Срђан Николић, некадашњи министар трговине и туризма у Влади Србије

Није Београд толико страшан

 

ОДРИЦАЊА И АФИРМАЦИЈА

- Одрицања је било, жеље за афирмацијом такође, то не могу да кријем, јер уколико нема те жеље, као неког подстицаја, џаба силна именовања и функције. Битно је да човек има то да поткрепи, да се докаже знањем, способношћу, иновативним приступима, и тек онда је успех загарантован, онда можеш да будеш поносан на резултате који су остварени на свим тим функцијама – каже Николић и додаје да искрено верује да је значајно упориште сваког успешног човека стабилна породица.

На место министра у Влади Мирка Марјановића изабран је 1994. године, после година хиперинфлације и увођења “Аврамовог динара”. Ту Владу данас оцењује као јаку и као владу која се бавила понајвише економским питањима.

- Тај период министарског деловања, са једном од ретких влада која је имала четворогодишњи мандат, имала је ту позитивну конотација у смислу испуњавања основних обавеза извршне власти у свим сегментима. То је била јака Влада и дешавања у те четири године су тежила стабилизацији економских прилика у земљи – каже Николић, који је у то време био задужен за трговину и туризам, што је подразумевало надлежности над тржишном инспекцијом, робним резервама и очување стабилности  цена као и уредним снабдевањем тржишта.

Како каже, поносан је на тај период министровања “када се афирмисао тржишни принцип пословања са стабилизацијом економских прилика у сектору снабдевања, цена, робних резерви и попуни дефицитарном робом”.

Такође, врло значајним тренутком у својој каријери сматра и радно ангажовање у ЕПС-у, посебно што је то било у периоду  бомбардовања 1999 године, када је електроенергетски систем био врло угрожен, а ЕПС као систем чинио све да се то што пре превазиђе и успостави стабилност.

Николић је прве две године своје политичке каријере у Београду живео сам, после чега са њим у главни град прелазе супруга Боса и двоје деце. Како каже, “сенку” на успех бацају одрицања и терет који је поднела породица, а која је због ранијих послова навикла да је он често на путу и одсутан.

- Био сам врло одсутан и док сам радио у Јумку, то је захтевало одрицања, немогућност присуствовања породичном животу, пропуштање дечијих догађаја и манифестација, можда и по мало одсуство утицаја на васпитање и образовање. Тај део је супруга преузела на себе, како бих ја могао тај свој део да успешно одрадим. Верујем да брачном животу увек постоје периоди када један води, а други прати, па се после неког времена тај однос и улоге промене. У нашем случају, на тај период одрицања гледали смо као на неку неминовност са којом се свако младо амбициозно биће, које верује да својом кративношћу даје допринесе развоју области  којом се бави, суочава. А срећа је утолико већа када имаш особу да те испрати у свим тим твојим подухватима – каже Николић.

Он додаје да је и у полтици увек наступао са позиције привредника, а не као класични политичар.

- Свуда где сам био, и као народни посланик и као министар нисам се појављивао ни представљао као класичан политичар, са причом која има широку, глобалну, политичку конотацију. Увек сам се трудио да наступам са позиције привредника и човека који иза себе има резултате. Ништа ту није било магла, већ је имало упориште у резултатима из претходног периода – објашњава.

То што је Врањанац му је, наглашава, са једне стране и донекле помогло у каријери, јер је тадашња Влада имала тенденцију децентрализације власти и “разбијања мита о томе да је што јужније то тужније”, али и то што је тих година Врање уз Горњи Милановац било специфично по развијеној привреди.

- Чињеница је ипак да није превише људи из Врања партиципирало у највишим органима  извршне власти , свега неколико нас. Драган Томић и ја у Влади, господин Митић пре тога у Извршном већу и једно кратко време као министар, као и гдин Миле Пешић. Нема ту много представника Врања, имајућу у виду резултате врањске привреде у то време, а и сам значај Врања  – сматра Николић.

