Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

ZAŠTO VRANjE NEMA KNjIŽARU

Kazna za greh

Stvar je, naizgled, jednostavna: Kad bude bilo čitalaca biće i knjižara

 

U većini  gradova van Beograda veličine  Vranja  ne postoji prava knjižara. Jedina u gradu, koju je „Laguna“ otvorila 2010. godine, u kojoj su bila dela uglavnom autora koje Vranjanci ne vole, zatvorena je letos. Ovo i ne treba da čudi ako se zna da je „Kazna za greh“ Jelene Bačić Alimpić najtraženiji naslov u gradskoj biblioteci.

ŠKOLSKI PRIBOR

Knjige se u Vranju uglavnom prodaju u prodavnicama gde se može pazariti školski pribor i literatura, ili u trafikama. Zoran Hamović, osnivač i glavni i odgovorni urednik Izdavačke kuće „Klio“, kaže da se to što Vranje nema knjižaru može posmatrati kao fenomenoliška pojava:

- Uzrok je taj što nema dovoljno čitalaca, a posledica je nedostatak knjižara – objašnjava Hamović.

U vranjskoj biblioteci evidentirano je 2.339 čitalaca, od kojih je na pozajmnom odeljenju samo 1.515 onih koji čitaju. Iako  je ovo poražavajući podatak, Hamović tvrdi da je to, ipak, nedovoljno precizno obrazloženje. Uzrok je takođe i taj što se danas ne čitaju samo knjige na papiru i koje zahtevaju prodajni prostor,  već se uglavnom koristi  elektronski sadržaj. Razlog je i što ljudi nemaju više vremena, para a ni želju da kupuju knjige i nose ih kući. Oni ne žele da menjaju stil života jer su metaforički stariji od kompjutera:

-Potrošački imperativ je i taj što čitaoci ne žele da idu po sadržaj, već hoće da im se knjiga dostavi na kućnu adresu, i tom inperativu se svi prilagođavaju - kaže Hamović.

Jedan od razloga, dodaje on, što knjižare propadaju je i taj što knjižara, koja iziskuje velika ulaganja, ekonomski ne može da opravda svoje postojanje.

Franšiza kao jedan od načna prodaje se primenjuje i ona omoguđava nešto bolje uslove i predstavlja dobar recept za uspeh. Ona, međutim,  ima jednu vrstu ideologije koja snižava kriterijume i jača ono najgore što se pojavljuje među koricama  knjige, što ima širu recepciju, ali i diskvalifikaciju kvalitetnih knjiga:

-To je nešto što je opasno, a ljudi nasedaju. U takvoj trci za ekonomsko opravdanim stvarima se snižava kriterijum, pa u knjižarama se ne mogu naći knjige kojima bi se kultura ponosila, već su tu knjige koje spadaju u šund literaturu, a koja je uzela maha- jasan je Hamović.

Što se uličnih prodavaca knjiga tiče, oni ne bi trebalo da budu konkurencija knjižarama, ukoliko ne postave štand baš ispred knjižare ili biblioteke. Peco Risteski je jedan od njih, ali on nema konkurenciju, jer Vranje nema knjižaru. Poseduje ugovore o delu sa deset izdavačkih kuća, od kojih su najpoznatije „Laguna“ , „Vulkan“ i „Beoknjiga“. Suorganizator je vranjskog Sajma knjiga kada se predstavljaju izdavači iz mnogih gradova Srbije. Danas su, kaže on, najverniji kupci u lošoj materijalnoj situaciji pa sve manje kupuju knjige.Sagovornik se seća da je Vranje ispustilo priliku da dobije knjižaru 2007. godine:

SLUH ZA KNjIGU

- Naime, Izdavač „Evrodunti“  je želeo  da otvori knjižaru , otkupi  lokal  gde  je sada  prodavnica  „Todor“.  Sa  rukovostvom  Simpa  nije  postignut  dogovor  o  prodaji ili zakupu  lokala, tako da je  otvaranje  savremene knjižare palo u vodu.  Je  sam  zainteresovan da otvorim knjižaru, ali uz  pomoć  neke  vodeće  izdavačke  kuće ili ljudi koji  imaju  sluha  za knjige- kaže Risteski.

Vratimo se na početak priče i razgovor sa Zoranom Hamovićem. Suštinski Narodna  biblioteka Srbije, kao i sve biblioteke u zemlji, trebalo bi da marketinški dobro promovišu i afirmišu pisce i dela koje krase prave vrednosti. Biblioteke  bi trebalo da kreiraju čitalačku publiku. Onog trenutka  kada se poveća broj  čitalaca, biće i knjižare.

 

Zorica Jović, članica gradskog veća za kulturu

OTVORIĆEMO KNjIŽARU

 Nenormalno je da u jednom gradu poput Vranja, pre svega mislim na broj stanovnika, ne postoji knjižara u kojoj mogu da se nađu dela domaćih a i stranih autora.  Do nedavno je pri biblioteci ''Bora Stanković'' postojala knjižara. Kako je ona, međutim, bila neprofitabilna a radnici su se finansisrali iz budžeta grada, ona je zatvorena. U planu je da se u narednom periodu ponovo krene sa procedurom otvaranja knjižare, s tim što mora da se vodi računa da bude komercijalnog karaktera, da se iz sopstvenih sredstava finansiraju zaposleni.  Verujem da ćemo ovu  ideju realizovati  i da će Vranje imati knjižaru kakvu zaslužuju naši građani.

 

NADICA PEŠIĆ, NEKADAŠNjA VLASNICA KNjIŽARE

Period devedesetih godina prošlog veka je bio najprofitabilniji za otvaranje knjižara.  Nadica Pešić, kao zastupnik Izdavačke kuće „Prosveta“, 1992. godine  je na policama oko deset hiljada naslova:

-„Prosvetina“ knjižara u Vranju bila je najprofitabilnija. Na policama su bila dela Slobodana Selenića, Danila Kiša, Borislava Pekića, Crnjanskog, Kapora. Sećam  se da su dolazili ljudi, čitali po odprilike sto stranica i vraćali se dan kasnije da završe knjigu- priseća se Pešićeva.

-Promet je počeo da opada 2000. godine i morali smo da zatvorimo knjižaru- kaže.

Slično iskustvo ima i Pavle Stošić-Totošan. Otvorio je knjižaru „Bata“, gde su od 1994. do 1996. takođe na policama mogla da se nađu dela Svetizara Basare koji je i imao književno veče, potom dela Kiša, Pekića, Čehova:

-Misija mi  je bila da promivišem prave vrednosti. Nakon hiperinflacije, 1994. godine zatvorio sam knjižaru. Nije bilo profita. Ljudi su umesto knjige kupovali osnovne namirnice za život- kaže Stgošić.

Inače u vreme devedesetih godina bile su otvorene i knjižara Srpske književne zajednice, kao i knjižara „Logos“, koje su takođe loše poslovale.

I „Lagunina“knjižara koja je 2010. godine otvorena pri biblioteci, brzo je zatvorena, jer je loše poslovala. Formiranjem nove vlasti, ta knjižara u kojoj su bila dela uglavnom autora koje Vranjanci ne vole, zatvorena je letos.

Nenad Šaponja, direktor Izdavačke kuće „Agora“, smatra da Vranje treba da ima knjižaru:

- Knjižare su nam možda i poslednji bastioni očuvanja kulture, a samim tim i države. Mislim baš zato da i država i lokalna uprava moraju da se pozabave ovom temom. Ne smemo se prepustiti surovoj kapitalističkoj logici brojeva koja kaže da mesta ispod 120 ili čak 150 hiljada stanovnika ne mogu da imaju knjižaru jer je to, u ovoj bedi koja nas je snašla, ekonomski neisplativo. Dakle, neophodno je da lokalna uprava reši da ima knjižaru i da joj pomogne da funkcioniše. Korist za građane će biti neuporedivo veća od troša, smatra Šaponja.

 

 

-

 

Pratite VRANJSKE na VIBERU:
http://chats.viber.com/vranjske