Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

INTERVJU: VLADA STOŠIĆ, NAJPOZNATIJI VRANjSKI FUDBALER

Zvezda mi je dala sve, ja njoj svoju mladost

 

EKONOM STOLE

-Zaista me nervira izmišljotina koja se pojavila odmah nakon mog odlaska iz Vranja. Evo, posle toliko godina i dalje ista priča. Istina može biti samo jedna i ona se odnosi na strica Zeku koji je bio rođak i prijatelj ekonoma Crvene zvezde Stoleta. Prilikom njihovog susreta, stric je spomenuo kako ima klinca u familiji koji je lud za fudbalom i da ne bi bilo loše da me sledeći put povede sa sobom. Tako je i bilo. Želeo sam da igram za Crvenu zvezdu kao i ostali momci koji su pristigli zajedno sa mnom. Tadašnji trener je bio Šekularac. Pružio mi je šansu, igrao sam meč protiv podmlatka Zvezde i dao gol. Prepoznavši talenat, oduševljeni trener Šeki nakon završene utakmice viknuo je: ,,Ostaješ ovde mali Vranjanac''. Imao sam sreće, godinu dana pre toga primetio me na Hvaru, bio sam na pripremama mlade reprezentacije Jugoslavije, čiji sam član bio.

Niste ljuti samo na one koji šire neistine, već i na opštinare?

-Oh, ljut sam i dan danas. Želeo sam da uložim novac u rekonstrukciju Gradskog stadiona. Dakle, nova infrastruktura, tribine, hotel za igrače i poslovni prostor. Koliko pamtim, bilo je to pre nekih desetak godina. Došao sam u Opštinu sa dobrom namerom i lepom vizijom. Vodio srdačan razgovor i naleteo na oduševljenje. Plan je bio da se konačno dogovorimo petnaest dana kasnije. Kada je došlo do ponovnog susreta, stvari su se drastično promenile. Situacija je bila krajnje čudna, strpljivo sam čekao da neko konačno progovori. Nakon neprijatne tišine, glavni među njima je napokon progovorio: ,,Vlado, imali smo najbolje namere sa tobom. Ali, čuli smo kako želiš da Gradski stadion pretvoriš u novo groblje''. Uprkos šoku koji sam doživeo, ustao sam i bez odgovora napustio sastanak ne osvrnuvši se. Dozivali su me: ,,Vlado, daj smiri se.. vrati se.. daj da vidimo šta ćemo i kako!''.Otišao sam poražen saznanjem da takvi ljudi  drže sudbinu grada u svojim rukama!

Bili ste razočarani i u svoje drugove iz školske klupe?

-Istina, zabili su mi nož u leđa. Polufinale Kupa šampiona, a protivnik Bajern iz Minhena. Interesovanje ogromno, da je stadion mogao da primi dvesta hiljada, sve bi bilo puno. Pozvali su me i zamolili da kupim pedeset karata, što sam i učinio. Trebalo je po dolasku autobusom da mi daju novac. Čekao sam ih i nervirao se. Na kraju se nisu ni pojavili. Sve karte sam podelio dečurliji ispred stadiona. Nečasno su se poneli, ne govorim ni danas sa njima.

Ali, zaboravimo ružne epizode. Imali ste i mnogo radosti, čak ste u Boingu 747 slavili rođendan?

-Tačno na rođendan 31. januara 1984. godine sa trenerom Dragoslavom Šekularacem, igračem Budućnosti Vučevićem iz Podgorice i golmanom Partizana Nikitovićem, leteo sam za Australiju direktnim letom Beograd – Melbrun. U nekom trenutku spomenuo sam da mi je rođendan. Trener je brzo otišao do stjuardese, nabavio piće i tako sam na visini od preko pet hiljada metara proslavio devetnaesti rođendan.

Kažu da je Australija zemlja u kojoj drveće ne pravi hlad, ptice ne pevaju, meso je bez ukusa a žene bez ljubavi?

-Ne bih se složio. Prijala mi je promena temprerature iz minus deset u plus četrdeset i pet, milina jedna. Proveo sam nezaboravnih godinu dana, dosta zaradio. Kada smo stigli, smestili su nas u ogromnu kuću i svako je dobio po jedan ,,ševrolet''. Džast je bio klub naših iseljenika, svi su nas voleli. Doduše, nudili su da ostanem ali nisam prihvatio, interesovala me karijera u Zvezdi. Uvek se rado sećam Australije, Aboridžini su ostavili na mene snažan utisak.

Šta ste uradili sa tim ogromnim novcem?

-Jedan deo sam dao ocu Branku da sazida novu kuću, drugi sestri Gordani, majka Zorka je bila zadovoljna. Vrlo brzo je nikla lepa kuća u Ulici Mate Jerkovića, u kojoj se i danas lepo osećam. Uvek su me podržavali, to nema cenu i hvala im na tome.  

Vratili ste se u Zvezdu kada je konkurencija bila žestoka?

-Po povratku, konkurencija je bila jaka, ali nisam ni po koju cenu hteo na klupu. Pozajmljivali su me Majdanpeku, niškom Radničkom i beogradskom Radu. Kada sam pozajmice odradio, trener Zvezde bio je Branko Stanković. Živeo sam u hotelu ,,Srbija'' zajedno sa Savićevićem, Mihajlovićem, Jugovićem, Prosinečkim i Nikolićem.

 

Kako ste se slagali, kakvi su van terena bili ovi veliki igrači?

-Društvo je bilo odlično, vrlo rado se prisećam tog perioda. Svi smo bili tolerantni prema Savićeviću koji je, kao i svaki Crnogorac, iskazivao lenjost, tražeći od sviju nas da ga čitavog dana služimo. Nije nam padalo teško, Dejo je bio veličina – pravi gospodin. Dok je Mihajlović uvek terao po svome, Jugović je bio tih i odmeren poput mene. Uvek smo zajedno išli na Kalemegdan, jednom rečju delili dobro i zlo. Trenirali su nas Gojko Zec, Vladica Popović, Kule Aćimović, Vladimir Petrović Pižon te Ljupko Petrović. Ušli smo u istoriju Crvene zvezde, jugoslovenskog, srpskog, evropskog i svetskog fudbala. Niko nam tada nije bio ravan. Crvena zvezda mi je dala sve – slavu, prestiž, novac, za uzvrat dao sam joj svoje najbolje godine života – mladost.

Kažu da ste po povratku iz Barija plakali kao dete?

-Mnoštvo naših navijača dočekalo nas je na aerodromu. Svi zajedno uputili smo se prema stadionu. Plakao sam, suze radosnice su bile neminovne. Nismo obradovali samo Delije već i srpski narod. Ponosan sam i danas!

NAJLEPŠE SA PORODICOM

Uvek ste bili zainteresovani za sudbinu Dinama?

-Dinamo je klub svih nas, voleo bih da napreduje iz godine u godinu. Dugo sam razgovarao sa svojim prijateljem, trenerom Draganom Antićem. Znam koliko mu je teško, vidim da ulaže ogromne napore. Izdržaće i uspeće, veliki je fudbalski fanatik. Mislim da je spas u privatizaciji, jer očigledno nema dovoljno novca za fudbal. Sreli smo se na Zvezdinom jubileju povodom 25. godina od osvajanja titule prvaka sveta i dogovorili se sa Terzićem i Grofom Božovićem da Crvena zvezda dođe u Vranje i uveliča jubilej 70. godina Dinama. Željno iščekujem 24. april 2017. godine, da još jednom obučem crveno-beli dres. Pogodila me činjenica da Surdulica, koja je četiri puta manja od Vranja za sport izdvaja 163, dok Vranje samo 70. miliona dinara od kojih polovina odlazi na palte činovnika. To nije u redu!

Gde ste najsrećniji?

Uz porodicu, suprugu i decu. Svi zajedno ispratićemo staru i dočekati Novu godinu. Uživamo u filmovima Pedra Almodovara, volimo ga, reditelj je svetskog kalibra. Trenutno imam slobodnog vremena, nakon praznika vraćam se obavezama.                                                           

 
SILOVANjE SU MI NAMESTILI SRBI U ŠPANIJI

Iza vas je optužba u Španiji za seksualno uznemiravanje.

-Reč je o klasičnoj nameštaljki nekih Srba koji žive u Španiji. Prašinu su digli tamošnji tabloidi kao i žutare u Srbiji. Pravno i zakonski sam čist. Postupak se ne vodi, ali će moj advokat voditi spor oko isplate štete koja mi je naneta ovim činom.

 

PROFIL

Ime i prezime: Vlada Stošić

Datum i mesto rođenja: 31. januar 1965. godine, Vranje

Bračno stanje: oženjen, supruga Alisija, sin Marko i kćerke Valerija i Nastasija

Karijera: 1984-1991 Crvena zvezda, 1984-1985 Džast (Melburn,Australija), 1986 Majdanpek, 1987 Radnički (Niš) i beogradski Rad, 1992-1994 Majorka (Španija), 1994-1996 Betis (Španija), 1997 Atalanta (SAD),

Stručna karijera: od 2010. do maja 2016. godine u četiri navrata bio sportski direktor superligaša Betis iz Sevilje

Najveći uspesi: Sa Crvenom zvezdom 1991. godine osvojio titule prvaka Evrope i Sveta.

Pratite VRANJSKE na VIBERU:
http://chats.viber.com/vranjske