АКО СРБИЈА СТАНЕ

„А ако сада Србија стане, ма колико споро како неко процењује да иде, да би се поново покренула, проћи ће десет година“ – говорио је непосредно пред убиство премијер Зоран Ђинђић, покушавајући да нас избави из кала у коме смо и даље до гуше.

И заиста, како се не сетити ових визионарских речи данас када је Србија и дефинитивно стала. Ово са снегом и мразом проћи ће брзо, ето нама пролећа и изборних радости. Кад се присетимо ко је све овој земљи био на врату од 12. марта 2003. па до сада – добро смо и прошли. Коштуница, кохабитација, разни булатвићи, зорани стојковићи, томе и вучићи, дачићи, бајатовићи, мишковићи, све до садашњег труста маркетиншких мозгова, реформатора правосуђа и иних опскураната.

Међутим, ако нам се чинило да наде за нас ипак има, и да се крећемо, додуше у непознатом правцу, снег у недоба дефинитивно је парализовао читаву земљу. Ево Председник, по узору на неке не баш светле историјске егземпларе, дели милостињу у виду попуста за струју или чак ослобађање од плаћања, као да струју производи сам у свом кабинету, на турбини коју покрећу Крстић и Шапер. Ако нема бесплатног ручка – како кажу Американци који најбоље знају шта је то тржиште – нема онда ни бесплатне струје. Попусте за фебруарске рачуне неко ће морати да плати. Има, међутим, и једна добра ствар у фебруарском колапсу Србије. Недељу дана неће радити они који уместо прихода продукују губитке, они који направе штету кад уђу у канцеларију. Погађате, реч је о државним службеницима, саветницима, шалтерашима, па онда разним агенцијама, министарствима за сир и војну музику, чије да простите зајебавање грађане ове земље кошта милијарде. Можда се од тих пара напуни рупа која ће се неминовно отворити опростом дугова за струју. Али, никаква фајда. Кад погледаш, опет смо на нули!