О нама

Када данас некоме рођеном средином деведесетих прошлог века кажете како сте тада планирали да направите приватне новине, млади саговорник у томе не би видео ништа необично. Савременици, међутим, тог периода у Србији, па још у Врању, одлично памте то недоба а неки га се, бога ми, и са сетом сећају.

Рођени те 1994, данас већ зрели људи који, иако одрасли у и сада важећем вредносном систему, не могу ни да наслуте како је изгледао живот под „неправедним и ничим изазваним“ санкцијама када смо гориво куповали у пластичним флашама, за плату могли да купимо тек можда кило меса под условом да га је било у радњама, када нас губаве нису припуштали у нормалан свет а иза сваког ћошка вребале униформисане тројке да нас спакују на неки од фронтова у ратовима у којима нисмо учествовали.

Врање је у тој и таквој Србији Слободана Милошевића било корак изнад у градацији зла, тобожња „Швајцарска на југу“, ударна вођина песница, огледно добро његових аутохтоних сатрапа, а ВР табле на колима легитимна мета било где у Србији која је јужњаке сматрала главном осовином црвених.

Е, у таквом црвеном Врању, те 1994. основане су Врањске, да трају и претрају све до данас, 8. децембра биће 22 године, и да дуго буду једини независтан медиј јужно од Ниша.

Окупио је Вукашин Обрадовић око себе људе који о новинарству нису знали превише, али су имали јасну свест о својој мисији- да се кроз новине Врању и Врањанцима пружи објективнија слика стварности од оне званичне.

Горан Антић, Слађана Вељковић, која нас је напустила 2011, и остали кренули су из Бранкове улице, са места где је сада Кафе Кафе, да читаоцима пружају оно што је есенција овог посла – истину.

Врањске су током бројних демонстрација против власти нека врста кризног штаба, подршка средњошколцима оне 1996, када су њихови професори остали у учионицама, генератор грађанске и новинарске храбрости.

Као логична последица таквог става са страница Врањских сваког четвртка, пошто смо један краћи период на почетку излазили као двонедељник, силазили су текстови који су веома брзо превазишли локалне оквире.

Ратне исповести, приче о криминалу и неподопштинама људи режима, све оно што су моћници покушавали да сакрију од јавности, оштро и без компромиса налазило је преко наших новина пут до читалаца.

Наравно да режим није седео скрштених руку. Тајна полиција нас је уходила и приводила на информативне разговоре, редакција нам је у више наврата обијана а после објављеног Извештаја Хелсиншког одбора за људска права о страдању албанских цивила на Косову после бомбардовања, крајем 1999. кажњени смо по тужби Војске са 800.000 тадашњих динара по тадашњем Закону о информисању.

Ко се не сећа, министар информисања у то време и творац закона био је Александар Вучић. Да, тај Александар Вучић.

Врањске су почетком 2003. биле први медиј у Србији који је писао о педофилији у Српској православној цркви, када су четворица младића тужили епископа врањског Пахомија за блудне радње. Владику је три године касније, после маратонског, мучног и чудног процеса, ослободио суд у Нишу где је предмет, под изговором бриге за душевно стање локалне јавности, пребачен из врањског правосуђа.

Покретање „афере Пахомије“ био је сигнал за патриоте разних провенијенција да се острве на Врањске које су и у овом случају само радиле свој посао.

Новинари Врањских и оснивач и глодур наших новина добитници су свих релевантних награда које се додељују у српском новинарству и те дипломе са зидова редакције у којој смо од 2002. најбоље сведоче о нама и нашој спони са читаоцима без којих ни њих, признања, не би ни било.

„Југ Гризељ“, „Сташа Маринковић“, „Богавац“, неколико награда које за најбољи истраживачки текст објављен у Србији додељу НУНС и Амбасада САД, поносно красе наш радни простор.

За Врањске су писала најзначајнија новинарска имена, за њих говориле најугледније личности из света политике, културе, спорта, уметности а гости редакције били они без којих је немогуће замислити јавну сцену – од својевремено покојног премијера Зорана Ђинђића па до Зорана Кесића и Њузоваца ономад.

А колики је значај Врањских на српском медијском простору, и колико дигнитет уживају наши новинари, можда најсликовитије показује избор Вукашина Обрадовића, нашег директора и глодура, за председника Независног удружења новинара Србије (НУНС) 2010, који гура други мандат на месту на које се долази, што је најважије у свему, вољом и гласовима колега.

Жаргоном колега из „спортске“, Врањске су данас „спој младости и искуства“, перпетомобил који покреће голим оком невидљива енергија заслужна за оно што наше новине данас представљају у Србији- независтан медиј са јасном уређивачком политиком која је иста као пре 22 године.

Редакцију данас чине Вукашин Обрадовић, Никола Лазић, Горан М. Антић, Дејан Димић, Саша Стојковић, затим младе снаге Душан Пешић, Сања Петров и Јована Ристић, сарадници Радоман Ирић, Драгорад Станић и Славомир Костић, технички уредник Иван Дејановић, комерцијалисти Жикица Димитријевић и Звонко Додић, штампар Горан Николић, секретарица редакција Данијела Ђорђијевић.

Кроз Врањске је прошло много новинара који су овде научили прве лекције заната, али и праву малу школу живота. Многи од њих сада су у другим локалним и редакцијама широм Србије, али је већина задржала оно што се зове „Дух Врањских“ а подразумева особену редакцијску перцепцију живота, људи, појава и догађаја. Једном речју, Врањске су идеја!

Н.Л.