 |
 |
-Ооо, новинаре, ајде, ајде, пијење да викаш, јес да је пред фајронт, али овде једе ти се реч, ће да овај наш брат конобар. Како зашто да викаш? Немој ти да се правиш блесав, не ли Антић њекња целу новинарску братију у харемлук учлани у СПС? Ти мислиш ми не знамо, а, нисмо обавештени као ви новинари? Не бе, прике, знамо и ми све, ал нећемо да кажемо. Добро, нећете ни ви, како беше онај ваш слоган - новине које знају! Знају, ал неће да кажу! -И ви се тртите како све смете да напишете, немате уплу ни од кога, ни од аритона и жуљка, а ја кад дођо да објавим мој проблем, лепо питам - смете ли ви ово да објавите, ви се увредисте; ууу, мислим се, црнке, црни ти очи. Ми ли бе не смемо?! Кад реко тему, ви сви се унередисте у гаће, зајебасте ме као смрдљиво сирење. Ето колко смете! -Што, не сећаш се која је тема тако загуљена била, па нисте смели да је објавите? Ево, ће те подсетим - не ли, комшија ми направио кокошарник баш испод прозор од моју племњу, и то на дедовину ми, у село у које више од педесет године живе два и по човека, сви се спуштише на калдрму кад поче јужно привредно чудо, а чудо кад пукна као праска, ни пред пушку не мож да их вратиш код краве и овце, у шталу и на њиву; тешко сад копач да вртиш, брате, а био си бригадир у Јумко или референт за штикле у Коштану... и тако ти мој комшија, ербап, злоупотреби пропадање српског села, види нема жива мачка около, и сазида бесправно подигнути објекат, кокошарник, баш испод прозор од дедину ми племњу. И ви ме питате што ми то смета, кад тамо пола век више нико не живи, и племња половин се срушила? Не бе, принцип је у питање, и ја има да га терам комшију на суд до бога! А ви, рибе киселе новинарске, не смејасте то да објавите, знам ја зашто - зато што му је сестричан шеф месне канцеларије, а деверичан разносач поште у инспекцију! Јак човек, утицајан, и ви немате јајца да га оплетете, а на деду ми што се коске врте у гроб као вентилатор што му пет`л кукуриче испод племњу, то нема везе, а?! -Још па брат од мушку тетку му полицајац, онај што викаше - мајке му га, откако купи на жену ми мобилни телефон, све си је дома; ало, жено де си? Дома сам. Што ти је висока технологија! И ја јутрос на трафику да купим озбиљну штампу, Курир, Скандал, Правду, а не као вас лингури, што нападате духовна лица као педофили, а истакнути културни радници као копрофази, кад, пред мене онај брат од комшију ми, полицајац. -Станем ја у ред, оћеш-нећеш слушаш што се ради; башка што ја па оћу, уво оволико. И иде разговор богоугодни између муштерију и онога момка што ту ради. -Имате ли допуне за мобилног оператера тог и тог? -Па имамо, пише лепо на излог. -Добро, видим да пише, али проверавам подаци. Даклем, после провере података, да уплатим на сина ми допуну за мобилни, песто динара, пиши број: нулашеес... нулашеес... чек бе, два ли беше или три... а можда и четри... на вр` ми језик... Како беше, како беше... ма, што па ја да се мучим, све сам шунтав, чек да га позовем, он ће си ми каже. -Па како ће га зовеш? -Ево ти технолошки неписмен дилеа! Па како ће га зовем, него на мобилни телефон! -Чекај бе, како ће га зовеш, кад не знаш број? -Па дал` је могуће да си толко глуп? Баш зато га и зовем, што не знам број, па он ће ми га каже бе, течо! -Ја ти, новинаре, збришем са места злочина, теше да се умочам од смешку, и седнем у прву кафану, наручим ракију, да се поврнем из шок. Кад, ето ти га још један државни службеник, порезник. Отуд-одовуд, поврте се као глуво куче, виде да нема ко да му вика пијење, лоша карма данас, па квекна код мене. А ти новинаре знаш да ја не плаћам никакви рачуни, да кријем идентитет, нико, па ни моји најближњи, не знају ми право име и презиме, годину рођења и адресу, лични опис, све ја то мењам повремено, да ми нико не уђе у траг. Ти знаш, нисам ја никакав кримос, поштен сам и богоугодан човек, али на лоповску државу нећу да плаћам дажбине. Што ми је па она на мене дала? Што каже патак Дача, није у питању принцип, него паре! И са сви могући извршитељи десет године водим специјални рат, сад више није ту у питање колко сам дужан, него је питање части који први извршитељ ће ме нађе, да ми наплати дуг. Редови пред моју кућу, за струју, за воду, за ђубре, за порез, постављају ми заседе, долазе у различито време, чекају ме по околни сокаци, качују се по дудови, ал џабе, не знају како тачно изгледам. А ја преко капиџици, башче, кроз подземни канали, увек избегнем заседу. И они да залуде. Долазили су они и у сред ноћ, али ја погасим светла и радио, закључам и извадим кључ из браву, гледам га извршитеља како дзика кроз џам као магаре из леску, ако види кључ изнутра ће зна да сам ту; ооћееш! -И тако ти седна онај порежџија, уилан, убледео, и одма поче да ми се жали - каже, век ми прође мавајећи онога, да му наплатим порез, све ме је стра да ге пре мене не уфате ђубрари или водовод, али не могу да му надвијем. Па реко, како изгледа? Не знам, каже, да знам, пребајао би му ја. И то ме једе, ће одем комај у пензију, а порез неће му наплатим, то ће ми је једина мрља у каријеру, ће га се докопају оне хијене из јавна предузећа, они да му наплате дуговања. Не ли га ти знаш, из непоузданих података чујем да живи негде у твоју малу? Не знам, реко, такав нема код нас, ми смо један фин и поштен свет. -И ижали ми се, ижали човек, на мене самога, разрова се ту као минџа, на мене ми дожале, мора да му платим ракију, отроши се... |
|