ПРЕМИЈЕРЕ

Бора, овде и сад

Ружа увела; Позориште Бора Станковић; режија Милан Нешковић

Утисци и сећања из детињства су приповедачки оквир за поетичне, прозрачне слике живота и мрачне слике друштвених сукоба и конфликата у приповеткама Боре Станковића. Мотив забрањене и недостижне љубави уткан је у приповетку Увела ружа. Етика друштва и материјални интерес породице се супротстављају љубавним осећањима двоје младих и постају узрок њихових несрећних судбина, промашених живота.

 

Премијера представе „Ружа, увела“ врањског театра одиграна је на сцени Дома војске 21. октобра, означивши почетак манифестације„Борини позоришни дани“, 36. по реду. Представу је режирао Милан Нешковић, млади редитељ из Ваљева који живи и ради у Београду. Захваљујући драматизацији Јелене Мијовић, која је одабрала мотиве и ликове  из „Увеле руже“  и „Покојникове жене“ Боре Станковића, настала је „Ружа, увела“, смештена у време данашње. Све се дешава данас, и радња и музика, и навике које прате драму, али менталитет је исти, јер Бора и Врање су то. Менталитет се не може променити.

ЉУБАВ И ПАТЊА

 Редитељ Милан Нешковић, имајући у виду простор којим располаже, одлучио се за камерну сцену. чини се, не случајно. Све се дешава одмах и сад. Желео је очигледно да успостави интеракцију са публиком, да глумци и публика размене  емоције. Циљ му је несумњиво био да глумци чују смех и уздахе, а публика да осети колико су те емоције интензивне и искрене. Нешковићу је то успело, иако је већина познавалаца дела Борисава Станковића  била скептична, с обзиром да се у медијима могло прочитати и чути да ће ово бити драма која нема никакве везе са Бором, као и да ће глумци говорити књижевним језиком. Драматизација Јелене Мијовић не одступа од суштине Станковићевих приповедака. Преовладавају осећања љубави и патње код главних јунака, али је драматизација само основа за надоградњу ликова у драматуршком контексту.   

Стана, коју тумачи Кристина Јањић Станковић, је у метафоричком смислу ружа у пролеће када је цвет пупољак, лето, када се залива не би ли отворила латице, јесен када листови руже опадају и зима када све нестаје и вене. Да би представа била динамичнија Нешковић уводи нови лик, лик наратора. То није Коста, као што је у приповетци, то је Циганка коју тумачи Тамара Стошић. Ни мало једноставан задатак. Она уводи публику у причу, разрађује је и завршава.

Одлично редитељско решење. И остатак ансамбла, Радмила Ђорђрвић као аџиница, Жетица Дејановић у улози Марије, Бојан Јовановић као Коста, Марко Петричевић који тумачи лик Николе за кога се Стана удаје, чекајући Косту да уаврши школу.  Саша Стојковић као Јован, Милена Стошић која тумачи лик Анице, Драган Живковић у улози месара Илије и Јелена Филиповић као Цвета која завршава трагично итекако су јунаци Борисава Станковића. То јесте био циљ и Јелене Мијовић као и Милана Нешковића. У последњој сцени сви говоре врањским дијалектом и на неки начин ликови из приповедака Боре Станковића су разоткривени. Зато није случајно што је представа наишла на одличан пријем код врањске публике.

ПОНОСНИ ПРАУНУК

Зора Живадиновић-Давидовић, унука Борисава Станковића и Зоран Давидовић, праунук писца највише су стрепели како је Нешковић видео и на који начин је „прочитао“ приповетку:

-Добили смо информације да је приповетка потпуно оскрнављена и да нема ничег од оног што је наш деда написао. Након премијере, међутим, могу само да честитам и Јелени Мијовић која је радила драматизацију, а нарочито да поздравим подухват Милана Нешковића редитеља. Осећам се поносно као праунук великог писца. Ово је фестивалска представа и играће се дуго- каже Зоран Давидовић.

„Ружа, увела“ јесте велики залогај, и несумњиво је да би се било ко упустио да постави приповетку БореСтанковића на сцену. Милан Нешковић међутим, урадио је представу која никога не може оставити равнодушним.

 
 

КО ЈЕ МИЛАН НЕШКОВИЋ

Позоришни редитељ Милан Нешковић, дипломирао позоришну режију у класи професора Николе Јевтића и професорке Алисе Стојановић, као  један од само четворо позоришних редитеља уписаних те 2004. године у целој Србији.

Испит на трећој години „Балада о Пишоњи и Жуги“ по тексту Владимира Ђурђевића изводила се у београдском „Звездара театру“, са професионалним глумцима попут Љубомира  Бандовића, Бојана Димитријевића, Николе Ракочевића, Немање Оливерића, са великим успехом. Дипломирао је као први студент Факултета драмских уметности у Београду , са праизведбом представе „Шине“, Милене Марковић у позоришту „Тартини“ у Словенији.

Режирао три касније награђиване представе у београдском позоришту „Дадов“: „Паклена поморанџа“, „72 девице“ и „Три српа, о чекићу да и не говоримо.

Режирао кабаре „Вртешка“ Артура Шницлера, по мотивима песама Ненси Синатре, који се изводи у „Београдском драмском позоришту“.

Заслужио својим успесима позив да буде асистент пријемног испита катедре за позоришну и радио режију ФДУ Београд, и то у класи професорке Алисе Стојановић где се врло успешно опробао и у озбиљном педагошком раду.    

 

 

 

Пратите ВРАЊСКЕ на ВАЈБЕРУ:
http://chats.viber.com/vranjske