У Википедији пише да се синтагмом „Алајбегова слама“ означава нешто што је ничије, имовина без господара, нешто што се може без питања узети, нешто што нема власника и о чему нико не брине. Недељу између два броја „Врањских“ у Србији су обележила три догађаја чија је прва асоцијација - Алајбегова слама.
Најпре је уважена професорка Загорка Голубовић, једна од најцењенијих српских интелектуалки, упутила отворено писмо Борису Тадићу, будући да за 15 дана председник Србије није нашао за сходно да је прими. Шта друго: професорка у писму Тадића упозорава на „алармантну ситуацију“ и „катастрофално стање у нашем друштву“.
Некако у исто време, цењена посланица Весна Пешић, некадашња председница Грађанског савеза Србије, после 20 година проведених на српској политичкој сцени, одлучила је да напусти „партијску политику“. Она каже да су грађани Србије затрпани у сметове нерешених проблема, а да им нико не нуди било какав излаз. Зато, ову Влади треба казнити, закључује она.
И, последњи догађај: Влада Србије одлучиле је да у центру Београда, за потребе Агенције за борбу против корупције, купи зграду од 1.800 метара квадратних. Али, Цветковић и његов кабинет не би били то што јесу да и овим послом грађанима не стављају со на живу рану.
Прво, Влада Србије, без тендера, тај простор плаћа 4,5 милиона евра. Друго, Влада Србије, без тендера, за тај износ се задужује код Комерцијалне банке. Треће, Влада Србије улази у овај аранжман са грађевинском фирмом „Србијапројект“, која има сумњив статус који мирише на земунски клан. Како? Тај пословни простор Влада купује од Бранке Наранчић, супруге контраверзног бизнисмена Милана Наранчића Лимуна. У белој књизи о организованом криминалу у Србији, Лимун је заступљен на запажен начин.
Биће и овога пута: Лука Бојовић и Шпанија, Сретко Калинић и Централни затвор, само су дезерт који нам, на празан стомак, сервира наша драга Влада, како грађани, у својој држави, не би препознали нове Бојовиће и Калиниће, у Немањићком клану.
Тако, данас у Србији свако ради оно што мора: уважена професорка Гоубовић пише председнику; Весна Пешић, борац за неку нову демократску Србију, напушта политику, а држава и власт не престају да краду и отимају.
Грађанима Алајбегове сламе остаје непослушност као последње оружје.
Аутор је новинар из Врања