коме живимо било упознато  чиме се ми бавимо и са којим способностима и могућностима располажемо.Захваљујућ и P(h)antum festu, пријатељства су се проширила и у Америци, Француској, Румунији, Бугарској и наравно Македониији. Тамо сам и стекла  праве пријатеље.

Када већ говоримо о P(h)antum festu, каква је сарадња са Трајчетом Георгијевим, редитељем из Македоније, који сарађује са  Савезом неколико година?

- Имам велико поштовање према њему јер глуве  није  прихватио  као лица са инвалидитетом већ себи равнима, због чега је увек извлачио и тражио максимум од њих али није штедео ни мене као преводиоца. Узајамно  се помажемо у објашњавању основних покрета и правила у пантомими како би глува лица то могла што боље да представе и пренесу публици. Прошле године смо  наступали са Шекспировим  „Хамлетом“. Било је напорно јер смо први пут наступали са целовечерњом представом док смо ранијих година имали етиде. Напорно је било и мени јер сам поред превођења имала једну улогу у представи. На крају је све добро испало, сви су били задовољни нарочито публика .

 

Фолкорни ансамбал Међуопштинске организације глувих и наглувих освојио је бројне награде и признања. Каква искуства имате са тих такмичења?

- На тим такмичењима зна да буде интересантно и напорно али на крају, лепо јер смо скоро  увек најбољи и то захваљујући Дејани Цветковић, кореографу, са којом већ неколико година сарађујемо. И управо на тим такмичењима сам научила да човек треба да  буде спремам на неке непредвидиве ситуације које се готово увек десе.

 

Како они „чују“ музику да би могли да ухвате ритам?

-За музику, нарочито у фолклору, најважнију улогу има гоч, јер глуве особе осећају вибрације и тако хватају ритам. Поред секретарице Снежане и кореографкиње Дејане,  ја сам ту са стране , цупкам у ритму, чиме им уливам већу сигурност у игри јер ме у сваком тренутку  могу видети и испратити  ритами и покрет који следи. То нарочито важи на такмичењима где је нервоза често присутна.

 

Учествујете у свим пројектима Организације глувих и наглувих у Врању. Како остварујете сарадњу са учесницима тих пројеката?

- Да, као стални сарадник укључена сам у бројне пројекте које организује Савез глувих. Сарадња са учесницима постоји  и мимо пројеката што омугућава  да се одређене активности квалитетније реализују кроз пројекте.  Када их  реализујемо, сарадња се наставља.

 

Јесте ли се икада са неким посвађали из организације?

- Колико ме сећање служи мислим да нисам. Наравно, долазило је до сукоба мишљења, или се  приликом објашњавања у брзини погреши знак па дође до неспоразума и погрешног схватања у превођењу,  али се то увек решава у ходу.

 

Радите у центру за корекцију слуха и вида и саветник сте за слух. Случајност?

-Није случајност. Фирма из Београда ме је контактирала управо због мог рада са глувим људима и понудила посао за позицију саветника за слух. Наравно, прихватила сам. За мене је то значило боље разумевање глувих и наглувих људи, јер је фирма нудила медицинску обуку о функционисању људског слушног органа, као и психоанализу глувих и људи са оштећеним слухом, а притом су  ми дали могућност и алат да им помогнем.

 Хоћете ли у будућности  наставити да волонтирате и бавите се оним што волите?

- Искрено, престала сам да било шта планирам али волонтирање и чланови Савеза глувих су постали део мог живота и део моје породице тако да ћу увек бити ту за њих.

 

 

Изборни предмет у школама

Преко пројетка Школица знаковног језика , остварили смо  сарадњу са ОШ “Светозар Марковић” , чије је руководство препознало значај знаковног језика и чији су ђаци били полазници Школице, где смо видели да су деца заинтересована за учење знаковног језика. Можда би било пожељно да се знаковни језик уведе као изборни предмет у школама па да деца одлуче да ли ће га похађати. Тако је у другим земљама. Србија касни у свему, па и у овоме.

 

ПРОФИЛ

Мирјана Митић, рођена је  14. октобра 1986. у  Врању. Завршила је примењену информатику као студијски програм Високе школе примењених струковних студија у Врању и била је студент генерације. Од   2007. године била је на специјалистичким студијама, на Високој школи примењених струковних студија у Чачку, где је  три године касније дипломирала на студијском програму за електротехнику и рачунарство.  Говори енглески и руски језик. Себе описује као  одговорну, амбициозну, друштвену, комуникативну особу, способну и за самостални као и за тимски рад. Бави се фотографијом, свира гитару и обожава да чита. Воли путовања, бициклизам, стрељаштво..

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske