У чаурама капитализма

Све је договорено на релацији Конузин-Дачић-Динкић... Конузин је рекао да смо хулигани и бандити, и све је јесно. То је та спрега

Понедељак ујутру. Бело Поље код Сурдулице на минус 15 степени пружа идиличну слику руских села. Мраз оковао околину, па и предузеће за производњу електро производа „РС Пантерс ПЕС АД“. На паркингу испред предузећа педесетак штрајкача који не одустаје од своје намере – да се приватизација предузећа коначно поништи, да се до спроведе одлука Апелационог суда у Нишу о легитимности штрајка и обавези власника да им обезбеди штрајкачко месту у предузећу у хуманим условима. Углавном су све то старији људи, са дебелим изношеним јакнама, вуненим капама, шаловима и измученим, набораним лицима које године и бриге за неизвесно сутра доносе. Хладноћа која се упија у кости не дозвољава ни да се запали имповизована ватра, јер никаво божеогрејиште не помаже овим људима.

Драган ЂОРЂЕВИЋ, председник синдиката „Независност“ у предузећу објашњава суштину приватизације која им је, по њему, донела невоље.

- Наша агонија је кренула када је предузеће продато 14. децембра 2007. године београдској фирми РС УНИТЕД ГРУП, која је основана са 500 евра оснивачког капитала. Имали смо несрећу да нам купци буду представници руско-српског пријатељства. Веза је био тадашњи председник општине др Станислав Момчиловић. Било је тада и других купаца, али су се одмах повукли. Неко је на то, итекако, утицао – истиче Ђорђевић.

РАДИКАЛИ

У почетку, радници су са одушевљењем дочекали нове власнике. Драган СТОЈКОВИЋ, председник штрајкачког одбора признаје да су радници поверовали „бајкама“ о новој будућности предузећа.

- На оснивачкој Скупштини су нам нови власници, причали бајке, обећали да неће бити отпуштања радника, да ћемо се развијати, примати нове раднике, повећати обим производње и продаје захваљујући вези са Русијом преко руског сувласника. Купци су помињали плате од 600 еура, упошљење више од 300 нових радника, постављање сауна и аутомата за кафу у погонима! Поверовали смо и 90 дана радили на сређивању спољашњег изгледа фабрике, уместо да радимо у производњи и продајемо робу. Када смо средили предузеће споља уследило је 4. маја 2008. године, које ироније, свечано отварање „нове“ фабрике, уствари до тада најуспешнијег кооперанта „Заставе“ из Крагујевца – прича Стојковић.

Виолета ЂОРЂЕВИЋ, члан штрајкачког одбора, радник на балансирању ротора, истиче да се у почетку радило, али се одмах видело да производња није примаран циљ нових власника.

- Плате нисмо примали и по седам месеци. Вршен је сталан притисак на запослене да узму радничке књижице и оду. Није исплаћиван превоз, плате су смањили од августа 2009. године на минималац, натерали нас да потпишемо нове неповољне уговоре о раду. Све што су зарадили од продаје затеченог пребацили су на рачуне неког менаџмента у Београд. Узет је кредит од руске фирме „Титан“ у износу од 480.000 евра, за који је стављена целокупна фабрика под хипотеку. Продавано је буквално све. Опустошили су имовину, а ми смо за ове три године претрпели најгору форму иживљавања и терора – наводи Виолета. 

Радници се нису мирили са затеченим стањем, због „непослушности“ отказе су прво добили 38 њих из Штрајкачког одбора, а потом 126 штрајкача, од укупно 167, у то време, запошљених.

СЕРГЕЈ ДУРНОВ, ДИРЕКТОР
Како Путин каже

Нема посла за оне који су трчали по крововима за ножевима, претили, гађали људе ексерима...
Сергеј ДУРНОВ је, од пре три месеца, нови директор фирме. Дошао је да ствари постави на своје место.
- Човек сам дијалога и желим да фирма у ово тешко време стане на ноге јер има перспективу. Упознат сам са свим дешавањима, а оно што ме радује то је да радници који су упошљени обављају радне задатке са великим ентузијазмом и трудом – каже за „Врањске“ Дурнов.

Наводи да 90 одсто времена проводи у Сурдулици, да се у потпуности посветио фирми.
- Дошао сам да кроз инвестиције које долазе из Русије од наших партнера поверилаца, модернизујемо застарелу производњу, повећамо продуктивност и пронађемо значајно место на тржишту Русије. Да се разумемо, нас Европа не чека – јасан је Дурнов.

У фирми, каже Дурнов, ради око 60 радника о којима воде рачуна. У договору са њима, направљени су пласетници и грејање на калорифере.
- Мој систем рада је договор са радницима о свему што је битно за њих и фирму. Немамо грејање захваљујући штрајкачима који су прошле зиме запосели погоне, а нису испустили воду из радијатора. Тренутно, немамо могућности да оспособимо грејање. Само да знате, и у Русији радници, у овој грани производње, раде у истим условима – тврди Дурнов.

Он има своје мишљење о томе  шта даље са штрајкачима.
- Да се разумемо, у току су судски процеси, решиће се да ли смо ми или они у праву. Све што суд одлучи исказаће се на фабрику. Већи део штрајкача је обманут, а знамо да неки људи нуде новац нашим добрим мајсторима да напусте фирму како би стала производња – истиче Дурнов.

Као човек дијалога жели да разговара са сваким од радника штрајкача понаособ.
- Има посла за поштене, часне и вредне раднике. Али, нема за оне који су трчали по крововима за ножевима, претили, гађали људе ексерима... Парафразираћу председника Владимира Путина: „Сви у Чеченији  којима нису руке крваве до лаката биће амнестирани“. Ваљда сам јасан – каже Дурнов.

Лети на  плус 40, зими на  минус 15, немаштина и неизвесност допринели су да се многи разболе, постану како кажу „пола људи“. Истичу, да су људи од секирације завршавали у болницу, амбулантска кола су стално циркулисала на релацији фабрика – Дом здравља. Двојица су добила инфаркт, један мождани удар са тешким последицама, један од штрајкача је преминуо.

Миодраг ЂОРЂЕВИЋ (60), металостругар, има 37 година стажа, живи са супругом и ћерком и примањем од 500 динара колико његова супруга добија инвалиднину јер је остала без једног бубрега.

- Уместо да одем у пензију, овде сам доживео мождани удар. Шест дана сам био у коми. Немам за комад хлеба, пас  нема за шта да ме уједе. Бог ме вратио из мртвих, и ево долазим са 50 одсто оштећења мозга, и ако треба умрећу испред свог предузећа. Пијем лекове сваког дана, хлеб не једем, како се довијамо у кући није за причање, срамота ме под ове године да сви знају за моју муку. Дужан сам 30.000 динара за лекове апотеци – уздише Миодраг.

Кажу да им председник општине Новица Тончев помаже, али то је недовољно јер општина нема пара да неког издржава, те желе да се врате на посао или да оду уз одговарајуће отпремнине.

Божиловић који слуша јаде свог колеге по муци, упада у причу огорчен односом државе према њима.

КОНУЗИН

- Не постојимо за државу. Ми смо захваљујући аргументима, сталним доказивањем код Агенције за приватизацију у Београду на стварно стање у предузећу успели да поништимо приватизацију и добили смо решење о томе 26. новембра 2010. године. Боже, каково је весеље било, вило се је коло испред фабрике. Али, то усхићење није дуго трајало. Одједном, Агенција је променила мишљење и дат је рок предузећу да предузме мере за опоравак предузећа. Поново је враћено стање на старо. Држава нас је издала – каже Божиловић.

Драган ЂОРЂЕВИЋ, председник синдиката „Независност“, о свему томе има своје мишљење, које оптужује „крупне“ играче из политике Србије, па и Русије.

- Све је то договорено на релацији Конузин-Дачић-Динкић... Александар Конузин, руски амбасадор, је рекао да смо хулигани и бандити, и све је јесно. То је та спрега.   Ивица Дачић је као први потпреседник Владе донео закључак којим задужује Министарство економије да преиспита одлуку Агенције и одмах даје налог МУП-у да обезбеди улазак у посед власницима. Они у посед, ми од новембра 2010. на улицу, испред фабрике – каже Драган.

Колико су радници-штрајкачи спремни да издрже у својим намерама говоре примери Тонке БОРИСОВЕ (56).

- Радила сам као пластичар, поштено зарађивала свој хлебац, а онда добила отказ, а то је за мене уже око врата. Нисам хтела они да ми га натакну, већ сам узела гомилу завоја, сама га направила, попела се овде испред фабрике на дрво и хтела да се обесим. Приметили ме колеге, настало је трчање, вика, скинуше ме некако, а нису требали. Продужише ми муку, живим као подстнарка, немам за кирују, немам за хлеб, гладујем и плачем. Све док сузе не истекну и осуше очи. Лети, идем, берем малине,  цепам дрва за надницу, сада нема посла, седим и мислим се шта и како. Ако нам отму предузеће немам другог избора, обесићу се овде на дрвету да им улепшшам пљачку, а држави пожелим процват – сузних очију прича Тонка.

Србољуб СТОИЉКОВИЋ, пак, наводи да живи у Масурици са породицом, чува свиње које ће можда липсати од глади јер нема чима да их храни. Нема земљу, син је отишао у Београд, ради као грађевинац најтеже послове. Жали се и он, каже, „радимо за хлеб, а дневнице кад реши да исплати газда, ако се буниш, марш, на улицу“. Последња су ово времена браћо, ј.... ти небески народ – надимају се грудии Стоиљковићу.

ПЛАСТЕНИЦИ

Одлазимо на фабричку капију где нас љубазно дочекује Слађан МЛАДЕНОВИЋ, шеф обезбеђења. Разгледамо погоне, делују помало жерминалски, натуралистички. Светло се једва пробија кроз фабричких прозора, хладно је, нека језа прожима тело. Постављено је неколико „пластеника“ у којима раде радници. У једном од њих је десетак радника, обучених као за одлазак у брање дрва. Грејање је на калориферима, а ту је човек који брине о томе. Доле је бетонски под. Чини се да свако гледа своја посла.

(КОМПЛЕТАН ТЕКСТ ПРОЧИТАЈТЕ У ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ)