Не покрећу ме велике теме

Било би добро да уметност буде саставни део живота. Требало би да је има више у школи, кући и у медијима, али на жалост то није случај. Она постоји само у галеријама у којима нема никога

У Врању су ретке изложбе цртежа. Познаваоци кажу да је то зато што цртеж није довољно цењен у нашој средини, што је скрајнут и девалвиран а на цени је искључиво уље на платну. Љубитељи цртежа, пак, тврде да је он најискренији, најсуптилнији, најнепосреднији и најсубјективнији део ликовног стваралаштва. Због свега тога не треба пропустити изложбу у Галерији Народног универзитета младог уметника Радомира Ђукановића.

ВРАЊСКЕ: На цртежу се види унутрашњи свет човека боље него на слици. Нарцизам, страх, љубав… то су само неки од покретача за стварање. Шта вас покреће?

ЂУКАНОВИЋ: Могу да кажем да ме не покрећу тако велике теме и снажне емоције. Понекад ми се чини да осећања, питања или одговори долазе тек на крају, када је рад готов. Највише ме узбуђује сам материјал, његове вредности и међусобни односи. Свиђа ми се када сам пред белом површином која ме  тера на интевенцију. Бавећи се ликовним односима често добијем дозу нејасноће која ми прија, која заиста нема претензију да ишта значи или објасни. Такође, у мом сличају пресудну улогу има и опсесивна потреба за радом, забава… 

ПРОФИЛ
Радомир Ђукановић (1978) је дипломирао сликарство 2003. године на Факултету уметности у Приштини. До сада је имао десетак самосталних изложби, а учествовао је и на преко двадесет колективних излагања. Живи и ради у Бајиној Башти.

ИНСПИРИШЕ МЕ БЕЛИНА

Ваши цртежи одишу минимумом ликовних средстава, па би се свакодневним језиком могли дефинисати као „сиромашни“, „не уметнички“. Шта желите да поручите својом уметношћу?

-  Све то зависи од сплета околности, концентрације, среће… Волим минималне радове из простог разлога јер ме тамо има мање, мање сам се петљао, ствари су препуштене саме себи. Не мислим да моји радови имају моћ да било шта мењају или поручују велике ствари. Можда само желим да покажем да постоји неко ко тако размишља и осећа.

Кажете да су одјеци срећног детињства оно што вас прати, а на цртежима преовладавају хладни тонови и наша сива свакодневица. Да ли можемо да закључимо да ви не сматрате да уметност треба „да улепшава живот“?

- Било би добро да уметност буде саставни део живота. Требало би да је има више у школи, кући и у медијима, али на жалост то није случај. Она постоји само у галеријама у којима нема никога. Посебно је угрожена визуелна уметност, публика је малобројна, своди се на колеге, а ликовна писменост нације је катастрофална. Кроз школски систем ликовно образовање се традиционално запоставља што је довело до потпуног губитка визуелне културе у народу, владавине кича и лошег укуса. Нажалост, те се болести споро лече. Уметност би требала да поставља незгодна  питања, провоцира, развија критичко и креативно мишљење, никако да успављује и заглупљује ионако уморне људе. Добра уметност поседује једну врсту интуитивне истине коју ниједна друга делатност не може да понуди. Слика може да улепшава живот, али не као украс на зиду, већ као средство спознаје и доживљаја света..

Како је дошло до тога да се на неки неки начин линкујете са апстрактним експресионизмом, који је цветао четрдесетих година прошлог века у Њујорку, па и са поп артом?

- То је сликарство које је на мене утицало и које ми је блиско, али није једино. Нешто раније, двадесетих година у Русији, тамошњи авангардни уметници успели су битно да помере границе схватања слике. Њихов утицај је такође битан. Данас је немогуће било шта правити без осврта на историју. Сликарски правци су већ одавно измишљени и дати нам на коришћење. Данашњи уметник је слободнији него икада у коришћењу и интерпретацији историје уметности.

Пажљивом посматрачу неће промаћи ни ваше специфично „копање“ по нацистичкој историји па, тако и сада али и на ранијим цртежима, често има написа и симбола који су били карактеристични за тај мрачни период историје човечанства. Због чега вам је то раздобље толико инспиритивно?

- Коришћење симбола нема никакве везе са историјским периодом или идеологијом, већ само са знаком, кога треба посматрати као шкрабање, доколицу. Кукасти крст стављам исто као што бих ставио било који други симбол или слово. Заиста не видим битнију разлику између крста, звезде или знака питања. Једно време сам експлоатисао обичан крст па, ипак, нема ништа религиозно у тим радовима. Свиђа ми се да стављам знакове тамо где им није место, тиме им дајем потпуно нови смисао.

МЕСТО КОЈЕ ВОЛИМ: НАРОДНИ МУЗЕЈ ВРАЊЕ

Банка „Интеса“ покренула је пројекат „Место које волим“, који има за циљ едукацију о значају културно–историјског наслеђа, амбијенталних целина и природних лепота, али и обнову оних које већина препозна као места од посебног значаја, из средстава Банца Интеса. На финалној листи 10 најзначајнијих места је и Народни музеј у Врању.

Народни музеј у Врању основан је 1960. године, а у свом саставу обухвата и Музеј кућу Боре Станковића од 1967. и Галерију од 1992 године. Седиште Музеја смештено је у старој згради Пашиног конака саграђеној 1765. године и располаже површином од 400 квадратних метара изложбеног простора са око 30.000 музеалија из области енологије, археологије и културне историје. Згради Музеја је преко потребна обнова и ревитализација. Обновимо Музеј! Гласајмо!

http://www.mestokojevolim.rs/predlozi/index/all/all/0/--/--/izbor_zirija