ДОЛАЗИО САМ БЕЗ ВОЗАЧА

Никада није имао комплекс због тога што је из унутрашњости, јер је од почетка своје каријере често боравио у Београду, а додаје да се тај проблем превазилази нивоом опште културе, едукацијом, усавршавањем и друштвеном активношћу у разним сегментима.

- Није Београд “страшан”, само је ствар обостраног разумевања. А ја сам некако одувек веровао да треба уважити то да је Београд старији и од нас и наших начина живота, навика и уверења, и да је то град са историјом и традицијом коју треба поштовати и кроз тај облик и начина живота и понашања, културе и образовања. Београд је град великих могућности, а на нама је да те прилике и могућности препознамо и искористимо. Супруга и ја смо велики љубитељи кинематографије па тако нема премијере, нити значајнијег концерта на који не идемо, или књиге коју не прочитамо – открива.

Он додаје и да је однос Београда према њему можда био другачији и због тога што је у њега одмах дошао на високу позицију, али да свеједно никада није имао проблеме са саживљавањем са Београдом нити осећај провинцијалца, стога и стечени велики број познаника и пријатеља.

Ни Врањанци га, додаје, нису другачије гледали кад је постао министар, јер се није иритантно или неприкладно понашао па да изазове презир код околине.

- Неретко сам и својим колима долазио за Врање, без возача, без обезбђења, боравио доле и дружио се с људима и по кафани, на корзоу, на Пржару, најнормалније и као такав сам и остао упамћен у односима са  другарима. Трудио сам се да помогнем свима који су ми у то време помоћ тражили, код  мене нико није наишао на затворена врата – тврди Николић и уз смешак додаје да људи увек воле да буду блиски власти и људима који ту власт чине.

 

ПРОФИЛ

 

Детињство и младост  Николић је провео у Врању где је завршио ОШ “Јован Јовановић Змај”, као прва генерација која је ту школу и уписала након изградње, а касније и Средњу економску школу. Економски факултет у Нишу завршио је са 22 године и тако постао, по његовом сазнању, један од најмлађих економиста у Србији. Одмах по дипломирању запослио се у Југобанци Београд у филијали у Врању, одакле прелази у Општину Врање, где ради на месту начелника за привреду и финансије, а од 1988. налази се у врху управљачке струкруре Памучног комбината Јумко, после чега постаје народни посланик и министар. Одлази у ЈП ЕПС као заменик генералног директора, био је и директор Минел Котлоградње, а данас је радно ангажован у Српској банци.

 

 

Недостаје ми миран живот

Николић је из Врања отишао пре више од 20 година, данас све мање иде, јер су му родитељи, отац Крста и мајка Рада, одавно умрли, а рођени брат Драган живи у Нишу, где ради као редовни професор на Правном факултету. За Врање га и даље везује круг пријатеља, са којима се чешће виђа у Београду.

- Родбински ме мало тога веже, више је то круг пријатеља – Мире Стојчић, са којим је моја супруга Боса школски друг још од обданишта, па сликар Јовица Дејановић, Зоран Кнежевић, па Дејковић банкaр, и тако тај круг пријатеља.

Из Врања му недостаје миран живот који памти из периода 60-их И 70-их година.

- Врање је специфична средина. Ја памтим Врање из нешто мирнијег и стабилнијег периода. Заљубљеник сам  и познавалац дела Боре Станковића и осећам тај дух Врања и жао ми је што се то негде погубило, не само то из Бориног времена што је нормално обзиром на проток времена, него оно Врање из мог времена. То се са променом окружења, догађањима која су зависила не само од Врања, изменило до непрепознатљивости – каже Николић.

 

ПОРОДИЦА И КАФАНА

Поред многобројних обавеза које и данас има, највећу радост Николићу причињавају породична окупљања са супругом Босом, сином Милошем, који је оснивач Либертаријанског клуба Либек, и кћером Кристином, која је менаџер у старт-ап компанији Strawberry енергy.

- Врло сам поносан на њихов ниво образовања, културе и на каријеру коју су, иако млади, већ изградили. Почели су са сопственим иницијативама, приватним бизнисом и активностима још као студенти, говоре по неколико језика и доста путују по свету. Најважније је да раде оно што воле и што су сами изабрали. Strawberry се бави производњом соларних уређаја за јавне површине у “паметним градовима”, а главна пословна активност им је у Лондону где такође имају свој огранак. О Милошевом ЛИБЕКу су “Врањске” већ писале у септембарском броју   – каже Николић и додаје да својим приватним успехом сматра и брак са Босиљком-Босом који траје дуже од 30 година.

Са њом воли да путује, али и да иде у позоришта и биоскопе, с тим што је његова велика љубав, још са Александровачког језера, остала пецање и риболов, па сада слободне дане поред осталог проводи у бављењу тим хобијем.

- Мора да се има и неки одушак и вентил – признаје.

Осим на пецању, слободно време воли да проводи са пријатељима, у кафићима и кафанама на Врачару и да са њима анализира дневна и глобална политичка дешавања иако већ дуже политички званично није активан.

 

РЕЦЕПТ ЗА ЈУМКО

Николић је од 1988. до 1994. године био заменик генералног дирктора Јумка за економско-финансијске послове. Како каже, фирма тада није била успешна сама од себе, већ због успешног менаџемента који је њоме управљао.

- Јумко је имао заокружен технолошки процес, од предионице, ткачнице, конфекције, дораде, трикотаже, све оно што је требало да има једна текстилна компанија са 12.500 запослених, са изузетно високим степеном извоза, са солидним примањима која су била далеко изнад републичког просека, а “иха- хај” у односу на текстилну индустрију Србије – каже Николић.

Он додаје да не мисли да је Јумко дошао до краја, али да фабрика вуче проблеме још од 2000. године па и пре тога – нпр. неадекватне приватизације, за коју каже да је “доста трапаво изведена”. Ту се мора додати и утицај распада Југославије, пропадање и других текстилних фабрика које су биле купци предива, тканине и конца, као и измена власничке структуре, а можда и прегломазност у односу на продукцију која се тада остваривала. Ова тема захтева озбиљнију анализу.

- Имам утисак да се некако испустио период када је могао да се конципира другачији развој Јумка. Окружње, економски систем и та либерализација која је била у том периоду, сигурно да је допринела да се полумонополски положај који је Јумко имао на неки начин угрози. То је била експанзија полулегалне робе из Кине са јакнама које су имале зачуђујући дампиншко ниске цене, тако да Јумко под тим условима није могао да конкурише – каже Николић.

Он додаје да га радују покушаји да се производња покрене и да је Јумко још у време приватизације после петооктобарских промена могао да се специјализује.

 

МАЛА ПРЕДУЗЕЋА СУ СПАС

Он каже и да је Врање било специфиочно по томе што је некада имало веома велики број запослених и јаку привреду (чак 27 хиљада), а да сада опоравак те привреде види пре свега кроз отварање већег броја малих предузећа. Као пример таквог развоја наводи кластере мањих обућарских предузећа, која су настала после гашења “Коштане”.

- Ситуација сигурно може да се поправи. Неће то бити истим методама и неће бити оно што је некада било, јер је и облик власништва превазиђен - нема више државне и друштвене својине. Предузетнички дух би морао да буде присутнији и да ефектуира много већим бројем малих компанија које ће се појавити и искористити привредне потенцијале које крај има. Привреда Врања ће се сигурно оспособити да то буде низ успешних мањих компанија, фирми, али не и конгломерата какви су били Симпо, Јумко, Коштана, ДИВ – каже Николић и додаје да Врање има интерсантан стратешки положај, компаративну предност у пољопривреди, али и да се нада да ће имати боље инфраструктурне могућности када буде коначно завршен ауто-пут.

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske