 |
 |
Није битно кој ће направи ђувечку, кој ће омеси леб; изнесе се на сокак, простре ћилимче и сви мацамо
Улица Првог маја, са благим нагибом, спаја улице Боре Станковића и Немањине, а уједно и стара врањска насеља Табане и Панађуриште. Са леве стране куће су начичкане поред потока у који се слива канализација из горњих делова насеља и доноси отужан смрад којег мало јачи ветар појачава, посебно лети.
- У горњем делу потока, који је на висини, где су нове куће, пукла је неодговарајућа цев и канализација се слива у поток. А, памтимо како је некада био чист, свуда врбаци, пој птица, права идила у сред вароши - почиње причу о својој улици Драган СТОЈАНОВИЋ Гера, приватник.
Са десне стране биле су приземљуше, ниске куће од керпича покривене ћерамидама. Око куће баште, дудови, покоја воћка, разно цвеће. Није их било много, тек после Другог рата продајом куће и окућнице баба Сете Боровке дошли су нови житељи који су се одмах уклопили у друштвени живот улице и постали препознатљиви као и староседеоци.
ВРЕДНИ И СИТИ
Некад су поред кућа биле путање које су се шириле да би се пролазило. На иницијативу Владе Середара улица је просечена и калдармисана. Касније, знатно проширена и асфалтирана.
Улицу су сачињавале српске и ромске фамилије. Од српских, оне старије: Гарајеци, Дугурци, Коларци и Паргини, као и оне придошле: Поштарци, Дојчиновићи и Џоганци. Од ромских: Вескови. Мусини, Калејини и Зекини.
- Били смо сиромашни, али сити. Људи су вредни, по мајсторлуку познати у граду. Ковачи, лимари, колари, рабаџије, трговци, шофери могли су увек да зараде толико да им деца буду увек сита. Садио се и дуван, улицом од летви на којима је био нанизан није могло да се прође - прича Јован ЂОРЂЕВИЋ, шофер у пензији.
Житеље краси слога, дружење и поштовање. Ретко да неко с неким не комуницира.
- Оно што је карактеристично за нашу улицу је да никад није било подвајања између Срба и Рома. Сви смо једна велика фамилија. Никад, ама баш никад није пала нека ружна реч која би помутила сто и више година заједничко живљење. Било да је свадба, крштенка, испраћај у војску, сви се кане и сви долазе да увеличају славље. Није битно кој ће направи ђувечку, кој ће омеси леб, изнесе се на сокак, простре ћилимче и сви мацамо, а деца пусте музику, па нога у дупе. Весели смо били, кад падне ноћ и месец огреје како сунце седимо до дубоко у ноћ, а шале, смешке дзвни на све стране - прича Јелица Стојановић.
- Наше комшије Роми лети изнесу напоље шпорет, а њихове жене кад омесе и испеку врућ сомун мирише цел сокак. Син Зоран, малечак беше, трчи, гледа у комшијску рерну. Отиднем и узмем један сомун за њега, „нема послатак, мамо", вика. Никад ме комшика није одбила, нисмо ни ми њих, ту смо да се испомажемо. Зато, није чудо што су стари говорили: „Добар комшија од брата је по мил" - каже Вера Бошковић.
- Поштовање и испомагање је засновано много година раније и преноси се с колена на колено. Живећи једни поред других пуно смо заједничких особина стекли које су карактеристичне за већину житеља у Панађуришту: рад, вредноћу, поштење, несебичност - каже Божидар ИСМАНОВИЋ, пензионер Симпа.
- Ми смо кумови Калејинима или Османовићима. С поносом то истичемо јер је то честита фамилија, нама посебно драга - тврди Јован Ђорђевић.
- Ћерка Валентина нам је удата за Немца. Било шта да затреба некоме у комшилуку, она је ту, донесе из Немачке - наводи Ћанија Исмановић.
Када се спомене раније сокак, а сада улица Првог маја, одмах би се помислило на њене житеље Колета, Саву и Перу Дугура, Ђоку авијатичара, Живка Колара, баба Сету Боровку, Цане шустера и Драгу Паргину, Перу Суводолче...
ЖИВКО КОЛАР
Никола Коле Дугур био је ковач и бравар. Пре рата играо је фудбал. Прво за улични тим, Слогу из Панађуришта, а потом, на наговор браће Повијенаца, за Грађански. Упамћен је као лева полутка са изузетно јаким шутем. Једном приликом, причају његови савременици, пуцао је пенал голману званом Санде Куј. Од силине ударца унео је голмана у мрежу. Саву, осим чука, ковања и доброг вина друго није интересовало, како је говорио „светску политику нема намеру да води". Пера Дугур једини није био ковач, већ клонфер. «а, тај џамбас, џигерку ће ми изеде» - говорио је Коле о Пери. Занат је изучио код мајстора Николу Бањче, који је радњу држао на простору данашње «Делта» банке. Пера је држао радњу у Београдској улици.
Живка Ђорђевића Колара упамтило је цело Врање.
- Отац је прво радио у задружној коларској радњи, али његова жеља од детињства била је да има добре коње и да постане рабаџија. Рабаџије су раније били исто што и данашњи аутопревозници. Отац је терао робу од Железничке станице до бројних трговинских и других радњи у вароши. Сви су имали огромно поверење у њега. Знао је шта је доставница, отпремница, причало се „код Живка један ексер не може да фали" - прича његов син Верољуб ЂОРЂЕВИЋ Вецко јорганџија.
Баба Сета Боровка муку је мучила да одржи домаћинство. „Човек к`д с памет погреши после му глава пуца", такој и сас моји. Таман нешто направив за кућу, допринесев, к`д како нешто да ги порази све отидне низ ветар. За нашу семку лек нема", говорила је комшијама баба Сета.
Њен син Милош поседовао је немерену снагу, ланцем би везао бандеру, па зубима вукући ланац покретао је на радост бројних присутних Врањанаца. Знао је да се попне на зграду касарне, да хода ивицом олука и лупа добош. Његовог сина Перу Љигана упамтиле су све врањске кафане. „Као задорицу, свака пијанка терала га је на тепање, а никад није био трезан", кажу комшије.
Пера Суводолче доселио се у Врање пред Други рат и купио куће и имање у Панађуришту.
- Отац Лазар, некадашњи болничар у АТД-у, кућу је направио у Немањиној улици где нам сада живе деца. Ја сам, оно што је деда купио у садашњој Првомајској улици, средио по свом мераку, саградио кућу и локал. Тешко да бисмо нашли боље место за живот. Без обзира да ли смо Срби или Роми, људи смо - истиче Војислав СТОШИЋ, пензионер ПТТ.
- Комшија Гера је иницијатор окупљања свих у улици на Бадњи дан. Сваке године из једне куће је газда славља. Пред кућом износи сто, котао у коме се греје ракија и мезе. Позове се музика и славље уз Бадњак траје до вечере. Ако је у току године било неке свађе између нас, а то је ретко, тада на иницијативу свих житеља падне мирба - допуњује га супруга Верка.
ШКЕМБИЋИ ВРУЋИИИИ
Никола Стојановић звани Коле Бојовић, наочит маханџија, углађених брчића са шеширом и оделом упамћен је код старијих житеља вароши као боем, мераклија на пиће и жене. Пре Другог рата држао је кафану „Бојовић", одмах до Циврићевог дућана усред вароши.
- Пустахија, чурук човек, само на своју гузицу да угоди. Умува ми се у кућу, додуше тела сам га, дође из Горњу чаршију, од Врбарци је био. За кућу није био, залак леба знао је да нам броји, а он протера по меане, од Лесковац до Бујановац, ко ти зна колико куће и њиве. Татко ти Ђока морао је да почне од нулу. Само на њега да несте, и кум ти Пера Дугур кад ти даде име Никола, ја викна: „Не може, куме. Твоја се не порича, ал овај пут мора, нећу унуче да урочим са име које ми је грутке у чашку правило и еве до данас још стојив печат ударав - сећа се Драган Гера прича своје баба Јулке.
Кафана „Бојовић" је била позната по првокласном домаћем вину и ракији, али и по укусној домаћој храни.
- Ујутру би изашао чирак испред кафане и чуо би се његов продоран, пискав глас: „Шкембићи врућииии". Кад настане навалица, официри, трговци, чиновници, мајстори... Посебно су официри, који су били са стране, волели пасуљ. Баба је у казан стављала суве димљене кости и црвене љуте паприке, које су јелу давале посебан шмек. „Како их намамимо не знам ни сад, само знам да никој није појео мање од два тањира и попио мање од пола литар домаће бело са содом", сећала се баба Јулка.
Коле Бојовић, све што би зарадио стављао је у џеп, а кад би накупио довољно наручио би фијакер и кренуо у живот.
- Обилазио је кафане у врањском и лесковачком крају, чашћавао свираче, даривао певачице, конобарице... Зашто, б`е Коле, деца имаш"?, викам му, а он: „Ћут"! Знаш ли ти што је тој што мирише на зрело гројзе, што те заслепљује тамно жута боја, па не знаш урме ли су тој или очи. Све се крши до земљу, савија, пуца у парампарчад и само једна је мисал - како се створи толика убавиња". Не знајеш, Јулке, миришеш на брашно, лук, на запршку, море. Ал, куде год да идем дом се врћам због деца, па и тебе", говорио је, а верујте ми деца несам могла да га слушам, али морала сам. Кад га неје било у радњу сабирала сам паре, сакријем и дом у садуче. Напуни га, али све пропаде кад дође нова власт. Несам била улава, само за једну иљадраку могја је бик да се купи, колико пут помислим да се купи злато и сакрије за деца и њину будућност, ал несам смела. Кад би Коле сазнаја, ма какво злато, утепаја би ме на место затој што сам крила паре од њега. Грдна мука била је да се заради, али од човека распикућу и гол живот је чист иметак - јадала се, увече пред спавање, баба Јелка унуку Драгану.
ЖИТЕЉИ УЛИЦЕ: Гарејци - Никола и Јелка Стојановић; Ђока и Јелица, Драган и Љиљана, Јелена и Александар; Дугурци - Никола и Васка Бошковић, Сава, Нада, Коле, Пера, Ленче; Коле и Душанка; Мирослав, Добри и Светлана; Пера и Вера; Зоран и Сунчица, Петар, Јулија и Марко; Паргинци - Цане и Драга Миленковић; Драган Гуза и Мира; Душан Сирко и Сунчица; Баба Сета Боровка, син Милош, унук Пера Љиган; Коларци - Живојин Ђорђевић и Љубица; Верољуб и Јован; Верољуб и Мата; Живојин и Љубица; Јован и Злата; Ненад и Мирослава; Славолјуб Младеновић Цаке берберин и Верица; Благоја и Небојша; Небојша и Бојана, Нанаја и Александар; Мусини - Муса и Стана Јашаревић; Божидар и Ћанија; Дејан, Марјан и Татјана; Дејан и Оливера, Марија, Мартин и Мартина; Маријан и Мануела, Бисера, Ванеса и Валентина; Суводолчики - Петар и Даница Илић; Лазар и Савка Стошић; Војислав и Верка, Лазар и Данилеја; Лазар и Ирена, Андрија; Поштарци, Дојчиновићи, Вескови, Калејини, Зекини.
|
|
