Врање-Тексас

Бојана Ристић рођена је 3. априла 1993.год. у Врању где је и завршила основну школу и Гимназију „Бора Станковић“. Након завршеног другог разреда гимназије прошле године постаје учесник програма размене студената „A-SMYLE“, америчког Стејт департмента и Бироа за образовна и културна питања амбасаде САД у Београду, и одлази на школовање у САД. Током школовања освајала је многе награде из природних предмета и спорта, а највећи успех јој је освајање 3. места на Америчком државном такмичењу средњошколаца из хемије

КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО: Пре три године уписала сам врањску Гимназију и, жудећи за нечим новим и занимљивијим, пријавила сам се за програм размене студената који би ми омогућио школовање у некој од америчких средњих школа. Нажалост, нисам прошла сва три круга конкурса (тест из граматике, писање неколико есеја и интервју), тако да је „земља великих могућности“ морала још мало да ме причека. Нисам хтела да одустајем, пријавила сам се поново наредне године и добила једногодишњу стипендију средње школе у Ропсвилу, малом граду у Тексасу. Искористила сам је најбоље што сам умела, завршила сам два разреда за једну годину и матурирала сам.

ШКОЛОВАЊЕ НА ПРВОМ МЕСТУ: Два дана након што сам ступила на суво тексашко тло, школска година је почела и нисам имала прилике да се преко лета упознам са будућим школским друговима.  То ми, међутим, није представљало проблем, јер та школа има једва стотинак ученика, и свако са стране је добродошао. У истом граду је била још једна девојка из Србије, држале смо се заједно и уклапање нам нимало није тешко пало, као ни градиво које смо учили. Енглески језик, наравно обавезан, добро сам усавршила за тих годину дана и, морам признати, попримила препознатљив тексашки нагласак. Одувек сам имала склоности према природним наукама, тако да ми се распоред (ученици бирају предмете) углавном састојао од часова хемије, математике, биологије и физике. Предзнање које сам „понела“ из основне школе и врањске Гимназије ми је доста послужило. Тамо сам првенствено отишла због школовања и усавршавања, које планирам да наставим, такође у САД . У разреду су ме некад називали генијем зато што знам корен из 3, али они једноставно то никад нису пре учили. Највише ми је сметао прашњави „Тексашки ветар“ и то што су куће удаљене по километар једна од друге, па стално мора неко да вас возика.

ХЕМИЈА И МЕДИЦИНА: Школарине су доста високе, тако да сам радила континуирано, добијала добре оцене и учествовала на многим такмичењима из природних наука борећи се за стипендију.  Највећи успех ми је освојено треће место на Америчком државном такмичењу средњошколаца из хемије. То ми је заиста, поред добрих оцена, много значило и омогућило наставак школовања. Пошто не могу да се одлучим између медицине и хемије, вероватно ћу две године на колеџу изучавати хемију, па након тога на универзитету четири године медицину. Рад са људима ме испуњава, а са друге стране, „играње“ по лабораторији ми је најзабавнија ствар. Иначе, родитељи у САД одмалена гурају децу, воде их на разне курсеве и секције, уче их да буду свестрани, континуирани рад је најважнији. Успех се цени.

НИКО ЧУО ЗА НОЛЕТА
Да сам могла да бирам породицу у којој бих тамо живела, школу и град, не бих нашла боље од ове. Људи код којих сам била су ми постали добри другови и друга породица, имала сам савршен однос са њима, њиховом ћерком и сином. Уклапање ми није тешко пало, сви су ме заволели. И са друговима из школе сам имала добар однос, чак и кад су ми постављали смешна питања попут „имате ли ви у Србији воду? А телевизоре и мобилне телефоне?“. Таква питања су постављали вероватно зато што већина младих и не зна где је Србија, мисле да је то Сибир у Русији. Тенис нажалост не прате, рагби и бејзбол су главна преокупација, тако да је за Нолета, Федерера и Надала чуо само један од мојих професора.

НЕСУЂЕНА ОДБОЈКАШИЦА: У школи смо морали да будемо чланови неке секције, одабрала сам спорт надајући се да ћу наставити са одбојком коју обожавам, али школа није имала одбојкашки терен. Пошто сам антиталенат за музику и глуму, остала сам у спортској секцији и одабрала крос. Кад сам први пут дошла на тренинг, тренер ми је, мислећи да је Србија бивша чланица Совјетског савеза, рекао: „Е, Рускиња, баш си луда, ове американке баш и не желе да трче крос“. Могу рећи да је однос професора и ученика доста другачији него код нас. Позитивнији је приступ, професори су нам као другови од којих можемо све да научимо, увек су спремни да нам објасне све детаљно, испочетка.

МАМИНА КУХИЊА: Недостајала ми је мамина кухиња, тамо смо углавном јели презачињену мексичку храну. Али је зато кока-кола дефинитивно боља, увек добро дође усред врелог Тексаса. Нећете веровати, али има много оних који и даље носе каубојке, џинс и каубојске шешире. Кантри музику сам јако заволела. Школа нам је организовала путовања као што су обилазак Сан Франциска и Сан Антонија, била сам и у Даласу.

ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ СТРУЧЊАК: Овај програм ми је омогућио да научим више о грађанским дужностима и друштвеним активностима, да видим како се демократија спроводи у Сједињеним државама и да подучим Американце о мојој земљи и култури. Програм је и осмишљен да пружи прилику младима из Србије да развију вештине које ће им бити потребне да поведу своју генерацију у 21. век и да промовишу међусобно разумевање између та два народа. Мени је донео заиста само добро  - усавршила сам своје знање и добила прилику да наставим са образовањем. Желим да будем стручњак у својој области.