МАРКО СТАЈИЋ, КАРИКАТУРИСТА, УМЕТНИК

Ово је време вампира

 

ЕМОТИВНИ БЕЗДАН

Када сте почели да се бавите карикатуром? Одакле то интерессовање?

 

- За карикатуру сам се заинтересовао још у Средњој уметничкој школи у Нишу, али сам тек касније, током студија сликарства у Приштини озбиљније и скоро свакодневно почео да цртам карикатуре својих колега и професора. У једном, за мене деликатном и емотивно тешком периоду крајем 2005. године, почео сам интензивније и много озбиљније да цртам и приступам портретној карикатури и тада сам направио неке од својих најбољих карикатура. “Бацио сам се” тада на овај вид изражавања желећи, интуитивно и потпуно несвесно, да пронађем излаз из емотивног бездана у који сам био, скоро потпуно пропао…Ово сам схватио тек касније, када је временска дистанца донела са собом и емотивни отклон, па сам своју тадашњу ситуацију могао објективно да анализирам.

 

Шта је пресудило да се озбиљније препустите том послу?

 

- Серија карикатура, настала у периоду од 2005. до 2009. године, донела ми је првог Пјера 2010. године и увела ме у свет озбиљног бављења портретном карикатуром. Упознао сам све наше врхунске карикатуристе и добио додатну мотивацију од њих да наставим да се активније изражавам на овај начин. Разговори са мајстором карикатуре, који је прошле године уврштен у листу ТОП 20 светских карикатуриста, Тошом Борковићем (Вечерње Новости) највише су утицали на мене да се озбиљније препустим карикатури, коју сам раније третирао као хоби. Иначе, још два пута сам био у најужој конкуренцији за награду Пјер и коначно сам је по други пут добио 2016. године, што за мене представља велику част и сатисфакцију, имајући у виду да карикатуристи не само у Србији, већ у свим републикама некадашње СФРЈ, ову награду сматрају Оскаром карикатуре и великим признањем. Ове године ће бити 50 година како ова награда постоји.

 

А сликање?

 

- Што се тиче сликарства, ја узимам као почетак професионалног бављења њиме децембар 1997. године и моје прво излагање на колективној изложби ” Новогодишњи изложбени салон Врања” у галерији Народног музеја. Био сам тада на трећој години средње уметничке школе и изложио сам два портрета, тако да ћу крајем ове 2017. године обележити 20 година професионалног уметничког рада, који је започео у мом родном граду.

 

Како људи реагују када виде своју карикатуру?

 

- Када је карикатура врхунски урађена, без увредљивих конотација, са наглашавањима која су реална, сваки неискомплексиран човек реагује са осмехом и веома позитивно. Као што смо могли да видимо у последње време, најмање се смеју карикатури политичари и то они који имају врховну власт.

 

До каквих је промена у односу према уметницима и уметности  у Србији, довео 5. октобар?

 

- Дан који помињете, тзв. “револуционарни датум” у Срба, донео је у сфери културе исте промене као и у осталим областима; а то значи “врло темељне промене”, тј. потпуно урушавање институција културе и то скоро до темеља! Погледајмо шта се дешава са музејима, који су затворени управо након петооктобарских “промена”! Већ неколико генерација излази са уметничких факултета, а да никада нису крочили у Народни музеј и Музеј савремене уметности. Шта ти млади људи могу да очекују овде? Како да се афирмишу? Уметничка удружења УЛУС И УЛУПУДС су функционисала много боље деведесетих него данас што такође много говори о садашњој ситуацији. Већина мојих младих колега, на жалост, размишља како да оде одавде, а то је катастрофална ситуација у перспективи за читаво друштво. Ето, то су тековине политичких промена 5. октобра, које су донеле један период окупације, који траје већ дуго, а наше избављење се и не назире…

 

Како коментаришете однос тренутне власти према уметницима у Србији и то што све више простора у медијима заузимају старлете, криминалци и људи из тог друштвеног миљеа? Мислите ли да власт може и да ли би требало да утиче на медије у том сегменту?

 

- Мислим да ова власт дотиче само дно што се тиче односа према култури, њеним институцијама и људима који се културом баве на било који начин. За ове властодршце данас, култура је нешто потпуно непознато, сувишно и само још једна непотребна ставка у буџету, што они јасно показују количином буџетског новца који усмеравају на институције културе. Ми видимо да се данас на политичкој сцени полако окупљају неки људи из прошлости, за које смо мислили да их више никада нећемо видети у јавности, а камоли да смо могли замислити и њихово поновно активно учествовање у јавном и политичком животу!? Међутим, управо то се дешава пред нашим “широм затвореним очима”!

 

На шта вам данас личи политичка сцена?

- Политичка сцена све више личи на ону из деведесетих, медији исто тако, а пуцњаве и криминални обрачуни су све чешћи. Рекао бих да ми сада живимо “повампирене деведесете” и то не само у Србији, већ у читавом региону који обухвата бивше југословенске републике. Уосталом, вампири су одувек били одлика и специфичност нашег поднебља, па изгледа, почињемо према њима да се односимо са посебним пијететом, водећи се по инерцији мишљу да све што дуго траје  мора да вреди; иако знамо да они једино желе да нам посисају и то мало крви што нам је преостало. Има један изванредан филм Романа Поланског који се зове “Бал вампира”…

 

МОЈЕ СКЛОНИШТЕ

Раније, много раније, већина фабрика имала је скулптуре и слике истакнутих уметника из СФРЈ. Шта је са том традицијом данас? Или су и то само неке од успомена на мало лепша времена, за културу?

 

- Да, то су само успомене на нека мало лепша времена за културу! То су, такође и успомене на фабрике, од којих је само то и остало-УСПОМЕНА!

 

Колико се разликује живот у Београду од живота у Врању?

 

- Живот у Београду се разликује пре свега у понуди садржаја из области културе и то је оно што ми је најважније. Таква је ситуација, да је у Београду (евентуално Новом Саду) данас једино могуће задовољити неке потребе и стандарде који су неопходни човеку који се бави мојим послом и жели да напредује и развија се. На жалост, такво је тренутно стање ствари.

 

Да ли бисте могли да наставите живот у родном граду?

 

- У мом претходном одговору је већ садржан део одговора и на ово питање. Једино би неки крајње неповољан стицај околности могао да ме врати у овом тренутку у Врање. Београд је постао моје склониште и дом мојој породици; моја два сина су рођена овде, важни људи и пријатељи су ми овде као и мој атеље.

 

Коме радо долазите овде?

 

- Родитељима, пријатељима и успоменама.

 

Посматрано из вашег угла, какво је Врање данас? Шта увек помислите, приметите кад долазите у родни град?

 

- Кад долазим у родни град увек приметим све запуштеније грађане, а све ухрањеније политичаре! Слична је ситуација и у “престоници”.

 

Да ли вам Врање недостаје?

 

- У Врање долазим два до три пута годишње и то је за сада сасвим довољно. Таман да са пријатељима и фамилијом обновим наш дијалекат!

 

Колико у њему “живи” култура?

 

- Она живи једино у неким људима који покушавају да своју креативност и таленат некако испоље и одрже у животу. Ја имам част да неке од њих познајем и будем њихов пријатељ. Ситуација је тешка и они не добијају никакву шансу да се њихов глас чује и евнтуално утиче… Они у Врању живе ИНКОГНИТО - као да не постоје!

 

Мислите на ваше колеге?

 

- Више мислим на градске институције и регулаторна тела у скупштини која одржавају такво стање, него на саме уметнике. Мада, Удружење ликовних уметника Врања постоји и поред осталих сам и ја учествовао у његовом оснивању, али не функционише никако. То такође доприноси утиску да ти људи (уметници и уопште људи у култури) у ствари, не постоје.

 

Није на завидном нивоу положај уметника у Србији?

 

- Уметници у Србији се углавном третирају као самоникли коров, који углавном може само да смета! Ако притом нису миљеници неких владајућих структура (попут појединаца) и имају нешто смислено да саопште - онда их треба потпуно сасећи и згазити.

 

Као уметник, шта тежите да пренесете људима преко ваших радова?

 

- Преко својих слика и цртежа пре свега желим да сведочим истину о нама и нашем времену, онако како је ја доживљавам и схватам. Пре свега желећи да лични доживљај и искуство, обрадим и уобличим тако да оно одражава ширу и свеобухватнију слику времена у коме живим. Та моја истина је за сада прилично непријатна и узнемирујућа. Цртежи илуструју оно што говорим.

 

Која је суштина уметности?

 

- Комуникација на нивоу интуиције и емоције!

 

Шта сматрате вашим највећим успехом до сада?

 

- Мој највећи успех је моја породица и два синчића Никола (4) и Вид (2).

 

По чему ћете памтити 2016. годину?

 

- Претходну годину ћу памтити по награди Пјер, коју сам по други пут добио и по потврђеном пријатељству са неким људима.

 

ИНОСТРАНСТВО

Какав је ваш став према друштвеним мрежама?

 

- То је мач са две оштрице. Ја прилично користим Фејсбук, али се трудим да то буде пре свега у контексту онога чиме се бавим. Данас свака светска галерија или музеј има своју страницу на фејсбуку и ту човек заиста може доста лако и брзо да се информише о свему што га занима. Светски уметници су такође присутни на овој мрежи, тако да се и нечији рад и професионална активност може пратити овим путем. То су позитивне стране друштвених мрежа, по мом мишљењу.

 

Док су негативне?

 

- Негативне стране знамо које су: разни непримерени садржаји, малициозни текстови и фотографије, на које човек хтео - не хтео налеће, испразне полемике око још испразнијих садржаја и уопште свака врста глупости која је својствена човеку, може се у великим количинама наћи тамо! Али ја не мислим да су друштвене мреже негативне, већ их ми, људи, таквима чинимо, јер их обликујемо својим садржајем у ствари! Оне су огледало нас и у том контексту су већ постале предмет разних социолошких истраживања и студија.

 

Који су ваши циљеви у даљем раду?  

 

- Мој првенствени циљ је да наставим да се бавим својим послом (ако се то уопште може назвати послом) и да излажем што више у иностранству. Мислим да ће тај ангажман ван граница Србије, па и региона Балкана, за мене бити врло плодоносан…Видећемо. За сада се нисам много ангажовао, али ево у мају ове године биће изложба моје групе Ц4 у Паризу, која ће трајати месец дана. Мислим да је то добар почетак!

 

До чијег мишљења вам је стало када је у питању ваш рад?

 

- Стало ми је до мишљења свакога ко стане испред мог дела и посматра га макар неколико минута.

 

 

 

ЧИТАМ, ГЛЕДАМ, СЛУШАМ

- Увек читам неколико књига, а тренутно су то “Исповести” Св. Августина и “Вајање у времену” Андреја Тарковског, коју читам по други пут.

Што се музике тиче, могу рећи да сам од почетака рокенрола, преко рока седамдесетих и џеза, дошао до тога да ми сада највише прија и свакодневно слушам музику Барока (Баха, Хендла, Вивалдија, Телемана, Монтевердија, Лилија, Рамоа итд.) Такође много слушам РАДИО БЕОГРАД, сва три програма, који обилује изузетним емисијама. Старе радио-драме, у интерпретацији врхунских југословенских глумаца, рађене по делима великих писаца, нарочито волим да одслушам.

Од телевизијских програма, пратим неколико емисија као што су Беокулт, Метрополис, Скица, Сасвим природно и изузетне документарне емисије на каналу РТС3 којих има свакодневно.

 

 

ПРОФИЛ

Марко Стајић рођен је 16. октобра 1978. године у Врању. Средњу уметничку школу "Ђорђе Крстић" завршио је у Нишу 1998. године, а затим сликарство на Факултету ликовних уметности у Приштини. Са групом уметника млађе генерације, 2012. године у Београду основао је уметничку групу Ц4 чији су чланови: Александар Тодоровић, Милош Ђорђевић, Александар В. Бранковић, Милан Ненезић и Михаел Милуновић. Члан је и УЛУПУДСА са статусом самосталног уметника. Живи у Београду.

Излагао је на девет самосталних и више од тридесет колективних изложби. Ангажован је од компаније „Новости“ за цртање портрета-карикатура у оквиру манифестације „Ноћ музеја“ – 2011/ 2012/2013. године у Београду.

 

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske