Ничија ствар

А шта па са епископом врањским, Пахомијем, кога Милићевић тако квалификује?  Је ли и то говор мржње, или можда прецизно изражавање човека, који се, ето, у те ствари понешто и разуме?

Обезбеђење Иринеја (патријарха СПЦ – п. а.), Иринеја (владике бачког – п. а.) и хомопедофила Пахомија (владике врањског – п. а.) нису дали израелском амбасадору да присуствује обележавању рације. Гореће у паклу!

- Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена, а камење везано!

Ова два цитата изазвала су праву буру у српској јавности, и изнова, по ко зна који пут, поставила болна питања наше свакодневице – где се завршава слобода мишљења и изражавања, а одакле почиње говор мржње? Колико су јасно омеђене границе између цркве и државе? Колико дневна политика, а нарочито у предизборном земану, утиче на појаву оваквих скандала?

МАНТИЈА КАО МАСКА

Наиме, аутор првог цитата је Борис Милићевић, члан Главног одбора СПС и геј активиста, а другог владика бачки Иринеј. Скандал је настао поводом обележавања злогласне новосадске рације, у којој је 1942. године мађарска окупаторска војска под лед Дунава бацила најмање 1.300 Новосађана. Ове године, СПЦ је обележавање ове трагедије узела под своје, не припустивши градске функционере, на челу са градоначелником, и представнике дипломатског кора, да одају пошту жртвама овог погрома. Црквено обезбеђење, са војничким панталонама испод мантија, које су биле само маска, није допустило секуларним представницима власти и њиховим гостима, да одају почаст жртвама, те су ови као пасторчићи одстојали изван заштитине траке. У исто време, највиши представници СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, његовим имењаком владиком бачким, те владиком врањским Пахомијем, продуцирали су се кроз православна опела, мада је међу жртвама рације био и велики број Јевреја, Рома, и осталих припадника националних заједница мултиетничке Војводине.

ПРАКСА ДОБРЕ САРАДЊЕ
Врањске су, поводом изјава Бориса Милићевића, епископу врањском г. Пахомију, упутиле телефакс следеће садржине:
- Ваше преосвештенство, молимо Вас да у циљу објективног информисања јавности, а у пракси добре сарадње Епархије врањске са медијима, дате коментар на недавну изјаву Бориса Милићевића, објављену у масмедијима, у којој Вас дотични квалификује вокабуларом, који је на граници „говора мржње“ и „слободе говора“.
- Где је дистинкција између та два појма?
- Како Ви лично доживљавате ову изјаву, и колико она може да утиче на духовно здравље верујућих људи на простору Епархије врањске?
-На крају, али не и најневажније, колико је, и на који начин, у цео овај инцидент укључена и дневна политика, узимајући у обзир да је Милићевић истакнути члан једна од партија на власти, да је декларисани припадник геј популације, а да се избори приближавају.
Одговоре на ова питања прочитаћете никад.

То је изазвало гнев Милићевића, па је дао поменуту изјаву, објављену на друштвеној мрежи Твитер, и обнародовану кроз медије. Да ли је то говор мржње? Милићевић је за београдски „Курир“ том приликом изјавио – „Ако ви мислите да је то говор мржње, пријавите ме суду! Ако у Закону о забрани дискриминације нађете да је то то, слободно позовите надлежне институције“!

Сад, а пропо Милићевића, постављају се одређена питања, у контексту државе у којој живимо, а која све више постаје један амалгам клерикалног и секуларног, аутократије и демократије, људских и мањинских права и њиховог свакодневног кршења, док кроз ар-капију незаустављиво продире врхунски принцип – партократија.

Елем, како један декларисани припадник маргинализоване и стигматизоване групе у Србији, као што је геј популација, користи вокабулар који је обично уперен против припадника исте те популације? Како се један јавно декларисани геј активиста учлањује у партију, на чијем је челу човек, који је у функцији министра полиције забранио Параду поноса? Још притом Милићевић изјављује да се учланио у СПС, „јер је то странка слободе мисли и говора“?! И како то један атеиста, како себе дефинише Милићевић, користи у јавној комуникацији појмове као што је „пакао“? Па, ако не верује у бога, ergo, не верује ни у ђавола?

С друге стране, СПЦ оличена у владики бачком Иринеју, нестрпљиво одговара на ово у истом, рекло би се, „пиљаричком“ стилу:

- Имајући у виду чињеницу – каже се у саопштењу из Канцеларије епископа бачког – ко је аутор злобне и, притом, веома глупе и бесмислене изјаве, као и то да је именовани познатији јавности по својој активности у алијанси (геј – п. а.) него по успесима унутар његове садашње партије, у мисао нам долазе стихови познатог домаћег песника (Матија Бећковић – п. а.): „Нека је проклета земља у којој су пашчаг пуштена, а камење свезано“.

