Човек за сваки режим

,Први човек “Симпа” није заклети левичар, нити националиста, али ни либерал. Није присталица тржишне привреде, али ни договорне економије. Он је од свега по мало, и ништа од тога. Увек се руководио личним интересима, па зато у његовој политичкој каријери постоји само једна константа: увек је био уз власт

На Осмој седници Савеза комуниста Србије, одржаној 23. и 24. септембра 1987, донета је одлука о будућности Србије. Делегат Драгомир Томић био је уздржан. Није гласао за свог кума, пријатеља и комшију, Ивана Стамболића, али ни за млађег и надобуднијег Слободана Милошевића, чије време је неумитно долазило.

МАКИЈАВЕЛИЗАМ

Томић је, како наводи у својим мемоарима, „Што јужније - то тужније“, покушао да помири две супротстављене стране:

- Лично, дуже време сам мање или више био „сумњив“, јер сам се на самој седници заложио за неку врсту помирења двојице пријатеља и јединствено усредсређење на наставак решавања привредних проблема којих је било превише. Како се нисам чак ни имплицитно изјаснио да ли сам за Слобу или Ивана, противуречности су лавирале - пише Томић.

На жалост, осим у његовој глави, “лавирања” није било. Уследила је националистичка хистерија, раздор у партијском врху, потом распад државе, па ратови са суседима и НАТО, санкције, хиперинфлација… Речју, несрећа.

Када је после Осме седнице постало јасно ко је победник унутарпартијског обрачуна, Томић је урадио оно што најбоље зна - док су “противуречности лавирале”, заборавио је Стамболића и приближио се Милошевићу. То ће га десетак година касније довести до политичког зенита - до места потпредседника републичке владе.

Томићево понашање на Осмој седници најбоље осликава његову макијавелистичку политичку личност. Када се погледа све што је написао и говорио током последњих 50 година, може се закључити да он, заправо, није заклети левичар, нити националиста, али ни либерал. Томић није присталица тржишне привреде, али ни договорне економије. Он је од свега по мало, и ништа од тога. Увек се руководио личним интересима, па зато у његовој политичкој каријери постоји само једна константа: увек је био уз власт, ма каква она била и ма шта заговарала. То најбоље илуструје сам почетак Томићеве каријере. Када је из Општине послат у “Симпо” са задатком да “на елегантан начин” ликвидира предузеће, показао је какви ће бити његови методи.

О ономе што је Томић крајем шездесетих урадио у “Симпу” и данас се испредају бајке, мада је суштина те приче врло једноставна. Са његовим доласком, у пропалу фабрику уведен је ред, рад и дисциплина, што је било неопходно, али ни издалека довољно. Фабрика намештаја у Врању је у старту била промашена инвестиција, јер је саграђена на територији која нема сировинску базу и кадрове. Зато знатна средства за изградњу нису враћена општинском фонду за развој, док је производња неколико година заредом правила губитке. Економски гледано, катанац је био неминован.

Када је стегао каиш радницима и улио им веру у успех, Томић је урадио исто оно што ради и данас. Почео је да обилази државне и партијске функционере, уверавајући их да фабрика намештаја има будућност, под условом да се отпишу дугови и уложе нова средства у њен развој. И успело му је.

Најјачу подршку пружио му је тадашњи председник Извршног већа Србије Миленко Бојанић.

- Младо момче, сјајно је што нисте прихватили сугестију да ликвидрате фабрику. То што сте условили да се одмах повуку решења о отказу је доказ о томе како схватате развој Србије и зато ћете имати пуну подршку овог Извршног већа - казао је Бојанић.

Томић је био више него захвалан, о чему пише и у својим мемоарима „Што јужније - то тужније“:

- Миленко Бојанић и ја остали смо доживотни пријатељи. Узајамно смо се посећивали, више због тога што смо имали сличне погледе на привредне проблеме, али нам ни у приватном животу ништа није било страно - пише Томић.

Веровали или не, почетком седамдесетих, први човек “Симпа” подржавао је српске либерале, Латинку Перовић и Марка Никезића.

- “Симпов” пројекат развоја не само да се успешно уклапао у идеју либералне српске владе о стварању великих тржишно оријентисаних система, већ је, инсистирајући на технолошком развоју и повећању броја радних места, имао и компоненту смањивања сиромаштва на југу Србије - пише Томић.

Шта је било после? Српски либерали су пали са власти, а том приликом је смењено и око 900 директора, тзв. техноменаџера, који су се залагали за тржишне односе у привреди. Томић је, међутим, опстао. Успео је да се приближи комунистичком функционеру Драгославу Дражи Марковићу, који је у то време, средином седамдесетих, био председник Председништва СР СРБИЈЕ, и који је касније пао у Милошевићеву немилост, иако са њим у почетку није имао добре односе због “либералних” идеја које је заступо у то време.

Наредних година држава је издашно помагала “Симпу”, а Томић је бивао све угледнији у партијским и државним круговима (види оквир - Функције). Они који познају вишедеценијска збивања у врањској фабрици намештаја кажу да нема значајнијег политичара у последњих неколико деценија који није добио “Симпове” гарнитуре. Ради илустрације, довољан је пример Станета Доланца, тадашњег савезног секретара унутрашњих послова, за кога упућени кажу да је од “Симпа” на кућу добијао све комаде намештаја који би му се допали.

КАДА БИ ОН ОТИШАО…

Онда је уследила Осма седница, и нови прагматични заокрет у Томићевој политичкој каријери. Постао је квазинационалиста и горљиви заговорник Милошевићеве политике, о чему јавност зна више него довољно. Уредно је у Врању угошћавао социјалисте током изборних кампања, а из тог времена упамћена је следећа изјава:

- Програмом развоја Србије до 2000, предвиђено је да искористимо природне ресурсе, а када то учинимо постаћемо чак увозници радне снаге - рекао је Томић током предизборне кампање 1996.

Наравно, политичка злоупотреба “Симпа” и запослених се подразумева. Довољно је присетити се само претњи отказом онима који не гласају како би требало, те постера са Томићевим ликом који су били постављени са унутрашње стране продавница “Си- маркета”, као и дотурања дефицитарних производа из робних резерви. О одама социјалистима писаним у фабричким новинама да и не говоримо.

РЕИЗБОРИ ЗА НЕЗАБОРАВ

Томић је преко 40 година на челу “Симпа”, а најбољи пример његове технологије владања су чувени реизбори, током којих су сарадници морали да му исказују лојалност, често на начин који је био испод сваке границе укуса. Наиме, Председник би најавио свој одлазак из “Симпа”, а онда гледао ко ће како да се понаша. Уследиле би кукњаве и мољакања, па је тако једном приликом сарадница Јелица Стошић, поред осталог, написала да је само “директор Томић у стању да се супротстави чак и елементарним непогодама”.
- Друже директоре, на крају бих вас још једном замолила, да као што сте нас у све новине уводили постепено али сигурно, да нам и овога пута пружите шансу да се на ваш одлазак бар са мало ублаженим болом покушамо да привикнемо - казала је Стошић.
Томић, наравно, није отишао, а говорница је почетком деведесетих постала сувласница породичне фабрике стилског намештаја “Комо”, која данас не постоји.

„Симпови“ радници су средином деведесетих примали просечну плату од око 150 марака и били у групи боље плаћених радника у Србији. Томић је у то време чврсто држао контролу над предузећем, а његова политичка каријера била је у успону. Желећи да га дигне у небеса, у новембру 1994. Ружица Стошић, његова десна рука, на страницама „Симпо новина“ заправо открива непријатну истину:

- Када би Томић отишао, „Симпо“ би се распао за 15 дана - рекла је Стошић.

О делу Драгомира Томића, паметноме довољно.

Почетком овог века, ни високи функционери Демократске странке нису били имуни на Томићеву „харизму“. Актуелни министар одбране и потпредседник ДС-а Драган Шутановац био је члан Управног одбора „Симпа“. Највеће признање Томићу ипак је одао председник Србије и ДС-а Борис Тадић, када је приликом посете „Симпу“, фебруара 2005, рекао да не може да замисли југ Србије без „Симпа“. Након краћег и богоугодног разговораса руководством Компаније, председник Србије је устао, кренуо ка вратима, а онда застао и додао:

- Поново ћу доћи у Врање уколико ми то дозволи Драган Томић.

Поред функционера ДС, ваља рећи да ни у Коштуничином кабинету нису били имуни на Томићеву харизму, као и сви остали. Готово да нема представника било које владе који није посетио „Симпо“, е да би се дивио „успесима“. За сваки случај, угостио је и Драгана Маршићанина, пропалог председничког кандидата на изборима 2004.

Питање је шта данас Томић ради са “Симпом”?

Исто оно што и целог живота. Држава је недавно донела одлуку о тзв. отпусту дуга према државним повериоцима, у висини од 4,5 милијарди динара, те предложила да се “Симпу” отпишу дугови од око 3,4 милијарди динара, не рачунајући камате. Томић је, дакле, издејствовао да власт поправи “крвну слику” “Симпа” за најмање 80 милиона евра.

ФУНКЦИЈЕ

Драгомир Томић је готово пет деценије на челу „Симпа“, али је у међувремену имао и многе друге политичке и државне функције. Поред осталог, био је делегат Савезног већа Скупштине СФРЈ, члан ЦК СК Србије и члан ЦК СК Југославије. Од краја 1993. године је посланик СПС-а у Већу грађана Савезне скупштине, а потом и министар координатор и потпредседник републичке владе. Члан је Главног одбора и Извршног одбора (од краја новембра 1995.) Социјалистичке партије Србије. Од јануара 1997.године био је на челу Градског одбора СПС Београда. Био је и члан Савета Народне банке Југославије.

СВЕ ЛАЖИ И ОБМАНЕ ДРАГОМИРА ТОМИЋА (6)
СВЕ ЛАЖИ И ОБМАНЕ ДРАГОМИРА ТОМИЋА (5)
СВЕ ЛАЖИ И ОБМАНЕ ДРАГОМИРА ТОМИЋА (4)
СВЕ ЛАЖИ И ОБМАНЕ ДРАГОМИРА ТОМИЋА (3)
СВЕ ЛАЖИ И ОБМАНЕ ДРАГОМИРА ТОМИЋА (2)
СВЕ ЛАЖИ И ОБМАНЕ ДРАГОМИРА ТОМИЋА (1)