Цикламе и петуније из Ранутовца

Драган Костић (50) са супругом Добрицом (46), у селу Ранутовац, гаји украсно саксијско и резано цвеће и од тога живе и школују троје студената: ћерке Биљану (25) и Ивану (21) и сина Игора (23).

- Од цвећа се може пристојно живети; не тражи много рада, али је најважније искуство. Треба да му се нађете при руци јер оно има свој животни циклус и тражи негу и третман. У цвећарству је све више људи, али само најбољи опстају. Данас су све присутније нове селекције које имају знатно краћи производни циклус, што сведочи о великом присуству науке. Да би се опстало морају се пратити све новине у производњи цвећа – каже за „Врањске“, Костић.

ЗАРАДА: Од гајења цвећа може се живети, али зарада није велика. Ако супруга и ја зарадимо по једну просечну плату презадовољни смо. Гајење цвећа је посао који тражи стрпљење.

СУШТИНА: Суштина гајења цвећа је у набавци квлитетног семена, коришћењу супстрата ђубрива, контејнера за производњу, наводњавању лети и грејању зими. Дакле, то је  систем годишње производње и гајења цвећа који се одржава без прекида, уз сталну пажњу, праћење, реаговање на евентуалне болести. Вештина гајења биљака састоји се у томе да се биљкама створе повољни животни услови, јер ће само у том случају оне бити у могућности да се несметано развијају и у пуној мери испоље особине због којих се и гаје.

ЈУМКО: Са супругом Добрицом радили смо у „Јумку“. Са вишом угоститељском школом догурао сам до пословође ресторана у компанији. Супруга је са вишом педагошком радила у погону конфекције. Компанија је пропадала, а ми смо морали да мислимо о својој будућности, посебно због деце која су стасавала за школовање на факултетима. У „Јумку“ смо били до 2003. године, када смо узели социјални програм и отишли. Једном сам, приликом боравка у Београду, посетио једног од наших главних директора који ми је стању у „Јумку“ описао питањем: „Драгане, може ли коњ да једе из празних јасли“? То је било пресудно за одлазак.

ПОЉОПРИВРЕДА: Пошто живимо у Ранутовцу, размишљали смо да свој комад хлеба зарадимо бавећи се пољопривредом, али смо брзо одустали јер су улагања велика а неизвесност зараде још већа. Нисмо имали довољан почетни капитал. Ипак, интересовање за пољопривреду утицало је касније на наш будући позив цвећара. Био сам учесник  међурегионалних семинара о пољопривреди и производњи хране које је организовала Организација за храну и пољопривреду Уједињених нација, позната као ФАО. Од земаља у окружењу посетио сам Босну и Херцеговину и Мађарску и покупио низ савета, па и из цвећарства.  

МОМЧИЛО: Да у животу случајности одређују пуно тога, па и судбину човекову потврђено је на нашем примеру. Знао сам цвећара Момчила из Тибужда, који ме је позвао да му правим друштво на Сајму хортикултуре у Новом Саду. Ту сам се упознао са цвећарством као послом који може да обезбеди егзистенцију мојој породици. Девојке, које су биле апсолвенти на хортикултури упознале су ме са суштином тајни у цвећарству. У ствари, сазнао сам да тајни нема, само учење, стицање искуства и велика љубав према цвећу. Упознао сам и људе из фирме „Градина“ из Шапца, увозника најквалитетнијег семена за саксијско и резано цвеће.

ДРЖАВА: Помоћи и подстицаја од државе није било, зато смо морали да се држимо оне народне: „уздај се у се и у своје кљусе“. Од својих пара направили смо стакленик и кренули са производњом. Није било нимало лако. Било је неизвесности, брига и непроспаваних ноћи, учили смо свакодневно, упијали нова сазнања и примењивали их. У врањском крају, поред мене су још петорица реномираних цвећара, пре свега Тодор из Врањске Бање, потом Моша из Тибужда, Јоца из Ранутовца, Срђан из Вртогоша и Јоца из Собине. Сви смо у сталном контакту, нема сујете и зависти, већ сарадње која свима доноси корист. Наравно, наставио сам да посећујем сајмове, јер је увек било новитета које смо примењивали. 

(КОМПЛЕТАН ТЕКСТ ПРОЧИТАЈТЕ У ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ)