АЏИЈСКЕ МОКРЕ ЧАКШИРЕ

Све би остало сакривено испод пазуха које би запљувала његова жена да спасе децу од урока док није почео да прати Василију Баба Дудину, која се дуго спремала и решила да се уда у фамилију Хаџи Стевана за њиховог мезимца Димитрија, младог трговца који од нерада није знао шта ће са собом.

Мијајило је морао да нађе свој мир да не би дигао руку на кога не треба. Након службе у црквеном дворишту, посматрао је пожудно девојчице имућнијих трговаца, учитеља, попова. Сувоњав, подгрбављен, влажних усана, проћелав, буљавих очију са подвијеним крвавим капцима, на трен би помислио: „Боже, спаси ме од самог себе. Реци да ово што полази из главе и подилази ме до малог прста на нози није грех већ победа дара посебности над обичним, светим над животињским“. Наставио је да уходи заслепљен, путем ка Горњој махали, два напупела цвета. Замишљао их је у Амаму, гледајући их с леђа, стварао слику њихових нагих тела, округле, мале задњице које су се без трунке стида увијале, помицале у правилном такту помамно, ломећи се у струку. Замишљао је како одлажу одећу на дрвену клупу, и поред облачића паре како се назиру обриси тела, на једној тек изникле власи глатке и црне, на другој коврџаве и црвенкасте косе. Зној је облио Мијајилову кошуљу, мокар до коже ишао је за њима и готово жмурећи видео сву раскош њихових тела, затегнуту кожу дојки, бедара, задњица и надлактица; све је било чврсто, напето, притегнуто да чим било шта обуку, прслучиће, појасеве, стезнике, све то пуца у парампарчад.

– То се не може додирнути, рука одскочи сама, ух-ух-ух... – чакшире су му биле мокре.

Све би остало сакривено испод пазуха које би запљувала његова жена да спасе децу од урока док није почео да прати Василију Баба Дудину, која се дуго спремала и решила да се уда у фамилију Хаџи Стевана за њиховог мезимца Димитрија, младог трговца који од нерада није знао шта ће са собом.

- Туго, туго, пупак ми се уврте као баница. Стискам, не дајем да се разврти, ал' не бива. Наиђе врућица, цео горим, а она седамнаест године, седамнаест пупољака од пролећног цвећа игличета. Да оберем, венче за под главу да сплетем, у сандук да ставим. Готов сам, ово је јаче од мене! Не помажи, Боже, одрекни ме се! Гледај је, сва у свили и кадифи, витка и једра, лети, у шареној хладовини, лешкари у љуљашци испод шан дуда. Око ње служавке, да је расхладе лепезом од пауновог перја и разоноде песмом, која голица и тера на машту. Она пребаци руке око главе, засијају беле као млеко мишице, а обесне младе Турке, што се пењају на Сахат кулу, која беше у близини, да је виде, довођаше до помамног лудила јер такве лепоте није било до Цариграда. Море, нанизаћу их на куршум, не дам оно што ми се упило у сваку пору на кожи и сврби дању и ноћу - причао је сам са собом.

Такво понашање не остаде неопажено у вароши и ко зна до кад би трајало да га једног дана не позва председник општине и запрети да ће пући брука.

– Припази, имаш Зафира и Тодора. Белег који понесу трајаће до века! Луд јеси, ал' толика будала, ваљда, ниси.

Вратио се кући насмејан, крстећи се због председниковог савета. Знао је да самим чином рођења Зафир и Тодор носе додељени им породичан белег. Мокре чакшире није скидао, сушио их је наученим звиждуком из ретких секутића кад упече звезда.

- Бој се Бога, бој се Бога – чуло се шаптање пред кућном капијом.

Мијајилу не беше непријатно, очекивао је попа Милана. Тешка гвоздена реза на капији зашкрипе, поп журно уђе у кућу. Крстио је Мијајиловиће, светио им водицу пред славу и Васкрс, осећао се чланом породице. Поче да грди, замахује крстом и молитвеником.

- Што се не угледаш на попове, божје људе, писмен си, наслућујеш колика је танка линија између честитости и бруке. Дај Чатослов да истерамо ђавола из тебе!

- Боље да нисам научио читати и писати. Што више наслућујем, све сам више несрећнији. Знање, нас Мијајиловиће, тера на злу крв.

Поп Милан се прекрсти према западу и за мало му не испаде крст из руку. Мијајило дохвати неку руску књигу са ормана коју је неко од његових предака украо из кућне библиотеке Хаџи Анте Калиманца.

- Попе Милане, ти си понос и дика нас богатијих Врањанаца, али послушај ово што у ученој књизи казује протопоп Авакум, сибирски изгнаник и великомученик, на почетку Житија које је сам написао:

«Не може коњ у Тројицу, побогу! Нити прст Божји може бити знак за њега! Поштујем ја Љубав, али мора нешто изнад Земље остати, нешто мора и за Небо остати, и за Душу, и за образ Бога јединога! Волимо се као људи, као Руси, као деца Божја, и чувајмо се као слика људског Бога!" Устврдивши прво да коњ не може, Авакум касније описује свој кажњенички пут – „повратак!" – у време сибирске зиме, која одваја све од свега: „Земља је ово варварска, туђинци су узнемирени, као и увек кад је Рус у питању. А ми, и ја, међутуђинац, по казни идемо за коњима, а не смемо на њих, нити смемо заостати. Потиштени од (не)живота, каскамо док нам длаке репина коњских похотно лица умивају. Моја је протиница поред мене, коњ је испред, ја сам ту, напет, па се сећам речи којима сам почео причу – и све ми личи на недојебани вечити сумрак! Степа се претвара у бесконачно, стврднуто срце које не удара, не бубри, само личи на срце, и ништа више! Протиница, проста Рускиња заљубљена у мене и Галоп, којег се због мене одрекла, сирота батрга, батрга, пада, много је клизаво! И једном тако батргајући паде, а неки полусвестан човек се спотаче о њу, па и он преко ње, вичу обоје, а не могу да се дигну. Сељак виче: «Мајчице, Госпођо, опрости!» А протиница јауче: «Море, удави ти мене, брате, ја ионако не знам шта ми је чинити!» Кад је касније приупитах шта је тиме мислила рећи, она одговори: «Е, мој протопопе, мој једини Авакуме, све вас је вера закрвила, па се више не знате ни јебати по руски. Једни оће ново, други старо, а ми, трећи, жене и обични, оћемо само преко Степе да Јахачи будемо. Ја на теби, гола од паса па наниже, треперим, дрхтим, тресем се, а ти испод мене, запенио, мушки крут, и обоје у коња ушли и сви на Бога личимо. Зато рекох да је смрт, па шта год она била по теби или онима што не мисле као ти – једина јебачина која ме још за живота чека! Једина јебачина и једина љубав! А ти опрости…» И први пут откад је знам, моја протиница не поцрвени изговарајући скарадности…» Протиница је потказала мој пут, попе Милане – смрт је једина јебачина која ме још за живота чека.

Поп Милан, од божјег страха да му Мијајило не дође главе на божјем суду, беше бацио крст и молитвеник на праг кућни и побеже ширећи руке према небу. Мијајило увиде да сам себи намаче мокро уже око врата.

Једва се умирио побегавши у Ратаје код бројних кумашина, јашући по околним брдима и не скидајући се са својих најмлађих кумашинки данима. Када се сам себи згадио, вратио се полусмирен у варош.

Дочекао га је окуражени поп Милан кадећи собе мирисним тамјаном из Смирне. Мијајило нареди жени да донесе мањи сандук и калауз. Оде у шпајз и после неког времена врати се бацајући пред ноге велики прилог у новцу за цркву.

- Све што преостане твоје је, попе Милане – кратко је саопштио.

- Што је Богу намењено, не могу да одбијем. Него, да те питам: „Мислиш ли да се смириш и више не хулиш на Бога? Свашта се прича, Мијајило. Стар си, деда можеш да будеш чивчикама, а поваљујеш их као снопље у косидбу. Деца су, бре, то, свестан ли си? – уздахну поп Милан.

- Попе, запамти, па суди: Богу божје, цару царево, Мијајилу оно што преостане. Ништа на силу не радим, зато ми је нечиста савест мирна. Јашим девојчице, моји чивчичики, не кријем, ал' са њиховим допуштењем. Очеви и мајке им знају, па халале, не хуле. Вичу: „Газда је, божја боља је то“! Ниједну нисам упропастио, изневерио, понизио, оставио гладну и жедну – занео се у причи Мијајило.

- Да идем, осећам „ће пукне гром на Горешњак“. Знам те, несрећо – рече поп Милан, устаде, провери да ли је новац у џепу и побеже кроз капиџик.

- Бежиш, нећеш да саслушаш мученика, раба Божјег. Чивчичики, лучики моји, чим запупе, букну у лице као булка поред пута у пољу. Пружиш руку, а они се тресу као прут, зној им избија из пртених гаћа. „Знаш какав је адет, газдо, молимо те као оца, чувај нашу чистоту и срећу“, шапућу и трепћу очима као младе магарице у трње. Знам чиме се поносе. Које је свето српско, врањанско и сељачко удадбено право? Да се невине удају. Да им је рипче здраво и из једног дела, цело, крв да пљусне на бео чаршав. Младожења да стави ногу на гоч и раскопча кошуљу док гочобија удара маљицом из све снаге, свекрва да скаче са чаршавом у круг као мечка, а свекар да плаче од среће и ракије. Да би се довели у ред пуста жеља и свето правило мора да се нађе излаз. Ех, чивчичики, моји лучики, окрену се, наместе отпозади, па док се не удају, певају од радости: „Расцвета се ђул, мила нане, леле, што мирише, леле, што мирише, моје мило нане“... Шта има ту лоше? Обострана срећа, штета никаква – исприча се Мијајило сам са собом.

Није приметио своју жену Стојну, склупчану поред шпорета, која се кроз вреле, неме сузе присети своје ране младости и тешких уздаха на асури око пчињског кућног огњишта. Мијајило изађе напоље у башту, скину капу и онако гологлав поче да псује живот на земљи. Кад се попрска пљувачком, накриви капу и расвешћен поче да кори себе и саветује:

- До када ћу да носим рогове. Натакоше ми их жене, новац, луде пословне идеје. Бешика попушта, дошло је време да се опаметим.

Насетио је будуће ратове.

- Време је да повратим и увећам ћемер – трљао је задовољно руке.