Борили смо се за политичаре



У селу Добросин, у Копненој зони безбедности оформили смо први одред. Изашли смо на једно узвишење и постројили се 26. јанура 2000. године. Било нас је 30 до 40 бораца. Када се прочуло, народ је почео масовно да нам прилази, углавном млади момци са села

- Био сам војник Ослободилачке војске за Прешево, Медвеђу и Бујановац (ОВПМБ). Ратовали смо годину и по са српском полицијом. Мислили смо, да ће ово бити део Косова. Данас смо препуштени сами себи, да се сналазимо како знамо и умемо. А, нисмо знали шта ћемо са собом ни пре рата, па ни сада. Остали смо пука сиротиња коју су политичари искористили зарад својих личних интереса – почиње исповест Албанац Р.В са југа Србије.

ДОБРОСИН: ОВПМБ формирана је званично јануара 2000. у Добросину, селу у бујановачкој општини на самој линији разграничења са Косовом. Тада почињу и диверзантске акције против полиције, да би отворен сукоб званично отпочео новембра те године. Рат ширих размера спречен је захваљујући мудрости петооктобарских власти и напорима међународне заједнице, а сукоб је окончан почетком јуна 2001.

Наш саговорник делује уморно, не гаси цигарету док причамо. Лице му је изборано, јагодичне кости истрчале, образи усахли. Не зна шта ће са рукама, ломи прсте и кроз дувански дим наставља да прича препун горчине. Млад човек, а толико се жучи накупило.

- Сада се сви који смо се борили питамо: Зашто? Због чега? Никад нас више не би преварили. Ако је то за утеху, али није. Има нас 29 рењених, 12 или 13 тежих инвалида. Било је и мртвих. Кад се сукоб завршио одмах смо скрајнути. Сметали смо албанској политичкој врхушки у Бујановцу и Прешеву у остваривању њихових привилегија која им је власт донела. А, на власт смо их довели ми. Својом крвљу, заносом и надом да све што чинимо то је за наше боље сутра – каже наш саговорник.

- У селу Добросин, у Копненој зони безбедности оформили смо први одред. Изашли смо на једно узвишење и постројили се 26. јанура 2000. године. Било нас је 30 до 40 бораца. Када се прочуло, народ је почео масовно да нам прилази, углавном млади момци са села. Знали смо да смо у подређеном положају у односу на Србе, да су нам права никаква, да немамо будућност. Носили смо етикету да смо сви нарко дилери. То нас је болело. Мало је требало да нас неко окупи и обећа да ћемо се изборити за зацртане територије где смо у већини и припојити их Косову – прича наш саговорник и наставља:

НА ПУТУ КРИМИНАЛА: Ипак, то није био наш главни циљ. Већина нас је била са села, из сиромашних породица. Живели смо бедно, од данас за сутра. Многи су били на путу криминала, већ забраздили у крађе и преваре. Обећаван нам је посао, гововрено да више неће бити глади и да нас чека време у коме ћемо стварати породице и подизати децу од свог рада. То нам тада нису дозвољавали Срби, тако су говорили. Довољно да се напалимо, да главом идемо кроз зид.

Почеле су борбе, сматрали су да стварају историју. Међутим, када је српској полицији и војсци међународна заједница дозволила да се врати у Копнену зону безбедности широку пет километара, осетили су да се нешто дешава мимо њихове воље и планова.

- Говорили су нам да смо победили, само још да се то озваничи политички и онда долази оно што је обећано – посао и нормалан живот достојан сваког Албанца. Сумњали смо, није нам било јасно зашто жртве, смрзавања у рововима и земуницама. Пешачили смо данима, нападали и бранили се од Добосина према Прешеву и селима изнад Бујановца. Изневерени су виши циљеви, али већина је била задовољна што ће наши на изборима добити власт. Надали смо се да ће нас се сетити – наводи саговорник.

ПОСЛЕ ИЗБОРА: На ванредним локалним изборима јула 2002. у Бујановцу и Прешеву већину су освојиле албанске странке. Тада се на политичком небу први пут појавио Покрет за демократски прогре, партија коју је основао Јонуз Муслију, политички комесар ОВПМБ. Ова партија је, по логици ствари, окупила многе демобилисане борце.

- Али, све албанске странке агитовале су да гласамо за њих, знајући да је гласачки потенцијал и утицај бивших бораца велики. Сви су обећавали да ће бринути касније о нама. Гласали смо сви, наше фамилије такође, углавном за Јонузову странку. Славили смо победу, али смо убрзо схватили да је то, заправо, болан пораз за све нас који смо учествовали у сукобима на југу Србије – каже саговорник.

Много бивших бораца данас живи у беди. Без икаквих средстава за живот, изневерени и понижени, многи су покушали да срећу потраже на Косову и иностранству.

- Већина њих била је без средстава за живот, потицали су из необразованих породица, није имао ко да да им да савет како и шта даље. Једина помоћ била је у храни и нешто у новцу који су људи прикупљали за Бајрам и друге празнике. Многи су отишли у иностранство и на Косово, али су тамо били лака мета за увлачење у свет криминала. Већина је осуђивана због разних кривичних дела и налази се по затворима. Ми који смо остали маргинализовани смо.

НА МАРГИНИ: Скрајнути од свих дешавања, да не би могли очима да нас гледају – истиче саговорник.

За учешће у сукобима ништа нису добили. Од обећаног посла остала је само пуста жеља.

- Нису сагледали ни инвалиде који издржавају ионако сиромашне породице. Немају права ни на какву помоћ. У почетку су саграђене две-три куће за борце и то парама страних донатора. Они које смо довели на власт живе као бубрези у лоју - прича саговорник.

У просторији у којој седимо дим штипа за очи. Саговрник, сав у зноју, завршава своју исповест.

- Албански поолитичари су нас издали, њима нека иду на душу погинули, рањени, понижени, увређени – остављени на маргини живота.