Црно дете!

А, last but not least, шта је са „купцима“, конзументима врањске културе? Основно правило економије каже да кад је понуда оскудна, цена је тим виша. Е, овде Врање у потпуности потврђује аксиом, чак га и превазилази – оно чега нема, платићете најскупље!

Овај ћу текст започети једном параболом, из личног искуства. Био сам са кћеркицом у Београду. Ципела ме нажуљала, у престоници је одржаван „Београдски маратон“, па је сходно томе и градски превоз био значајно редукован. У Београду је и оно што је близу далеко, у односу на врањске релације, не само у метрима, него и у вијугама. Дете је хтело да види све – Маракану, биоскоп, књижаре, галерије, Скадарлију, театар... Пошто смо све обишли, онолико колико смо могли са мојом бангавом ногом, отишли смо у Народно позориште, на представу култног балета Чајковског, „Лабудово језеро“. Неким чудом смо дошли до карата, и то на најбољим местима, партер, осми ред, средина. Иза нас је седео брачни пар у озбиљним годинама, господа, види се, па је у паузама представе госпођа ступила у разговор са мојом кћерком.

Нисам слушао, ишао сам на пуш-паузу, али ми је после препричано. Госпођа је питала моју кћеркицу ко смо ми, откуд ми ту, и какве утиске носи. Дете к'о дете, све искрено одговори – да смо из Врања, да је данас први пут у животу присуствовала биоскопској пројекцији („Триста Спартанаца“), да је први пут посетила књижару, да први пут гледа балет и уживо слуша оно што нису трубачи, хармоникаши и гочобије, већ симфонијски оркестар, да види пристојан свет, који у позоришту не грицка семенке, који искључује мобилне телефоне у току представе (деси се и код нас да „забораве“, али разговор или размена СМС порука трају бар пет минута), углавном, све оно што је Врање својевремено имало, а што је сада само легендарна прича матораца овдашњих.

Изашли смо из позоришта, одмах упловили у буран свет центра престонице, која је  и даље нудила све, укључујући и културне садржаје; у то време, у Врању раде само кафићи и дискотеке типа „звезде гранда“, са безобзирним басовима, који се чују од Мораве до Пљачковице. Госпођа је изашла за нама, пољубила моју кћеркицу, и рекла – „дођи нам опет, што пре, што даље отуда“. Па, питам, шта си јој то рекла? То што јесте, каже дете. Па шта ти она рече? „Црно дете“, каже, и овако склопи руке.

АЛТАМИРА И ЛАСКО

Овај би текст требало да буде неки резиме културног живота Врања у претходној години. Сад, могли бисмо да се бавимо статистиком – колико и где је било изложби, премијера, књижевних вечери, концерата? И колико је то било квалитетно, ако изузмемо изреку (наводно римску) – „о укусима се не расправља“. Него о чему, поготово у културној сфери? Та је максима  штетна, и израз је духовног обрасца који користе штеточине у девастираном  културном миљеу Врања. Па, још је Черчил саветовао – „ако не знаш шта да урадиш како ваља, употреби статистику“.

У чему је проблем? Не у ствараоцима, не у публици, већ у недостатку конзистентне културне стратегије, која овом граду очајнички недостаје. Да ли је битно да ли су на власти демократе, социјалисти, националисти, ако је култура као антрополошка појава, као духовна потреба, са тог нивоа сведена на сегмент дневне политике? Па још су пећински људи у Алтамири  и Ласку то осећали, и знали!

Тако се у политичким круговима све третира, па и култура – библиотека онима, архив онима, позориште онима, музеј онима... Извините што питам, јел вам то ујчевина?!

Културни живот је сведен на ad hoc варијанту, и озбиљни пројекти као што су „Стари дани“ или „Борини позоришни дани“, представљају изузетак који потврђује правило. Где је уметничка етика? Режисер кога је врањско позориште одшколовало, сада то исто позориште тужи за милион динара, „јер он толико вреди“! Још га је и поштедео за пола милиона, ето једног хуманог геста. Поета, пак, који на јавном добру живи као Ибрахим паша, тужи свој град за „Борину недељу“, јер се стиходеља помножио, па сматра да је он једини баштиник Борин. И добијају на суду! Врањска култура, дакле, постаје нека врста пијаце, па за колико се погодимо.

А, last but not least, шта је са „купцима“, конзументима врањске културе? Основно правило економије каже да кад је понуда оскудна, цена је тим виша. Е, овде Врање у потпуности потврђује аксиом, чак га и превазилази – оно чега нема, платићете најскупље!

И, да завршим ониме чиме сам почео – балетом у Београду; питам кћеркицу – па шта рече кад те она госпођа упита одакле си? Па, каже, из Врања. Глава ми паде у руке – па синко бре, што не рече да си из Лесковца?