Психологија лојалности је вечна тема

- Мрожекови „Полицајци“ су пре свега једна сјајна пародија. Он се у тексту бави парадоксима човековог односа према власти, у распону од анархизма до слагања са владајућим погледима

У позоришту „Бора Станковић“ у Врању, у току је припрема две премијере на вечерњој сцени – „Полицајци“ Славомира Мрожека, чија се премијера очекује 7. фебруара, те „Женски разговори“ Душка Радовића, која ће бити представљена само недељу дана касније. Занимљивост је то, што обе репертоарске јединице режира исти човек, у исто време – Небојша Дугалић, глумац и редитељ из Београда, један од овогодишњих лауреата награде “31. Јануар“ града Врања, за изузетни допринос на пољу културе.

ДРАМЕ, ПА КОМЕДИЈЕ

Врањске: Ово ће вам, за само четири сезоне, бити трећа па четврта режија у врањском позоришту; откуд толика повезаност са овдашњим театром?

Дугалић: - Неки моји позоришни почеци су већ били везани за врањско позориште, јер је краљевачко у то време, када сам ја почињао, било у врло тесној сарадњи са врањским позориштем. Касније сам гостовао са доста представа на врањској сцени, као професионални глумац, а 2008. године се остварила и моја прва редитељска сарадња са њим, поставком Чеховљевог „Павиљона бр. 6“. Показало се да је почетак био више него успешан, јер је представа награђена у Москви, на фестивалу „Златни витез“.

ПРИМЉИВОСТ ПУБЛИКЕ
Колико је, тренутно, ансамбл врањског позоришта кадар да се ухвати у коштац са класиком, у пуном смислу тог појма?
- Све моје четири режије у врањском позоришту биле су на неки начин труд око тога да се постепено подигне пре свега ниво изражајних могућности глумачког језика и да се разноврсношћу садржаја оних комада које смо радили примљивост публике припреми и за неке још захтевније текстове, као што су, рецимо, античка драма, Шекспир, Молијер, Расин, Корнеј... Позориште и публика морају да буду у својеврсној корелацији, а то је прилично сложен и дуготрајан процес.

Јесте ли још тада препознали потенцијале врањског ансамбла?

- После те прве, заиста сјајне сарадње, уследила је и друга, са „Старим данима“ Боре Станковића. То управо због тога, што сматрам да је врањски ансамбл заиста једини у Србији који има потенцијала да изнесе такав, сложен литерарни предложак. И то не само због чињенице да као Врањанци могу са пуним разумевањем да приступе Бори Станковићу, већ пре свега према ширини и разноврсности својих глумачких могућности.

Због чега је, у овој сезони, избор пао управо на Мрожекове „Полицајце“ и Радовићеве „Женске разговоре“?

- После два драмска текста, у договору са директором врањског позоришта, Небојшом Цветковићем, дошли смо на идеју да било добро урадити неку комедију, у складу са мотом врањског позоришта ове сезоне – „Риалити и ти“. Избор је пао на два поменута текста, е сада, који поставити на сцену? На крају смо се одлучили да иду оба – и „Полицајци“ и „Женски разговори“.

ПСИХОЛОГИЈА ЛОЈАЛНОСТИ И МУШКО-ЖЕНСКО

Како бисте образложили управо тај избор текстова?

- Мрожекови „Полицајци“ су пре свега једна сјајна пародија на тему „психологије лојалности“, и тиче се сваког времена, па и нашег. Славомир Мрожек се у тексту бави свим оним парадоксима човековог односа према власти, у распону од анархизма до слагања са владајућим погледима; и како један анархиста временом постаје одан власти. А то је, на жалост, и наша актуелна тема, и актуелна тема сваке епохе.

ПРОФИЛ
Небојша Дугалић рођен је 1970. године у Краљеву. Дипломирао је глуму 1994. године на ФДУ у Београду, у класи професора Владимира Јефтовића. Тренутно је један од најангажованијих српских глумаца, а бави се и режијом, компоновањем, педагогијом. Редовни је професор глуме на Академији уметности у Београду.

Зашто, пак, Душко Радовић?

- У данашње време, такође и тема жене и женских права припада оном спектру актуелних. Душко Радовић је још у своје време проговорио, на онај свој специфичан начин, о свим феноменима мушко – женских односа, који су архетипски, увек важећи. Он их је третирао на један духовит начин, тако да се кроз смех можемо препознати сви заједно – и мушкарци и жене.

Врло продуктивно сарађујете са врањским позориштем, добро познајете могућности ансамбла, али и техничке условности врањске сцене; како оцењујете овдашње позориште, у контексту савремене српске позоришне сцене?

- По мом досадашњем искуству, једини проблем врањског позоришта је његов географски хендикеп, у смислу удаљености од центра културних збивања, какав је Београд, а да по свему другом , и по потенцијалу ансамбла, и по нивоу уметничких остварења, могу да му позавиде скоро сва престоничка позоришта. Ту је и проблем застареле технике, поготово светлосног парка. Наравно, да би било која биљка порасла и дала плодове, а позориште је нежна биљка, потребна је велика нега и труд оних који ту биљку треба да чувају и негују, а то је пре свега локална средина. Мислим да је најважније да се на том нивоу схвати значај овакве културне институције.