- На жалост – наставља се у саопштењу - у данашње време је довољно да изговорите овакву и сличну глупост, па да томе буду посвећене две странице дневних новина и у том смислу би било занимљиво знати због какве глупости је именовани изабран у главни одбор једне од владајућих партија. Уосталом, то је лако докучити...

- О метафизичким стварима, пак – поентира се на крају саопштења – безбожник Милићевић није позван да говори, а за оно друго о чему би из свог богатог искуства могао да говори, сигурни смо да нема бог зна какву публику.

ЛОВ У МУТНОЈ ВОДИ
- Све се ту измешало – каже Мирко Ђорђевић, социолог религије – и добило заиста фантастичне размере. Код нас се то видело у држању првака утицајне Милошевићеве СПС, која се врло брзо, иако се у његово време није доктринарно није везивала за геј популацију, сада његови наследници укључују у „тренд“.
- И тако се – наставља Ђорђевић – та мешавина сада прави, из политичке коњунктуре, па у предизборно време, имамо политичку кохабитацију између цркве, партија и геј популације. Нема више старозаветних појмова „Содома и Гомора“.
- Има тога и у другим институцијама – наставља Ђорђевић - али се СПЦ понаша лицемерно. Она осуђује хомосексуализам, али кад њени људи дођу под удар закона, као владика Пахомије, онда она те случајеве брани и заташкава. И том лицемерју нема краја, поготово сада, пред изборе, у мутној води, где такви најбоље лове.

УПРПИО И РЕТЕРИРАО

И ето на ком нивоу се данас и овде води јавна полемика и комуникација између црквеног и партијског великодостојника. Међутим, оно чему се Милићевић понадао, „ да у партији неће имати никакве последице, нико није реаговао“, брзо је пало у воду.  СПС, „странка слободе мисли и говора“, као што се и видело у случају прогона сада већ бившег директора Народне библиотеке Србије Сретена Угричића, коме је Ивица Дачић, не зна се у којој функцији – шефа СПС, потпредседника владе или, највероватније, министра полиције, поручио да такве изјаве може да даје из апсе, али не са места директора Народне библиотеке Србије, и у случају Милићевића је муњевито реаговао:

- Истина је да код нас постоји слобода мисли и говора и да свако има право на мишљење, али свакако да се не сме користити такав речник и говор мржње. Такав начин комуникације није дозвољен у политици, и уколико се понови, Милићевић ће бити искључен из странке.

Милићевић се одмах упрпио, и ретерирао:

- Ако пажљиво прочитате – каже Милићевић – видећете да сам мислио на њихово обезбеђење, а не на њих.

Па да, ваљда, не би баш испао метафора женског полног органа, кога иначе не преферира, додаје:

- Ма, о њима (СПЦ – п. а.) – уопште и не размишљам.

Борис Милићевић је у директном разговору „целу аферу“ назвао „глупом“ и „подметнутом“. Ко ју је подметнуо? Он је одбио да коментарише цео случај, наводећи да Врањске нису први медиј које га је поводом тога звао, и да „покушавамо да изигравамо истраживачко новинарство“. И поред одбијања да изјаву да, Милићевић није прекидао везу, а након њеног прекида, најзад, послао је смс поруку да тражи ауторизацију своје изјаве. Извините, које изјаве?

Но, ту је и друга страна – какве ће последице сносити Иринеј, владика бачки, од свог „шефа“, ИХ? Није ли и он у свом реаговању иступио нестрпљиво, увредљиво, потенцирајући сексуално опредељење и партијску припадност Милићевића, насупрот темељним принципима изворног хришћанства, од којих је праштање, савременим речником толеранција, у самом врху?

А шта па са епископом врањским, Пахомијем, кога Милићевић квалификује као „хомопедофила“? Је ли и то говор мржње, или можда прецизно изражавање човека, који се, ето, у те ствари понешто и разуме?

У врањском СПС –у, пилатовски перу руке. Ем им је Милићевић члан Главног одбора, ем не би кварили односе са црквом, у невреме, пред изборе. Кажу, па то је на вишем нивоу од нас, то се дешава у врху партије и у врху цркве, ми делујемо на локалном нивоу. Па чији је епископ Пахомије? Индонезијски?

- Није то наша ствар – каже у директном, кратком телефонском разговору епископ врањски Пахомије – то је ствар вашег виђења.

Толико. Шта би то значило, сам саваот зна. Иначе, Врањске су владики Пахомију послале телефакс са питањима (види оквир), на која нас Његова смерност није удостојила одговора.

И тако, није то ничија ствар. Једноставно, није се догодило. Нико ништа није рекао, то су само злотвори новинари измислили через тиража, и сви чисти, и сви невини. А можда ни рације није било, на лепом плавом Дунаву.

(КОМПЛЕТАН ТЕКСТ ПРОЧИТАЈТЕ У ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ)