РЕНАТА ЈАКШИЋ, СТЈУАРДЕСА ПОСЛОВНОГ АУТОБУСА

Бреговић је велика циција

 

ВРАЊСКЕ: Храна је свежа?

ЈАКШИЋ: Све је свеже. Храна је вакумирана, не старија од три до четири дана, сокови не старији од два месеца. Кад стигнемо у престоницу, до 11 сати преподне спремамо аутобус за повратак у Врање. То радимо возач, помоћно особље паркинг сервиса и ја. И даље наши људи бацају жваке на тепих и лепе их по седиштима. Зато нам је обавезан "реквизит" шпакла. Недељом пишем извештаје за ту седмицу.

Шта ти извештаји обухватају?

- Водимо рачуна о броју путника и продатим картама, да би се видело колико је тај аутобус остварио приход одређеног дана.

ВАДИЛИ СУ ПИШТОЉИ

Где сте радили пре почетка у "Кавим Јединству"?

- Пре него што сам почела да радим као стјуардеса, обављала сам у Зубином потоку на Косову свој посао васпитачице. По струци сам васпитачица у предшколској установи. Како су ми у "Јединству" рекли, примили су ме привремено, и "привремно" радим, ево, већ 26 година.

Које критеријуме сте морали да испуните приликом запошљавања"Јединству"?

- Послодавац је тражио да будем закопчана до грла, да сукња буде до колена. Нисмо смеле да се нападно шминкамо. Користили смо, као и данас, микрофон приликом комуникације са путницима.

Свега сте се свакако нагледали за то време?

- Нагледала сам се и добрих и лоших ствари, и да путници ваде пиштоље и прете у време ратова. Репетирао је човек пиштољ јер је била гласна музика! Тад није било мобилних телефона, користили смо пејџере, није било свугде домета, па никога нисам могла да позовем да дође и интервенише. Изашла сам на првој наплатној рампи да случај пријавим полицији, они су дошли легитимисали га и ухапсили.

Реците нам нешто о вашој првој "пословној" вожњи?

- Ова пословна линија постоји тридесетак година. Дошла сам са Косова где људи у аутобус уносе џакове с прасићима или кокошке. Тог првог дана кад сам дошла, а преда мном стаје "Дубрава", високотуристички аутобус, отварају се врата и видим тепих! На то прво путовање повео ме је тадашњи директор угоститељства Момчило Цветковић, јер сам мењала колегинице које су биле на годишњем одмору. Ситуација је била комична. Помислила сам да можда треба да се изујем. Још са телевизором, па кафа, цигарете... Шок за шоком.

А, сећате ли се најдуже вожње?

- Било је зимско време и дошло је до квара на мотору код Ражња, 29. новембра 1994. или 1995. године, не сећам се. Пошла сам из Београда у петак у 16.30, а у Врање стигла у суботу у 18.30 сати.

Колко пута сте "пословно" путовали у Београд, имате ли евиденцију?

- То је рачунала покојна новинарка Слађана (Вељковић, удредница Врањских; п.а.), пре десетак година. Како је она проценила, два пута сам прешла растојање од Земље до Месеца. Месечно сам у то време десетак пута путовала на релацији Врање-Београд-Врање, па израчунајте приближан број километара.

Како се одржава пословни аутобус?

- Свако вече има технички преглед, проверавају га мајстори, електричари, механичари, има и пробну вожњу. Нимало другачије него у другим аутобусима, једино је хигијена на вишем нивоу.

Реците нам нешто о вашим првим годинама на послу стјуардесе?

- У почетку су моју љубазност путници мешали са наметањем и флертом. Пуни су ми џепови били цедуљица с бројевима телефона. Можда су путници били ненавикнути на такво опхођење. Сад већ није тако. Понашање ми се није променило, само моје године. И даље сам љубазна. По природи нисам конфликтна личност.

Како успевате да сваког јутра будете насмејани?

- Имала сам доброг директора. Говорио је: "И ако те пљују, мораш да се смејеш". Сваке суботе или недеље имали смо предавања о лепом понашању. Ово је услужна делатност, учили су нас, не смемо да будемо намргођени, проблеме треба оставити код куће.

Који град више волите, Врање или Београд?

- Након оволико година не знам, рецимо, где се налазе радње у Врању, сем да купим хлеб и млеко. Чак и на пијацу и по цигарете идем у Београд. Волим да шетам по тржним центрима у престоници, Калемгдану, посећујем Војни музеј, изложбе...

Изложбе?

- Да. Изложбе науке и технике. Теслу обожавам, он је за мене енигма. Волим и Велимира Абрамовића који је отворио Теслинијанум, музеј посвећен Тесли.

ШЕРБЕЏИЈА КАВАЉЕР

Међу путницима је било и познатих личности. Како је протекао ваш први сусрет са Гораном Бреговићем?

- Горан је радио музику за филм "Нечиста крв" и боравио је у Врању неко време. Режисер га је позвао да би могао да доживи атмосферу града. Улази Бреговић у аутобус и пита ме где да стави торбу. Умало нисам пала, ћутим и гледам га, ништа нисам умела да му кажем!

Са којим још познатим "фацама" сте путовали?

- Слободан Ћустић, Љуба Тадић, Боба Стефановић, Неда Украден, Оливера Катарина... не сећам се свих. Све оно што вреди било је у Врању.

Какав сте утисак стекли о Бреговићу?

- Велика је циција! Седео је са Бором Тодоровићем и пили су виски, чашћавали један другог, а кад је требало да се плати... Раде Шербеџија је, за разлику од Бреге, велики џентлмен. Раде се у то време забављао са Ленком Удовички. Мислим да су и дете направили у "Хотелу Врање". Видим Ленка бледа, питам је да није трудна, она ми каже: "Изгледа да јесам!"

Да ли ви имате деце?

- Немам деце и срећно сам неудата. То је моја лична одлука. Сама сам и испуњена, а опет нисам срела неку особу која ми по мојим мерилима одговара. Или та особа није срела мене. Не сматрам да ми треба друга половина.

СОЊА

Да ли у Врању осим вас још неко ради као стјуардеса?

- Имам још једну колегиницу, Марину Нешић. Између Соњине смрти и садашње колегинице Марине прошло је њих седам и одустало од овог посла. Углавном из физичких разлога, веома је напорно. Немогће је остајати ноћу касно, мораш да будеш одморан. Одричете се свог социјланог живота. И клечи се, и чучи, и савија, јер има делова аутобуса где не може да се приђе стојећи.

Шта се десило тог дана кад је погинула Соња Лештаревић? Како је она страдала?

- То је био ланчани удес, магла је била на путу. Соња је радила тог дана, ја нисам. Био је трећи пут како смо кренули да радимо суботе, јер се појавила потреба да се ради првог дана викенда.

Она вам је била и ментор?

- Јесте. Соња ме је већ од првог радног дана дочекала са осмехом, кад сам се ја, условно речено, плашила да уђем у аутобус. А, унутра као у авиону, само су му крила фалила. Са све оним тепихом. Много је значило кад те неко у пет ујутру дочека насмејан.

Да ли је, осим Соње, било страдалих?

- Погинуо је један Италијан који је дошао да лови, кренуо је из Ћуприје. Наш аутобус је предњим делом ударио у задњи део "Јовић" превоза из Лесковца. У судару је учествовало 17 возила, од тога осам камиона, два аутобуса...

Споменули сте стјуардесе, а да ли су се возачи мењали?

- Са Добријем Алексићем сам радила 17 година, са Бором Арсићем још три, а са Станишом Арсићем две. Они су сад у пензији, али сам много од њих научила. После тога су се често мењали.

Да ли вам се путници често поверавају и јадају о својим проблемима, чак и они који вас први пут виде?

- На жалост – да. Питају ме и где стаје аутобус, одакле им је ближе да стигну до крајње одреднице, причају и зашто су дошли... То оптерећује, много информација добијем у току дана. У Врању сам и не сазнам ништа, уђем у аутобуса и сазнам свашта.

Пратите ли нашу локалну културну сцену? Немамо биоскоп већ скоро 30 година, позориште пет...

- Жалосно је то. Мени је у опису посла да у аутобусу пустим филм, да људи "прекрате" време, нарочито кад није било интернета.

Које филмове ви гледате?

- И домаће и стране. После рата све мање америчке, акционе – никако. Трилере волим.

А, кад сте већ споменули, служите ли се интернетом?

- Дааа. Зато што сам видела да ћу да испаднем из "лиге шампиона", ако и ја не уђем у те воде. Неодвојиви је то део стварности. Мада, добра књига...

Кад смо код књига, које жанрове преферирате?

- Па, трилере. Исидора Бјелица изузетно лепо пише. Мада ниједну књигу не завршим до краја, тек по неку која ме баш заинтригира.

Који тип провода преферирате: кафану или дискотеку?

- Кафану! За кафанским столом се склапају послови, отпуштају се, жене се и разводе. Да ли томе кумују алкохол или друштво, опуштена атмосфера, не знам. Другачије човек посматра исту ствар када је релаксиран, а другачије кад је напет.

Да ли се осећате безбедно кад кренете аутобусом, имајући у виду актуелне проблеме са снегом и ледом на путевима?

- Тврдим да су и данас, знајући колико је људи укључено у рад, шта се све предузима да возило буде технички исправно и узимајући у обзир савесност свих возача, "Јединствови" аутобуси најбезбеднији. Али...

Али...

- Знате, увек имате онај један проценат несигурности, јер не знате шта долази са друге стране, шта је иза кривине. Свакаквих ситуација има, од возила заустављених у тунелу, па до мењања гуме у тунелу! Цело брдо се пре неколико година срушило на аутопут, од Хана према Предејану.

Волите ли да путујете, не рачунајући пословна путешествија?

- Путовања не волим, а ни на екскурзије нисам ишла! То је парадокс. Надам се да ће, као што сам читала у Политикином забавнику, доћи време кад ћемо моћи да се "телепортујемо", да не морам да уђем ни у једно превозно средство.

ГОДИНА ЗА ЗАБОРАВ

Слушате ли радио, помало заборављен медиј?

 - Без тога не крећемо на пут. Нама у аутобусу је то саставни део за добијања информација, немам времена да стално "висим" на интернету.

Која музику са радија вас опушта?

- Забавна док "вода не уђе у уши". Онда пређем на народну. Не иде да се на свадби веселимо уз забавну. Волим Ђорђа Балашевића, Оливера Драгојевића, Игора Старовића... има их пуно.

Да ли славите славу?

- Ја не. Али, славимо у кући где живи мој стриц са својим сином. Ту се породица Јакшић састаје сваке године, јер славимо две Свете Петке.

И какви су ти сусрети?

- Прелепо је. Певају се песме, не пуштамо радио. На дан “зимске” Свете Петке, 27. октобра, стрина стави купус дан раније, па се он на шпорету крчка. Обавезна је ракија. Другачији су мало обичаји, али то дружење ми је незаборавно. Данас многих људи нема, остали су само потомци те фамилије. Зато се и састајемо, да се не би заборавили и одродили.

По чему ћете памтити 2016. годину?

- Најгора ми је до сад. Отац ми је умро, а и доста људи – познатих, мање познатих, пријатеља мојих, путника...

Каква су вам очекивања од ове 2017.?

- Надам се да ће људи бити здравији. Људи све мање иду на пословне састанке у Београд, а све више посећују лекаре. Желим да људи што чешће иду на семинаре, усавршавања и дошколовавања.

 
 

ДРУЖЕ, ОБУВАЈ СЕ!

Препричава се анегдота са Брегом?

- Пред крај пута, код нишке наплатне рампе, Бреговић се изуо. Било је летње време, носио је чизме "каубојке" и у неком тренутку се изуо. Испружио је ногу скоро до мењача. Возач је у једном тренутку уместо мењача ухватио Брегу за ногу, а онда је почео да виче:

"Друже, обувај се, не ли те је срамота да се изуваш у јавни превоз!".

Бреговић се после силно извињавао. Знала сам ко се изуо, али где ја да кажем једном Бреговићу да обује чизме.

 

 ПРОФИЛ

Рената Јакшић рођена је 28. марта 1964. Завршила је Основну школу "Вук Караџић", затим две године усмерено у Гимназији – друштвени смер. Након тога похађала је по две године Средње педагошке и Више педагошке школе. По занимању је васпитачица у предшколској установи.

 

 

 НЕРВИРА МЕ ЉУДСКА ГЛУПОСТ

Шта може да вас изнервира, невезано за посао?

- Људска глупост! Била је ситуација да ме неко пита да ли аутобус иде у 14.20. Ја кажем иде. "А, у колико тачно креће?!"

Каква је разлика у менталитету Врањанаца и Београђана?

- Нема разлике. Некултуран је и човек у Београду, и Врању, и на Гренланду. То није одраз нације или географског порекла. Неваспитање је кад неко не држи до себе и до тога да ли ће повредити другог. Гурати неког у седишту до себе само да би вама било лепо је безобразно.

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske