Коначна дијагноза

Или, како је Урош Трајковић на челу Здравственог центра Врање прешао пут од „доброг дечка“ до персоне нон грата која, како се прича, више није добродошла ни у властитој странци. Зашто је у лекарским круговима мало оних који ће вам рећи да се Урош истакао као добар менаджер и праведан руководилац, а много више оних који говоре о незапамћеном непотизму који је демонстрирао приликом запошљавања страначких кадрова. И да ли су Уроша дотукле овогодишње афере - лекарске грешке које су за последицу имале две смрти пацијената, нарушени међуљудски односи и физички обрачуни лекара, самоубиства болесника, штрајкови запослених, сексуалне афере, велики број притужби пацијената и све остало што се није потрудио да спречи, а морао је

Урош Трајковић, кажу, броји последње дане на челу Здравственог центра (ЗЦ) Врање. После физичког обрачуна и суспензије двојице хирурга опште болнице због кога је по ко зна који пут пукла брука до Београда, те низа тешких афера које су погодиле ову здравствену установу од почетка године (види оквир), Урошеви партијски интимуси из централе Г17 спремили су му црвени картон.

Урош је, после најновијег инцидента на Хирургији (види прошли број Врањских, Рез без анестезије), кажу добро обавештени извори из ЗЦ, првог дана по повратку са одмора морао на рапорт код министра Зорана Станковића, нестраначке личности која за своје поступке одговара Г17, странци која га је довела на чело Министарства. Као и Уроша у фотељу ЗЦ!

Шта је Станковић рекао Трајковићу не зна се поуздано, али се прича да то није био пријатан разговор за овог другог. У суштини, ретки су они који пред министра стану по таквом позиву и потребно је много путера на глави да бисте тамо стајали мирно и црвенели. Још је министар најавио за долазак у Врање за недељу дана. А ту се свашта збити може а прича се да министар у џепу носи „свилен гајтан“, претпостављате коме намењен. Како се, дакле, Урошу догодило да све оде тако далеко?

ЉУБАВ ПРЕМА ФОТЕЉИ

Постао је директор ЗЦ у фебруару 2008. године, аванзујући на ту функцију са позиције управника Дома здравља. Заменио је деесесовца, хирурга Мирољуба Станковића. Урошу су се и иначе давале највеће шансе да седне у фотељу ЗЦ (противкандидати били поменути Станковић, и у то време још увек демократа, анестезиолог Чедомир Станимировић), имајући у виду да је већ био локални лидер Г17, странке чији је ресор у републичкој влади управо било здравство.

Многи лекари ЗЦ су му од почетка, додуше ретко јавно, замерали што се прихватио овако важне функције „без искуства у лекарској пракси“, сматрајући да се без познавања свих пора лекарског посла не може водити тако важна установа. То је само делимично тачно, јер је Урош провео три године као лекар у служби хитне помоћи. Три године стажа био је и формални услов да постане управник Дома здравља. Још две су му биле потребне на тој функцији да би испунио услов (пет година радног искуства) да пређе на виши положај и управља читавим ЗЦ.

Најудобнија фотеља у локалном здравству га је, причало се, одавно чекала, имајући у виду да се Урош, из идеала или интереса свеједно, на време побринуо да му догма Г17 прирасте к срцу. Па сте те 2008. могли чути овакве приче: „Мице (Мирољуб Станковић, кадар ДСС) је био директор ЗЦ само зато што Урош није испуњавао формалне услове“, јер је Г17 већ годинама уназад водио Министарство.

Хвалоспеве којима су се у почетку, негде уочи избора у пролеће 2008, Урошу додворавале неке колеге („баш је лепо почео, не треба га мењати“) убрзо су заменили незадовољство и презир лекара и медицинског особља којима је ЗЦ уместо новца за рад недељом као алтернативу нудио само слободне дане. Радило се о девет милиона дуга према белим мантилима који је Урош наследио од претходника. Али је то било довољно да он на првом кораку схвати како директорски хлеб има девет кора.

Као директор, осим великог броја пријатеља који вас тапшу по рамену, стекнете велики број непријатеља који се труде да вас компромитују на политичком плану. Уз неминовне потешкоће у руковођењу и такве непријатеље Урош почиње да губи поене на терену политике. Со на љуту рану је Динкићева неуспела авантура са „Замбером“ и лажним обећањима о 3.000 запослења у никад изграђеној фабрици текстила.

Улази у озбиљан политички конфликт са ДС у новембру 2008. Трајковић се тада обрушио на демократе оптужујући их да руше директорку Апотеке Врање Јасмину Арсић, особу која је у то време са супругом Србољубом Арсићем, такође „експертом“, постајала све важнији шраф у функционисању Урошеве страначке инфраструктуре.

Привредни криминал полиције, осим пословања Апотеке и низа кривичних пријава против поменуте Арсићке, почиње да чешља и папирологију ЗЦ, сумњајући на неке незаконитости. Током 2009. инспектори привредног криминала истражују набавку двадесет четири фискалне касе и опреме за видео и аудио надзор у ЗЦ. Резултат - две кривичне пријаве против Трајковића. Пријава за видео надзор одбачена је у старту, а за фискалне касе тек након што се Мишковићева „Југохемија“ јавила као наводни донатор те опреме, иако је претходно ЗЦ био расписао тендер за набавку каса. То је било сумњиво полицијским инспекторима који су сматрали да је Трајковић покушао да на тај начин фаворизује неког од понуђача, али је ствар испеглала „Југохемија“, па је тужилаштво одустало од истраге.

Испало је и да је опрему за видео надзор донирао „Фармалогист“, важан снабдевач лековима врањске Апотеке, наводно плативши нишкој фирми „Мар ни фон“ на рачун вредност опреме и инсталирање. Каснијим истраживањем „Врањске“ су дошле до сазнања да је, упркос одустајању овдашњег тужилаштва од истраге против Трајковића, поступак против једног лица умешаног у целу причу по истом предмету настављен у једном од београдских тужилаштава.

ДОНАТОРИ СПАШАВАЈУ УРОША

У време када градом колају непроверене гласине да је Апотека база из које се на разне начине финансира инфраструктура Г17, Урош, не узмичући ни корака, штити Јасмину Арсић, подржавајући њен за јавност крајње чудан став о неодговорности одговорног лица у правном лицу за откривени мањак у Апотеци Врање од 9,3 милиона динара. Упркос томе што је расправа о овом мањку иницирана чак и у Скупштини Србије где је посланик СРС из Сурдулице Драган Стевановић тражио од министарке финансија Дијане Драгутиновић потврду о детектованој крађи. Званична потврда министарке стигла је написмено. Урош и Јасмина су то преживели, иако мањак никада није објашњен, нити кривци пронађени.

Да је тимски играч и да су му као „селектору“ неки играчи у тиму званом Г17 јако битни, готово незаменљиви, показао је и у случају подношење кривичне пријаве за утају пореза против Србољуба Арсића, гинеколога и супруга директорке Апотеке, сиве еминенције Г17, неки кажу човека са пресудним саветодавним утицајем у локалном одбору.

- Знајући човека, сигуран сам да је Србољуб поступао у складу са законом - рекао је тада Трајковић за „Врањске“ иако истрага није била окончана.

Урош је директорку Апотеке штитио све док демократе ове године нису казале да више не желе да жмуре на нереалне финансијске планове Апотеке, неусвојен финансијски извештај и већ чувени мањак из 2008, на нетранспарентно располагање државним парама, истраге, оптужнице и судске процесе против Јасмине. Урош је и у јуну, на седници Скупштине града где су демократе одбиле да гласају за финансијски план Апотеке за 2011, и даље, кано клисурина, стајао уз Јасмину. Иако је знао да је све готово. У наставку је сама отишла, по савету шефа.

Трајковић се временом извештио у ничим изазваном демонстрирању нетрпељивости према „Врањским“, једном од ретких медија који је са критичким ставом писао о не баш пријатним дешавањима у ЗЦ, Апотеци и Г17. Готово му је било жао што „Врањске“ нису као други, па да о експертима пишу само у хвалоспевима и то кад их Урош позове на конференцију за штампу да јавности саопшти лепе вести. Он у својству страначког првака бласфемичним наступима у сусрету са подобним новинарима у просторијама Г17 дозирано нагрђује овај недељник (користи термине „кршење медијских стандарда, жута штампа, недостатак људских вредности и морала“ и сличне тужибапштине), док је нешто експлицитнији на страначким састанцима, открива извор „Врањских“ из Г17 који је инсистирао на анонимности.

- „Врањске“ су редовна тема на страначким састанчењима. Углавном се новинари овог листа из више уста, па и председникових, изједначавају са људским шљамом. Користе се и други погрдни изрази - каже саговорник „Врањских“.

ПРЕЗИР ЗБОГ НЕПОТИЗМА

Неподељено је мишљење да је највише антипатија запослених у ЗЦ Урош стекао непристојно честим запошљавањем његових људи из Г17 у локалном здравству, али и у другим предузећима и установама под контролом те странке. Он је, подсећања ради, 1. маја 2008. године („Врањске бр. 584), баш у време посете државне секретарке у Министарству здравља Невене Карановић (како се прича, његовог анђела чувара у фотељи директора ЗЦ) изјавио да је „најважнији задатак политичара бржи развој и запошљавање“.

Како он запошљава можда најбоље сведочи пример из јуна 2010. Уместо да на привремени посао у службу кућне неге ЗЦ прими едуковане геронто-домаћице за негу старих и изнемоглих, запошљава нестручне кадрове по партијском кључу. О свему на страницама „Врањских“ сведоче жене које су изигране за посао. Трајковић, прича се, и иначе врло радо користи услуге које пружа филијала Националне службе за запошљавање (НСЗ) у Врању и чињеницу да је води његов страначки интимус из Бујановца Зоран Антић.

Уз помоћ разних програма НЗС, те могућности које му се иначе отварају за запошљавање у ЗЦ, посебно за ангажовање младих лекара на одређено време, Урош на кратком штапу годинама држи велики број врањских породица спремних да пруже и противприродну подршку Г17 не би ли им Урош запослио најмилије. Скупљају потписе за Динкићеву идеју о децентрализацији, одговарају на све захтеве и позиве из локалног страначког врха. Нажалост, многи од њих заузврат не добијају ништа, а камоли посао.

Неким младим лекарима и помоћном медицинском особљу Урош годинама продужава уговоре о привременом ангажовању на по месец дана. У преводу, када добије квоту да прими једног лекара на шест месеци, прича се, Урош наводно прими шест људи са бироа на по месец дана. Онда, како коме, продужава или не продужава уговоре, па млади бели мантили временом падају у однос својеврсне завиности према странци током кога морају испуњавати све жеље Г17 и њеног лидера. Наравно, услов да уопште добијете шансу за запослење у ЗЦ је да будете „друг члан“ у Г17.


По сличном рецепту долазе до посла брачни партнери „прелетача“ из других странака који у Г17 наводно препознају светлу будућност. У септембру 2010. године супруге Петра Јовчића (раније члана ДСС) и Александра Јоксића (дошао из НС) запошљавју се у администрацији ЗЦ Врање. Урош се лета те године већ замерио ДСС, па чак и коалиционом партнеру НС кооптирајући у своје редове, поред Јоксића и Јовчића, још по једног одборника те две странке у градској скупштини – новосрбијанца Драгана Поповића и деесесовца Предрага Михајловића.

Истовремено, од Уроша стално слушамо како, ето, сви около немају шта да раде, па мрзе њега и Г17.

Урош у наставку има проблеме у ЗЦ. Праве тектонске поремећаје и оштар отклон лекара изазвала је Трајковићева одлука с пролећа 2009. да укине дежурства и приправност лекарском особљу Болнице и уведе смене, те рад по позиву. Стотинак лекара отворено је протествовало у свечаној сали Дома здравља што ће новим одлукама губити значајне новце. Урош се сукобљава и са члановима подружнице Синдиката лекара и фармацеута Србије (СЛФС). Председник СЛФС, оториноларинголог Младен Кости,ћ отворено је прозивао Уроша да „ако не може да реши проблем оде“. Кад се то није догодило, Костић је напустио функцију синдикалног вође.

БРАЧНИ ПАР КАНАЧКИ ЗА МИР У КУЋИ

Синдикални бунт Трајковић је потпуно уштоповао када је после трансфузиолога Душана Јовановића председник СЛФС постао Славиша Каначки, муж потоње портпаролке ЗЦ Бебе Каначки коју је, причало се, Трајковић примио у службу да би отупео оштрицу синдикалне борбе репрезентативног синдиката. Спорно је за неке лекаре било то што је Каначки прошао за председника као једини кандидат на изборима, иако Статут СЛФС предвиђа да на кандидатској листи мора бити „више кандидата него што се бира“. Било како било, није познато да је СЛФС отад устајао против директора ЗЦ, као што је то био случај у неком претходном периоду. Такав расплет продубио је нетрпељивост лекара према директору.

Неке страначке колеге од којих је Трајковић вероватно желео да створи властити ослонац промовишући их на важне функције у странци или јавним предузећима неопрезним гафовима компликују политички углед Г17 и њеног челника. То је после Јасмине и Србољуба Арсића додатна брига за Уроша. Новине обелодањују следеће афере: Нела Цветковић, локална министарка екологије и портпарол Г17 у октобру 2009. године признаје да је, заложивши политички ауторитет, запослила сестру код Трајковића у ЗЦ Врање; директор ЈП Скијалиште Бесна Кобила Дејан Манић, Урошев кадар из Г17, 31. јануара 2010. године под дејством алкохола службеним возилом удара пешака на регионалном путу Врање-Крива Феја по повратку са Бесне Кобиле.

Остало је нејасно како је ниво алкохола од 1,03 промила у Манићевој крви који су детектовали полицајци алкотестирањем апаратом „дрегер“ на лицу места накнадном анализом крви у Урошевом ЗЦ Врање за само два сата снижен на 0,2 промила, што би се граничило са медицинским феноменом. Под притиском страначког врха, пошто је план његовог невероватно брзог „отрежњења“ пропао, Манић подноси оставку и после неколико месеци одлази из странке, али мрље на образу експерата остају. И у самом Г17 се тада питају - чиме су то Јасмина и Србољуб заслужили да од партијског шефа буду заштићени као бели медведи, а Манић тако брзо оде низ воду. То се ниије допало чак ни члановима Г17.

Таман када је помислио да се решио проблема званог Манић, Урош се сусреће са још већим потешкоћама у ЈП Скијалиште. Тамо, најпре, поставља наводно свог човека од поверења Зорана Велиновића, дотадашњег координатора Факултета за услужни бизнис (ФАБУС) у Врању на коме су дипломирали угледни чланови локалног Г17. Ваљда, да му се одужи. Но, убрзо се Велиновић одмеће и упушта у некакве личне сукобе са Трајковићем, првенствено у вези нових запошљавања у овом јавном предузећу, што опет има унутарстраначке импликације. На концу, Урош се одиче и Велиновића, оптужујући га да је ставио личне испред интереса предузећа, па га овај не штеди у медијима.

- Урош о свему самостално одлучује, а страначки органи му служе само као декор. Окружен је људима без гласа којима је запослио некога из фамилије, па сада ћуте – оштар је био Велиновић у „Врањским“ број 732 из марта ове године.

Због неспретно изведене Велиновићеве смене и постављења Драгана Јањића, градоначелниковог помоћника за НИП (треба ли рећи потпредседника Г17), на скупштини и у медијима буквицу му држи коалициони партнер из СПС Зоран Антић назвавши Урошеве методе „неостаљинистичко-бољшевичким“.

Трајковић губи и друге битке током 2010. године. Као на пример судски спор са „Врањским“ на штету ЗЦ, јер му је суд наложио да због једностраног раскида уговора о пословно-техничкој сарадњи са овим недељником плати 133.950 динара из касе ЗЦ.

УРОШ ПРОТИВ ГРАДСКИХ ОТАЦА

У новембру 2010. године још се није знало да ли ће се Дом здравља одвојити од ЗЦ Врање, иако је тај посао морао бити завршен до крај септембра те године када је деобни биланс требао бити предат локалном парламенту. Говорило се о неспособности одговорних за испуњење те обавезе коју је одредила градска скупштина.

Урош је, говорећи пред скупштином, као главни аргумент за отезање навео забринутост и сумњу у то како ће град исфинансирати потребе Дома здравља од око 60 милиона динара када плате у локалној самоуправи касне два месеца. Незванично се говорило да деоба никако не одговара Г17 тј. УРС и да се ради о класичној Урошевој замени теза. Најпре, Г17 се уплашио да не изгуби политичку и сваку другу надмоћ над осталим странкама у врањском здравству, што је реална опасност од деобе. Истовремено, одвајањем Дома здравља и аутоматским престајањем постојања ЗЦ као правног лица у моменту евентуалне деобе, што ће се догодити, стотинак људи, углавном из Г17, запослених за Урошева мандата, остало би без посла. А њихове су породице знатан део експертског гласачког тела у локалу. Брига велика.

Г17 се на политичком плану нема богзна чиме посебно похвалити под Урошевим вођством. О пропасти пројекта „Замбер“ не треба трошити речи. Ни темеље фабрике нису направили, а остали су дужни Врањанцима око 240 милиона динара по више основа. Сви спочитавају Г17 да су једва успели да направе тај пут ка Бесној кобили, притом се хвалишући као да су завршили сам Коридор 10, а не нешто што одавно треба да има свака цивилизовано друштво. Да не причамо о финансијским аферама које су пратиле ту изградњу, као и доток новца из НИП по разним основама.

Очигледно да локална Г17 врхушка није имала потребан политички капацитет да излобира неке веће ствари за Врање што би им донело и неки глас пред следеће изборе. А и тај Дом на Бесној кобили са безначајним бројем ноћења по сезони. Скијања није ни било. Ни обећане жичаре и пратећих садржаја.

Но, чини се да су ствари за Уроша баш кренуле по злу почетком 2011. године. У јануару услед лекарске грешке умире петогодишња Дијана Маринковић на Дечјем одељењу. Закључак стручне комисије Института за судску медицину у Београду директно је окривио двојицу лекара ЗЦ, анестезиолога Славишу Каначког и Дарка Цивкаровског са ОРЛ, за смрт девојчице насталу услед гушења као последице запаљења горњих дисајних путева.

Због неуредног вођења медицинске документације у случају смрти Врањанке Иване Стојанов, жене која је најпре лечена у Врању а потом због последица упале плућа умрла у нишком Клиничком центру, Трајковић, коме се већ озбиљно дрма фотеља, по командној одговрности смењује и суспендује управника Дома здравља Срђана Томића, начелника Опште медицине Мирољуба Петровића и докторку Војку Стошић-Пешић.

Још неколико непријатних догађаја од почетка године додатно је продрмало Урошеву позицију. Један младић обесио се у тоалету Одељења хирургије. С.Т. (62) бацио се са болничког крова. Други пацијент убио се скочивши кроз прозор Оториноларингологије. На Хирургији вербални сукоб Вукашина Антића и Горана Ивковића, а потом и физички конфликт овог другог са начелником Момчилом Стошићем, те наводне секси афере на истом одељењу. Ништа од овога није навело Трајковића ни да понуди оставку. Иако му је то јавно, преко новина предлагао локални министар здравља Ненад Младеновић. А Урош је својевремено говорио:

- Живот ми не зависи од ове функције, па ни од политичке ситуације. Првенствено сам лекар, специјалиста, и ако до смене и дође, вратићу се професији - изјавио је Трајковић потписнику ових редова крајем маја 2008. („Врањске. бр. 587), када је уочи локалних избора још био непознат будући распоред функција у ЗЦ.

Долазак министра здравља Зорана Станковића у Врање најављен је за 15. септембар.