СУНЧИЦА ДЕНИЋ МИХАИЛОВИЋ, ДЕКАН ПЕДАГОШКОГ ФАКУЛТЕТА У ВРАЊУ

Нисмо затворени за јавност

ПРОСТОР СРЕЋЕ

ВРАЊСКЕ: Ко је заправо Сунчица Денић Михаиловић – књижевник, професор и декан или…

ДЕНИЋ-МИХАИЛОВИЋ: Шта год да сам и где год да сам, трудим се да обликујем оно што радим. Трудим се да то буде добро, чак најбоље… Колико успевам или не успевам нешто се види сада, нешто ће се тек показати. Употребићу оно што је ризик да неко о себи каже: знам да мени верују читаоци и студенти, комшије и суграђани… Мислим да сам омиљен професор. Такође, мислим да ми верује и академска јавност. То није везано само за знање и стручност! То је збир онога што у мени виде или што очекују.

 

Како се пријатније осећате – као књижевник, професор или декан?

- Пријатно се осећам када препознам да је то што радим добро и да су други препознали да је добро. Зато се  најпријатније осећам када се сједини моје биће са оним што дајем и коме дајем (читаоцима, студентима, пријатељима, друштвеној заједници, знаним и незнаним). Степен тог „простора среће“, када су у питању ова три професионална феномена, најјачи је када се он претвори у личну срећу, када моја мисао и реч дође до онога коме то нешто значи, можда најпре до студената који су баш са мном или са оним што се створило на часу, препознали оно за чим трагају. Или до оних који губе веру да би могло бити боље!

 

Шта Ви лично узимате као међаш од кога почиње Ваш књижевни рад?

  • Тешко ми је да направим границу. Али, чини ми се да књижевни рад почиње од тренутка када ућутим. Када се сретнем са болом. Када се створи унутрашњи дијалог, свеједно што се пише о белом свету. Када личним виђењем проговорим и о општем. И обрнуто.

 

Без Косова у души Ви нисте књижевник и стваралац.

  • Косово је део мога бића. Највећи део онога што пишем и као књижевник и као тумач књижевности везано је за Косово или косовску књижевност. Са таквим завичајем и усудом живи се као са сакралном честицом у организму. Али, било би нетачно и неправедно да се моје стваралаштво затвори овом темом, свеједно колико је то за мене светиња!

 

У којој мери је Врање прекретница у Вашем животу?

  • Врање је моја велика прекретница. Најпре у биолошком смислу. Потом, сусрела сам се са другачијим менталитетом, наслеђем, домаћим поретком. Потрошила сам године адаптирајући се на све око себе, тугујући за оним што сам оставила, ношена мишљу и жељом да нешто променим или одем одавде. После се све смиривало. А најпосле пак, сусрела сам се са драгоценим људима и вредностима.

 

Где је Врање на културној мапи Србије јуче, а где је данас?

  • Врање је најјужније на културној мапи Србије и јуче и данас. Иако се многима чини да су се имена стваралаца умножила, упетостручила, то општу културну мапу није померило. Напротив! За сада је тужно, можда ће бити боље.

 

У којој мери су дело Боре Станковића и Јустина Поповића терет за укупне духовне и стваралачке потенцијала ове средине?

  • Њихова су дела драгоцена за свеукупну духовну стварност Врања и за васколико духовно биће човеково. Бора се са временом трансформише, показује новим, чиме се увећава потреба за новим читањем. А где је могући разлог затварања путева ствараоцима одавде? Можда у извесној немоћи да се појаве праве вредности; избегне препознатљив Борин књижевни кОд, или спремност оних који пишу и оних који се баве вредновањем тога писања да о томе јаче посведоче.

Дело оца Јустина Поповића узима се као пример учености и мудрости, као што његова молитвеност позива на уздизање, тзв. раст; онај мајен­дорфски, вертикални раст. То тек не знам коме би могла бити сметња овде. За мене један светитељ, доктор наука, један од првих универзитетских наставника из Врања, не може бити терет.

 

Ви сте декан Педагошког, а не Учитељског факултета? Објасните нам ту разлику?

  • Учитељски факултет у Врању је средином 2015. године прерастао у Педагошки факултет у Врању. Разлика би требало да буде у већем броју студијских програма, чиме би се умножила професионална усмерења студената, а тиме и отворио шири спектар могућности да свршени студенти дођу до посла.

ЈАВНИ ПОСАО

Колико је и како Педагошки факултет присутан у медијима?

  • Како у којим. Када су у питању локални медији, нарочито телевизије, сматрамо да веома коректно прате активности на Факултету. Мало је

другачији однос када су у питању писани медији. Драгоцена би била могућност кад би се чешће слала добра слика о нама.

 

Институција којој сте на челу, слови за прилично затворену за јавност?

  • Не знам шта значи бити затворен за јавност! Нисам одбила разговор ни са једним новинама, телевизијом, новинаром… Имамо сајт и активности факултета редовно објављујемо. Бавимо се јавним послом. Свакодневно смо у контакту са више стотина студената. Такође, приступ одређеним информацијама је под околностима које закон прописује. Зашто бисмо били затворени за јавност?

 

Прошло је довољно времена па сада можемо хладне главе да говоримо о покушају подметања пожара на Педагошком факултету?

  • На срећу, то подметање пожара завршило се без битније материјалне штете, али је тај чин дубоко потресао све на факултету. Још увек је случај у фази истраге. Ми предузимамо све што једна институција може. О овоме смо се бавили на Савету, Наставно-научном већу, колегијуму, Студентском парламенту. Не знам чија би била таква тешка идеја о паљењу и шта је порука тог чина! Сада све зависи од истражитеља.

 

Како су се медији бавили тим случајем?

  • Вест се, после кратке телефонске изјаве једном новинару муњевито раширила. Било је и сензационалистичких наслова, попут оног да је бензином поливен цео факултет.

 

Живимо у времену када се све, па и знање, купује за паре? И на Педагошком факултету у Врању, има своју цену?

  • Ух, прејако сте то рекли! Ако знате, зашто ме питате? Ако заиста знате, помозите нам да сазнамо ко и када тако поступа, како бисмо предузели одређене мере! 

 

Информације о томе су процуриле са друштвених мрежа, па се пре извесног времена, и полиција бавила тим случајем?

  • Имамо сазнање да су друштвене мреже објавиле извесне информације. Такође, пре извесног времена појавили су се неки постери на којима је писало нешто што би могло да личи на аферу, прозивајући двоје професора да се баве наведеним радњама. О свему томе, и још о понеким анонимном случајевима и мејловима обавестили смо полицију. Полиција се и сада бави овим питањима и очекујемо да ће се и овај случај дешифровати.

БЛИЖЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

Да ли су се стручна телаФакултета бавила овим питањем?

  • Било је речи на Наставно-научном већу и на колегијуму. Са поменутим професорима имала сам разговор, као и са студентима који се наводе као сведоци. Очекујемо од надлежних ближе информације како бисмо видели у чему је и какав прави проблем.

 

Као декан како тумачите чињеницу да се под кровом Факултета „знање“ купује за евре?

  • Као декан Факултета не бих могла да се помирим са чињеницом да се знање купује „за евре“. У супротном, ако би се то потврдило као истинито, Факултет би предузео ригорозне мере, а и органи задужени за регулисање оваквих дела. Будите сигурни да је Педагошки факултет у Врању спреман да се обрачуна са аномалијама ако се појаве.

Могла бих да завршим речима и потврдом да се Факултет отворено и одлучно усмерава на стручно и научно напредовање наставника и студената.

 

А где је могући разлог затварања путева ствараоцима одавде? Можда у извесној немоћи да се појаве праве вредности; избегне препознатљив Борин књижевни кОд, или спремност оних који пишу и оних који се баве вредновањем тога писања да о томе јаче посведоче

 

Сунчица Денић Михаиловић рођена је 1956. године у Угљару код Приштине. Дипломирала је (1983), магистрирала (1995) и докторирала (2001) на приштинском Филозофском факултету. Радила је као професор у Клини и Приштини. Од 1986. живи и ради у Врању. На Педагошком факултету је редовни професор од 2011. а декан од 2015. године.

Аутор је пет књига поезије, два романа, десет књига из књижевне историје, књижевне критике и књижевности за децу. Објавила је преко 100 научних и стручних радова. Уредник је часописа Годишњак Педагошког факултета у Врању и бројних монографија и књига на Факултету и у Књижевној заједници „Борисав Станковић“ у Врању.

За књижевно стваралаштво добила је награде: „Перо деспота Стевана Лазаревића“, плакете и повеље „Бранко Миљковић“, „Григорије Божовић“, „Милица Стојадиновић Српкиња“. Такође је добитник Специјалног признања Града Врања „31. јануар и Светосавске награде.

Члан је Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва и потпредседник Матице српске, огранак за јужну и источну Србију.

Удата је за Мирослава Церу Михаиловића, књижевника, уредника у Књижевној заједници „Борисав Станковић“, са којим има ћерку, свршеног докторанда науке о књижевности на београдском Филолошком факултету.

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske