КОЛИКО КОШТА РЕКЛАМА

Један стари клијент, који своју фирму годинама рекламира у нашим новинама, јавио нам се прилично забринут. Посетили га, каже, неки порески (или неки слични) инспектори, тркељисали му по папирима и, као што ред налаже, зацепили к'о без душе. Овај је закукао, аман људи, криза је, нема се пара и промет опада, одакле да платим. На то су службена лица потегла кључни аргумет: „А имаш да се рекламираш“! У земљи попут ове предузетнику није остало ништа осим да нам се захвали на сарадњи и откаже рекламу, уз рационалан изговор како неће да упада у очи. Овај догађај можемо посматрати из неколико аспеката. Најпре, јадна је та државна служба чији чиновници мисле да је рекламирање обично бацање пара. Као да Кока-кола није довољно позната па мора да се онолико рекламира. Не знају, сиромаси, да рекламирање повећава обим посла и доноси приход и оглашивачу и медијима, па аналогно томе осигурава већи буџетски прилив. Али, за ову су аналогију наши чиновници, људи у вечитим распареним оделима, ХТЗ ципелама и демодираним краватама, чули колико и за Мадагаскар, што би рекао Илија Чворовић, мој омиљени драмски лик. Међутим, има овде још једна, много опаснија ствар. Само је у данашњој Србији, у којој важе норме мрачних деведесетих, могућ овакав однос између државног службеника и предузетника од чијег рада овај први прима плату. У некој нормалнијој земљи и граду наш би предузетник истог момента пријавио инспектора, коме би следио моментални отказ. Овде се десило сасвим супротно – уплашени приватник подвио је реп и уместо у надлежну службу упутио се у ову редакцију. Неће човек да ризикује замерајући се силеџијама јачим од себе.