Дијалект као тајни зачин

У времену опште грабежи и неосетљивости за друге, те тривијалности и површности у коју се утопила већина, ова представа пропагира оно најбоље из нашег наслеђа и чини га поново присутним

Одавно врањска позоришна публика није толико једнодушно, са неподељеним симпатијама доживела неку представу као прошлог четвртка предпремијеру “Старих дана” Боре Станковића, у режији и драматизацији Небојше Дугалића.

Било је право задовољство те вечери седети у гледалишту Позоришта “Бора Станковић” и срести се са сасвим особеним Дугалићевим поимањем Борине литературе, коју карактерише способност да се ухвати она нит која, ако је мало јаче повучете, може да “опара” цео труд. Та нит је она увек осетљива граница која постоји када се ради о Бори, баланс између сете и патетике, коју је Дугалић маестрално премостио прецизно дозирајући чемер, али и “убавињу”, правећи скоро невидљиве прелазе из приповетке у приповетку. Прецизно узимајући из сваке приче баш оно што је потребно за коначну целину, преко веома добре поделе улога, којом успева да неке глумце на сцени “укроти” а друге натера да се размахну, уз аутентичан врањски дијалект, који је нешто као тајни зачин ове представе, Дугалић стиже до онога по чему је Борина поетика толико јединствена, а што је публика непогрешиво ухватила.

Међу петнаест глумаца који играју у представи “Стари дани” која ће своју премијеру имати на 30. Бориним позоришним данима, главну улогу, лик Станоја, тумачи изузетан Љубомир Бандовић. Поред њега у представи играју и изузетно надахнуте Кристина Јањић, Милена Стошић, Ненад Недељковић, Драган Марјановић, Тамара Стошић, Бојан Јовановић, Радмила Ђорђевић, Драган Живковић, Весна Продановић, Саша Стојковић…

У времену опште грабежи и неосетљивости за друге, те тривијалности и површности у коју се утопила већина, ови “Стари дани” пропагирају оно најбоље из нашег наслеђа и чини га поново присутним и живим. Дугалић нас је, балансирајући са седам приповедака у рукама а тачно знајући шта ће са којом, односно шта ће из које, стално провлачећи моменат “дуван на рану”, са добро вођеном глумачком екипом, натерао да се вратимо у доба које се на особен начин пресликава у тренутак који живимо. Баш као што је и језик којим Бора пише, а глумци у комаду говоре, скоро непреводив, нешто што се не може рећи другачије а да се не огреши о неке битне смисаоне моменте које он у себи има.

Представу карактеришу и интересантна драматуршка решења са повременим силажењем глумаца са сцене и скоро физички додир са публиком, те танано урађена музичка подлога која све то уоквирује и овој слици даје рам. Једина примедба која се, можда, може упутити односи се на дужину комада.

Редитељ Небојша Дугалић је, према могућностима које пружа мало врањско позориште, сачинио представу “у једном комаду” која заслужује пажњу и дуг аплауз.