Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

PREMIJERE

Bora, ovde i sad

Ruža uvela; Pozorište Bora Stanković; režija Milan Nešković

Utisci i sećanja iz detinjstva su pripovedački okvir za poetične, prozračne slike života i mračne slike društvenih sukoba i konflikata u pripovetkama Bore Stankovića. Motiv zabranjene i nedostižne ljubavi utkan je u pripovetku Uvela ruža. Etika društva i materijalni interes porodice se suprotstavljaju ljubavnim osećanjima dvoje mladih i postaju uzrok njihovih nesrećnih sudbina, promašenih života.

 

Premijera predstave „Ruža, uvela“ vranjskog teatra odigrana je na sceni Doma vojske 21. oktobra, označivši početak manifestacije„Borini pozorišni dani“, 36. po redu. Predstavu je režirao Milan Nešković, mladi reditelj iz Valjeva koji živi i radi u Beogradu. Zahvaljujući dramatizaciji Jelene Mijović, koja je odabrala motive i likove  iz „Uvele ruže“  i „Pokojnikove žene“ Bore Stankovića, nastala je „Ruža, uvela“, smeštena u vreme današnje. Sve se dešava danas, i radnja i muzika, i navike koje prate dramu, ali mentalitet je isti, jer Bora i Vranje su to. Mentalitet se ne može promeniti.

LjUBAV I PATNjA

 Reditelj Milan Nešković, imajući u vidu prostor kojim raspolaže, odlučio se za kamernu scenu. čini se, ne slučajno. Sve se dešava odmah i sad. Želeo je očigledno da uspostavi interakciju sa publikom, da glumci i publika razmene  emocije. Cilj mu je nesumnjivo bio da glumci čuju smeh i uzdahe, a publika da oseti koliko su te emocije intenzivne i iskrene. Neškoviću je to uspelo, iako je većina poznavalaca dela Borisava Stankovića  bila skeptična, s obzirom da se u medijima moglo pročitati i čuti da će ovo biti drama koja nema nikakve veze sa Borom, kao i da će glumci govoriti književnim jezikom. Dramatizacija Jelene Mijović ne odstupa od suštine Stankovićevih pripovedaka. Preovladavaju osećanja ljubavi i patnje kod glavnih junaka, ali je dramatizacija samo osnova za nadogradnju likova u dramaturškom kontekstu.   

Stana, koju tumači Kristina Janjić Stanković, je u metaforičkom smislu ruža u proleće kada je cvet pupoljak, leto, kada se zaliva ne bi li otvorila latice, jesen kada listovi ruže opadaju i zima kada sve nestaje i vene. Da bi predstava bila dinamičnija Nešković uvodi novi lik, lik naratora. To nije Kosta, kao što je u pripovetci, to je Ciganka koju tumači Tamara Stošić. Ni malo jednostavan zadatak. Ona uvodi publiku u priču, razrađuje je i završava.

Odlično rediteljsko rešenje. I ostatak ansambla, Radmila Djorđrvić kao adžinica, Žetica Dejanović u ulozi Marije, Bojan Jovanović kao Kosta, Marko Petričević koji tumači lik Nikole za koga se Stana udaje, čekajući Kostu da uavrši školu.  Saša Stojković kao Jovan, Milena Stošić koja tumači lik Anice, Dragan Živković u ulozi mesara Ilije i Jelena Filipović kao Cveta koja završava tragično itekako su junaci Borisava Stankovića. To jeste bio cilj i Jelene Mijović kao i Milana Neškovića. U poslednjoj sceni svi govore vranjskim dijalektom i na neki način likovi iz pripovedaka Bore Stankovića su razotkriveni. Zato nije slučajno što je predstava naišla na odličan prijem kod vranjske publike.

PONOSNI PRAUNUK

Zora Živadinović-Davidović, unuka Borisava Stankovića i Zoran Davidović, praunuk pisca najviše su strepeli kako je Nešković video i na koji način je „pročitao“ pripovetku:

-Dobili smo informacije da je pripovetka potpuno oskrnavljena i da nema ničeg od onog što je naš deda napisao. Nakon premijere, međutim, mogu samo da čestitam i Jeleni Mijović koja je radila dramatizaciju, a naročito da pozdravim poduhvat Milana Neškovića reditelja. Osećam se ponosno kao praunuk velikog pisca. Ovo je festivalska predstava i igraće se dugo- kaže Zoran Davidović.

„Ruža, uvela“ jeste veliki zalogaj, i nesumnjivo je da bi se bilo ko upustio da postavi pripovetku BoreStankovića na scenu. Milan Nešković međutim, uradio je predstavu koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.

 
 

KO JE MILAN NEŠKOVIĆ

Pozorišni reditelj Milan Nešković, diplomirao pozorišnu režiju u klasi profesora Nikole Jevtića i profesorke Alise Stojanović, kao  jedan od samo četvoro pozorišnih reditelja upisanih te 2004. godine u celoj Srbiji.

Ispit na trećoj godini „Balada o Pišonji i Žugi“ po tekstu Vladimira Djurđevića izvodila se u beogradskom „Zvezdara teatru“, sa profesionalnim glumcima poput Ljubomira  Bandovića, Bojana Dimitrijevića, Nikole Rakočevića, Nemanje Oliverića, sa velikim uspehom. Diplomirao je kao prvi student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu , sa praizvedbom predstave „Šine“, Milene Marković u pozorištu „Tartini“ u Sloveniji.

Režirao tri kasnije nagrađivane predstave u beogradskom pozorištu „Dadov“: „Paklena pomorandža“, „72 device“ i „Tri srpa, o čekiću da i ne govorimo.

Režirao kabare „Vrteška“ Artura Šniclera, po motivima pesama Nensi Sinatre, koji se izvodi u „Beogradskom dramskom pozorištu“.

Zaslužio svojim uspesima poziv da bude asistent prijemnog ispita katedre za pozorišnu i radio režiju FDU Beograd, i to u klasi profesorke Alise Stojanović gde se vrlo uspešno oprobao i u ozbiljnom pedagoškom radu.    

 

 

 

Pratite VRANJSKE na VIBERU:
http://chats.viber.com/vranjske