Само кад би било више хлеба

Храна је добра, свака част куварицама, али како преживети дан са пола векне

Ускршњи и првомајски празници остали су за нама, а многима се још увек на бради и брковима познају масни трагови од разноврсних ђаконија које су се тих дана нашле на трпези. Међутим, корисници Народне кухиње у Врању, њих три стотине, уместо празничне трпезе на столу су имали уобичајни безмесни јеловник. Нису добили чак ни цео уместо половине хлеба, чему су се надали. 

НЕМАЊЕ И СРАМОТА

Некадашњи студентски дом, садашња народна кухиња, омања грађевина преко пута Ватрогасног дома; досадна, ситна киша употпуњује тмуран призор првомајских празника. Натстрешница се старачки повија на киши, немоћна да задржи воду која капље кроз пукотине правећи бару на улазу у објекат. Мирис устајеле воде меша се са оним који долази изнутра. Прохладна трпезарија додатно доприноси сивилу. Десетак столова, уфлекани столњаци и сијалице које једва да саме могу себе да осветле. У десном углу фуруна на дрва, око ње туце људи баца поглед ка вратима. Упозоравају да их не сликамо. Од немаштине већа је мука срамота да их неко не препозна у новинама. Кроз шубер се помаља рука са тањиром пуним чорбастог пасуља, који је уз пиринач главна намирница овде.

ТОМИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ

ДЕЛТА МАКСИ ДОНАТОР

Народна кухиња врањског Црвеног крста малази се у просторијама Угоститељског предузећа Врање и ради,  са повременим прекидима, од 1992. године. Од 1. јануара прошле године и ради шест дана у недељи без прекида, када се од 8 до 12 за 300 корисника припрема ручак. Кориснику следује по пола килограма куваног јела и половина хлеба. Према речима Томислава Стефановића, секретара Црвеног Крста Врање, за сада нема проблема са снабдевањем и обезбеђивањем намирница за спремање оброка.
- Црвени Крст је склопио уговор са Делта Максијем вредан  4.630.399 динара по коме купујемо робу у њиховим малопродајним објектима. Цена припреме оброка износи око 30 динара, а те трошкове сноси локална самоуправа која активно учествује у раду Народне кухиње. Списак корисника саставља Центар за социјални рад – каже Стефановић.

Миодраг Цветковић, самац од 62 године, који каже да је преживео ратну драму током рата у Босни, накратко прекида разговор са човеком који обедује са њим. Облизује се док долази са пуном  порцијом.

- Овде једем, јер док однесем до куће све се охлади - почиње разговор Цветковић и наставља:

 –А и нећу да носим, па да мисле остали како ме код куће чека неко месо, а ја дошао само да узмем хлеба.

Његов сапатник за столом намиче качкет дубље преко лица и каже да је боље да остане без имена. Он је од скора почео да се храни овде, пошто је остао без посла у Јумку.

Разговор прекида времешна старица која долази у папучама са поцепаним петама. Долази до прозорчета и рутински вади пластичну посуду из платнене торбе. Даје бон и узима хлеб и по, за још гладних уста која чекају код куће.

Јањић Драган, бивши радник Заваривача један је од ретких у просторији спремних за разговор. 

ПРИЈАТНО, БАЏО

Педесетогодишњак са брадом, која је већим делом седа, каже да неће да се жали.

- Храна је овде добра и свака част куварицама јер се довијају како год могу не би ли спремиле нешто да се и ми осетимо као људи. Само... оно што нам хвали овде јесте хлеб – и показује следовање у својој торби.

- Па, шта да радим током целог дана са пола хлеба? Раније су давали по цео хлеб, сада се само смањује, али се не смањује наш апетит.

- Пријатно Баџо!- узвикује Цветковић човеку за суседним столом посматрајући свој поодавно празан тањир.

Скоро је подне, две куварице у кухињи, Весна Дејковић и Винка Стојковић, обавештавају да ће се кухиња ускоро затворити. Присутни дисциплиновано устају, уз шкрипу столица, иако им се не свиђа што ће морати напоље на кишу. Неки можда и немају где да оду. Ипак, фајронт је!